У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо архијереји, драга браћо и сестре, данас смо добили још једног новог Епископа наше Цркве. Изволе се Духу Светоме и Сабору Отаца наше Цркве да изаберу за Епископа топличког архимандрита Јеротеја, који ће убудуће, до даљег, као викарни Епископ Патријархов служити овде, у Архиепсикопији београдско-карловачкој.

Богољубезњејши, драги у Христу брате и саслужитељу, владико Јеротеје, читава Црква је данас, и небо и земља, испуњена радошћу, јер у Цркви не постоји ништа што је појединачно, што се тиче само једног дела, макар тај део био и највећи. У сваком догађају Цркве учествује пуноћа Цркве, зато данас Црква Христова јесте испуњена радошћу, а и ми нарочито и посебно, јер сте постали део сословија, део Сабора Епископа наше помесне Цркве. Ви добро знате да је епископска служба служба Христова, а то значи служба Крста Христовог, али и Његовог Васкрсења. У тој тајни Крста и Васкрсења садржан је и подвиг и служба и задатак сваког Епископа, али ако хоћете, браћо и сестре, и сваког хришћанина, али наравно, посебно Епископа зато што је Епископ на месту Христовом, по обличју Христовом. Он је позван да служи спасењу света у Цркви и кроз Цркву.

Ви сте скоро пола свога живота провели у манастиру. И добро знате и на својој кожи, али и на заједници манастирској, шта су Крст и Васкрсење. Шта је Христос међу нама. Без заједнице са Христом кроз веру, пре свега, кроз љубав, кроз подвиг, али и кроз свету Литургију тешко је препознати у другом човеку себи блиског, а камоли брата. Без Христа, без служња Њему, без уподобљавања Њему, још је теже разумети тајну живота и смисао постојања.

Један велики јерарх, поглавар једне помесне Цркве, Аархиепископ атински Серафим, када је чуо да се говори о томе да људи треба да се уједине, да се стварају савези и уније – он је био једноставан јерарх и читав свој живот је дао за Христа и Цркву – тада је рекао на свој начин, у једноставном стилу: „Ма какви Брисели, какви Вашингтони који хоће да уједине људе. На сваком од тих места треба сазидати Свету Софију“, мислећи на цркву из Цариграда, а хотећи да каже: Искључиво и само подвигом молитве, подвигом љубави, подвигом служења Христу, могуће је препознати другога човека као свога брата, као свога ближњег, као самога себе. Без тога никакве конференције, никакве деклерације, никакви сусрети људи који се темеље и који извиру искључиво на људским способностима не могу довести до тога да у другоме човеку препознамо некога ко је исте вредности као и ми. Али тамо где је Света Софија, тамо где је Храм Светога Саве, тамо где су безбројни храмови подигнути у славу Божју, ту је сигурно могуће сусрести Бога, познати Бога. А ко познаје Бога познаје свет, познаје тајну живота, познаје људе. Није знање скуп многих и мноштва информација. Мноштво информација само ствара конфузију, прави да смо изгубљени у овоме свету, да не знамо шта је тачно, а шта није, шта је лево а шта десно, шта је бело а шта је црно, шта је правда а шта је неправда, шта је истина а шта није истина. Дакле, порука архиепископа Серафима јесте искуство предања наше Цркве. Потребна је молитва да бисмо били ближи једни другима.

Ви сте, рекох, пола свога живота провели у манастиру, у манастиру где све започиње и завршава се молитвом. Када многи данас иду на спавање, на починак, Ви сте устајали, устајали на молитву за живот и спасење света. Данас када постајете Епископ стављамо Вам на душу, али и молим се за Вас, да тим искуством манастира – које је искуство Свете Горе, која је отаџбина сваког монаха, а духовна отаџбина и сваког хришћанина – на месту које Вам је сада Црква одредила истим расположењем служите Христу, а тиме ћете служити Цркви и ближњима. Да сведочите веру, да сведочите љубав и да сведочите, како смо читали и у молитвама, смирење, крајње смирење Христово, које управо и јесте Крст и Васкрсење. Нека Бог да да тако буде. А сада прими жезал овај да напасаш поверено ти стадо Христово! Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј и карањем и кротким васпитавањем, у Христу Исусу Господу нашем.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо Архијереји, богољубиви народе Божји!

