Упокојио се у Господу протођакон др Прибислав Симић, знаменити професор литургијског богословља. (1935-2021). 

Протођакон Прибислав Симић (+2021), рођен je 1. септембра 1935. у месту Врело, срез Ваљево. Богословију светог Саве у манастиру Раковици завршава 1954. године. Те године се уписао на Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, на коме је успешно окончао редовне четворогодишње студије 1960.

По препоруци Професорског савета Богословског факулета СПЦ и уз благослов тадашњег епископа Шабачког Г. Симеона (Станковића) (1886- 1960), Прибислав Симић је у априлу 1960. отишао у Берн (Швајцарска) на последипломске студије на Старокатолички богословски факултет. Тамо је слушао наставу три семестра, а потом је у новембру 1961. отишао у Екуменску високу школу у Босеу код Женеве (Швајцарска). Током 1961. усавршавао je знање немачког језика на Гетеовом институту у Графингу код Минхена (Немачка).

Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ бива постављен за суплента Богословије светог Саве у Београду 1962. године. Године 1975. изабран je за доцента Богословског факултета, затим 1984. бива изабран за ванредног, а 1991. за редовног професора за предмет литургика са хришћанском археологијом и црквеном уметношћу. Свој ангажман на Богословском факултету у Београду завршава академске 2001/2002. одласком у пензију.

Важно је истаћи и да је професор Симић више пута биран за декана нашег Факултета. Поменуту службу је обављао часно и одговорно. Али, посебан допринос професора Симића представља његово ангажовање у целокупном подухвату изградње нове зграде нашег Факултета (1984-1993). Нашавши се на месту секретара одбора за изградњу и жртвујући научни рад у овом периоду поводом тога успева да, упркос многобројним проблемима, умногоме допринесе да зграда буде довршена и да под свој кров прими будуће генерације студената и професора до данас.

Извор: Православни богословски факултет у Београду

У суботу 20. новембра 2021. лета Господњег, на дан свештеног спомена светих 33. мученика у Мелитини и Преподобног Лазара Галисијског, навршило се годину дана од упокојења Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја (Гавриловића). 

У спомен на свјатјејшег патријарха и оца нашег Иринеја доносимо овај прилог: 

У спомен на почившег Патријарха српског Иринеја (1930-2020)

Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју

Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја

Приступна беседа Његове Светости блаженопочившег Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.

Последња беседа Патријарха српског Иринеја

Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“

Хор "Бранко" своме оцу и Патријарху Иринеју

РТС: Фељтон - Живот у Христу, емисија посвећена блаженопочившем патријарху српском Иринеју (1930-2020)

Епископ пакрачко-славонски Јован: С патријархом Иринејем по Светој земљи

Нови број "Православља" у спомен на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја (Бр. 1289. 1. децембар 2020)

Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни свјатјејши владико и оче наш!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Сa благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у издању Издавачке фондације Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, објављена је научна монографија ђакона др Александра Прашчевића на тему „Патријарх српски Иринеј и свештена јерархија Српске Православне Цркве у дијалогу са муслиманима (2010 – 2020)“.

Ова научна монографија представља исцрпну и свеобухватну историју доприноса блаженопочившег патријарха српског Иринеја и свештене јерархије Српске Православне Цркве дијалогу са поглаварима и представницима исламских заједница у периоду од 2010. до 2020. године, а написана је у склопу ауторовог постдоктората на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

Професор др Дарко Танасковић је у свом предговору за овај научни рад, између осталог, написао следеће: Најновија, пета у низу, монографија др Александра Прашчевића о односима Српске Православне Цркве са муслиманима, задржавајући исти приступ, структуру и композицију, хроничарски и документарно сведочи о свему значајном што је у овом важном сегменту међуверског дијалога наша Црква предузимала и остварила под десетогодишњим вођством патријарха Иринеја. Поред тога што чињенично потврђује континуитет у настојању Српске Православне Цркве да са муслиманима у Србији, али и у свету, оствари редовне и што садржајније кораке, уз увођење и неких нових видова контаката и формата сарадње, овај преглед дијалошких активности има и додатни значај, јер уверљиво оповргава површне и злонамерно тенденциозне стереотипе о наводној одбојности патријарха Иринеја, и Цркве на чијем је био челу, према исламу и муслиманима.

