Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду рад Међународног експертског панела Двадесет година Верске наставе у Републици Србији.

Отварању скупа, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, присуствовали су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић; министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић; Бискуп г. Ладислав Немет, председник Бискупске конференције Светог Кирила и Методија; Реис-л-улема Исламске заједница Србије Сеад еф. Насуфовић; Муфтија проф. др Мевлуд еф. Дудић, председник Мешихата Исламске заједнице у Србији; Бискуп Словачкe Евангеличкe Црквe а.в. г. Јарослав Јаворник; Велики рабин Србије г. Исак Асиел; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; истакнути експерти за питања односа Цркве, државе и друштва: проф. др Герхард Роберс, проф. др Силвио Ферари и проф. др Атанасиос Стојанидис; учесници у панел дискусијама: Епископ бачки др Иринеј, проф. др Сима Аврамовић и проф. др Војислав Миловановић; као и Преосвећена господа Епископи врањски Пахомије, шумадијски Јован, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан и топлички Јеротеј.

Поздравнa словa учесницима скупа упутили су декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј др Зоран Ранковић и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Бранко Ружић.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одржао уводно излагање које преносимо у целини:

Ваше Превасходство, поштовани господине потпредседниче Владе и министре просвете, драга браћо у епископству, владике, председниче Бискупске конференције, бискупи цркава реформације, драги предводници исламских заједница у нашој Отаџбини, брате рабине,

Драги гости, професоре Роберс, професоре Ферари, професоре Стојанидис, хвала вам што сте данас са нама, хвала вам на помоћи коју нам пружате, на знању и искуству којима сте нам већ пружили помоћ, а које ће нам свакако помоћи и у времену које предстоји,

Поштовани господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници установа који се баве просветом и њеним унапређењем; даме и господо, представници пријатељских држава који сте теоретски, законодавно и практично ускладили одржавање верске наставе у школама,

Свештеници, ђакони, професори теологије и других наука, студенти, новинари, али и вероучитељи - ви сте данас наша централна тема, а у истој мери и предмет који предајете.

Помаже вам Бог драги пријатељи, помаже вам Бог децо Авраамова!

Као и сваки јубилеј, тако и овај који нас је данас окупио сагледавамо из три перспективе и верујем да ће о све три бити данас речи. Ја ћу их само назначити: прва је, наравно, историјска, а верујем да је дистанца од две деценије довољна за сагледавање околности које су претходиле враћању Верске наставе у образовни систем Србије; околности у којима је верска настава враћена, и пређени пут, односно довољан или недовољан успех у протекле две деценије. Не мислим да би ми представници цркава и верских заједница као и државни чиниоци који смо укључени у организацију и извођење наставе требало да себи дамо слабе оцене у некакав виртуелни дневник, али свакако би требало да реално и критички сагледамо где смо актуелног тренутка у погледу статуса предмета, његовог места у систему наставе, а из тога у доброј мери произилази и њен квалитет, кадрови и друга питања. То би била друга перспектива из које би био сагледан садашњи тренутак, а трећа би свакако подразумевала питање како видимо место веронауке у будућем периоду, односно шта би требало да учинимо да би та настава била квалитетнија, како не би опадао број полазника и друга питања.

Но, пре свега осећам потребу да се вратим у прошлост, да укажем на оно што је непорециво, на људе који су нам уопште пружили прилику да се бавимо овом темом, да размишљамо како да отклонимо озбиљне пропусте. То увек носи ризик да неког изоставим, али одважићу се да се молитвено опоменем наших отаца и браће који су 2. новембра 2001. године, били на првом часу Веронауке у школи Краљ Петар Први: блаженог спомена Патријарха Павла, премијера Зорана Ђинђића, министра Гаше Кнежевића, који је пред почетак часа узео старо школско звонце у руке и са пуно ентузијазма звонио и позивао ђаке на Веронауку; наравно драге нам успомене муфтије београдског Хамдије Јусуфспахића и оца Андрије Копиловића, са којим смо сарађивали у низу послова. Сви су се они преселили у наручје Аврамово, како наша православна традиција каже. Али смо зато срећни што су данас међу нама она наша браћа, оци и пријатељи који су заиста дали кључан допринос враћању Верске наставе: владика Иринеј бачки, надбискуп и метрополита београдски Станислав Хочевар, муфтија Мевлуд Дудић и наравно професор Војислав Миловановић, без кога, да будемо искрени, не би дошли до успеха, не само у враћању Веронауке, него и у многим другим пословима. Опет да замолим за опроштај ако сам некога изоставио.

