Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 29. маја 2021. године у храму Светог Саве у Београду орден Светог Саве другог степена проф. др Надежди Басари, директору Интерне медицине у болници Санкт Францискус у Флензбургу, Немачка.

Поздрављајући др Надежду Басару, њену породицу, пријатеље и све сабране под сводовима Светосавског храма на Врачару, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је истакао:

„Сабрали смо се данас лепим поводом да професорки Надежди Басари уручимо високо одликовање наше Свете Цркве, орден Светога Саве другог степена. Обично када Црква неком додељује орден или неко друго признање, прво што се многи упитају јесте: који су разлози за то? И већина мисли да су у питању заслуге везане за изградњу храма или неког другог црквеног здања. Mеђутим, из молбе тројице пароха из Хамбурга, коју је, уз свој предлог Светом Архијерејском Синоду, доставио Преосвећени Епископ диселдорфски и немачки г. Григорије, уочава се да су Ваше заслуге, професорко Надежда, не у подизању грађевина, већ у подизању људи који су Вам се за помоћ обраћали и које сте лечили и давали им наду да се и најтеже болести могу победити.

Из молбе поменутих пароха Свети Архијерејски Синод је сазнао да сте Ви једна од најпризнатијих хематолога, онколога и  трансплантатора матичних ћелија на свету, што није њихова тврдња без покрића, већ што потврђују Ваши резултати и чињеница да сте као православна Српкиња постављени на место директора Интерне медицине у Наставној болници Универзитета у Килу и Флензбургу, као и да руководите пројектом уједињених шест онколошких болница севера Немачке. Обрадовало нас је када смо ово сазнали, као и да сте, поред тога председник многих стручних комисија и да сте пре доласка у Флензбург били пет година на челу Трансплантационог центра Универзитетске клинике у Лајпцигу, где сте тај центар довели на сам врх Немачке и Европе, са 230 трансплантација годишње и са високим процентом излечења.

Од 1997. године до данас Ви сте обавили преко 2.300 трансплантација матичних ћелија, лечећи на десетине хиљада онколошких и хематолошких пацијената од којих их је из Србије, Републике Српске, Црне Горе и других република бивше Југославије било преко хиљаду, а међу њима и неколико свештеника наше Свете Цркве, који о Вама и Вашем раду имају само речи хвале. Управо овде долази до изражаја Ваша самарјанска љубав где сте се при лечењу пацијената са ових простора одрекли своје материјалне награде која Вам припада, јер је за Вас на првом месту увек био човек. Захваљујући Вашем труду издејствовали сте за српске пацијенте да се лече под истим финансијским условима као и немачки, чиме сте нашим људима омогућили медицинску негу која им је неопходна. Поред лечења Вашу бригу показујете и за услове у којима су српски пацијенти смештени, због чега Вас они и зову српском мајком.

Такође је Ваша велика заслуга што сте издејствовали да свештеници из Хамбурга у болничкој капели у Флензбургу повремено служе свету Литургију на којој учешћа узимају не само православни лекари на челу са Вама, већ и пацијенти који се ту лече, па и верни који живе у том граду.

За све напред речено Свети Архијерејски Синод Вам је, на предлог епископа Григорија, доделио високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве, које Вам данас уручујемо ”.

У одлуци Светог Архијерејског Синода коју је прочитао протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Синода, наводи се да се високо доликовање Српске Православне Цркве др Надежди Басари додељује за делатну и истрајну љубав коју свесрдно показује својом стручношћу, самарјанским милосрђем и несебичним трудом при лечењу оних који су јој поверени, а нарочито према сународницима и вернима Српске Православне Цркве.

Пошто је из руку Патријарха српског г. Порфирија примила орден Светог Саве, др Надежда Басара је заблагодарила на високом признању своје Цркве и свог народа беседом овенчаном човекољубљем, родољубљем и богољубљем, беседом која ће красити најлепше странице историје не само Српске Цркве него и српске медицине и науке уопште:

„Благодарећи вам искрено на знамењу које је симбол наше духовне и идентитетске вертикале, јер у свом имену сабира православно светосавно биће наше, нека ми буде допуштено да подсетим на невидљиву нит која кроз сва времена повезује претке и потомке.