„Нека буде воља Господња!“ – Ове речи је, пре нешто више од 800 година, изговорио наш велики Свети Сава у Никеји, када је „по вољи Божјој и царевој“ изабран и хиротонисан за аутокефалног Архиепископа српских и поморских земаља. Следећи његов узвишени пример и моја недостојност смерно изговара те исте речи на овај свети дан и на овом светом месту, на празник његове преподобне мајке Анастасије, у велелепном Спомен-храму посвећеном њему, пред вама и свом пуноћом Цркве Божје овде сабране.

Заиста, ништа се не дешава без воље Божје. Дух Свети, који је свуда и све испуњава, који је бдио над животом мојим и чувао ме од детињства мога, од тренутка када сам примио печат Његов дара у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, благоволео је да ме данас, у сагласју са вама браћо Архијереји и преко ваших часних и светих руку, удостоји архијерејске благодати. У мене, грешног и слабог, по речима песника, усели се „светлост Духа“ Светог и венчасте сте ме славом великом и уврстисте ме у ред Архијереја Цркве Христове, у ред наследника и прејемника Апостола Христових.

Дрхтим и треперим и страх ме велики обузима. Јер, „како ћу, недостојан, ући у сјај светих Твојих“, Боже, и како ћу стати пред престо Твој заједно са светитељима Твојим: Василијем, Златоустим, Савом, Арсенијем... „Јер ако се усудим да заједно са њима уђем..., одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан бићу избачен од анђела“. Али љубав Божја је безгранична и људском уму недокучива. Он не гледа на грехове моје, већ ме љубављу Својом грли и уводи ме у Светињу над Светињама. Стога ме обузима радост неописива и веселим се неисказано, јер ме Господ постави на превисоку службу свога Архијереја – на место и обличје Своје, али не по мојим заслугама, већ по Својој превеликој милости.

Шта рећи о Епископској служби, о тој најузвишенијој служби и највећој части коју човек може да добије и у овом и у оном животу? По речима Светог старца Силуана Атонског, Епископима је „дата велика благодат Духа Светог“ и „постављени су више свих, те се као орлови уздижу на висину, посматрајући непрегледна пространства“. Епископ на светој Литургији стоји на месту Христовом, приносећи бескрвне жртве у име сабраног народа и, након њиховог освећења Духом Светим, раздељује их вернима као Тело и Крв Христову, возглављујући на тај начин Цркву као Тело Христово. Заједно са Даровима, Епископ, као истински Отац који љуби и познаје своју паству, приноси Богу и њихове духовне жртве – молитве, појање, поклоњења, благодарења, славословља – и, уопште, све њихове таленте и дела која Богу од срца приносе и, на крају, и васцеле животе свих њих. Као уздарје на то, Епископ својој пастви, као икона Христа Бога, разашиље благослове и освећење, преображавајући их Духом у Заједницу Светих и узносећи све – свакога у своме звању у којем је призван да служи Богу – пред небески престо. Као истински пастир словесних оваца, Епископ треба свагда да претходи у врлинама и добрим делима; првенствујући у сабрању да им свима служи. Он, чувар истине и верни слуга речи Божје, дужан је да храбро сведочи веру у овоме свету и, ако је потребно, да мученички за њу пострада. Читав живот Епископски у ствари је једно велико бескрвно мучеништво – у служењу свима и у непрестаном приношењу себе другима на дар – да би, по речима Светог апостола Павла, „свима био све, да како год неке спасе“.

Ово је лик истинског Пастира и Епископа коме ја, недостојни, тежим, овакав Архијереј желим да постанем, али знам, стојећи пред лицем Божјим и пред свима вама да сам по себи, својим моћима и снагама, не могу то да постигнем. Зато се уздам у помоћ Божју и молитве Светих, јер се сила и слава Божја у немоћима нашим познају и показују. И због тога верујем да „све могу у Христу који ми моћ даје“.

