-Пошто су наши људи не само нашли добар посао, него се и комфорно скућили у Словенији, свештеници морају да се старају о чувању њиховог идентитета - језика, јер многи и међусобно говоре словеначки, и наравно вере православне. Стефан и Анастасија, са којима се дружим од када сам изабран за митрополита, данас су у Љубљани пожелели да се са мном сликају. Они немају такав проблем. Знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин, поручио је патријарх Порфирије преко свог Инстаграм налога.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Патријарх Порфирије: Апелујем на такозване елите, апелијем пре свега на браћу верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини (видео на званичном Патријарховом инстаграм налогу).

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Уважени господине члане Председништва Босне и Херцеговине, госпођо председнице Републике Српске, господине председниче Владе Републике Српске, господине градоначелниче града Немањића и Котроманића, града поносног и часног, града Добоја, домаћине данашње славе, браћо архијереји, часни оци, браћо и сестре,

Нека сте благословени и ви и нека је благословен Господ што нас је све створио. Данас смо сви неизмерно радосни пре свега због тога што славимо Преображење Господње. Нема већег повода да се окупимо, нема већег разлога за радост и славу, јер само Преображење Господње јесте слава Божја али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику oткрива се садржај и смисао нашег људског постојања, али пре свега открива се воља Божја да свакога дана будемо све бољи људи. Сви смо ми добили неке дарове, таленте, способности. Сваки човек без изузетка је позван да се преображава, да расте у врлини, да расте у добру, а истински раст у добру и врлини могуће je до савршенства довести само онда када смо у заједници са живим Богом, са Господом нашим Христом.

Ми Срби то добро знамо, јер ми знамо ко смо, знамо и одакле смо, а што је најважније знамо и који нам је циљ. Знамо своје порекло и своје корене, знамо шта су нам били оци и праоци и вековима уназад. И ми знамо да је наше име Хришћанин, знамо да је наше презиме Православни. Србин, Православни Хришћанин - то је пуни идентитет, пуна мера, пуно име и презиме којим ми себе познајемо од кад знамо за себе. Тим именом и презименом ја Србин, Хришћанин Православни, упознао сам себе управо на овим просторима. Иако знам да сам многима дужан и да највероватније дуг не могу одужити, више него другима дужан сам, браћо и сестре, свима вама који живите овде на овим просторима од Добоја до Дервенте. Знам вас добро, јер знам своје родитеље, своје стричеве, свога ђеда. Ишао сам у манастир Озрен слушао сам на народни језик, сад то разумем, преведено Јеванђеље, али и више од тога: богослужбени језик Православне Цркве од свога ђеда сам слушао који, сећам се чудно ми је било - а многи то и данас не разумемо, литургијску реч је говорио, а она важи и за данашњи празник: Бога нико никад није видио, само су га воде виђеле. То је права литургијска песма. То је могао знати само неко чије је име и презиме Хришћанин Православни. Дакле, дужан сам, браћо и сестре, више овоме крају него другоме, а најрадије бих са вама запевао уз шаргију и заиграо коло у славу Божју! Јер у тој песми и у том колу уткано је Јеванђеље Христово. То је израз заједнице, то је израз јединства. Јеванђеље Христово, вера у Христа је оно што нас чини да јесмо једно. Вера је оно на чему градимо међусобно поверење. Вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али да управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера је православна обликовала од Светога Саве наш народ, обликовала његов идентитет, идентитет који је Христов, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу. Зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине, истина вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. Говорио сам много пута и поновићу, једно је питање које свако од нас себи може да постави и треба да постави: да ли је заиста достојан свога имена и презимена? Да ли је достојан чињенице да је православни хришћанин? Да ли ми, једном речју, верујемо у Бога, који је распет и васкрсао, пре тога се преобразио, а потом узнео и на небо, који нам се открио као Бог љубави, љубави која је описана у две јеванђељске заповести: Воли Господа Бога читавим својим бићем и ближњега свога као самога себе? Дакле, да ли смо хришћани и да ли је реч Божја за нас меродавна или није? Од одговора на то питање зависиће и наш живот, наш систем вредности.

