Амбасадор Републике Грчке у Београду г. Георгиос Дјакофотакис приредио је 23. септембра 2021. године у својој резиденцији пријем за Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и чланове Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве. Пријем је протекао у духу срдачног пријатељства које влада између два братска народа.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на отварању традиционалне манифестације "Дани Српске у Србији", у Народном позоришту у Београду 22. септембра 2021, поручио да Србија и Српска треба да сарађују на унапређењу просвете, културе и економије и оних вредности које чине посебности српског народа - а то је Светосавље, по којем српски етос живи - Јеванђеље Христово. 

Звучни запис обраћања

Видео снимак обраћања Поглавара СПЦ на отварању поменуте манифестације коју организује Представништво Републике Српске у Србији девети пут и која траје до 29. септембра у Београду и још 10 градова у Србији - Крушевцу, Краљеву, Шиду, Крагујевцу, Кикинди, Зрењанину, Сечњу, Нишу, Суботици и Новом Саду, објављен је на инстаграм налогу Његове Светости.

Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 21. септембра 2021. године, на празник Рођења Пресвете Богородице – Малу Госпојину, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу.

Том приликом, Патријарх, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио је г.  Стефана Максимовића, дипломираног теолога, у чин ђакона. Патријарху је саслуживало братство Саборног храма у Загребу са ђаконом Момиром Ђукиће, из Епархије далматинске.

Предстојатељ Српске Православне Цркве у беседио по отпусту Литургије је казао: -Славимо Рођење Пресвете Богородице, јер је преко Ње дошло до спасења људског рода. Она је најчистији дар Божји људима, али и нешто најсавршеније и најчистије што смо ми људи могли Богу да принесемо као дар.

Патријарх је указао на паралелу између Богородице и Цркве јер Она која је родила Спаситеља света, јесте и Мајка света, управо онако како је то и Црква. -Као и Црква, и Богородица је Мајка свих: блиска свима, све разуме, све заступа, казао је Патријарх и нагласио да постоје многи који понекад из незнања погрешно разумеју Цркву Христову:

-Црква нема граница, не само историјских, него нема граница ни између овога и онога света. Како онда Црква може да се поистовети са било којом, макар и најважнијом, најмоћнијом, најлепшом земљом на свету или са било којим народом? Осим Христа све  је релативно. Државе, некада су веће, некада мање, неке трају вековима и миленијумима, а неке, које су биле моћне и силне и заузимале огромне просторе, данас не постоје. Нас не интересује ширење и сужавање држава. Канонске границе Цркве се не мењају нужно са границама држава, рекао је Патријарх и подсетио на речи владике Николаја: Ми чекамо Христа, а не боље време.

-Ми нећемо хтети да поистовећујемо Цркву са било којом државом, а камоли са било којом партијом, и чинићемо све свим силама, духовним, расположивим, да не дозволимо да нама било ко манипулише, рекао је Његова Светост Патријарх и истакао:

-У нашем времену се стварају многи конструкти, фикције, виртуелне стварности које они, који хоће Цркву да увуку у разне неспоразуме и политичке игре, користе као полазну тачку, полазећи од тог виртуелног конструкта као реалности која никакве везе нема нити са природом Цркве, нити са њеним амбицијама, нити са њеним служењем. У Цркви заиста нема Грка ни Јеврејина. У Цркви нас Господ позива да сви једно будемо. Међутим, у џунгли, у прашуми силних интереса од овога света, разни - имајући оруђа, али, ако хоћете, и оружја медијска у рукама - могу да стварају лажне слике и да онда и од Цркве производе оно што нити је била, нити јесте, нити ће бити, казао је патријарх Порфирије и истакао значај очувавања у себи и свом срцу духа и етоса Цркве као Царства Божјег на земљи: -Очувајмо тај етос у свом срцу и никада га не изневеримо без обзира ко ће шта рећи и како ће рећи у односу на нас.