„Радујте се свагда“ и „на свему захваљујте“, заповедио је пре много векова Свети апостол Павле солунским хришћанима. И ја, радујући се данас неизмерно са свима вама, не желим да заборавим да захвалим Господу на свему и за све што је учинио за мене. Благодарим Господу на свима ближњима – знанима и незнанима, пријатељима и родбини – мноштву њих које ми је дао, који су ми помагали и служили ми и били ми ослонац кад год је то било неопходно.

Благодаран сам Господу што ми је дао честите и скромне родитеље – оца Јована и мајку Љубицу – који, на моју велику радост, учествују данас у овом великом празнику. Благодаран сам им што су, не жалећи труда и напора и никад не мислећи на себе, учили мог брата и мене шта то значи бити добар, нормалан и поштен човек.

Благодаран сам Господу што ме је упутио на Његово Преосвештенство Епископа бачког господина Иринеја, по чијем сам се благослову замонашио у манастиру Светих Архангела у Ковиљу и из чијих руку сам примио презвитерску службу. Благодарим Преосвештеном Владици што ми је благословио да студирам богословске науке на нашем Православном богословском факултету Универзитета у Београду, а после тога и црквено појање у Атини. Захвалан сам му и што је благословио рад Школе црквеног појања у Новом Саду и пастирски и човекољубиво се старао за њен развој и напредак. Али, више од свега благодаран сам Господу што сам, преко Његовог Преосвештенства, и ја, недостојни, имао удела у благослову Његових духовних Отаца – преподобних Јустина Ћелијског и Порфирија Кавсокаливита. Њиховим и Његовим светим молитвама нека ме Господ укрепи на мом новом послушању у Цркви.

Благодаран сам Господу што ми је дао могућност да изучавам свештено црквено појање и што ме је удостојио службе црквеног појца и касније учитеља појања. Сећам се својих блаженопочивших даскала Владимира Јовановића и Архонт Протопсалта Ликурга Ангелопулоса и благодаран сам им што су ме учили тој „анђелској музици“. Иако нису видљиво присутни, и они се данас радују с нама у овој небоземној Литургији појући заједно са ангелским хоровима на небесима. Благодарим и свима вама, мојим сарадницима и ученицима из Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“ из Новог Сада, што сте ме све ово време које смо провели заједно слушали, подржавали и трпели, и желим вам да и даље наставите да напредујете у изучавању свештеног појања и кроз њега се духовно изграђујете и још дубље уграђујете у Тело Христово – Цркву.

Благодаран сам Господу што сам студирајући у Атини имао прилику да се упознам и спријатељим са многим добрим људима из братског нам грчког народа. Од њих сам се учио, а и даље се учим, не само црквеној музици, већ и како да живим и радујем се у Цркви. Дубоко сам им захвалан на њиховој љубави и гостопримству.

Оци и братијо ковиљска, моја друга породицо! Од како сам дошао у ковиљску обитељ и био примљен као њен члан, започео је мој нови живот – живот у Христу, пун духовне радости и оптимизма. Тај нови живот у Христу није више био само мој, већ наш – заједнички, општи, читаве ковиљске братије – и делили смо га несебично више од две деценије. Заједно смо духовно узрастали – кроз бдења, молитве, постове, празнике – духовно смо падали и устајали, жалостили се и радовали, свађали се и мирили. Сада, када одлазим из манастира на ново послушање, обузима ме туга али добро знам да ми то искуство живота у манастиру Ковиљу нико не може одузети и да се увек имам куда вратити. Зато сам вам од срца, братијо, благодаран на томе. Благодарим и Вама, Преосвештени господине Исихије, донедавно настојатељу Свете обитељи ковиљске а сада Епископе ваљевски, што сте са расуђивањем водили и чували нашу свету обитељ. Помените ме у Вашим светим молитвама! Оци и братијо ковиљска, молите се за мене грешног и ја ћу се молити за све вас. Слава и част коју сам данас добио, вама припада!