Свако има своју приповест о тој вековној нити. Иако је не видимо очним, непогрешиво је спознајемо духовним видом. И ма колико биле различите, једно им је заједничко – вечне су и нераскидиве. Моју нит испреда све што јесам, а понајвише сам лекар. И ту се ето срећемо свакода дана Свети Сава и ја. Да ли читам објављене научне дигиталне записе са екрана или књиге лекаруше које је преводио и дописивао Свети Сава, једнако ме истом уче да ”човек човеку није вук ”, како стари Латини мисле, „већ да је човек човеку лек ”, како нас је први српски просветитељ заветовао. Ми бирамо шта ћемо другом човеку бити и тај избор нас одређује, дефинише наш однос према свему – у професији до вере или невере, у савести до чојства или нечовештва. Одавно сам изабрала да ходам Савиним путем „јер другог пута и немам ”, казаће песник.

„У почетку беше реч ”, вели Нови завет. На почетку нас беше Савина реч. Она реч из Хиландарског медицинског кодекса која каже: „Лекар не сме да буде лаком на новац и да га то руководи при лечењу болесника, него љубав према човеку коме је позван да помогне ”. Научили су то лекари, видари Свети Дамјан и Козма, које је народ прозвао „Без-сребреници”. Научила сам и ја да ми је љубав награда и уздарје за моје сународнике, за моје светосавце које болест доводи до мога прага. Иза тог прага су њихова нада и вера и мој завет да ћу све што умем и знам посвећено ставити на олтар излечења, без сребреника за мој труд и рад, а са једном наградом – да ме не забораве у својим молитвама.

У Студеничком типиху Свети Сава прописује да се из студеничке болнице одпази са отпусном листом, да се забрањује надрилекарстао, саветује како се поступа при масовним обољењима, ми бисмо данас рекли епидемијама, и учи нас како нема излечења тела без зацељења душе – што је иначе, основа савремене медицине. Путујући којекуда по свету, Свети Сава доноси лековито биље, мелеме, лекове, али и списе, књиге да они који лече буду учени, утемељени у знању. Зато смо се у Србији још у 13. веку лечили на тада савремени начин, као у Византији као у Латина, као у Западној Европи. То су наши преци који творе ону нит трајања о којој причам, преци којима дугујемо да останемо на том трагу најбољих, савремених, учених – да их и девет векова касније славимо својим успесима који су на ползу српском народу, на спомен Светом Сави и у славу Господа, а увек за добробит другог човека – оног оболелог који једну руку пружа ка лекару, а другу ка Господу.

Сви лекари на свету полажу Хипократову заклетву, а само српски лекар и Савин завет који је потка око невидљиве нити наше духовне вертикале. Тај завет за себе исписује свако од нас који са стетоскопом око врата започињемо и завршавамо дан. И ма како га ко срочио, Севин завет своди се на исто: Нема излечења ако заједно нису у молитви и вери онај који се лечи и онај ко га лечи и ако обоје исцељење не виде у љубави.

Браћо и сестре у Христу, она нит која повезује претке и потомке, исијава сада и овде посебном светлошћу за мене и моју породицу. Постоји место на ком чувам наслеђе које примих као бласослов од предака и који као завет преносим синовима и кћерима. На том месту чувам свој венчани прстен, прамење косе у воску са крштења моје деце, чувам сећање на страдање у јасеновачким логорима многочлане породице супруговог чукундеде Данила Басаре, предања из Црне Горе о попу Иви – мом чукунђеду. Ту су пожутела писма из Балканских и из Великог рата мог прадеде, адвоката и судије Ђура Ивовића. То је моја нит и на њој чукунђед поп Иво, прадеда Ђура, па деда Јован који у овом дану када примам знамење има посебно место у традицији мог породичног наслеђа. Јер ту где поносно чувам орден Светог Саве мог ђеда Јована Ивовића, професора историје и књижевности, који ће, пред крај Другог светског рата, главом платити верност Краљу и Отаџбини, ту, поред његовог, стајаће и овај орден Светог Саве који ме данас грли око врата. Он је мој одговор на Његошево питање које себи и другима поставља владика Данило: „Сада имам са чим изаћ пред потомке и пред претке ”.

Нека ми на крају буде дозвољено да овде, у заветном храму српског народа, у српском престоном граду, испуним важност саборности која је нарочито значајна и лековита за нас у расејању. У далеком свету, твоја Црква и твој парох су она јака нит која те веже за постојбину и постојање. Зато је за мене велика част што је предлог са мојим именом са извора – од свештеника Црквене општине Хамбург, кренуло на пут до овог дана и овог места, тражећи на том путу мудрост и благослов по реду од епископа Григорија, па Светог Архијерејског Синода све до руку Ваше Светости.