Дужан сам мом крају и свима вама, браћо и сестре! Имам вас у срцу, непрестано се молим Богу за вас, али молим и вас да се молите за мене, јер ја сам овде заиста свој међу својима. Не могу да вам опишем колика је радост у Духу Светоме данас испунила моју душу што сам као поглавар Српске Православне Цркве прву своју посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо овде, граду Добоју, поносном и часном граду, рекао сам већ, Немањића и Котроманића, али и свих других  светитеља и угодника Божјих од Светога Саве па до данас, који су живели по светињама овде око Добоја, од Озрена, па до храма посвећеног Светим апостолима Петру и Павлу. Радост и благослов је велики што заиста после осамдесет и три године када је освећен храм Светих апостола Петра и Павла долазим после великог поглавара, великог оца Цркве, патријарха Гаврила Дожића, који је рођен и поникао у часној, дивној и Богом благословеној Црној Гори, која је такође обележена именом Христовим. Али речи ћу да сам сигуран да није случајно што је овај храм посвећен апостолима Петру и Павлу. У слици те двојице првоврховних апостола осликава се порука Јеванђеља, задатак и циљ свакога од нас. Ми сви добро знамо да су они, по правилу, насликани заједно, у загрљају. Исто тако, из  Јеванђеља знате да су били веома различити, имали различите таленте, способности, дарове, потекли из различитих социјалних слојева, по образовању различити. Један веома учен и образован, други неук. Штавише било је и неслагања међу њима. Замислите и свети апостоли се нису слагали, имали су другачије ставове по неким питањима, сукобљавали се, свађали се. Али, важније је то што су, у ономе што је било важно за све, за њих двојицу и за све људе, и то  од минимума достојанства сваког човека па све до пуноће живота која је дата у Христу, кроз Христа у вери и јединству, у љубави Божјој постајали су  потпуно јединствени и превазилазили сукобе и неспоразуме. Треба ли нам друга порука, браћо и сестре, данас. И немојте мислити да најпре имам на уму политичке консталације снага и политичке контексте. Има ли веће потребе од тога да смо једно и јединствено у себи. Сваки од нас у себи је подељен, располућен. Колико смо само схизофрени, то је због тога што нисмо вером утемељени на Христу. Говоримо о миру, може ли га бити без мира Божјег? Ми, православни хришћани, Срби православни, знамо да то није могуће.

У доба Светог Саве подељена браћа - ко их је мирио? Мирио их је светитељ Божји, Свети Сава. Како? Мирио их је Христом. И ми свако у себи појединачно бићемо хармонични и јединствени ако смо вером везани за Христа. Ако је Христос на првом месту у нашем животу све остало ће бити на свом месту. Као кад имамо проблем са кичмом, па поправимо један главни пршљен а све остало само се по себи усклади. А породица? Знате то боље него ја, колико несклада и неслагања, па сукоба све до развода, чак и до насиља у породицама. Па зашто је тако? Зато што Христос и његова заповест нам нису на првом месту. Зар не каже Господ мушкарцу: Мужу да волиш своју жену као што Христос воли Цркву. Знамо како Христос воли Цркву. А жени да се боји мужа - тај страх није психолошки страх, није застрашеност. То је љубав, позив на љубав, на свецело предавање мушу. А онда даље, комшије, рођаци, па тако редом, свугде само поделе, па доћи ћемо и до самог подељеног друштва и до подељене државе. У добру, у врлини, у ономе што је неопходно да очувамо себе и свој идентитет, своје име и презиме, име Србина које је Хришћанин Православни. Није то могуће ако надвладава егоизам, себичност, ако имамо потребу за тријумфализмом. То је могуће смиреном вером у Христа. Уколико смо на високу  позицију постављени, имамо част наравно, али тада је неупоредиво већа наша одговорност. И ту треба показати смиреност и поверење у Бога, треба слушати другога, уважити његов став и његово мишљење и онда у јединству чувати оно што је честито, што је вредно, оно што је своје и што је свето. А да би се то могло сачувати неопходно је познавати своје и живети својим, и неопходно је своје не продати и издати ни коју цену. Зашто? Зато што само када знамо ко смо и шта је наше, искључиво и само тада  бићемо способни  да поштујемо другачије, што не значи да је и туђе зато што је другачије, јер све људско припада свима уколико је врлинско и добро. Потребно је, браћо и сестре, да на вери, на Христу, на искуству својих предака у духу апостола Петра и Павла, у духу храма који је по промислу своме Господ посадио у срце овога града, да увек надвлада мир, надвлада љубав, надвлада поверење. То није увек могуће само нашим обичним људским силама и снагама, али могуће је кад смо са Христом,  кад смо утемељени на Христу.

У дигресији само да кажем: пандемија, страх, бежимо једни од других. Па шта сте мислили господо, ви из белога света, који сте исисали душу природи, творевини, који видите творевину Божју искључиво и само као извор свога богаћења и није вам доста, па хоћете и свемир и космос да учините извором свога задовољстава! Природа је дата да је поштујемо! Памтим како су ме моји покојни ђед и баба учили, а ми деца поштовали, да водимо рачуна о свој природи. Баш онако као што, браћо и сестре, сигуран сам ви овде поштујете оно што је од Бога дато. Природа се свети. Неће она да да трпи да само узимамо од ње, да вршимо насиље над њом.