Да кажем и то да је у Србији данас близу 450.000 ученика који су се слободно определили да похађају верску наставу. Говоримо и о 1602 православна вероучитеља, 247 из исламских заједница, 131 из Римокатоличке Цркве и 30 из Цркава реформације. Значи укупно 2010 вероучитеља.

Навешћу које проблеме сматрам да би требало решити, а за то постоји консензус међу Црквама и верским заједницама. То је, пре свега, статус Верске наставе у школском систему. Наиме, ја сам тек пре који месец сазнао да веронаука формално више уопште није школски предмет, него наставни програм. Предмети су познавање природе, музичко, математика, ликовно, а програми су чувари природе, руке у тесту, верска настава. Ми статус тог предмета видимо другачије, и не мислимо да је данашње решење одрживо ни на краћи рок. Веронаука је предмет који има формативан утицај на ученике. Учи их вредностима, духовној вертикали, људским правима и слободама, поштовању себе и поштовању другог и другачијег, грађанским вредностима ако хоћете. Када није ни изборни предмет, Верска настава буде у распореду пречас, осми час и слично; потом стижу упутства o подизању цензуса на 30 ђака за формирање група, прављења међуодељенских група итд, итд. Све то је довело до тода да сада имамо мање од 500.000 полазника веронауке, што до пре коју годину није био случај. Наш став је да је једино праведно, недискриминаторско и демократично решење садржано у првој уредби из 2001. године, којом је изричито било прописано да не постоји никакав цензус, што је примењивано и у каснијим годинама, након што је верска настава уређена законом од 2002. године.

Не мање важно је решавање статуса предавача, односно наших вероучитељица и вероучитеља. Потребно је запослити вероучитеље на неодређено време, истовремено омогућивши Црквама и верским заједницама које их делегирају да неометано врше брижан надзор како над личним примером који вероучитељи дају ђацима тако и над садржином наставе коју предају.

Верска настава у Србији је конфесионална, као у знатном броју европских држава. То на пример, код православних и код римокатолика значи да настава о вери мора бити под надзором Цркве, односно да и вероучитељи морају бити под назором Цркве. Цркви се, стога, мора обезбедити начин да ако, не дај Боже, дође до неког проблема, то своје право, у најбољем интересу ђака који похађају веронауку, манифестује и кроз повлачење дозволе (или лиценце) за рад онима који више не предају свештену науку Цркве у складу са њеном предањском вером. Уверен сам да и друге заједнице начелно деле овакав став.

Од тога какво ћемо решење наћи за ова нерешена питања, зависи не оцена коју ћемо сами себи дати приликом неког следећег сусрета или јубилеја, него у знатној мери и духовни профил народа који живи и који ће овде живети у будућности. Сигуран сам да представници Цркава и верских заједница немају дилему какво решење два поменута проблема би требало да буде донето.

И још да поменем, јер је могуће да млађи не знају: модел који је примењен, тада пре двадесет година, обезбеђује у пуној мери поштовање појединачних и колективних верских права и пуне равноправности у Србији као, у том погледу аутохтоно плуралистичком друштву.

Тај модел је припадао породици модела конфесионалне веронауке која постоји у Европској унији, такође је у оквирима традиције предратне Краљевине Југославије. Међутим, он је обогаћен и одређеним у свету јединственим особинама. То су биле институционалне гаранције да је веронаука резултат добре међусобне сарадње цркава и верских заједница, што је и данас наравно случај, и такође плод сарадње државе са традиционалним црквама и верским заједницама. Планове и програме цркве и верске заједнице усвајају консензусом. Оне усаглашавају националну листу вероучитеља у оквиру Комисије за верску наставу. Та Комисија је аутономна, она је реализација сарадње цркава и верских заједница међу собом и са државом. Верску наставу није држава поверила и делегирала црквама и верским заједницама, она је плод суштинске сарадње равноправних. Уосталом, то је за државу једини начин да ђаци уживају добробит конфесионалне верске заједнице, јер држава, као верски неутрална, у крајњој линији такву наставу не може да пружи.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан, викар Патријарха српског и старешина Храма Светог Саве на Врачару у Београду, дочекао је у среду 3. новембра, премијера Црне Горе Здравка Кривокапића, који је дошао у прву званичну посету Храму. Посети је присуствовао и министар Спољних послова у Влади Републике Србије Никола Селаковић.