Скромна у Христу, благодарим Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију, Преосвећеном Владики Григорију, монаштву и свештенству наше свете Српске Православне Цркве, верујућем светосавком народу нашем, уз завет да једини прави пут Светог Саве јесте и биће”.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар био је домаћин традиционалног ручка у Белом двору у част редовног годишњег заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Ручку су присуствовали Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије са митрополитима и епископима Српске Православне Цркве, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Србије, као и чланови саветодавних тела Круне.

„Окупили смо се у Белом Двору поводом заседања Светог Архијерејског Сабора. Годинама негујемо овај традиционални догађај, јер је пример слоге и сарадње за опште добро. Црква и Круна су две институције у нашој земљи које доносе стабилност. Хвала вам на подршци коју пружате нашем народу и мојој породици.

У овој години искушења, изгубили смо велике духовне пастире, који су својим животима и делима, следећи Христа, оставили велики траг. Верује, да ће Црква, на челу са Патријархом Порфиријем, наставити у јединству  и слози да воид српски народ. Као што је Господ рекао својим апостолима: ви сте со земљи! Нека Господ благослови ваш труд и рад и услиши ваше молитве“, рекао је Њ.К.В. Престолонаследник Александар.

Његова Светост Патријарх српски Порфирије захвалио се Њ.К.В. Престолонаследнику Александру на гостопримству и пожелео срећу Краљевској породици.

Извор: Краљевска породица Србије

Председник Републике Србије г. Александар Вучић је угостио на ручку Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и епископе, учеснике Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве.

Како је предвиђено, Вучић и архијереји разговарали су, између осталог, о тренутној ситуацији на Косову и Метохији, положају српског народа у јужној покрајини, као и о српским светињама.

У јавности је, као последица медијске кампање инстуриране последњих недеља од стране политичких кругова са подруја које је шире од оног које називамо српским земљама, тенденциозно креирана недоумица ко уопште заступа верни народ у најважнијим црквеним питањима и ко утиче на доношење одлука у најважнијим црквеним телима и органима.

Одговор на ова питања је јасан и једноставан, заснован је на канонима Цркве и одредбама Устава помесне Српске Православне Цркве. 

1. Верни народ са било ког подручја у Сабору било које помесне Цркве, заступа и у име тог верног народа у Сабору и ван Сабора доноси одлуке у крајњој инстанци искључиво надлежни епархијски архијереј;

2. Архијереји, чланови Сабора неке помесне Цркве, у овом случају Српске Православне Цркве, не доносе одлуке под утицајем политичких или медијских кампања или притисака, него искључиво под свом расуђивању водећи се искључиво бригом за спасење и за добро на овом и ономо свету тог верног народа. Било какви и било чији притисци, медијска халабука, у реалном животу Цркве Христове немају утицај на одлуке Сабора, укључујући избор архијереја, њихово назначење на поједне епископске катерде и слична питања.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе.

Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе.

После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити.

Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације.

Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња.

Проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета: Православно богословље се изучава живљењем, поступањем и студирањем - у вери, не „о њој“.

О вери и моралу, свих нас, професора једино може да просуди Црква, кроз институцију благослова. Наш факултет има пресудни утицај на развој богословља у Српској Православној Цркви, дакле пресудно утиче на њен верски идентитет. Закон о црквама и верским заједницама гарантује слободу и аутономност цркава у одређивању свог верског идентитета. Благослов је зато неопходан да заштити Српску Православну Цркву од евентуалног утицаја који би држава и Универзитет преко Богословског факултета могли да покушају да врше на идентитет Цркве.

Значај механизма „благослова“ - сагласности Српске Православне Цркве за рад и студије на Православном богословском факултету (ПБФ), овако, за „Новости“, објашњава његов декан проф. др Зоран Ранковић. Овај специфични услов последњих месеци камен је спотицања између овог факултета и његове куће - Универзитета у Београду (УБ).

- Парадокс је да актуелни спор најбоље показује неопходност благослова, али и колико су и данас могући координисани покушаји укидања Богословског факултета - каже он.

*На чему се темељи ова врста црквене сагласности, неопходна за статус наставника на ПБФ?