Суд о овом научном труду дао је и виши научни сарадник др Александар Раковић, истичући следеће: Рукопис на пољу међуверског дијалога са муслиманима осликава делатност Патријарха српског Иринеја, Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Министарства вера Републике Србије, државно-верске делегације Републике Србије у дијалозима са Републиком Индонезијом, затим приказује међусобне везе Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије и друге примере сарадње православних и муслимана. И на примеру деценије којом се бави овај Прашчевићев рукопис приказује се изричити континуитет – представљен и у његовим претходним књигама које се баве овом темом – да су српски патријарси и Српска Православна Црква увек и искључиво позивали на миран саживот, продубљено разумевање и што шири дијалог са исламским светом.

Главни и одговорни уредник

Издавачке фондације Српске Православне Цркве

Архиепископије београдско-карловачке

Зоран Вучић

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 18. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског у Београду уз саслужење Преосвећене господе Епископа кронштантског Назарија из Московске Патријаршије и хвостанског Јустина, викара Патријарха српског.

Беседа Патријарха српског Порфирија изговорена 18. новембра 2021. године у београдском храму Светог Александра Невског

После свете Литургије, Патријарх српски г. Порфирије у порти храма освештао је споменик Светог Александра Невског поводом 800 година од рођења тог великог Божјег угодника. Том приликом, свечани чин братимљења Београда и Санкт Петрербурга обавили су градоначелник српске престонице др Зоран Радојичић и губернатор петроградски г. Александар Беглов.

Свечаности су присуствовали министар др Ненад Поповић, амбасадор Руске Федерације г. Александар Боцан-Харченко, заменик градоначелника г. Горан Весић и чланови делегације града Санкт Петербурга. Бронзана биста са постаментом је тешка 2,15 тоне, а висина бронзане скулптуре је 1,15 метара. На споменику су на руском и српском језику златним словима угравиране речи Светог Александра Невског: „Бог није у снази, него у истини“. Биста је израђена у Краснодарској области, а њен аутор је Анатолиј Дементјев, вајар и члан Савеза уметника Русије, који је и аутор споменика Пушкину на Азову и Чехова у Таганрогу.

„Дошли смо са радошћу у срцу у српску земљу да би смо опет и опет извршили молитвено сећање на Светог благоверног кнеза Александра Невског. У Руској Православној Цркви данашњи дан је посебан. На данашњи дан пре више од сто година изабран је Његова Светост Тихон на трон руских патријараха после једног дужег временског периода, који је захватао два века, када је император Петар Велики поништио патријарашко место. Изузетна је част што сам данас имао прилику да саслужујем у светој Литургији Његовој Светости Патријарху Порфирију. Радујем се што на овом месту неће бити само храм посвећен Светом кнезу Александру Невском, него ће у порти овог светог храма бити и споменик са ликом нашег Благоверног кнеза. Сједињени као православни народи, сједињени смо преко имена свих Божјих угодника и светаца који су у своме животу прослављали Господа, истакао је епископ Назарије.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Викар Патријарха српског, Епископ ремезијански Г. Стефан је у својству домаћина 17. новембра дочекао губернатора Санкт Петербурга Александра Беглова, који борави у званичној дводневној посети Београду и Епископа кронштатског Назарија.

У пратњи руског губернатора били су градоначелник Београда проф. др Зоран Радојичић и заменик градоначелника Београда Горан Весић.

На самом почетку, губернатор Александар Беглов је како приличи по руском обичају, уручио букет цвећа нашем настојатељу Храма, Епископу Стефану. У пратњи Владике Стефана делегација је обишла наос Храма где су Владика Назарије и Владика Стефан уручили један другом пригодне поклоне, а затим су у олтару Храма једнодушно отпевали хвалу Светом Сави. Овај чин заједничког певања и заједничке молитве под сводом Храма Светог Саве значајно учвршћује везе наша два братска православна народа. Не заборавимо да је Храм дело и руских мајстора који су годинама пожтрвовано радили на уградњи мозаика и тиме уградили део себе као део целокупног руског народа.

Делегација је имала прилике да обиђе и Цркву Кнеза Лазара али и крипту Патријараха. У крипти су губернатор Александар Беглов и Владика кроштански Назарије, као и градоначелник Београда Зоран Радојичић и заменик градоначелника Београда Горан Весић, положили цвеће на гроб блаженопочившег Патријарха Иринеја.

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом.

У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина.

Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег.  Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“

И додао:  "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас  представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља,  свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо."

Извор: Телевизија Храм

На Међународној конференцији под називом „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“, која је одржана 12. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије Епископ моравички Антоније.