Извор: Телевизија Храм

Међународни експертски панел Двадесет година Верске наставе у Републици Србији биће одржан 4. новембра 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Програм панела ПДФ

У раду панела, чији су организатори Одбор за веронауку Архиепископије београдско-карловачке и Православни богословски факултет Универзитета у Београду, учешће ће узети представници традиционалних цркава и верских заједница у Републици Србији, званичници Владе Републике Србије, као и еминентни стручњаци из Немачке, Италије, Грчке и Србије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Обавештавамо верне Српске Православне Цркве да је и ове године, у издању Светог Архијерејског Синода, штампан црквени џепни календар за 2022. годину, који је заштићен у Заводу за интелектуалну својину Републике Србије А-2021, под редним бројем 7885, и као такав представља аутентично дело. Исто тако, извршена је каталогизација у публикацији Народне библиотеке Србије бр. ISBN 978-86-7295-048-9 COBISS.SR-ID 215009292.

Нажалост, приметили смо да се у последњих неколико месеци, откад је званични џепни црквени календар за 2022. годину стављен у промет, на различитим јавним местима (трговима, улицама, пијацама, аутобуским и железничким станицама и на другим местима) готово на читавој територији Републике Србије, продају фалсификовани џепни календари за 2022. годину. 

Обавештавамо верне да црквени календар у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве на предњој страни има икону Господа Исуса Христа Сведржитеља и заштићен је холограмом, док се на последњој страни налази фотографија Пећке Патијаршије. Календар има 32 стране, на којима се, поред празника и светих које наша Црква прославља, налазе: Молитва Господња, Символ вере, Молитва у свако доба, Две највеће заповести, Десет Божјих заповести, Црквене заповести, постови и трапаве седмице, Седам светих Тајни, Главне хришћанске врлине, главни (смртни) греси, посебни парастоси (помени) који се дају у току године и Химна Светом Сави.

Овим путем обавештавамо верне наше свете Цркве да не купују ове нецрквене календаре, који често обилују грешкама, и позивамо их да календар набављају искључиво у својим храмовима или у црквеним продајним местима, а никако од оних који их пресрећу по улицама, пијацама, трговима и др.

 Свети Архијерејски Синод

Српске Православне Цркве

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 31. октобра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду председницу Представничког дома Републике Кипар госпођу Аниту Димитрију.

Предстојатељ Српске Православне Цркве је, у срдачном и пријатељском разговору са председницом кипарског парламента, нагласио велики значај даљег унапређења узајамног поштовања и љубави између два братска православна нарада и две државе.

Патријарх је такође истакао да, с обзиром на сличне историје, па и слична искушења наше две земље морају као основни правац деловања имати мир и очување мира. У том смислу саговорници су показали највиши степен разумевања за проблеме који постоје, с обзиром на то да су делови територија обе земље насилно заузети, а православно становништво протерано, као и да и у Републици Кипар и у Републици Србији постоји свест да решавање свих проблема мирним путем мора бити на првом месту. 

Госпођа Анита Димитрију је захвалила Његовој Светости на пријему и позвала га да посети Кипар.

Састанку су присуствовали амбасадор Републике Кипра у Србији господин Димитриос Теофилакту, као и сарадници Представничког дома Републике Кипар.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Са благословм Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, посетио је 2. новембра 2021. године директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије др Владимира Рогановића.

У срдачном радном састанку епископ Јустин је захвалио др Рогановићу на досадашњој помоћи и подршци коју је Управа пружала Верском добротворном старатељству. Размотрене су и предложене нове могућности сарадње.

На крају састанка владика Јустин је позвао директора Рогановића да посети Верско добротворно старатељство како би се детаљније упознао са човекољубивим и мисионарским делатностима Српске Православне Цркве. Састанку је присуствоао ђакон Бранислав Јоцић, службеник Верског добротворног старатељства.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Луке на Кошутњаку.