- Благослов постоји у Закону о СПЦ из 1929. године. Многе институције нашег савременог државно-црквеног права датирају из Краљевине Југославије - последњег периода у коме држава није имала идеолошки условљен однос прогона према Цркви. Нажалост, многи представници Универзитета данас шире неистину да благослов пре Другог светског рата није постојао. Након враћања ПБФ у састав Универзитета 2004. године, ПБФ је донео статут којим је такође предвиђен.

*Захтева ли се оваква сагласност на сличним факултетима у свету?

- То је стандард на конфесионалним богословским факултетима и Римокатоличке и Православне цркве. Постоји у Немачкој, као и на једином француском богословском факултету у оквиру државног универзитета - у Стразбуру. Исто је тако и у Румунији. О приватним универзитетима Римокатоличке цркве у Италији, Шпанији, или Руске православне цркве, не би требало трошити речи.

*Како објашњавате позиве дела академске јавности да се он императивно укине?

- Оспоравање механизма благослова почело је када је ускраћен тројици бивших наставника. Одређени интереси покушавају да злоупотребе те случајеве, да прикажу те људе као жртве наводног "прогона" Цркве, како је то себи допустио да каже проф. Александар Поповић, председник Савета Универзитета. Обим и дубина неистина које шире представници Универзитета најјасније указују да се не ради о легитимној бризи за те људе, већ о нечему сасвим другом.

*Шта је циљ, како кажете, кампање усмерене на ПБФ?

- Тешко ми је да поверујем да ректор Иванка Поповић и професор Александар Поповић желе да у Србији наметну више аутономије универзитета него што су то стандарди у колевци секуларитета, Француској, или у Немачкој. Њихова наводна брига пренебрегава да начело аутономије важи и за факултет. ПБФ је аутономан да донесе свој статут, а законске могућности да УБ тај статут преиспитује су ограничене на тренутак његовог доношења, односно измене.

*Усаглашеност Статута ПБФ са универзитетским била је до сада више пута на провери?

- Наш Статут у употреби је већ скоро две деценије, при чему одговарајуће одредбе Закона о високом образовању и Статута УБ нису мењане. Више пута, а последњи пут 2018, Одбори за статутарна питања УБ потврђивали су наш статут. Зашто је, после три потврде, и при истим чињеницама, крајем 2019. он оспорен никада није образложено. Очигледно је да разлози леже у неким интересима или убеђењима, а не у праву и чињеницама. Хвала Богу, то последње мишљење Одбора за статутарна питања УБ на својој последњој седници Сенат није усвојио, тако да оно није званични став Универзитета.

*Често се чује да богословски факултети у Грчкој не познају институт благослова? 

- Они који наводе грчки пример обично прећуткују две битне чињенице. Православна црква је тамо државна црква, тако да су начини на који се она штити од евентуалног нелегитимног утицаја државе потпуно различити од оних који су на располагању СПЦ у Србији. Друго, богословски факултети у Солуну и Атини по својој форми нису конфесионални факултети, за разлику од ПБФ, који то јесте.

Извор: Новости

Под сводовима величанственог Спомен-храма Светог Саве на Врачару 25. маја 2021. године, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, отпочео је радни део заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Повезане вести: 

Молитвени почетак Светог Архијерејског Сабора

Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом

Заседање се одржава у крипти Светог великомученика кнеза Лазара опремељеној да омогући несметан и ефикасан рад отаца Сабора, у исто време придржавајући се епидемиолошких мера које су прописали надлежни државни органи.

По процедури одређеној Пословником о раду заседање почиње усвајањем дневог реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја свих централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве започео је 24. маја 2021. године, на празник Светих Кирила и Методија, светом архијерејском Литургијом којом је, у Спомен храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење и моливено присуство отачаствених архијереја.

Повезан садржај: 

Патријарх Порфирије: Суштина Цркве као Сабора јесте света Литургија у којој смо показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом

„Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве, али истовремено, да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава наша Црква - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме која имају за циљ да сведоче распетога и васкрслога Христа и да изграђују тело Христово”, поручио је патријарх Порфирије на крају свете Литургије.

„То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака који се држе у свету. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Сабирамо се око Христа и у Њему као тело Његово. Темељ, суштина и манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте света Литургија коју смо служили и у којој смо нераскидиво показали јединство са Христом, али и јединство међу собом. Сабори постоје да би се отклонила свака врста индивидуализма, самовољности, појединачности,” додао је патријарх Порфирије.

