Међународни симпосион у манастиру Бозеу

Од 5. до 8. септембра 2018. године у манастиру Преображења Господњег у Бозеу (Италија) одржава се 26. међународна конференција о православној духовности на тему „Расуђивање и хришћански живот“ у организацији овe монашке заједнице. Њен духовник о. Енцо Бјанки и организатори скупа позвали су скоро стотину учесника, а међу њима и Епископа западноамеричког г. Максима да одржи предавање на тему „Расуђивање у време кризе: критеријуми Светог Максима Исповедника“.

У раду симпосиона учествују високи представници помесних Православних Цркава, Римокатоличке Цркве, Англиканске Цркве и протестантских заједница, познати богослови и црквени историчари. Поруку Патријарха српског г. Иринеја присутнима је пренео Епископ далматински г. Никодим.

Захваливши на позиву, епископ Максим је у свом предавању изразио задовољство што може да учествујена скупу истакнутих научника који се баве овако важном темом. Он је изнео своја запажања о учењу Светог Максима, који свагда, а посебно у време трансхумане технологије коју карактерише запажено одсуство расуђивања, има да понуди важне увиде за савременог човека. Тема постаје још занимљивија када се узме у обзир да је овај монах-перипатетик и плодни богослов припадао периоду (580-662) интензивних теолошких, философских и политичких дебата, при чему је дар расуђивања био пресудан за одређивање духовног правца и за јасно изражавање истина вере. Живећи у време не само трајне догматске кризе (оригенизам, моноенергитство итд.), него и политичке кризе повезане са експанзијом муслимана на Блиски исток, Свети Максим је током целог живота трпео оптужбе и клевете како по питању вере, тако и живота. Током седам година, двапут му је суђено у Константинопољу (655.г. и 662.г.), трипут је прогањан, потом и мучен због посвећености учењу о двема вољама и енергијама у Христу. Ипак, упркос свима нападима, Свети Максим је одолео искушењу да узврати истом мером онима који су га клеветали.

Епископ Максим је у свом предавању изложио три учестала и међусобно повезана појма која користи Свети Исповедник: „криза“ (суд), „дијакрисис“ (расуђивање) и „критеријум“ (мера, гномон). Истакао је да је за суочавање са сваком кризом са расуђивањем неопходно поседовање богословских и духовних критеријума на основу којих се може просудити шта сачињава теолошки легитимну перспективу и шта је теолошки неопходно за само esse црквеног јединства. Истовремено, Свети Максим је држао да за процену садашњости треба имати визију будућности. По предавачу, управо на овој тачки – однос између будућности и историјског просуђивања – лежи срж Максимове теорије и праксе расуђивања.

Мноштво је аспеката мисли Светога Максима који показују да за њега само оно што је позитивно – попут љубави, добра, разлике и сл. – има есхатолошку будућност, док оно што је негативно – попут поделе, мржње, зла и сл. – припада садашњем веку и не опстаје у вечности. Пресудна за Максимово разумевање расуђивање јесте премиса да су бића обдарена једним „телосом“ – циљем или задатком – и док се „телос“ не оствари, ми не можемо говорити о „истини“ ниједног бића.

Последично, за Светог Максима расуђивање се тиче „краја“. У то је укључено и питање воље (слободе, самоодређења) и драме (историје). У тим смислу, епископ Максим је истакао да је Крст (као суд) важан критеријум провере и процене, тако да Светитељи нису избегавали крст у виду подвижништва. Иако је широка лепеза појмова који описују аскетски живот, Максим Исповедник све њих ставља у перспективу будућности. Злопамћење је окрутни вид одвајања и као такво спречава нас да волимо браћу, док опроштај води љубави, чак и према непријатељима, а тиме у превазилажење „садашњег века“. Својим личним примером праштања и незлопамтивости Свети Максим је показао да је будућност (љубав) уградио у свој живот и расуђивање. Љубав „приволева вољу да прати природу и да не оступа од свог (есхатолошког) закона природе“.

У закључку, епископ Максим је указао да из светомаксимовске визије произилази једно расуђивање које прераста у „ерминевтику надахнуту будућношћу“. Ово расуђујуће оверавање садашњих и прошлих догађаја на основу будућности јесте важно оруђе у рукама теологије и Цркве у суочавању сад модерном кризом смисла.

Своје излагање аутор је закључио коментаром на следећи одломак из дела Светога Максима Исповедника:

„Тајна Оваплоћења Логоса садржи у себи смисао свих загонетки и образа(ца) (Светог) Писма, и такође познање свих видљивих/јављених твари. Ко је, пак, познао тајну Крста и Погреба (Христовог), познао је логосе/принципе свега напред реченога. Но ко је посвећен у неизрециви смисао (Тајну) Васкрсења, тај је познао и циљ ради кога је Бог првоначално све привео у биће“. (Главе о теологији и икономији 1,66).

L'Osservatore Romano у броју од 7. септембра 2018. године доноси скраћену верзију излагања Епископа западноамеричког г. Максима:

Извор: Српска Православна Црква