*****

Његовом Блаженству,

Блажењејшем Онуфрију,

Митрополиту кијевском и све Украјине

Кијев

Ваше Блаженство,

Драги нам у Христу Сабрате и Саслужитељу!

Срдачно поздрављамо Ваше Блаженство као и организаторе, учеснике и госте Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“.

Света Христова Црква представља посебну духовну небоземну реалност, у којој сваки људски чин, свој дубоки смисао проналази у Божанском. Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину. У исто време, оно поседује и неисцрпни тајанствени смисао, као што су и остала својства, захваљујући којима се Црква препознаје као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо благодарећи тој чињеници, саборност Цркве је била, она јесте и биће у сва времена једна од најважнијих тема, како за православну еклисиологију, тако и за историју и канонско право.

Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа. У исто време, то је и велика тајна коју је Пемудри Бог усадио за остварење пуноће времена, да са све састави у Христу (Еф 1, 10).

У својим радовима, преподобни ава Јустин Ћелијски наглашава, како је управо Дух Свети „Ујединитељ свију душа свих Хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве“. Преподобни Јустин нарочито подвлачи то да „ то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве“.

Смиривши се пред Богом, човек задобија нови живот у Христу, и – по речима преподобног Јустина, све што поседује такав човек „једног је срца, једне душе са свима светима: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот“*.

Из свега овога произилази да извор саборности представља сарадњу Бога и човека који негује своје срце, док су плодови јачања саборности умножавање међусобне љубави – заповеђене од стране Бога, а о чему пише и Свети апостол Павле: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26).

Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету. Директне последице те кризе јесу и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску православну цркву.

Сва искушења, у којима се нашао православни народ у Украјини, нимало нису лака. На основу закона црквеног битисања, јединства и саборности, ми итекако саосећамо са нашом браћом. Када се релативно недавно српски храмови претварани у рушевине, и када је на хиљаде Срба прогнано са својих огњишта, Украјинска православна црква је духовно била са нама, тако да смо увек осећали молитвену подршку Кијева – мајке свих руских градова.

Исто то се поновило и прошле године, када сте Ви лично допутовали у Подогрицу, како бисте заједно са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, стали на чело литија за заштиту светиња српског православља у Црној Гори.

Подршка расколницима, претње и насиља, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља, не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Црква светиеља Саве је признавала и признаје на тлу Украјине само једну канонску Цркву – Украјинску православну цркву, која се налази под омофором Вашег Блаженства – древни део великог Московског Патријархата, чији се извор налази у благодатним водама „Крстионице кијевског Крштења“.

Будући испуњени саборном свешћу Цркве, причешћујући се из једне Чаше и пребивајући у међусобној љубави, молимо се Господу за престанак свих невоља на тлу Украјине, искрено верујући да ће Господ дати народу Своме снагу, и да ће Господ благословити народ свој миром (Пс 28, 11).

Нека би благослов Божији био на свим учесницима и гостима ове међународне научне конференције, како би оставила важан траг у православној богословској мисли, и као таква послужила јачању међуцрквених односа.

Са љубављу у Господу,

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски

ПОРФИРИЈЕ

Извор: Подворје СПЦ у Москви

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 15. новембра 2021. године, на дванаесту годишњицу од упокојења Патријарха српског Павла, свету архијерејску Литургију у манастиру Раковици.

Саслуживао је Преосвећени Епископ марчански г. Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. На крају свете Литургије, пре него што је служио помен на гробу блажене успомене патријарха Павла, Његова Светост г. Порфирије је беседио о великом архијереју Српске Православне Цркве:

Браћо и сестре, сабрали смо се да служимо парастос, да извршимо спомен на блажене успомене патријарха Павла. Данас је тачно дванаест година откако га је Господ призвао у своје наручје. Данас је његова успомена, сећање на њега, веома живо међу нама православним Србима, али не само међу оним Србима који иду у цркву и који се Богу моле, него и међу осталим Србима и свим грађанима ове земље који немају баш неку непосредну тесну личну везу са Црквом. Сећање на блаженопочившег патријарха Павла је живо и међу свим православним хришћанима, а опет и не само међу њима, него и међу многим људима који су имали прилике да се са њим сусрећу, да дођу у контакт, да га чују.