-Циљ нашег живота је да будемо фокусирани на Христа. Живимо у свету информација, тј. дезинформација, у којем, оптерећени хиљадама информација, имамо само конфузију. Важно је да се изборимо са тим многим лажним информацијама, баш као што су радили исихасти, подвижници. Тај принцип увек важи. Користили су се Исусовом молитвом. Зашто? Да речима Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног спрече сваку лошу, сваку злу, сваку лажну и погрешну мисао која хоће да им упрља ум како би могли онда умом својим да сиђу у срце, где нема страних и лажних информација и да се ту сретну са најважнијом и  једином аутентичном информацијом која одозго од Бога долази, казао је патријарх Порфирије.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 20. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Главног рабина Јеврејске заједнице Србије г. Исака Асиела.    Патријарх српски и Главни рабин су разговарали о улози, одговорности и заједничким изазовима са којима се суочавају Цркве и верске заједнице у модерном свету. Пријему је присуствовао изабрани Епископ марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Прави пастир никад не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце”. Управо тако је поступио и патријарх Порфирије – без обзира на опасност, он је одлучио да треба да буде тамо где га очекују.

Петог септембра 2021. године у Цетињском манастиру у Црној Гори обављено је устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Устоличење је било под огромним притиском и до последњег тренутка је постојала опасност да ће бити отказано. Дан раније неколико десетина младића, који себе називају „патриотама“ Црне Горе, блокирали су улаз у манастир и обећали да ће да прекину свечану службу на Цетињу. Заиста, ујутро на дан устоличења, „патриоте“ и „националисти“ су организовали сукобе са полицијом, у којима су четири особе повређене, а главни организатори нереда ухапшени.

Пред демонстранте је био постављен задатак да спрече устоличење митрополита Јоаникија у Цетињском манастиру, главној светињи Црне Горе. То је било потребно како би се изразила главна идеја идеолога тих нереда да владику Јоаникија народ Црне Горе не подржава, јер је он присталица „великосрпског национализма“. Спречивши устоличење на Цетињу и присиливши да се одржи у Подгорици „националисти" би вероватно касније прогласили тај чин нелегитимним.

Било како било, напета ситуација на Цетињу довела је до тога да су епископи из других помесних Православних Цркава били приморани да се врате у Подгорицу, где су заједно одслужили Литургију. Власти су такође убедиле Патријарха српског Порфирија да је Подгорица најбоља опција која би гарантовала његову безбедност. На крају крајева, демонстранти су били непријатељски расположени и од њих се могло очекивати да предузму најрадикалније кораке који би неизбежно довели до насиља и физичког обрачуна. Аргументи државног врха и полиције деловали су прилично уверљиво, па чак и да их је патријарх Порфирије прихватио нико не би осудио његову одлуку.

Међутим, сви рационални разлози за отказивање одласка на Цетиње били су немоћни пред једним контра аргументом: манастир је канонска територија Српске Патријаршије, а тамо се, унутар зидина манастира, увек одвијало устоличење митрополита Црне Горе. Штавише, и на Цетињу, и у Будви, и у Улцињу и у Подгорици налази се стадо Српског Патријарха. А прави пастир никада не бежи од свог стада. Напротив, он „полаже своју душу за овце “ (Јн. 10, 11). Управо је то учинио патријарх Порфирије - упркос опасности одлучио је да треба да буде тамо где се то од њега очекује и да учини оно што је његова дужност према Богу и Божјем народу. Стога је Патријарх српски ипак и упркос свему стигао у Цетињски манастир, где је началствовао Божанском Литургијом током које је обавио устоличење митрополита Јоаникија.

Заиста, Патријарха је чувала војска, био је прекривен посебним штитовима који га чували од могућих снајперских метака. Стога ће неко рећи да поступак Патријарха није толико херојски. Међутим, то није случај.

Прво, нема сумње да би предстојатељ Српске Цркве у сваком случају отишао на Цетиње, чак и да тамо није била полиција. Безбедност и заштита Патријарха је била иницијатива државе, а не његова лична.

Друго, видео снимак Патријарховог доласка јасно показује да се не крије ни пред чим и ни пред ким. Не плаши се, већ иде тамо где треба. Његов поступак је свима за пример. На крају крајева, у нашим животима често постоје тренуци када морамо да направимо избор - да прихватимо околности и одустанемо или да ипак испунимо своју мисију без обзира на све?

Поступак патријарха Порфирија јасно је сведочанство да је он прави пастир свог стада. Сваки становник Црне Горе видео је да се предстојатељ Српске Цркве не брине за себе, не брине о својим интересима, већ о Цркви и ставља на прво место испуњење Јеванђеља.