У духу љубави и разумевања различитих дарова, као што су се разумели  апостоли Петар и Павле, мир је потребнији више него ишта читавом свету. Ако се измиримо са Богом мирићемо се са собом, са са другим људима, али и са природом. На овим просторима је било много неспоразума, много крви, многе су мајке заплакале. Суза сваке мајке има једнаку вредност пред лицем Божјим, а ја знам да обични људи имају потребу за  нормалним животом, имају потребу за разумевањем. Нека свако буде оно што јесте, да се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога.

И сада ћу рећи вама овде сабранима, браћи православним хришћанима Србима, али и браћи Бошњацима муслиманима и браћи Хрватима католицима. Имамо ми вековно искуство заједничког живота, добро се познајемо. Нису нама потребни из далека, са разних страна, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да међу њима нема и искрених миротвораца. Али међу њима има и оних који не разумеју наш концепт живота, не разумеју наше међусобне односе, не разумеју наш идентитет. Али, нећу доказивати, има и оних који имају своје интересе са чијим интересима се наши интереси и интереси мира не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман - да то буде и заиста јесте, ако је Хрват католик - да то јесте и остане, али да ми имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, искуства заједничке економије и културолошких међусобних утицаја, да предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, слажем се, можда понекад јесте потребан медијатор, посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте и концепте, у семантичке логоре. Такав измишља дефиниције за једне да би били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би први били против првих, како се ми не бисмо међусобно разумевали и слагали једни са другима у мери којој је то могуће. Многима наши неспоразуми одговарају. Е, нећемо, браћо и сестре, да пристанемо на то да ми неко каже: Ко си ти? Нећемо да један народ који вековима живи на овим просторима са другим народом дозвољава да му неко други говори ко је други народ, ко је његов комшија на којег је вековима упућен. Радост је велика, браћо и сестре, а одужио сам, немам прилике свакога дана да будем са вама. Опростићете на томе, на изливу ове радости али и из срца искрених речи, речи опомене.

Ја ћу се молити за мир међу свим људима, најпре на овим просторима, у Добоју, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини, али и у читавом региону. И учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришћанин, не само са поносом носимо као амблем него да га сведочимо својим животом и врлинама, својом љубављу према свима. Апелујем на такозване елите, јер имам то право, апелијем пре свега на колеге, на браћу ако хоћете, такозване верске лидере, на Реиса Босне и Херцеговине и на Кардинала, да заједно све учинимо што је до нас, пре свега вером својом у Бога, својом молитвом, а онда и свим што је неопходно из перспективе вере, молитве и љубави, да нам животи буду без трзавица, да нам животи буду са миром у души, са миром у породици, у међусобном разумевању са свима, у граду овоме, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини.

Апелујем и на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога, да је таква сила пролазна, те да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде. Не како кад одговара, час овако час онако. Тиме ће показати да су веродостојни, тиме ће показати да имају жељу да упознају људе са овогих простора и да буду добронамерни медијатори, а не они који намећу те семантичке логоре и калупе у које, најчешће не да нећемо него чак и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо.

Нека је благословен данашњи дан! Ја сам сигуран да неће проћи много времена да се опет нађемо у Добоју, у Дервенти, у Бањалуци, и у Сарајеву, и у Тешњу, где имам добре пријатеље. Међусобно се називамо браћом, а ради се о људима који су заиста активни муслимани. И да ћемо долазити у све градове, најпре, Републике Српске, за коју знамо да је гарант вашег мира и постојања, а поновићу речи многих, верујем у њих, гарант суживота, мира и међусобног разумевања свих људи и народа овде у Босни и Херцеговини.

Нека Преображени Господ, који је заправо преобразио могућности и капацитете које су апостоли имали да спознају Бога, да и ми благодаћу Божјом и Његовим Преображењем будемо преображени у себи и изнутра, да преобразимо своје срце да мошемо видети Бога, да растемо у добру, да растемо у врлини; да будемо потпора и подршка једни другима и онда када се не слажемо, да будемо спремни да праштамо једни другима међусобно али и свима, али и не само то, него да и по Јеванђељу тражимо опроштај и да праштамо ако је то предуслов заједничарења и успостављања комуникације.

Нека би нас Господ изнутра обасјао, донео мир вама овде сабранима и свима који из оправданих или неоправданих разлога нису овде. Нека би благословио све људе добре воље а оне који нису добре воље у односу на друге, па и у односу на нас, да их одобровољи како бисмо онда сви могли да славимо Њега Једнога у Тројици Бога преображеног Господа Исуса Христа, Спаситеља Нашег, Његовог беспочетног Оца и Духа Светога сада и увек и у векове векова, амин!