Данас, дакле, не само да се сећамо његовог лика, него су његове речи итекако живе и актуелне у нашој Цркви и у нашем народу. Његове речи су актуелне по својој снази, по својој истинитости, актуелне по истим оним изазовима и проблемима са којима се суочава сваки појединац, али и читава заједница и сав народ. Актуелне су због тога што речи које је блаженопочивши патријарх Павле изговарао нису биле домишљања људска, нису била обична празна људска философија испуњена таштином и гордошћу, него су његове речи, са једне стране, биле скопчане са његовим животом, тј. он није једно говорио, а друго чинио. Оно што је осећао, оно у шта је веровао - то је говорио, али исто тако оно што је говорио било је део његовог живота и део његовог личног искуства. Са друге стране, његове речи нису биле само његове, него су биле речи Јеванђеља, речи Цркве, речи апостола Христових, речи самог Господа. Из тога разлога не само да је живо сећање на блаженопочившег патријарха српског Павла, него је он итекако жив и актуелан и данас са нама и међу нама, јер је жив у Господу, јер је Господ наш жив и Он је тај који даје живот свакоме од нас без изузетка.

Сваки човек је посебан и непоновљив и свако од нас иако дели једну јединствену природу људску у њој на свој посебан начин и својим печатом учествује и њу на свој посебан начин и својим посебним печатом изражава. Свако има одређене дарове, тј, свако има способност, могућност и капацитет да расте у Господу, да се развија, да иде путем обожења. Нема ниједног дара који, како сама реч дар каже, није позитиван. Међутим, ма какав дар био и ма како га ми умножили, ма колико ми били способни и вешти, само смирењем које је супротно гордости и таштини - оној гордости која је извела човека из раја и сурвала га у овај свет таме, мржње, ужаса, страдања, свет смрти и пролазности – смирењем које јесте темељ, оквир и сигурност да сваки дар када га умножавамо и смирењем обуздавамо и усмеравамо, када растемо, сваки дар нас онда води у благословене просторе истинске заједнице са Богом и истинске заједнице са ближњим, заједнице љубави са Богом и са ближњим. Без смирења и наизглед спољашња врлина постаје наш камен спотицања, постаје пут који нас води у пропаст. Отуда Господ понекад дозвољава страдање. Дозвољава понеко искушење да не бисмо помислили како смо ми својом памећу, својим способностима и трудом искључиво и само ми заслужни за оно што јесмо и што имамо. Смирење је врлина, особина која је красила све светитеље Божје. И онда када су се истицали - и очигледно били врлински људи - од других због смирења и у смирењу, светитељи Божји су одбацивали сваку врсту похвале, бежали од сјаја и славе овога света, знајући да је слава и снага другде, унутра, у нама, у срцу,  где онда када живимо у складу са заповестима Божјим то срце и читаво наше биће постаје најсветлији храм Духа Светога. Испуњен благодаћу Духа Светога, осветљен и просветљен том благодаћу, човек је способан да дубински разуме и поима све тајне овога света, да прими тајну Бога, да живи с њом у заједници, да разуме тајну твари, света, порекло и циљ свега што постоји, да разуме себе и тајну човека, да спозна себе спознавајући просветљен благодаћу Божјом Бога и да упозна, спозна и свет.

Дакле, смирење је дакле, браћо и сестре, та со која не дозвољава да се квалитет који смо добили од Бога не уквари, не обљутави, да не само буде сачуван, него да се разраста и умножава у слави Божјој и у пуноћи и лепоти живота овде, живота земаљског који је истовремено предокус живота вечног.

Сви се сећамо величанствене сахране пре дванаест година блаженопочившег патријарха Павла. Никакве рекламе није било, никакав маркетинг није био употребљен, нико никог није позивао, а камоли вршио притисак, да дође најпре у Саборни храм, а онда у величанственој поворци, у литији, у испраћају од Саборног храма до храма Светог Саве. Безброј људи је својим присуством показало љубав, веру и поверење у сведочење Христа које је чинио блаженопочивши патријарх Павле и као Епископ рашко-призренски, а потом и као Патријарх српски у тешким временима, временим која спадају међу најтежа времена кроз коју је пролазио наш народ. У тим временима Господ је изабрао блаженопочившег патријарха Павла да буде на челу наше Цркве. И то мноштво народа заиста одражава ону изреку латинску: Глас народа, глас Божји - глас Божји, глас народа. Потпуно спонтано народ је пројавио свој однос према покојном патријарху Павлу, али кроз то пројављујући и свој однос према Цркви својој, свој однос према Богу, показујући да Богу Цркву нашу треба да води смирење, јер заиста много је врлина које су красила блаженопочившег патријарха,Павла.