Очигледно да устоличење митрополита Јоаникија још једном сведочи о истинитости Цркве и добар је пример победе Христа над земаљским силама. Искрено се радујемо што је Господ поклонио својој земаљској Цркви још једног правог пастира – патријарха Порфирија и надамо се да ће он и даље бити надахнуће и инспиративан пример за милионе православних хришћана!

ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа баришевског г. Виктора (Коцабе), викара Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија, објављен на https://blogs.korrespondent.net/blog/world/4395001/, превео: мр Николај Сапсај.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 19. септембра 2021. године у Саборном храму Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом и свечаним чином хиротоније изабраног и нареченог високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког.

Беседа Патријарха српског Порфирија на хиротонији Епископа мохачког Дамаскина

Приступна беседа Епископа мохачког Дамаскина (Грабежа)

ФОТОГАЛЕРИЈА (2)

ФОТОГАЛЕРИЈА (3)

Повезане вести:

Наречење архимандрита Дамаскина за Епископа мохачког

Животопис Епископа мохачког г. Дамаскина (Грабежа), викара Епископа бачког

Протопрезвитер Дејан Крстић о изабраном Епископу Дамаскину: Такав нам архијереј требаше!

Предстојатељу Српске Православне Цркве саслуживали су Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован; Преосвећена господа Епископи будимски Лукијан, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петроваччки Сергије, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, захумско-херцеговачки Димитрије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, диоклијски и изабрани будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, умировљени зворничко-тузлански Василије, умировљени канадски Георгије и умировљени средњоевропски Константин.

Поред породице и пријатеља владике Дамаскина, многобројног свештенства и монаштва из више епархија Српске Православне Цркве, свечаном чину хиротоније су присуствовали председник Покрајинске владе Војводине г. Игор Мировић, министар за иновације и технолошки развоj др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са традиционалним црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимир Рогановић, представници традиционалних цркава и верских заједница, представници Војске Србије, чланови дипломатског кора и  угледне личности из културног и јавног живота Србије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 18. септембра 2021. године у старом Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Дамаскина (Грабежа) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког.

Повезане вести:

Животопис архимандрита Дамаскина (Грабежа) новоизабраног викарног епископа мохачког

Протопрезвитер Дејан Крстић о изабраном Епископу Дамаскину: Такав нам архијереј требаше!

Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће: Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован и Преосвећена господа Епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, брегалнички Марко, моравички Антоније, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, умировљени зворничко-тузлански Василије и умировљени канадски Георгије.

Пошто је пред присутним сабрањем Свете Цркве прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем заседању изабрао за Епископа мохачког, викара Епископа бачког, наречени епископ Дамаскин је началствовао вечерњом службом.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је данас, 18. септембра 2021. године, са децом из Глине и банијских села, Београдски Зоолошки Врт.

Како је стоји на Патријарховом Инстаграм профилу дружење је био весело, а нарочито када је са децом хранио фоку. Поред тога, деца и Патријарх Порфирије су били у прилици да се сликају са животињама, а радници Зоо врта су им омогућили и да мазе поједине животиње. Деци су најинтересантнији били мајмуни, а праву атракцију је, уз жирафу, представљао и алигатор Муја.

Деца су након Зоо врта посетила Цркву Ружицу, где им је била приређена ужина и ручак, након шетње по Калемегдану. Патријарх Порфирије се, у другарском разговору са децом, обавестио о томе у каквим условима њихове породице, након земљотреса, живе и како им је у школи.

На крају сусрета са децом патријарх Порфирије је упутио кратку поуку о томе да они требају да буду добри ђаци, добри другари и да се увек лепо играју. Да би у томе били што безбрижнији Патријарх је обећао да ће Српска Православна Црква помоћи у обнови њихових кућа колико год буде могла.

„Куће ових малишана су тешко оштећене у земљотресима, а обнова иде веома споро. Обавештен сам да је завршена обнова само једне куће. Српска Православна Црква и држава Србија, са компанијама и људима добре воље, учиниће што је потребно да се обнова убрза“, написао је патријарх Порфирије на свом Инстаграм профилу.