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 20. августа 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију надбискупа Лучијана Суријанија, апостолског нунција у Републици Србији. 

Патријарх српски и представник Свете Столице у отвореном разговору, који одликују добре намере и разумевање, разменили су мишљења о низу тема које се односе на проблеме и изазове са којима се данас у свету, а посебно у Европи, суочавају хришћани, без обзира којој Цркви припадају.

Пријему су присуствовали монсињор Симон Петар Лукјамузи, први секретар Нунцијатуре; дон Александар Нинковић, секретар Нунцијатуре и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Профирије примио је 20. августа 2021. године у Патријаршији српској у Београду г. Филипа Филиповића, капитенa ватерполо репрезентације Србије.

Том приликом капитен олимпијских шампиона уручио је издашан прилог својих саиграча намењен помоћи грчким градовима страдалим у катастрофалним пожарима. -Шампиони у спорту су и шампиони човекољубља, истакао је патријарх Порфирије.

Извор: Инстаграм налог патријарха Порфирија

Његова Светост Патријарх српски г. Профирије примио је 20. августа 2021. године у Патријаршији српској у Београду групу истакнутих уметника и културних посленика.

-Данас сам се са блиским пријатељима, истакнутим уметницима и културним посленицима, саветовао како да хришћанске вредности и култура постану саставни део живота младих генерација, истакaо је патријарх Порфирије.

Његова Светост је том приликом угостио драмске уметнике Милоша Биковића, Виктора Савића и Ненада Окановића, као и представнике EXIT Фондације Душана Ковачевића и Ивана Петровића.

Извор: Инстаграм налог патријарха Порфирија

Отворена званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Поглавар Српске Православне Цркве jе, узимајући у обзир чињеницу да на Фејсбуку већ постоји неколико налога са његовим именом и титулом у наслову, што сигурно доводи до забуне, чак и до могуће преваре, данас дао благослов да Информативна служба Српске Православне Цркве отвори званичну Фејсбук страницу Патријарх српски Порфирије, у чијем уређивању ће узети лично учешће. Званична Фејсбук страница Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија налази се ОВДЕ.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 17. августа 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Његову Екселенцију Томаса Шиба, амбасадора Савезне Републике Немачке у Републици Србији.

Предстојатељ Српске Православне Цркве и амбасадор Немачке су разговарали о актуелним проблемима и изазовима са којима су суочени народи на Западном Балкану. Патријарх Порфирије је нагласио да се моли Богу да влада мир међу људима и да се сви проблеми решавају у миру.

Амбасадор Шиб је упознавши патријарха Порфирија са развојем односа између Немачке и Србије на културном, уметничком, међуверском и економском плану, истакао да га радују наступи Патријарха који шири верске поруке мира и љубави преко потребне региону.

Пријему су присуствовали изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; други секретар Амбасаде Немачке г. Даниел Мохсени Акхаван; као и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 17. августа 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију Франсоаз Жакоб, сталног координатора Уједињених нација у Републици Србији и директора Канцеларије Светске здравствене организације у Србији др Маријанa Ивануша.

Патријарх Порфирије је у разговору са гђом Жакоб и др Иванушом нагласио значај придржавања епидемиолошких мера и савета лекарâ током пандемије вируса Ковид-19. Гђа Жакоб је упознала предстојатеља Српске Православне Цркве са многобројним активностима Уједињених нација у Србији, а посебно по питању сузбијања пандемије вируса Ковид-19, и захвалила патријарху Порфирију који својим архипастирским радом благотворно доприности побољшању стања у региону по многим питањима.

Др Ивануш је упознао Патријарха са опасностима пандемије вируса Ковид-19, која не посустаје упркос великим напорима на њеном сузбијању. Пријему су присуствовали Епископ изабрани марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Браћо и сестре,

Драги пријатељи,

Осетио сам обавезу да вам се данас обратим, најпре да бих православнима пожелео благословен почетак поста  посвећеног Пресветој Богородици и славном догађају Њеног успења, односно крају њеног земног живота и пресељењу на Небо. Желим вам да предстојећих десетак дана, колико је то год могуће, проведете у миру, да у радости прославите предстојећи празник Преображења Господњег, а да молитве за ближње, за наш род и читав свет упутите Пресветој Богомајци чија душа је, како је и приказано на величанственој сопоћанској фресци, у рукама њеног љубљеног Сина, Спаситеља света.