И сам сам имао, не само радост, него истински благослов да будем монах у манастиру Дечанима по његовом благослову, да његовом руком у манастиру Свете Тројице у Мушутишту будем рукоположен за ђакона, да његовим благословом потом будем послан на студије у Грчку и тако даље и тако редом. Имао сам и лично прилику, као и многи међу нама овде присутни, најпре свештеници и монаси, а и ви, браћо и сестре, да упознамо блаженопочившег патријарха Павла. Бројне су врлине заиста красиле његову личност, али оно што је на окупу држало те врлине, оно што га је чинило да подвиг који је започео и заврши и доведе до циља, јесте управо смирење, јесте скромност. Наравно да ми и многи међу нама могу имати своје представе о томе какав треба да буде свештеник или епископ или поглавар Цркве; да буде чврсте руке, да буде добар организатор, да има велика научна, теолошка, богословска знања и тако редом. Међутим, Црква Христова јесмо сви ми, то је народ Божји. И у случају патријарха Павла Црква је показала шта је потребно свима нама, а то је мир, то је скромност, то је смирење.

Нека би Господ дао, браћо и сестре, Царство Небеско блаженопочившем патријарху Павлу, а сигуран сам, и знам да сте и ви сигурни, да у наручју Божјем он итекако има своје место у друштву, у заједници са Светим Савом и свим потоњим поглаварима наше Цркве, Српске Православне Цркве. И не само то, сигуран сам да се он моли за свој народ и да његова молитва има снагу да допире до Бога и да Бог баш због скромности и смирења којим је живео патријарх Павле, због тога што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок Христов, сигуран сам да Господ чује његову молитву и да испуњава оно што он тражи за свој народ. Нека њему Господ и нашим скромним молитвама учврсти позицију и близину Божју, а нека и ми његовим молитвама имамо снаге да без обзира на то ко смо и шта смо, каква знања и иметке и позиције имамо у друштву, у својој породици, да имамо пре свега смирење. Смирење значи свест о томе да смо слабашни и немоћни и да све што имамо јесте дар Божји на овај или онај начин, као и да све што имамо принети Господу јесу наше слабости, наш грех, али да у исто време верујемо и знамо да је бесконачна и бескрајна љубав Божја и да само онда када му смирено приступамо заједно са свима светима растемо у Христу и постајемо учесници Царства Божјег како овде на земљи, кроз Цркву Христову, кроз свету Литургију, уопште кроз светотајински живот, али исто тако још већма у пуноћи, у Царству Божјем у којем се слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Нека је вечни спомен патријарху Павлу. Амин!

Извор: Инфо-служба СПЦ

-Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом, поручио је патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. новембра године свету архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је загребачко свештенство, док је појао хор под руководством Иване Србљан.

Патријарх је благословио славске дарове у спомен Светог Георгија и празника Обновљења његовог храма, Ђурђица. Славске дарове су припремили чланови хора загребачке Саборне цркве поводом хорске славе која се прославља 16. новембра.

-Угледајући се на свог заштитника Светог Георгија, имајте Христа увек на првом мјесту. Не дозволете да се у вашим њиховим животима појави било шта што би поколебало ваш однос са Христом и онда ће ваша песма и молитва допрети веома високо, до ушију Божјих, за вас, добро ваших породица, ближњих и целог света, рекао је Патријарх српски.

У беседи после читања Јеванђеља, Патријарх је казао да прочитана јеванђељска прича говори о вери и смислу као простору аутентичног и правог живота:

-Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Из вере у Христову реч - која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу - гради се и специфичан, посебан систем вредности, различитит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан, богочовечански систем вредности.

-Хришћански систем вредности подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, али и свест да човек није створен да би сваком секундом и кораком живота био ближи свом потпуном нестанку, итсакао је Његова Светост Патријарх који је позвао верне и да се молитвено сете невино страдалих жртава у Вуковару:

-Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом.

Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целини:

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујем се што смо се данас сабрали у овом Светопреображенском храму у Загребу да служимо свету Литургију. Света Литургија јесте темељ, извор и оквир нашег људског живота овде на земљи зато што се на светој Литургији причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, заправо, постајемо сутелесници и сукрвници самог Господа Нашег. Узимајући Његово Тело и Његову Крв на светој Литургији ми сви смо повезани Христовим крвотоком, међусобно смо једно, али сви ми заједно са Господом. Зато света Литургија није ништа друго него пројава Царства Божјег на земљи и истовремено могућност предукуса онога што нас чека у вечности, у пуноћи за нас хришћане.