Повезане вести:

Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег

Патријарх Порфирије учествовао у акцији добровољног давања крви

Патријарх српски г. Порфирије је затим учествовао у акцији добровољног давања крви на пункту Завода за трансфузију при храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

"Богу хвала отац Милан и ја смо здрави, па смо заједно прво служили Свету Литургију у цркви Светог Луке на Кошутњаку и принели бескрвну жртву за живот света, а потом смо у Парохијском дому храма Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, где је пункт Завода за трансфузију, дали крв да бисмо помогли лекарима, наследницима Светог апостола Луке да исцеле неку нашу сестру или брата. Молитвама Светог Апостола и јеванђелисте Луке, Господе Исусе Христе помилуј нас", поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на свом Инстаграм налогу.

Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

 Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег, изговорена у храму Светог апостола и јеванђелистаЛуке на Кошутњаку.

У име Оца и Сина и светога Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, чији спомен данас славимо. Славимо Светог Луку који је један од четворице јеванђелиста, који је био образован, био је лекар, а био је - предање каже - и сликар, иконописац, али пре свега био је онај који је веровао у реч Божју, који је прихватио Јеванђеље Христово и који га је даље проповедао и сам записао у речи и искуство Цркве везано за Исуса Христа, Сина Божјег, и то тако што је изложио све догађаје хронолошки, онако како су се низали везано за оваплоћење Сина Божјег и уопште за Његову личност и Његово деловање.

Данас смо чули одломак из Јеванђеље који је наставак од претходне недеље и уопште да бисмо разумели Реч коју слушамо на Светој Литургији, Реч Јеванђеља, потребно је увек да повезујемо са оним што је претходило и оним што следи. Најпре је Господ сакупио ученике своје, дванесторицу апостола, и онда им открио истиниту и праву веру, да би потом показао шта је то истинит и прави живот. Те две реалности су неодвојиве, истинита вера и исправан живот. Теологија богословља и духовност су неодвојиви. Понекад неко мисли да је довољно да чита књиге, да зна да исприча и опише истине, догмате наше вере, а да при том сматра да уопште није важно да улаже духовни труд, да се труди да има истинит, честит и чист живот. Заборавља да је тело наше храм Духа Светога. С друге стране неко мисли да треба само да се држи формалног спољашњег испуњавања заповести Божјих, онако како он то разуме, на свој начин, по своме моделу, а да при том не води рачуна о истинитој и чистој вери. Дакле, права вера производи прави православни живот, а православни начин живота ништа није друго него пројава  истините и праве вере. Те две реалности су међусобно органски спојене - дакле богословље, теологија, познавање вере и начин живота, подвиг, тј. духовни живот.

И управо данас, апостол и јеванђелист Лука нам у једној реченици износи и праву веру и прави живот. Златно правило начина постојања нас православних хришћана, оних који су део Христовог тела, који су део Цркве, а то златно правило, потпуно ново,  које ствара нови свет и новог човека, нову Земљу и ново небо, јер јесте правило које нас везује органски, нераскидиво за Спаситеља нашега, Господа Христа, то правило гласи: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, јер ако љубите оне који вас љубе шта сте велико учинили какву хвалу очекујете. Ако чините оно што и вама други чине, ако позајмљујете другима очекујући да ће вам вратити то што сте им позајмили, ако удружујете интересе, чините нешто да бисте имали добит у истој мери у којој има неко други, све то чине и они који не морају бити везани за Христа, који не морају веровати на православни начин и који не желе да живе по православном духу, по начину животу које нам открива Јеванђеље Христово. Уосталом, сав наш свет људски, увек је то тако било, а ми смо сведоци својих времена и данас тако јесте, највише чини водећи рачуна о свом интересу, и појединац и заједница, што наравно јесте људски, али често чак запостављајући интерес другога.

Међутим, и онда кад се поштује интерес другога да би се остварио свој интерес, ако се остаје на тој тачки још увек смо далеко од овога златног Христовог правила, правила које нам открива јеванђелиста Лука: Како хоћете да вама људи чине, чините тако и ви њима. Све што желите себи, желите и другима. Притом, наравно, јеванђелист Лука мисли на ближње по хришћанском смислу те речи, када говори о другоме, не у смислу речи како је веровао старозаветни човек или пак антички човек, а често и ми људи овога времена, који више живимо духом Старог завета и духом многобожачког човека. Под ближњим не подразумевам оно на шта нас упућује Јеванђеље, не подразумевам онога кога нам открива Христос Бог. У Старом завету други, ближњи јесте припадник истоме народу и припадник истој вери, а у античком свету ближњи је онај који припада истој култури. Правила на основу којих се гради и развија начин постојања човека изван Цркве с једне стране јесте управо правило старозаветно – око за око, зуб за зуб.