Други разлог је велико интересовање за страницу „Патријарх Порфирије“ која је са мојим благословом и учешћем отворена на Инстаграму. Заиста, искрено ме је обрадовало да је већ у првих неколико сати ту страницу почело да прати више од 10.000 заинтересованих. О томе се мноштво верних, затим новинара и других пријатеља, интересовало преко Информативне службе Цркве, преко моје канцеларије, а и код моје маленкости лично, те ћу одговорити користећи систематизована питања поштованог г. Слободана Маричића, новинара српске редакције BBC-a.

1. На још непостављено питање „како је и због чега одлучено да патријарх отвори Инстаграм?“, прекјуче је речено је да „Патријарх жели да овим путем изађе у сусрет изразитом интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности, о његовом раду, ставовима и мишљењима“. Данас ћу одговор допунити опште познатим закључком да не само традиционални, линеарни медији (штампа, радио и телевизија), него чак и интернетски портали и сајтови по брзини, глобалној доступности, па и економичности што је исто тако важно, заостају за тзв. друштвеним медијима, а моје је мишљење да је у том смислу најефикаснији Инстаграм. Позваћу у помоћ и речи самог Господа Христа који је апостолима, дефинишући мисију Цркве у свету, рекао: „Што вам говорим у тами, казујте на видику; и што вам се шапће на уши, проповедајте са кровова!“ (Мт 10 27). Данас, су друштвени медији кров са кога свима упућујемо Реч Божју.

2. Новинара BBC-a г. Маричића и друге пријатеље занима и „какве ћемо садржаје тамо качити?“. Намера је да вернима Српске Православне Цркве, али и другим заинтересованим у нашим земљама и крајевима, али и широм света, кроз речи о било којој важној актуелној теми, и одговарајућим илустрацијама, пре свега упутим поруку Јеванђеља, спасоносну реч Христову, што представља основну улогу Цркве у свету.

3. И, на послетку, са задовољством на питање „да ли су у плану и други слични кораци“, истичем да, заједно са сарадницима, намеравам да унапредим мисију Цркве користећи све алате које нам савремена технологија ставља на располагање.

Ваш пријатељ у Христу,

+Порфирије

Извор: Инфо-служба СПЦ

Осме недеље по Духовима, 15. августа 2021. године, када се прославља и Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Патријарху Порфирију саслуживао је изабрани Епископ марчански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке.

„Св. Василије Острошки је пре свега у свом животу водио читавим својим бићем бригу о свом унутрашњем здрављу. Та његова посвећеност Богу огледала се кроз његов подвиг, кроз молитву, кроз пост. Али пре свега кроз смирење, кроз милосрђе и поверење у Бога. Кроз благодарење Богу на свему. А било је много тренутака у којима би се сваки од нас саблазнио и у најмању руку питао Бога: „зашто баш ја, зашто баш мени?“ – а често би се и противио и падао у малодушност. А свети Василије прошао је, иако сав просвећен Христом, љубављу Христовом, пролазио је и кроз страдања, кроз распећа и кроз прогоне. Међутим, увек је благодарење било у његовом срцу. Благодарење Богу на свему. И Литургија коју ми служимо није ништа друго него благодарење. Све што имамо приносимо Богу: „Твоје од твојих теби приносећи због свега и за све“. И само када тако чинимо, како је чинио св. Василије Острошки, онда можемо на прави начин чути речи Христове: „Светиње светима“, истакао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе напомињући да је благодарење основ живота.

Данашња јеванђељска прича нам је показала једну потресну причу у пустињи, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да је „пустиња символ страдања, опасности, страха. Она је штура у односу на човека, груба, дивља, али пустиња је исто тако и место почетка многих вера. Многих начина приступа Богу. Пустиња је и место где су се надахњивали мудрим речима и многи философи. Пустиња је и простор где је Господ провео четрдесет дана пре него што је кренуо у јавну проповед. Проповед о спасењу света Његовом љубављу, Његовим распећем и Његовим васкрсењем.“

„Пустиња јесте место опасности, али то је и место и простор суочавања са собом“, рекао је Патријарх Порфирије истичући да је пустиња и „читава историја. Тачније место опасности, место страха, искушења, прогона, мржње. Место на којем ми људи често нисмо разумели које је достојанство наше и на шта смо позвани. Па онда не можемо да поштујемо и друге, те отуда и излива мржње једних према другима“. У тој пустињи Господ је суочен са много људи који су, ту у пустињи, слушали реч Господњу. У другом Јеванђељу даје се појашњење зашто се Господ сажалио када су му апостоли рекли да је већ доцкан и да су људи гладни, напоменуо је Патријарх Порфирије истакавши да се „сажалио јер немају пастира“.