Деца су у Београд допутовала у пратњи јереја Горана Каламана пароха глинског и доградоначелнице Бранке Бакшић у организацији народног посланика у Скупшитини Републике Србије Сање Лакић и државног секретара Министарства омладине и спорта Милана Савића.  

Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 18. септембра 2021. године Православни пастирско-саветодавни центар Архиепископије београдско-карловачке.

Његову Светост дочекали су и са радом Центра упознали директор Центра, протојереј ставрофор Петар Лукић, Старешина Саборне цркве Светог архангела Михаила у Београду и бројни сарадници и добротвори. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је том приликом просторије Центра, који се од недавно налази на новој адреси - у улици Краљице Наталије 45.

Нека Господ благослови овај дом и све оне који овде раде, рекао је Патријарх Порфирије.

Православни пастирско-саветодавни центар основан је на Цвети 1997. године у Београду са благословом блаженопочившег Патријарха српског Павла, као прва духовно-терапеутска установа у Србији.

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије објавио је на свом званичном Инстаграм налогу опроштајно слово посвећено недавно упокојеном саветнику министра за верска питања др Милету Радојевићу. У објави на званичној Инстаграм страници Патријарха Порфирија се додаје: 

Мој пријатељ Милета Радојевић, убеђени социјалиста и дубоки верник. Најближи сарадник почившег патријарха Иринеја и добротвор многих храмова и парохија.

Молићемо се за њега док будемо завршавали послове које смо заједно започели.

Бог да му душу прости и настани је у насељима праведних.

Извор: Инстаграм Патријарх српски Порфирије

Његова Светост Патријарха српски г. Порфирије говорио је 17. септембра 2021. године на отварању научног скупа „Образовање: стање, перспективе и улога у развоју Србије“ који се, у оквиру циклуса „Стратешки правци и развоја Србије у 21. веку“, одржава у Српској академији наука и уметности у Београду.

Поздрављајући учеснике научног скупа, Његова Светост је нагласио:

- Тема конференције, која је окупила еминентне стручњаке, тиче се пре свега целине личности али и целине једног народа, што се види и по секцијама којима сте поделили пројекат образовања: политика, економија, али и култура. Образовање подразумева развијање онога што су наши потенцијали и дарови у један непоновљиви етос појединца и личности, али и једног народа. Из тог разлога је важно да образовање подразумева и материјалне ствари односно и тело у смислу економије, као што обухвата и културу, али и један континуитет у контексту образовања. У њему не подразумевамо само тачку од које ми почињемо па убудуће, него подразумевамо наш ход уназад, и то не уназад неколико година или неколико деценија, већ уназад много векова, где ћемо пронаћи корене у којима су записани посебност и непоновљивост нашег народа. У исто време подразумева и опскрбљеност оруђем, а то су таленти, да се та посебност и оригиналост образује, формира тако да буде аутентична, да јесте идентитетска, али истовремено да је отворена ка глобалном, како би онда оно што је наше образовање, оно што смо ми формирали као свој етос и своју културу, могло да кореспонидира са глобалним, да обогаћује глобално, али истовремено да буде способно да без ризика прима и оно што није наше.

 - Враћајући се својим коренима не значи да само понављамо и реплицирамо оно што је у прошлости постојало, него и да хоћемо да се држимо принципа, да се држимо начела на којима смо се кроз векове образовали. Управо у духу латинске пословице Non nova, sed nove, дакле, не мењамо своју суштину, али се усклађујемо са новим тако што смо сачували своју суштину непромењеном, али кроз нове методе. У новим васпитним и образовним формама имамо могућност да ту своју суштину и свој етос пројавимо и прокажемо на нови начин који је прихватљив свима и кореспондира са свима при чему ми остајемо оно што јесмо, а у исто време нисмо без могућности да општимо са оним што је споља. У том смислу обогаћујемо то што је споља, али истовремено без ризика калемимо на себе оно што није наше, истакао је патријарх Порфирије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Срећан рођендан госпођи Бранки Веселиновић! 103 године посвећене уметности глуме

103 године несебичног давања себе ближњима.

103 године посвећене деци.

То су 103 године у служби добра, а то је увек и служба Богу.

Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије дошао је у посету Епархији сремској. У Саборној цркви у Сремским Карловцима дочекао га је Епископ Василије, архипастри сремске епархије.