Дакле, не оно што желимо да чине нама други да и ми њима чинимо, него обрнуто, оно што нама други учине узвратимо им истом мером. То је важило и за антички свет, који је говорио: Свако ко није Грк јесте варварин, дакле, туђин и странац и нема право и није достојан да учествује у ономе што припада тој античкој, хеленској, јелинистичкој култури. Како хоћете вама да чине људи чините и ви њима јесте, браћо и сестре, позив на љубав и то љубав која надилази људска права, љубав која је преображај, преображај свега онога што смо добили од Бога као дар, као узрастање у томе.  И у том смислу то није романтичарски поглед на живот и на свет. То је животни став који јесте пре свега подвиг, који јесте жртва, који није једноставан, који је болан. Итекако нас боли кад нас било ко вређа, а нарочито када нас вређа неправедно, без разлога. И лако би било узвратити мером за меру остали бисмо на истом нивоу, али смо позвани не на природни начин постојања, него на натприродан начин постојања, на преображај. То није могуће ономе који није утемељен на Христу.

Апостол Павле, како и читаво Јеванђеље, сву своју проповед гради око теме вере. Дакле, онај који верује у Христа, распетог и васкрслог, он зна да је распеће и крст саставни део његовог живота, али зна не само да је то увод у васкрсење, у победу, већ да је у крсту и распећу, у жртви садржана радост и лепота васкрсења и да ту већ постоји победа, а она ће наравно у пуноћи, у савршеном свом облику бити достигнута кроз заједницу у Христу, у Царству Небеском. Апостол Павле инсистира на вери, зато што се он највише обраћао многобошцима, говорећи им да је важна вера. Апостол Јаков пошто се по правилу обраћа хришћанима из јудејства, онима који су били изабрани народ, дакле чували су праву веру, говори о томе да вера није довољна него да су потребна и дела, дела вере, то јест дела љубави.

И управо та вера љубави садржана су у реченици која је лајт мотив данашњег одломка Јеванђеља по Луки, али која је истовремено и златно правило, која је начин постојања, која је, како се то каже, нови етос хришћански, а то је да не гледамо  на то шта нама други чине, него да гледамо шта од нас Господ тражи, да Њега питамо, да слушамо и послушамо Његову реч. И да онда све што чинимо другима ближњима, од најближих ближњих, унутар породице, што муж чини жени и обрнуто жена мужу, што родитељи чине деци и обрнуто деца родитељима, што чинимо било ком човеку, да стојећи пред Богом Њега питамо и Њега послушамо шта то он хоће да ми ближњем учинимо независно од тога како се он опходио према нама. Дакле, није важно у контексту тајне нашег односа са Богом и тајне спасења шта су нама други учинили, него да ми њима чинимо оно што бисмо пожелели да су они учинили нама, чак и онда када су учинили против те наше жеље. Јер све што чинимо било коме, свакоме човеку, природи, самоме себи, ми заправо чинимо Богу. Зато је важно да вера наша буде вредност која обликује наш живот, вера у Христа, Његово Јеванђеље, Његова правила живота, Његов закон, који ће често бити у сукобу са правилима живота која формира човек без Бога. Често ће бити у сукобу и у томе ће бити и крст и распеће и тешкоћа нас хришћана, да с једне стране јесмо у свету део једне заједнице која се труди да испуњава и ону заповест, заповест Христову, Јеванђеље Павлово које нас подсећа да треба да поштујемо и спољашњи поредак. Дакле, неће увек бити једноставно да вером која обликује наш живот се уткамо у правила која владају око нас али изнутра, да у себи живимо по закону Христовом и да собом тај закон и та правила и  вредности сведочимо громогласно убедљиво без полемике, без наметања, без гнева, без агресије у односу на било шта или било кога који је око нас, него да изнутра преображавајући вером себе обогаћујемо се Христом, молитвом, постом  и свим другим врлинама. Мењајући себе видимо и све око себе другачијим, а онда промењени благодаћу Божјом да и други људи могу наћи утеху у нама или макар препознати благи глас Јеванђеља Христовог и Његову спасоносну реч.