„Ти који су у пустињи тада били, и данас у пустињи света, и сви људи у пустињи историје, у Господу Христосу добили су пастира“, истакао је Патријарх Порфирије напоменувши да „човек има потребу за телесном бригом, сваки од нас има потребе за материјалним добрима, али има пре свега потребу за пастирима, за водичима. За онима који брину о најдубљим потребама свакога од нас. И зато ма колико ово било једно од многих чуда где Господ показује своју љубав према човеку, и то ономе који трага за истоном и правдом, који живи у немаштини, једнако је то порука и нама пастирима. Али пастир се може бити само ако смо у Христу“.

„Скупљени у пустињи људи су огладнели, али нису дошли због материјалних добара, него су дошли жедни истине и речи спасења. Да пронађу и дотакну Месију и у Христу су га пронашли“, закључио је Патријарх Порфирије истичући да је „ова слика и ово чудо је, такође, указатељ на чињеницу Евхаристије. Да је Христос присутан у Евхаристији. Да се ту у Литургији сусрећемо лицем к лицу и нераскидиво постајемо једно са Христом кроз Његово Тело и Његову Крв“.

Извор: Радио Слово Љубве

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј служио је, у осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Сланци.

У својој надахнутој беседи је рекао: „Мера нашег раста је колико узрастамо у Христу да бисмо достигли до висине раста Његовог. То је оно чему треба да стремимо и да служимо Свету Цркву тамо где нас Он постави на служење. Све те службе су часне и све су то дарови које смо добили од Бога да му служимо. Сви смо ми иконе пред Богом, суштински исти и једнаки пред Богом“.

Извор: Телевизија Храм

У осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Саве на Врачару. Епископу Стефану саслуживали су изабрани Епископ хвостански Г. Јустин, протосинђел Данило и свештенство светосавског храма.

После Светог Јеванђеља изабрани Епископ Јустин је произнео поучну беседе у којој је нагласио да треба да живимо љубављу и додао да вера не потиче од чуда, него чуда потичу од вере.

"У Христа се верује пре свега срцем, по слободи и из љубави се њему следује, као што он сам каже "Ако ме љубите заповести моје држите". Дакле љубав је оно што нас веже, што нас води ка Христу и чиме се ми држимо за Христа", нагласио је изабрани Епископ Јустин у својој беседи.

Свом брату у Христу честитао је имендан речима:

„Данас је недеља, дан Васкрсења Христовог и због тога треба да се радујемо, а такође радујемо се и што прослављамо једног дивног угодника Божијега Стефана, првомученика архиђакона, чије име носи наш Владика ремезијански Господин Стефан, брат драги у Христу саслужитељ. Иако то није централни празник, његов имендан је 9. јануара, ипак није на одмет чешће изразити лепе жеље и братску љубав према особама које су толико битне и значајне у нашим животима какав је и владика Стефан. Стефан на грчком значи „венац“ и он на својој глави тренутно носи венац од драгог камења, како се каже у псалмима, митру епископску, али какав год да је венац, од трња, као што је Христос носио или онај које носе Епископи, он укључује у себе велику одговорност, велики терет и велику обавезу. Од свег срца у име свих нас желимо да му Господ и Свети Стефан буду бранитељи и помоћници у множењу његовог венца на спасењу његове душе. Оно што је наша честитика и наш дар, јесу молитве за њега.“

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије боравио 8. и 9. августа 2021. године, у првој канонској посети Православној Епархији тимочкој од избора за поглавара наше Свете помесне Цркве. Доносимо преглед наведене дводневне посете:

Повезане вести:

Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу

Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту

Патријарх Порфирије у Доњем Милановцу: Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће

 

Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Јулско-августовски 380. број тематски је посвећен Богомољачком покрету Светог Владике Николаја.

Представљање овог броја у медијима: 
 

Катихета Бранислав Илић за Радио "Милешеву": Без истинске љубави у Христу, нема успеха у мисији

Катихета Бранислав Илић за Радио "Источник": Из ваљевског краја су највећи мисионарски прегаоци

Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Свети владика Николај је био велики мисионар

Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Богомољачки покрет је пример плодне мисије

Катихета Бранислав Илић за Радио "Златоусти": Ваш молитвени покровитељ је образац проповеди и мисије

Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору": "Православни мисионар" негује мисију и речима и делима

Катихета Бранислав Илић за Радио "Беседу": "Православни мисионар" је часопис намењен свима

Катихета Бранислав Илић за Радио "Српски Сион": Мисионарско гласило је утемељено на великој љубави