„Данас смо испуњени радосном тугом јер смо изгубили најпре поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја, а затим и архијереје ваљевског Милутина, црногорско-приморског Амфилохија и захумско-херцеговачког умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих био значајнији за живот наше Цркве и унутар саборног организма Цркве допринео проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа", истакао је Патријарх.

„Свети равноапостолни Кирило и Методије, које данас славимо, допирнели су да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Имамо двојицу архијереја који носе име Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут служисмо после изборног Сабора, који је био ванредни, свету Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је такође саборни храм нашег народа и наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашег саборовања да све оно што у Духу Светом, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве", поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Четврте недеље по Васкрсу, која се назива и Раслабљеног, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Св. Апостола Петра и Павла у Топчидеру.

Звучни запис беседе

Поучавајући верни народ и свештенство о прочитаном зачалу Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије је указао да нам Црква у данашњој недељи открива још једну димензију личног односа са Господом Христом.

Чули смо из Јеванђеља о једној драматичној сцени која се десила у бањи Витезди напоменуо је Патријарх Порфирије додајући да у њој видимо две димензије. „Ако је неко тридесет година болестан и тражи помоћ, а нема нико да му помогне, биће да је и сам томе допринео. Независно од разлога због којих је доспео у болест“, рекао је Патријарх Порфирије додавши: „Колико људи око себе имамо који имају неке немоћи, имају неки проблем, али им се не може помоћи?“

„Заправо они су такви у односу на себе, али и све око себе, да људе одгоне од себе,“ указао је Патријарх Порфирије позивајући се на речи блажене успомене Патријарха Павла: ,Бог ће помоћи ако има коме.ʼ Често и ми се нађемо у ситуацији констатујући да нам ни од куда нема помоћи, да су нас сви презрели, да нас сви одбацују. А може бити да ако и има оних који са нама саосећају, који хоће да нам помогну, да нам изађу у сусрет да немају коме. Да смо ми до те мере испуњени егоизмом, гневом, осуђивањем, свим другим страстима, које нису ништа друго до мрак навучен на очи наше душе и навучен на наш ум до те мере постајемо апсолутно и потпуно слепи да не видимо зрак светлости који несумњиво увек постоји. И засигурно постоје и људи у нашој околини, понекад можда и незнани, који у најмању руку имају саосећања са нама“.

Поред овог аспекта данашње Јеванђељске приче, постоји и онај други аспект који је заправо и главни у целој причи, појаснио је Патријарх Порфирије истичући да је главна тема данашње приче се састоји у још једној димензији да би благодат Божија била активна и видљива у нашим животима. Суштина данашње приче се види у Господњем питању, које је у најмању руку непристојно: „Да ли хоћеш здрав да будеш?“. Тим речима Господ иде много даље од обичног разговора, рекао је Патријарх Порфирије додајући: „Он хоће да пробуди оно што је важно у души тог болесног човека, као што хоће да пробуди у души сваког од нас, оно што је важно и неопходно, да и сами учествујемо у своме оздрављењу и исцељењу у крајњој линији у своме духовном расту“.

Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји Стеван Стевановић и Милан Цветић, јереј Владимир Марковић, јеромонах Сава (Бундало), ђакони Радомир Врућинић и Ненад Идризовић и чтечеви Андреј Јелић, Павле Јовановић, Симеон и Василије Ковачевић.

Извор: Радио Слово љубве

 

-Патријарх Порфирије рукоположио ђакона др Србољуба Убипариповића у свештенички чин-

На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао, уз саслужење Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну.

Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Србољуба Убипариповића, ванредног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у свештенички чин. Пожелевши новом посленику у винограду Господњем да проповеда Јеванђеље Христово верном народу Божјем онако како је то чинио Свети Николај, Патријарх је истакао: „Ми се такође Богу молимо да му благодат, коју је у чину овога рукоположења примио, буде стални сапутник, да прожима сваку његову мисао читав његов живот и да се оваплоти у свакодневним конкретним делима, како би његова свештеничка служба била њему на спасење и на корист Цркве“.