Наравно да је основ, да је пут и веза који нас воде ка светој Литургији и везују за Христа пре свега истинска, права вера, вера у Христа, па стога одломак из Јеванђеља који смо данас чули, из Јеванђеља по Луки, говори управо о вери као темељу, као смислу, као простору аутентичног и правог живота. Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој сопствени, посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Једном речју, из вере у Христову реч која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу, из те вере и такве вере гради се специфичан, посебан систем вредности, систем вредности који је најблаже речено различит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан систем вредности, богочовечански систем вредности, систем вредности који подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, позван из небића у биће, али створен не да последња његова реч овде у историји буде смрт, створен не да му сваки секунд живота, сваки корак живота буде ближи ка његовом потпуном нестанку. Систем вредности који извире из Јеванђеља подразумева да је човек биће које је створено за вечност, да је човек биће које је створено не само за безличну, пуку вечност као егзистенцију у којој нема динамике, него за вечност у којој је смисао, садржај, пуноћа и лепота, љубав и заједница љубави човека са Богом и свих људи међусобно. Дакле, тај и такав систем вредности, који подразумева да је Бог као љубав творац свега, да је Он наш отац и да је сваки човек наш брат, другачији је од система вредности који, на пример, каже да циљ оправдава средства. Другачији је, на пример, од система вредности који тврди да злом треба узвратити на зло. Другачији је од система вредности који препоручује да чиниш другима само оно што они теби чине. И не само другачији, често је у дијаметралној супротности са неким другим системима вредности. Систем вредности који извире из Јеванђеља сажет је у две заповести, две врхунске заповести које би се опет могле свести на једну једину, а то је заповест о љубави. С једне стране, љубав према Богу читавим својим бићем, умом, срцем, али и љубав према ближњем, то јест према другом човеку, која се управо темељи, извире из те љубави у односу на Бога, јер кад волим Бога који је по својој суштини, како каже јеванђелист Јован, љубав, онда волим и све оно што је он створио, што је проистекло из Његове љубави, што је проистекло из Његове руке.

Тај, дакле, систем вредности често нас доводи у ситуацију да нас људи не разумеју, да нас одбацују, да мисле да смо тврдоглави, да не прихватамо тобож оно шта нуди модерни свет, као да се човекова суштинска потреба и његово биће кроз векове мења. Увек је човек чезнуо за вечношћу, затим да га неко разуме и помази. Увек без обзира на епоху у којој живи има потребу да воли и да буде вољен, а да ли се возио у аутомобилу или на магарцу, то су само спољашње околности. Да се вратимо и десет векова уназад, ми данашњи људи вероватно би нам све било чудно и необично, али засигурно да као бића која се лако адаптирају, кроз месец, два дана навикли би се на ондашњи контекст. И обратно, и да неко неким чудом дође у наше време из десетог века, наравно да би се чудио свему што је око њега, али би брзо, мало по мало, итекако се навикао и научио и прихватио то што нуди модерно доба. Спољашње околности се не мењају, али оно што му је била потреба у петом, у десетом веку, иста је потреба и данас. Оно што је суштинска, неизоставна потреба данашњег човека била је суштинска потреба свакога човека из сваке епохе, да воли и да буде вољен и да му смрт није последње што може да каже о себи.

Из вере у реч Христову, дакле, извире, браћо и сестре, тај и такав систем вредности који човека види као вечно биће позвано на вечност и сваки човек види свог сапутника као вечног сапутника. На тај и такав начин верује и живи хришћанин и кад верује и живи том својом вером онда се све у њему преображава, онда се моли за сваког човека, а молитва је нешто што, без обзира за кога се молимо, пре свега преображава нас. Молимо се за некога ко нам чини неправду и упорно се молимо за њега. У почетку то што нам чини неправду нас боли, али кроз молитву благодаћу Божјом бивамо оснажени и ми полако кроз молитву другачије гледамо и себе на оно што је око нас. Ојачани, изменивши себе, снажнији и спремни да не замерамо, да не помишљамо на осветољубивост и злопамћење, полако постајемо способни да се и онај око нас мења, он да бива другачији, није нам више сметња.