Уредничким уводником под насловом „Људи молитвеˮ, презвитер др Оливер Суботић пише о Богомољачком покрету као сабрању благочестивих људи коју су утемељени молитвом и духовним руковођењем Светог Владике Николаја, донели плод достојан сваке хвале. Бити што више Христов и бити што више са Христом – био је и остао мотив како истинских монаха, тако и истинских богомољаца који се Богу клањају „у духу и истини“ (Јн 4, 23). Стално обитавања у присуству Господњем је циљ коме и данас стреме богомолне душе. Значај таквих људи је непроцењив за целокупну људску цивилизацију: ко зна колико би катаклизми и невоља тек било у свету да није људи молитве који задржавају гнев Божији „праведно уперен на нас“, истиче презвитер др Оливер Суботић у оквиру свог уредничког уводника.

Васкршње искуство вере – узбудљив живот уместо досадне глуме, наслов је текста протонамесника Александра Јевтића који чини осврт на период Великог поста и Пасхалне радости, користећи прилику да из свог пастирског искуства пренесе важне напомене о правилном приступању овом важном периоду црквене године.

У оквиру рубрике Материк, читаоци се могу упознати са житијем Свете Макрине, оне светитељке чија је породица била једна од најизузетнијих породица Кападокије, са прецима који су постали свети мученици у доба прогона и са учитељем Светим Григоријем Чудотворцем.

Наш сарадник Раде Билајић, управник Архива манастира Острога, у оквиру нове рубрике „Из острошке ризницеˮ, пише о Светом славном и добропобедном новомученику Станку Острошком. Према сведочанству аутора, у судбини Светог Станка, у његовом подвигу, посебно је одсликана судбина православне Црне Горе… Због бројности и јачине Турци су могли да раде шта су желели, али само једно нису могли, да отму оно најсветије – веру у Васкрслог Богочовека Христа.

Први део овог 380. броја „Православног мисионараˮ посебно употпуњује разговор са протопрезвитером Немањом Кривокапићем, настојатељем Светониколајевског храма у Котору и професором Богословије Светог Петра Цетињског. У оквиру разговора који је водио катихета Бранислав Илић, прота Немања је са читаоцима поделио своја сећања на свог блаженопочившег оца, протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, чије је име златним словима остало записано у историји древног и знаменитог града Котора, али и много шире, јер је овај верни служитељ Господњи до последњег даха храбро и са пуно жртве и љубави служио Богу и своме роду, никада не престајући да буде делатни проповедник љубави Божје и вере у Васкрсење. У оквиру разговора, из породичне архиве, читаоцима доносимо бројне фотографије из живота почившег архијерејског намесника бококоторског, које на свој начин сведоче о преданом служењу овог незаборавног свештеника.

Епископ Николај следује хагиографском приступу патристичке епохе, где је житијски текст заправо носилац верске поуке. Тако је Охридски пролог, поред тога што испуњава и своју верскопоучну намену, заправо и својеврсни катихизис у ком су за верне на популаран и прикладан начин образложени хришћански догмати, истиче Срећко Петровић, оперативни уредник „Православног мисионараˮ, настављајући своју причу о Охридском Прологу Светога Владике Николаја. Наведени аутор у овом броју подсећа на Богословске димензије Охридског пролога, уз неколико напомена о богословљу Владике Николаја.

Др Александар Милојков у оквиру рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, доноси текст под насловом Божански призив човеку — архетип живота. Аутор наглашава да је архетип Живота утиснут у човека, а кроз човека и у васцелу твар.

Текстом под насловом „Праведни богомољциˮ, почиње тематски део овог броја. Према речима аутора: Кроз проповед неписмених и неуких, али ревносних у молитви и врлини, обраћала су се Господу читава насеља. Хладни за веру су постајали ватрени богомољци, расколници и секташи су се враћали светом Православљу а запустели манастири оживели и препородили. Да ли је то било дело организације, маркетинга, банкета и балова? Не, то је било дело Божије.

„Позвани смо да живимо Јеванђеље Христово и пут Светога Савеˮ, наслов је разговора са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, ванредним професором Православног богословског Факултета Св. Василија Острошког (Универзитет у Источном Сарајеву), који је водио члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, катихета Бранислав Илић. Прота Дарко подсећа да је хришћанство конкретан живот, у заједници наших предака и потомака, али и свих нас који овдје и сада носимо Крст Христов и чекамо Васкрсење. Према његовим речима: Задатак и циљ Владике Николаја био је да једном самониклом покрету подари непрекидну загледаност у вијекове прије тог покрета, али и послије њега. Да од људи који су помало сумњичаво гледали на јерархију – и она на њих – подари етос служења Цркви.