Извор: Телевизија Храм

Србија и Република Српска 15. септембра обележавају заједнички празник – Дан српског јединства, слободе и националне заставе. На централној манифестацији на Савском тргу у Београду, код споменика Стефану Немањи, говорили су Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик.

-Молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и себичним страстима, насупрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, и да градимо јединство са свима, казао је Патријарх српски г. Порфирије чије беседу преносимо у целини:

-Нека нам је срећан и благословен празник националног јединства, слободе и заставе! Бог је створио сваког човека и сав људски род, по својој слици и прилици, а Бог је савршено јединство и савршена заједница у љубави три Личности: Оца и Сина и Светога Духа. То што је човека створио по својој слици и прилици, заправо значи да га је позвао да заживи, у мери којој му је то могуће, божански начин постојања, јединства и заједнице различитих личности, и да такав начин живота учини сопственом реалношћу у времену и вечности.

Сваки човек је створен са својим даровима и способностима, са својим посебним, личним печатом, а опет је свако, као учесник заједничке, људске природе, истовремено у заједници са свим људима и различит од њих. Кажем различит, а не супротстављен, не противречан другоме. Човек може да спозна себе, своју општост и своју посебност тек у међусобном прожимању са другим људима, да има могућност да расте и дарује себе другоме, али и да се обогаћује другим. Зато не чуди да је први благослов Божји упућен људима била заповест о породици: Оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се својој жени, и биће двоје једно.

Породица није дата да буде циљ сама по себи, него да би била конкретно училиште у којем се учимо изграђивању јединства у различитости и љубави према другоме, да бисмо истовремено себе даривали другима и откривали и живели личне димензије свога бића.

Не можемо волети друге, који су удаљени од нас, ако најпре не волимо свога оца, своју мајку, свога брата, сестру, свога комшију, своју породицу, свој род, свој народ. То је логика и природни духовни поредак ствари по коме се јединство изграђује пошавши од конкретног, појединачног, личног, ка општем и свеопштем. Сваки други редослед је неприродан и може да створи посебно дубоке проблеме.

Зато морамо на првом месту упознати себе, оно што нас непосредно окружује, упознати оно што је нашее, како своје потенцијале, успехе, узрастања, оно што је добро и врлина, да бисмо могли да растемо, напредујемо и идемо даље – исто тако морамо спознати и своје слабости, како бисмо се исправљали и бивали бољи. И једног и другог има на претек у нашој прошлости, у нашем предању. Због тога у предању, у ономе што је наша прошлост, морамо трагати за својим надахнућима.

Добро је чути шта други говоре о нама, али, пре свега тога, ми морамо упознати себе и морамо упознати своје. Морамо се усредсредити, захватити из самог корена нашег бића, и, црпећи из њега Богом нам дате сокове, ићи напред. Не могу нам други, кроз своје интерпретације нас самих, наших мисли, наших дела рећи ко смо ми, на дубљи и аутентичнији начин од онога који је нама, када поступимо по описаном реду, могућ.

Јединство породице, јединство фамилије, јединство народа, наравно, не сме бити засновано на себичним интересима, и ни у ком случају не сме да послужи томе да се затворимо у себе, да се одвојимо од других, или да бисмо са њима, не дај Боже, били у конфликту. На тако заснованим циљевима наше јединство, као и свако друго јединство, постало би деструктивно, претворило би се у своју супротност и вратило нам се као бумеранг, који би нас у потпуности раскомадао.

Због тога, грађење јединства за циљ има стваралачко развијање сопствених дарова. То је процес сазревања, који треба да роди плодове, којима ћемо урасти и, као такви, обогатити друге, али и постати способни да њима будемо обогаћени, на тај начин идући из славе у славу, ка Богом записаној космичкој хармонији. Понављамо: логика људског раста и хода ка вечности од личног, појединачног, ка општем, саборном. Свака друга логика живота појединца и заједнице, разбија и заједницу и појединца, и на локалном и на општем нивоу.

Не можеш бити светски, а да ниси свој. Тек кад си упознао себе и када си свој, кад си једно у себи и са својима, кад си једно са својим народом, стекао си инструмент којим ћеш упознати свет и постати једно са њим, којим ћеш моћи да отвориш своје срце и у њега сместиш све људе и све народе. И не можеш поштовати другог и његову слободу, а да не поштујеш себе и не браниш и не развијаш своју слободу. Али, исто тако, ни други те неће поштовати, ако ти не волиш и непоштујеш себе и своје.