Дакле, браћо и сестре, вера у Христа има свој језик. Тај језик је језик љубави. Вера у Христа води спознаји, суштини, есенцији створеног света и онога што се види и што се не види, води другачијем поимању принципа и закона по којима творевина и свет функционишу, али вера је израз наше слободе. У данашњем Јеванђељу Господ описује да је сваки човек добио семе вере, да је свако позван на заједницу са Богом, да је свако створен за љубав и позван на љубав. Бог је пре свега Бог слободе и оно по чему ми људи поред осталог имамо сличност са Богом јесте то да смо слободна бића. Чак и на добро и на врлину Бог нас неће присилити, јер ако је врлина насилна онда је је само спољашња и врло брзо ће се претворити у своју контрадикторност, у своју супротност. Бог, дакле, поштује слободу свакога од нас.

Из ове данашње јеванђељске приче видимо да људи другачије реагују на семе вере. Неки људи апсолутно не хају на то што препознају у себи потребу за вечношћу, за истином, за правдом, а то је све Бог и у Богу се налази. Они једноставно одбацују сваку помисао на Бога. Лако је то објашњиво и из Јеванђеља о исцељењу демонизованих Гадаринаца, сећамо се колико је њих, кад их је Господ исцелио, казало: Иди од нас, не требаш нам. Видимо да они знају да је Христос Бог, али им смета. Смета им јер не могу да живе егоистички по својим правилима. Смета им јер заповест Христова позива на жртву, на милосрђе, на праштање, на покајање. Смета им јер једноставно Христова реч, Јеванђељње Његово, позива на одрицање себељубља, острашћене своје воље, на одрицања правила које гласи: чини што ти срцу мило и драго, а да притом то срце претходно није испитано и преиспитано да ли је оптерећено себичношћу, самољубљем, егоизмом, гордошћу. Из срца проистичу различите жеље, али преображене Христовим Јеванђељем оне су смирене, оне имају за циљ да служе ближњем, да служе Богу, а не да подређују све себи и себе постављају у центар. Дакле, често имамо случај, као у поменутом Јеванђељу где Христос исцељује Гадаринце, да зле силе и демонске силе знају да постоји Бог, али неће да живе у складу са Јеванђељем Христовим и зато им смета, а и ми људи често знамо да не може бити да светом влада бесмисао, да све што је угледало свет и чезне за смислом претвара се на крају у потпуни бесмисао, у потпуно исчезнуће. Постоје дакле различити односи и одговори на призив Божји. Тамо где постоји слободан и чврст одговор на призив Христов стоструко, хиљаду пута више Бог узвраћа. И макар да смо слаби и немоћни и грешни и падамо свакодневно, ако имамо чврсту одлуку вере да идемо за Христом и трудимо се да се та вера колико год можемо претвара у дела, наше срце бива испуњено смислом, пуноћом, радошћу, миром и тада све око себе видимо као дар Божји, а нарочито човека као икону Божју.

Ових дана, браћо и сестре, врши се помен и сећање на оне који су пострадали у Вуковару. Управо у овом јеванђељском контексту, у овом позиву Божјем да уподобимо свој живот Христовој вољи, а то значи моделу савршеног човека, човека слободе, љубави, вере, наде, у том моделу, у том контексту где нас Господ позива да служимо свету и да његов систем вредности буде систем вредности на којем се развија наш живот, и ми се сећамо свих пострадалих невиних жртава у Вуковару. Знамо да је човеков живот светиња и знамо да одузети некоме живот јесте удар на светињу и узимање светиње. Вуковар је био град символ саживота различитости, заједнице у којој сапостоје они који су различити по разним параметрима. а ево данас се готово преполовио. И ми хришћани знајући да је човеков живот светиња, дар Божји, нарочито се сећамо као хришћани у молитви свих пострадалих у Вуковару и молим, браћо и сестре, и вас као и сваке године да и ове године упалимо једну молитвену свећу за све који су тамо пострадали, као и да упутимо молитву за све оне који су нестали и којима се не зна гроб. Нека наше молитве буду израз наше вере и љубави према човеку као таквом, да буду молитве којима се обраћамо Богу као израз чежње и потребе за тим да као аутентични људи и створења Божја будемо људи мира, да знамо да други постоји, и то други као различит пре свега, због тога да бисмо ми могли да афирмишемо себе кроз однос и заједницу у слободи и љубави са другим, да афирмишемо себе тако што ћемо оно што је наше и наш печат и посебност моћи том другом да дарујемо. Знамо да се оно што делимо умножава. То значи да на тај начин постајемо богатији, и наравно, у истој мери да будемо отворени да тог другог и другачијег у његовој специфичности, у његовим даровима, примимо у своје срце и сместимо га тамо.