На крају, али и пре свих, обраћам се Вама, Ваша Светости, као свом духовном оцу а сада и оцу свих верних у Српској Православној Цркви. Благодаран сам Господу што ме је удостојио да све ове године будем Ваш ученик и да се од Вас поучавам „путу који води у живот“ вечни. Овим „уским“ и „тесним“ путем, путем монашког послушања и одрицања од своје воље, који сте Ви пропутили, трудио сам се да и сам идем, иако сам много пута клецајући ходио њиме, посрћући и падајући. Благодаран сам Вам, Ваша Светости, на поверењу које сте према мени, духовно слабом и нејаком, увек имали. Кроз читав свој монашки живот, на свим послушањима, трудио сам се да то поверење оправдам. Увек и свуда и на сваком месту, служећи Вам као самоме Христу. Тако и сада, на овом новом послушању Епископског служења, иштећи Ваше свете молитве, трудићу се да оправдам очекивања које сте Ви и Света Црква Српска поставили преда мном.

Још једанпут, користим прилику, Ваша Светости, да Вама и читавом Сабору наше помесне Цркве заблагодарим што сте мене грешног удостојили ове славе и овог достојанства и молим Вас да ми опростите и да ме помињете и да ме благословите.

На самом крају узносим славу Троједином Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, сад и увек и у векове векова. Амин.

Извор: Инфо-служба СПЦ

На Светој Гори, у Хиландару, пре 17 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава. Сава Хиландарски.

На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки.

А још као студент, пре готово четрдесет година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице... Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана.

- За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа - започиње своју причу овај професор историје уметности. - Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела.

Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.

Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.

- Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности - без дилеме процењује овај стручњак.

Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.

Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију "Хиландар" Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.

А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.

- У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије - примећује проф. Сузуки. - Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.

Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један - на универзитету предаје српски језик.

- Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим - самокритичан је. - Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно.

А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд.

Крштење на Хиландару

- На Хиландар нисам отишао са планом да се крстим. Али док сам тамо боравио, пожелео сам да то урадим - присећа се Мићитака Сузуки. - Мислио сам да нисам спреман, јер нисам знао молитве, ни да се правилно прекрстим. Ђакон ми је рекао: "Вера у Бога је довољна. Све остало ћеш научити".

И. Мићевић; Вечерње новости

После избора за викара Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Порфирија, у старој београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила 3. јула 2021. године извршен чин је наречења високодостојног архимандрита Јеротеја за Епископа топличког.

Свечаном чину је началстововао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству Блажењејшег Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и преосвећене господе архијереја: шабачког Лаврентија, будимског Лукијана, банатског Никанора, бачкoг Иринеја, британско-скандинавског Доситеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована, зворничко-тузланског Фотија, милешевског Атанасија, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, тимочког Илариона, нишког Арсенија, аустралијско-новозеландског Силуана, осечкопољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, стобијског Давида и умировљеног канадског Георгија.

На почетку наречења, ђакон Радомир Вручинић се гласно обратио новоизабраном архијереју: „Часни оче архимандрите Јеротеје, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве благосиља Вашу светињу бити Епископом Богом спасаване Епархије топличке”. На то је архимандрит Јеротеј одговорио: „Пошто је Свети Архијерејски Сабор расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противуречим”.

Потом је, праћен ђаконом, архимадрит Јеротеј пришао Свјатјејшем Патријарху г. Порфирију који га је благословио. На крају службе, ђакони су говорили многољетствије Патријарху и свим сабраним архијерејима, а на посетку и новоизабраном епископу. Богољубезњејшем архимандриту Јеротеју, изабраноме и нареченоме Епископу богомспасаване Епархије топличке: Многаја љета!

У недељу, 4. јула 2021. године, са почетком у 9 часова, свету Литургију са чином архијерејске хиротоније у новом Саборном храму Архиепископије београдско-карловачке и наше помесне Цркве, Спомен-храму Светог Саве на Врачару, служиће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 1. јула 2021. године у Патријаршијском двору у Београду новоименоване амбасадоре Републике Србије у Сиријској Арапској Републици г. Радована Стојановића, у Краљевини Мароко г. Ивана Бауера и у Демократској Републици Конго проф. Мирољуба Јевтића.

Патријарх српски г. Порфирије је током пријема са новоименованим амбасадорима Републике Србије у Сирији, Мароку и Конгу разговарао о продубљивању сарадње између држава, народа, цркава и верских заједница на свим нивоима с обзиром да Српска Православна Црква негује вишевековну традицију отвореног и искреног међуверског дијалога.