То су савршено знали аутентични и дубоки тумачи српске и светске културе, попут, на пример, великог Михиза, који је сличним поводом рекао: То се, између осталог, види у култури кроз две битне ствари: императив је рећи оно што је твоје, али га исказати на такав начин да може да кореспондира, да буде у таквим координатама, да могу да га прихвате и други људи. На пример, не можеш бити светски писац а да једновремено не будеш дубоко, исконски писац свога света. Нема Софоклеа без Грчке, нема Дантеа без Фиренце, нема Боре Станковића без Врања. Тек у том снажном споју постојања посебног и општег се добијају праве и основне вредности.

На тај начин прочитане и доживљене речи апостола Павла, Апостола народа, нам постају не само јасне него и, на известан начин, постају и наш наш животни став: И створио је Бог од једне крви сваки народ човечанства, да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења; Да траже Господа. Не би ли Га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас.

Речи апостола нас јасно упућују на потребу јединства народа засновану на духовним основама, а не на законима тела и крви. Народи су дати да кроз стваралаштво, кроз своју културу и своје духовне домете упознају смисао и разлог свог постојања, да упознају одакле су, ко су и куда иду. То је, опет, могуће тек кад упознају Бога и Његов вечни план о човеку. На тај начин нам постају разумљиве и речи Христове првосвештеничке молитве Богу Оцу: да сви једно буду.

Тек кад смо ми, као народ, без обзира на међусобне различитости, јединствени и слободни у свему што је добро и врлинско, постајемо способни да отелотворимо ову реч Христову и да градимо себе из нутра, како бисмо онда градили јединство наше, а градећи то јединство да градимо мостове јединства и са другим народима, узрастајући у једног свечовека Христа.

За нас, као хришћане, другачији су орјентири не само неприхватљиви, него и немогући. Пагански поглед на свет и на човека засновани су на поделама и потирању других. Принципи по којима ми живимо јесу хришћански, јесу јеванђелски и светосавски. Знамо, али не смета да подсетимо и увек подсећамо да нам је јеванђелски завет јединства као аманет оставио највећи Србин, наш родоначелник Свети Сава, син овога пред којим стојимо, Стефана жупана Немање, светог Симеона Мироточивог.

Свети Сава у свему наш и истовремено универзалан, чинио је све да се у његовом народу, међу браћом, превазилазе сукоби и неспоразуми, али да се истовремено и насилно не укидају различитости које међу њима постоје. Тражио је да међу људима засија лепота јединства и слободе у свему добром и честитом. Све је чинио да то у свом народу изгради. Када тако и сами мислимо и постајемо слични њему: и своји и непоновљиви и универзални. Постајемо својеврсни украс светске културе и цивилизације.

Да јесмо такви показује и данашњи, иако стари, али ипак новорођени празник, празник српског јединства, слободе и заставе. Али показује и чињеница да смо зрели то што, на пример, у Војводини, свака како се каже национална мањина има свој национални празник: и Хрвати, и Мађари, и Словаци, и Русини, и Румуни и сви који живе на простору Војводине. Али то када они славе у Војводини свој национални празник није само њихов празник, него је то истовремено и празник свих грађана, свих људи који живе у Војводини.

Молим се на данашњи дан, заједно са свима вама овде сабранима, молим се Богу да никада не будемо, покретани ситним и  себичним страстима, да никада не будемо због тих ситних страсти и интереса, да никада не будемо на супрот једни другима, него да будемо једно у себи, једно међу собом, а онда да градимо јединство са свима. Није важно пре свега колико ћемо у томе успети, важно је да будемо на том путу, да се трудимо да уредимо себе и свој дом, и као такви, да покушамо да будемо да будемо добар пример за углед свима у добру, у врлини. Тако ћемо, независно од тога шта о нама други мисле и шта нам чине, бити благословени.

Нека је свима нама, читвом српском народу, срећан и благословен данашњи празник јединства, слободе и заставе. Амин. Боже дај.

Извор: Инфо-служба СПЦ