О односу Богомољачког покрета и обнове молитвеног живота, пише протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански. У оквиру свог ауторског текста прота Слободан је указао на потребу да се литургијски етос прошири на све сегменте деловања православних хришћана, јер према његовим речима: Данашњи вртоглави темпо живота нам често не дозвољава да погледамо у лице онога који се моли до нас у храму, а о саборовању послије Литургије да и не говоримо. Из тог разлога би драгоцјено било на један начин оживјети богомољачку праксу „довршења службе“ која је често погрешно схваћена као умањене значаја саме Литургије.

У богатој историји богомољачког покрета у XX веку у нашем народу пажње је вредно споменути име сестре хаџи Чарне Чонкић, рођ. Црни, потоње монахиње Херувиме коју је Свети Владика Николај (Велимировић) у свом Дивану назвао „душом богомољачког сестринства у Новом Саду“. О овој изузетној личности пише ђакон Будимир Кокотовић, из Епархије горњокарловачке.

Темаски део овог броја закључен је текстом др Ђорђа Вуковића, под насловом: Свети Владика Николај о Епископу Мелентију Хиландарцу. Сведочанства о Епископу тимочком Мелентију Вујићу која је нашао Свети Владика Николај указивала су на великог подвижника, који је остао упамћен као кротак, тих и смирен. Живео је као обичан монах, хранио се, исповедао, причешћивао као обичан монах и умро као обичан монах.

О важности употребе Псалтира у богослужењу и келејном молитвеном правилу, пише катихета Бранислав Илић. У свом тексту под насловом: Псалтир – Tонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу, аутор наглашава да је Псалтир зборник најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи и највећој мери сачинио и написао старозаветни цар и пророк Давид. Поред богослужбене употребе, која нам омогућава присан и жив молитвени однос човека са Богом, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога.

Како преживети смрт и страдања ближњих? Ово питање је постало основно у новој књизи Фредерике де Грааф Растанка неће бити. Пореклом Холанђанка, духовна кћи Митрополита Антонија Сурошког, Фредерика је више од 10 година служила као неговатељица умирућих и њихових сродника у Првом московском хоспису. Године 2015, 24. септембра одржао се у културном центру „Покровска врата“ сусрет са ауторком и приказ књиге. Уочи овог догађаја публикован је један одломак из књиге. У овом броју званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве, доносимо текст наведене ауторке, под насловом: Због чега толико страдам?

Вером у дејство молитве човек може бити ослобођен заблуда и власти греха које га воде у пропаст душе и тела, подсећа др Марија Лазаревић, у свом ауторском тексту који носи наслов: Молитвом до здравља.

Јеванђелске приче су за сва времена. Могу да оживе, да се актуализују, репродукују, у свим условима. Од Литургије до уметности. Када садимо неку биљку можемо се сетити приче о зрну горушице. О искри вере. Које расте… Управо о зрну горушице пише Милена Стефановић, настављајући успешно вођење рубрике Библијски хербаријум.

Према већ устаљеној динамици, у завршном делу часописа налази се рубрика Света Земља, која нам доноси занимљиву и поучну причу о Манастиру 12 Aпостола у Капернауму. Према Јеванђељу, овде је Исус исцељавао и чинио многа чуда. Због свега овога Капернаум је од хришћана добио почасно име „Његов град“.

Скит Успења Пресвете Богородице – Ксилургу, наслов је текста који је објављен у рубрици „Света Гораˮ. Од првих времена постојања овог манастира и скита, преко њега се обављала духовна и културна размена Русије и Ромејског царства. Из овог некада манастира, а данас скита, монах Антоније Печерски пренео је у Русију традицију светогорског монаштва.

На крају овог 380. броја, подсећамо на наш сајт и на Електронски претраживач архиве Православног мисионара. Циљ претраживача Православног мисионара јесте брзо добијање адекватних информација које су потребне читаоцу, а сакривене унутар архива. Претраживач „Православни мисионар“ је осмишљен да кориснику прикаже шири контекст пронађеног материјала и да омогући даље претраге „на клик“ које обухватају тражену тему, наводи се у тексту.

Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs  или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs.

Препоручени садржај:
 

Катихета Бранислав Илић: Псалтир - тонски дијапазон који даје прецизан тон нашем духовном животу

Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером-ставрофором др Дарком Ђогом, вандредним професором Православног богословског Факултета Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву

Интервју катихете Бранислава Илића са протопрезвитером Немањом Кривокапићем, настојатељем Светониколајевског храма у Котору и професором Богословије Светог Петра Цетињског

 

 Катихета Бранислав Илић,

члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ  

задужен за односе са медијима

Извор: Православни мисионар