Тројица српских амбасадора су захвалили на части да буду примљени од стране Патријарха српског и чланова Светог Архијерејског Синода, као и на врло корисним саветима који ће им послужити у дипломатској мисији за добробит свих грађана Републике Србије.

Пријему су присуствовали Епископ бачки др Иринеј, Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ крушевачки др Давид, Епископ умировљени канадски г. Георгије и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је 1. јула 2021. године у Патријаршијскoм двору у Београду највише црквено одликовање, орден Светог Саве, генералном директору Радио-телевизије Војводине др Миодрагу Копривици и Јавној медијској установи Радио-телевизија Војводине.

Пригодној свечаности у Престоној дворани, заједно са члановима Светог Архијерејског Синода, преосвећеном господом епископима зворничко–тузланским Фотијем, сремским Василијем и крушевачким др Давидом, као и Епископом бачким г. др Иринејом, присуствовали су сарадници и чланови породице г. Копривице.

У обраћању на почетку свечаности, патријарх Порфирије је истакао осећање личне радости, јер је у прилици да изврши одлуку о одликовањима која је донета још за време служења његовог приснопамјатног претходника, патријарха Иринеја. Патријарх је истакао да је успешна професионална каријера г. Копривице обележена не само изванредним резултатима у важним предузећима и установама која је водио, већ и сталним трудом да у свему буде заштићен интерес српске државе, српског народа у целини, а нарочито Српске Православне Цркве.

Исто тако, српски Првојерарх је потсетио на чињеницу да је у одређеном смислу Радио-телевизија Војводине пионир у свету медија — и то не само у Србији, већ и на просторима бивше Југославије, јер је прва успоставила искрену и плодну сарадњу са Црквама и верским заједницама, започету пре 30 година серијалом „Буквар Православља“. Светејши Патријарх је истакао да су кроз тај серијал, који је био нешто истински ново у телевизијском свету, истине вере представљене телевизијским гледаоцима на сасвим нови и оригинални начин, као и кроз продукцијску сарадњу РТВ и Српске Цркве, представљене кроз ТВ Продукцију епархије бачке, кроз коју је  Црква ступила у јавну сферу, да о себи и својој вери проговори слободно, сама за себе и својим језиком, као и да се без посредника обрати верујућима, али и широј публици.

Нагласивши да је додељивање ордена Светог Саве признање за вишедеценијску сарадњу са Српском Православном Црквом, али и за отварање медијског простора за друге Цркве и верске заједнице, поготову за могућност да Црква може да се изрази својим гласом, Патријарх је указао да за све то посебне заслуге припадају г. Миодрагу Копривици.

У име јавног медијског сервиса Војводине орден Светог Саве из руку Његове Светости Патријарха  примио је уредник г. Горан Ерор, који је, у име свих запослених, захвалио српском Првојерарху и Светом Архијерејском Синоду, нагласивши да му је изузетна част да прими високо одликовање у име медијске куће која емитује програм на 15 различитих језика — и која је не само у комуникативном, већ и у техничком смислу једна од најсавременијих телевизија на нашим просторуима. Према његовим речима, додељивање ордена Светог Саве Радио-телевизији Војводине је потврда да се та телевизијска кућа налази на исправном путу. С друге стране, он је додатно захвалио Српској Православној Цркви што својим сведочењем, својим друштвеним ангажманом и деловањем, посебно кроз програме твом медијском сервису, уопште медијски простор чини чистијим.

Генерално директор Радио-телевизије Војводине г. Миодраг Копривица, обративши се непосредним и искреним речима Патријарху српском Порфирију и окупљеним архијерејима и медијским делатницима, нагласио је како је изузетно почаствован орденом светога имена који му је додељен. У срцу радостан, али истовремено и помало уплашен, како је искрено исповедио, доживео је изузетну част да из руку српског Патријарха и Епископа бачког Иринеја — из руку људи са којима је читавих 30 година радио и сарађивао — као потврду и признање свога залагања прими велико одликовање. Директор Копривица се присетио својих предака, који су топониме у крајевима које су насељавали давали по имену Светога Саве, и у том смислу подвукао и одговорност коју такво признање са собом носи.