Нека би Господ дакле дао да имамо истиниту и праву веру браћо и сестре али да та вера обликује наш живот и да онда имамо и дела која оживљавају нашу веру како бисмо могли управо онако као што је то чинио апостол Лука да проповедамо Јеванђеље Божје, да славимо Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Вазнесења Господњег у Жаркову.

Саслуживали су старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић, јереји Небојша Милићевић, Марко Станковић и Марко Либерато-Влачић, ђакони Никола Костић и Стеван Јовановић, док су чтецирали Марко Ђурић и Николај Вуковић.Након читања јеванђелских зачала верном народу владика Јеротеј је беседио о постепеном усавршавању у љубави подсећајући на житија Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског који су иако раздвојени вековима показали да се Јеванђеље Христово може сведочити у свако време и на сваком месту имајући пре свега љубав према родитељима и ближњима.

Литургији је присуствовао велики број верника од којих се већина и причестила Светим и Животворним Тајнама Христовим.

Извор: Телевизија Храм

Поводом храмовне славе, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 31. октобра 2021. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог Луке у Крњачи.

Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуство многобројног верног народа. На крају евхаристијског сабрања епископ Стефан је освештао славске дарове, преломио славски колач и честитао свим присутним храмовну славу.

Извор: Телевизија Храм

Живот Митрополита Амфилохија, коме данас служимо годишњи помен, био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, истинским наследником Христових апостола.

Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато се и ми данас са непресахлом молитвеном љубављу сећамо Митрополита Амфилохија.

Извор: Инстаграм налог Патријарха српског г. Порфирија

Московски синодални хор Руске Православне Цркве, у оквиру манифестације Дани духовне културе Русије у Србији, под управом Алексеја А. Пузакова, наступио је 28. октобра 2021. године, у Саборном храму Светог Саве. Концерт је организован уз подршку руског Министарства културе и Руског дома у Београду.

Пре почетка наступа хора, Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан обратио се у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија пожелевши чувеном хору  добродошлицу у српску престоницу указујући на значај руско-српских веза. Концерту су присуствовали и Преосвећена господа Епископи топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, представници Апостолске нунцијатуре у Београду, директор Руског дома Евгеније Баранов, представници амбасада Русије, Белорусије, Кипра и многобројне личности из културног и јавног живота Србије.

Синодални хор из Москве, који ове године обележава три века постојања, најстарији је  хор Русије и за то време је пролазио кроз разне фазе, али је рад увек обнављан. Московски синодални хор основан је 1721. године указом Петра Великог, а данас је мешовити хор са 80 чланова, чији је уметнички руководилац Алексеј Пузаков, заслужни уметник Русије, а диригент Михаил Котелников. Оснивањем Светог Синода 1700. године, хор црквених појаца при Успенској саборној цркви Московског Кремља преименован је у Синодални хор. Репертоар хора су тада чинила искључиво дела духовне музике.

На прелазу из 19. у 20. век хор постаје богатији увођењем световне музике и аранжмана руских народних песама, а из Руског дома истичу да су многи руски композитори наменски писали за Синодални хор и да је у његовим активностима учествовао и Петар Иљич Чајковски. Са радом престаје о Васкрсу 1918. године.

Данашњи Московски синодални хор је обновљен у пролеће 2009. године, по узору на чувени хор цркве у Бољшој Ординки, где је традицију московске школе хорске црквене музике очувао диригент Николај Матвејев још од 1948. године. Поред учешћа на литургијама, Московски синодални хор такође изводи и концертне програме. Хор сарађује са Руским националним оркестром и Симфонијским оркестром „П. И. Чајковски”, укључен је и у програме осмишљене за московске божићне и васкршње фестивале и учествује у важним међународним црквеним пројектима. Московски синодални хор има и Дечји хор и Омладински синодални хор. На репертоару овог хора су композиције Баха, Моцарта, Бетовена, руских композитора – Чајковског, Римског-Корсакова, Танајева, Рахмањинова, дела светске музике и обраде руских народних песама. Хор активно наступа на турнејама у престижним дворанама у Италији, Ватикану, Аустрији, Немачкој, Енглеској и другим.

Београдска публика је први пут имала прилике да се упозна са уметношћу Московског синодалног хора 2014. године у Руском дому, а  22. фебруара 2018. године, хор је имао ту част да наступи у храму Светог Саве поводом свечаог представљања мозаичке декорације централне куполе храма.

Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду.

Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа.

У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели."

Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима:

,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско."

Извор: Телевизија Храм