„Истина Христова нема компромиса и не може се уподобљавати духу овога света. Не може се удварати духу овога света само да би споља била прихваћена. Та истина постоји да бисмо се преображавали, а тај преображај се остварује благодаћу Божјом, али и нашим учешћем и сарадњом са благодаћу Божјом. То се чини, пре свега, нашом исправном вером, а онда и животом који треба да буде живот смирења", поручио је патријарх Порфирије.

На крају беседе Патријарх је позвао верни народ да на Спасовдан узме учешће у литији поводом славе српске престонице која ће у 19 часова кренути од Вазнесењске цркве до храма Светог Саве на Врачару.

На торжественој светој Литургији саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеорградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, протојереј Зоран Крстић, јереј Иван Фаранов, јеромонах Сава (Бундало), новорукоположени свештеник Србољуб Убипариповић и ђакони Радомир Вручинић, Мирослав Николић и Томислав Крчмар. Појао је хор Николајевске цркве под руководством диригента Светозара Вујића.

Након свете Литургије патријарх Порфирије је, у присуству епископа Иринеја, свештенства и верног народа благословио славске дарове породице Арсић и старешине Николајевског храма протојереја Драшка Тепавца и свештеног братства.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. маја 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Мају Поповић, министра правде Републике Србије.

На састанку је разговарано о даљем унапређењу сарадње Српске Патријаршије са Министарством правде. У том циљу указано је на потребу додатне афирмације слободног изражавања верског учења и уверења, развоја слободе вероисповести и усаглашене сарадње Цркве са државним органима. Посебно је наглашена нужност заједничког ангажовања у циљу заштите баштине Српске Православне Цркве на Косову и Метохији, као и на потребу побољшања социјално-материјалног положаја монаштва.

Госпођа Поповић је нагласила да ће Министарство правде и у наредном периоду наставити да пружа материјалну подршку Српској Православној Цркви у сакралном градитељству и заштити црквеног културног наслеђа.

Саговорници су закључили да је за очување и развој националног и културног идентитета и решавање питања од националног значаја неопходна сарадња Министарства правде и свих државних органа са Српском Православном Црквом.

У име Министарства правде састанку су присуствовали шеф Кабинета Маријана Савић Симић и директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владимир Рогановић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

У четвртак 20. маја 2021. лета Господњег, на дан свештеног спомена јављања на небу знамења Часног и Животворног Крста у светом Граду Јерусалиму, навршило се шест месеци од упокојења Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја (Гавриловића). 

У спомен на свјатјејшег патријарха и оца нашег Иринеја доносимо овај прилог: 

У спомен на почившег Патријарха српског Иринеја (1930-2020)

Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју

Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја

Приступна беседа Његове Светости блаженопочившег Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.

Последња беседа Патријарха српског Иринеја

Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“

Хор "Бранко" своме оцу и Патријарху Иринеју

РТС: Фељтон - Живот у Христу, емисија посвећена блаженопочившем патријарху српском Иринеју (1930-2020)

Епископ пакрачко-славонски Јован: С патријархом Иринејем по Светој земљи

Нови број "Православља" у спомен на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја (Бр. 1289. 1. децембар 2020)

Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни свјатјејши владико и оче наш!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав.

Повезана вест: 

Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица

Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу.

Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве.

Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла.

„У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао:

„Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”.

Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао:

„Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”.

„Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић.

Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио:

„Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”.

***

Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони.

Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником...

Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др  Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. 

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служи у манастиру Раковица помен блаженопочившим патријарсима српским – Иринеју, Павлу и Димитрију, известио је Радио Слово љубве.

У помену су молитвено учествовали чланови Светог архијерејског Синода, Преосвећени Епископи бачки г. Иринеј, шумадијски г. Јован и крушевачки г. Давид.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас у Манастиру Раковици, након одслуженог помена патријарсима српским Иринеју, Павлу и Димитрију, отворио Музеј - Спомен-собу патријарха Павла у овој београдској светињи у чијој порти, по сопственој жељи почива 44. поглавар СПЦ. У Спомен-соби је изложено око пет стотина експоната, међу којима су лични предмети патријарха Павла.

Патријарх Порфирије је овом приликом, између осталог, казао: "Сабрали смо се данас да гледајући трагове које је оставио патријарх Павле обновимо трајни и лични однос са њим. Да обновимо трагове којима је он ходио и водио Цркву. А то су трагови који воде ка Христу који је Живот и Љубав. Тако и ова соба у Манастиру Раковици има свој смисао само у сећању на Господа Христа".