Поред захвалности патријарху Порфирију и епископу Иринеју, г. Копривица је посебно захвалио и свим другим сарадницима — свим националним радницима са којима је радио од Хиландара на Светој Гори до Сентандреје и Печуја у Мађарској, колегама са Телевизије, а напослетку и онима чија је подршка била кључна — члановима његове породице. Како је подвукао, у времену када је породица нападнута, та је подршка најдрагоценија. Закључујући своје обраћање потресним речима да је примањем високог одликовања обавезан да и убудуће ходи стопама Светога Саве, г. Копривица је на дар Патријарху српском Порфирију и Епископу бачком Иринеју предао библиофилско издање дела Захарије Орфелина Историја о животу и славним делима владара Петра Првог из 1772. године.

Извор: Инфо-служба СПЦ

На недавно одржаном Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, за викара Патријарха српског са титулом Епископ топлички изабран је архимандрит Јеротеј (Петровић) из Светоархангелског општежића у Ковиљу, Епархија бачка.

Повезане вести: 

Најава: Наречење и хиротонија архимандрита г. Јеротеја (Петровића) за Епископа топличког, викара Патријарха српског

Животопис архимандрита Јеротеја (Петровића) новоизабраног викарног епископа топличког

Чин наречења новоизабраног Епископа топличког биће обављен у суботу, 3. јула 2021. године, са почетком у 18 часова, у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Наредног дана, у недељу 4. јула 2021. године, са почетком у 9 часова, свету Литургију са чином архијерејске хиротоније у новом Саборном храму Архиепископије београдско-карловачке и наше помесне Цркве, Спомен-храму Светог Саве на Врачару, служиће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством.

Ово ће бити прва хиротонија у заветном храму српског народа, те стога има својеврсни историјски значај, јер се довршетак радова на изградњи и украшавању ове величанствене цркве заокружује рукопроизвођењем новог архијереја у Савином винограду. Очекује се да ће Патријарху саслуживати око тридесет отачаствених архијереја. Међу бројним угледним свештенослужитељима и гостима из других помесних Цркава биће и неки од највећих појаца данашњице, пошто је архимадрит Јеротеј међу најпризнатијим хоровођама и педагозима који се баве древном византијском појачком традицијом.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Порфирије: Честитам са радошћу "Вечерњим новостима" на 58. додели плакете за "Најплеменитији подвиг године", али пре свега честитам због тога што "Новости" из године у годину показују да је читава Србија у подвигу, да је Србија нормална земља.

Зашто? Зато што је једино нормално постојање, нормално функционисање човека - врлина. А "Новости" нам увек изнова откривају да у Србији постоје врлински људи. И не само то, већ и да је огромна већина Срба врлинска - да је Србија врлинска. И добра. У свету у којем живимо, које проглашава црно за бело, добро за зло, у свету који заправо уноси конфузију у поглед на истину, у поглед на то шта је исправно, шта је праведно, готово да је постало потпуно немогуће да чак уочимо шта је то нормално.

Стога, осећам велику радост због иницијативе коју "Новости" већ 58 година заредом спроводе, а то је да пред очи света изводе и подсећају нас да не треба осећати никакав стид, а камоли презир према томе да човек буде врлински, да буде добар, да буде јеванђељски.

Сви ови људи који су данас добили награде само су зрнца огромног мозаика од којих је сачињена Србија, зрнца која својим погледом, осмехом, изразом свога лица показују да онда када чиниш добро и испуњаваш јеванђеље, а притом не правиш од тога велику причу покушавајући да себе промовишеш - ти си испуњен радошћу, миром, лепотом. Испуњавати оно што пише у јеванђељу, оно што Бог нама говори да треба да испунимо није заповест која спутава нашу слободу него је потез који открива шта то треба да чинимо: да будемо аутентични људи, испуњени лепотом, радошћу и миром.

Тешко да могу да издвојим било кога од добитника. Сигуран сам да су они само представници великог броја људи који постоје у Србији, али ми се допало разумевање онога што је учинио као љубав, као подвиг човека Радослав Марјановић из Умчара. Он је продао наследство у сагласју са породицом да би помогао онима којима је потребна помоћ да плате лекове. Реченицом коју је изговорио: "Кућу сам добио, то нисам зарадио, а немам потребу за тим и мени то не припада", подсетио ме је на Свете бесребренике Козму и Дамјана, који у своје време били образовани, богати али су све своје имање распродали. Били су лекари и све своје знање заједно са имањем употребили су да лече друге. Онда је Црква за њих рекла, славећи их, хвалећи их и подсећајући све нас да тим путем треба да идемо - "бадава сте добили, бадава и дајте".

Дакле, све то што имамо као људи, од моћи, од славе од лепоте, од имања, све је то нама дато. Наравно, нико не каже да треба да гладујемо и да расипамо то што смо добили, али треба да употребимо своје снаге, капацитете да још умножимо то што смо добили и да поделимо са другима. Јер из овог света ћемо однети само оно што је у нама.

Стога хвала "Новостима" што нас непрестано подсећају на то да треба да будемо нормални, а нормални смо само онда када живимо у складу са јеванђељем, тад смо здрави, испуњени свим оним чиме нас је Бог обдарио и тада у другоме видимо свој рај, а не вука. У другоме видимо лек за себе и своју душу.

Честитам свим добитницима плакете за "Најплеменитији подвиг", али и многим другим, знаним и незнаним које су ови данашњи добитници, у овој свечаној прилици представљали. Србија је Србија врлине, Србија добрих људи, Србија подвижника. Подвиг, то је духовни појам, од словенске речи, значи "ићи напред и ка горе" у исто време. Честитам и нека Господ многоструко узврати сваком човеку који и најмању мисао, а камоли неко добро дело упути другом човеку.

Безброј пута сам причао причу о највећем владару света свих времена Александру Македонском, који је кад је умирао, рекао својим слугама да му оставе једну руку да вири из гроба. Слуге су се чудиле зашто, а он је рекао: "Да виде сви, да ја који сам све имао, све је било моје, читав културни свет - сад одлазим празних шака. А, моје је само оно што сам поделио, што сам дао".

Извор: Новости

Епископ Силуан на званичном састанку са Свјатјејшим Патријархом Српским Г. Г. Порфиријем пренео је молитвене честитке и поздраве свештенства, монаштва и верног народа Митрополије аустралијско-новозеландскe поводом избора Његове Светости за четрдесетшестог Предстојатеља Српске Цркве.

Епископ је током пријема упознао Његову Светост са најважнијим стратешким просветним пројектом СПЦ на Петом континенту - Колеџом Светога Саве, уручивши на дар Патријарху Икону Колеџа 'Пустите децу к мени', позвавши Његову Светост да посети децу најудаљенијег Олтара Светосавске Цркве када се буду стекли услови за исту.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

 

Изашао је  из штампе нови број "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1303, 1. јул 2021). Нови број новина Српске Патријаршије, доноси:

Из овог броја издвајамо текст - Патријарх Порфирије: Да Господ умудри немудре /pdf/

– Устоличен нови Епископ ваљевски г. Исихије (Рогић) – Недеља Свих светих (27. јун 2021), остаће златним словима уписана у историји Епархије ваљевске, која је након петнаест месеци добила свог предстојатеља – досадашњег Епископа мохачког г. Исихија, викара Епископа бачког г. др Иринеја...;

– Прослава Видовдана у Грачаници и на Газиместану – На Видовдан, 28. јуна 2021., Патријарх српски и Архијереји наше Свете Цркве служили су архијерејску Литургију у манастиру Грачаницa, а нешто касније и парастос косовским јунацима на Газиместану... Том приликом Патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: – Толико светиња сведочи о томе да је ово наш дом. И браћу Албанце видимо као своју браћу. Сигуран сам да се можемо не само разумети, него и живети заједно, расти и градити...;

– У царском граду Крушевцу прослављен Видовдан – Када наше срце куца Лазарицом, оно постаје веће од свемира, веће од космоса, оно не само да проширује наше историјско биће, него нас већ овде и сада чини учесницима Царства Божјег, беседио је Првојерарх српски у Крушевцу, где је, у поподневним часовима 28. јуна, свечано дочекан у цркви Лазарици, у граду који прославља 650 година од оснивања...;

– 950 година од оснивања манастира Преподобног Прохора Пчињског – Након Литургијског сабрања и свечане Академије уприличене поводом јубилеја 950 година од оснивања манастира и 700 година од упокојења Св. краља Милутина, у послеподневним часовима, Патријарх Порфирије је посетио вишедетне породице у Прешеву, у насељу Железничка станица и у селу Лопардинце, код Бујановца, доделивши им материјалну помоћ...;

– Јустинданска свечаност у манастиру Ћелије – Празник Преноса моштију Преподобног Оца Јустина великом литургијском свечаношћу обележен је у манастиру Ћелије, светињи у којој је три деценије служио новопросијавши светитељ СПЦ и један од најистакнутијих православних теолога новог времена...;

– Косовска полиција спречила вернике да посете гробља и присуствују Литургији – Епархија рашко-призренска изражава озбиљну забринутост због све чешћих случајева у којима се нашим верницима, највећим делом Србима са КиМ расељеним на простору централне Србије забрањује да посећују наше светиње, гробља и учествују у црквеним прославама на Косову и Метохији...;

– Осамдесет година од оснивања концентрационог логора Јадовно – На празник Св. апостола Вартоломеја и Варнаве, 24. јуна 2021., служена је света Литургија у храму Св. апостола Петра и Павла у Смиљану и парастос жртвама Јадовна...;

– Двадесет година од упокојења Епископа Саве (Вуковића) – Оно што је учинио за Српску Цркву нека Господ забележи, а историчари да запишу златним словима, беседио је Епископ будимски Лукијан на парастосу свом духовном оцу и учитељу, дугогодишњем администратору Темишварске епархије....;

– Хришћани и проблем самоубиства – ауторски текст др Миодрага Чизмовића у коме између осталог каже – Живот је заиста бесмислен ако се све завршава смрћу. Ако ће смрт прогутати све, онда свако страдање човјеково и наших ближњих губи своју вриједност...;

Извор: 

Ризница литургијског богословља и живота: ТВ Храм: Видовдан у Грачаници, на Газиместану и у Крушевцу

BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

---

 

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 24. јуна 2021. године у Патријаршијском двору у Београду руске космонауте Сергеја Куд-Сверчкова и Анастасију Степанову.

Предстојатељ Српске Православне Цркве је у срдачној атмосфери водио изузетно занимљив разговор са руским космонаутима о многим аспектима човековог одласка и боравка у свемиру. Патријарх Порфирије је гостима пренео лични утисак да у организацији и начину живота космонаута у међународној свемирској станици препознаје и елементе монашког живота. „У духовном животу примећујемо како човек што је удаљенији од људи и света то све више осећа љубав према другима и увиђа колико му је други потребан. Тако да откривањем и спознајом свемира сигурно постајемо све ближи једни другима“, изјавио је Патријарх српски Порфирије.

Космонаут Сергеј Куд-Сверчков је руководећи се личним искуством потврдио ову мисао Светејшег г. Порфирија истичући како човек чак и када је тако далеко од земље и људи осећа јаку и нераскидиву везу са њима. Он је открио да током боравка космонаута у свемирској станици, осим доброг здравља, знања и вештина, преко је потребна и велика духовна снага како би се успешно испунили задати циљеви.

Патријарх Порфирије је на ту тему споменуо да се на неки начин може направити паралела између монашког живота у манастиру и боравка космонаута у свемирској станици; „Као што су монаси у манастиру издвојени од света упућени једни на друге, тако је сличан случај са космонаутима који дужи временски период живе и раде у једном ограниченом простору у коме могу да сачувају мир и хармонију у односима захваљујући молитвеном тиховању“.

Космонаут Сергеј је изјавио да космонаути управо током боравка у свемирској станици спознају дубљи значај и вредност заједништва.

Пријему су присуствовали директор ЈП Пошта Србије г. Зоран Ђорђевић, председница Дечје организације Јунити гђа Аљона Кузменко, координатор посете руских космонаута Републици Србији гђа Драгиња Влк и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон Александар Прашчевић.

Извор: Инфо-служба СПЦ