Молим вас да упутимо данас, дакле, једну молитву за све пострадале у Вуковару, да упалимо свећу за невине жртве и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све и свако користећи своје потенцијале, таленте, снагу, памет, ту земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом. Вера, дакле, наша нас обавезује на то да увек и свагда испуњавамо Јеванђеље Божје као закон свога живота. Обавезујући нас на тај и такав живот ми знамо да ћемо осећати само слободу и мир и знамо исто тако да ћемо често због таквог начина живота наићи на неспоразуме, можда и супростављања, са људима који бирају други модел живота за свој модел. Нека би нам Господ дао веру онога који је примио семе вере, али који се показао као добра и плодна земља, јер је то семе које је добио умножио својим напорима, а благодат Божја оплодила је ту веру да се она разраста и донесе силне, многобројне и дивне плодове, плодове који заправо нису ништа друго него слављење Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Вазнесењској Цркви у Београду.

Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јеротеј се обратио верном народу надахнутом беседом у којој је истакао: "Бог воли човек, чак и када човек иде против Њега, јер Бог нема непријатеља, за Њега су сви пријатељи. Он воли све људе и хоће да им помогне. И због тога када човек неће добровољно да ради на себи, да буде врлински, да буде добар, онда му Бог шаље разноразна искушења, како би омекшало то његово отврдло срце и постало обрадиво, тако да то семе може да падне и да се прими, да проклија, и род донесе."

У наставку Епископ Јеротеј је закључио: "Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да вршимо врлине, а да бежимо од страсти, да бисмо и ми постали као они људи чија срца су обрадива земља и које после дају плодове."

Извор: Телевизија Храм

Слава Клиничког центра Србије, празник Светих лекара Козме и Дамјана, молитвено је прослављена у капели при овој здравственој установи, посвећеној светим бесребреницима, у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године.

Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. Епископ Јустин је у својој беседи говорио о прочитаном јеванђелском зачалу у коме се говори о Сејачу и семену. Преосвећени је истакао да ако желимо да живимо хришћанским животом и да живимо по Богу, морамо да се одрекнемо себе, да умремо за све пролазно, пропадљиво и смртно, и да кренемо путем Христовим тј. да се одрекнемо свога егоизма, а то значи умрети за све пролазно и служити ближњем. Епископ је нагласио да треба да се одрекнемо свога егоизма, да се одрекнемо своје самодовољности и да се отворимо за другога, за ближњега, јер како кажу Свети Оци:,,Ако умреш за овај свет, пре него што умреш, нећеш умрети у смртном часу.” 

Преосвећени је додао да Црква Божија има други приступ човеку и животу у односу на егоизам, а то је љубав према оном другом, односно према ближњем, цитиравши Светог Јована Златоуста који каже: "Нека се не нада спасењу онај који не чини ништа за спасење свога ближњега."

Епископ Јустин је закључио да је на нама одговорност и задатак да својим примером, својом љубављу и својим животом сведочимо и откривамо већ сада и овде, Царство Божије.

Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, у Покровској Цркви у Београду.

Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке.

После прочитаног јеванђелског зачала о Сејачу и семену, Епископ Сава је рекао: "Потребно је припремити срце своје. Потребно је припремити тло на које ће пасти реч Божија, а срце човечије се не може другачије припремити него прије свега љубављу, молитвом, очистити покајањем, добром врлином, милостињом - свим оним што је добро и на шта нас упућује Господ у свом јеванђељу, како би у таквом срцу, реч Божија коју чујемо, могла да узраста."

Епископ Сава је у наставку истакао: "Потребено је и када чујемо реч Божију не останемо само на томе, потребно је да ту реч извршавамо."

Јеванђељску причу о Сејачу и семену Преосвећени је сликовито упоредио са Сунцем које обасјава сваког човека: "Као што и Сунце када сија, исту светлост даје исту светлост свакоме од нас, али не отвара свако, или не отвара довољно прозоре на кући да уђе та светлост, тако и реч Господња која се упућује свакоме од нас, јесте једна те иста – јесте реч о спасењу, о љубави Христовој, али не узраста у свачијем срцу једнако", закључује Епископ Сава. 

Извор: Телевизија Храм

Након посете Сремским Карловцима где је председавао седницом Светог Синода, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на свом инстаграм налогу објавио:

Данас смо се у Сремским Карловцима још једном посведочили да су просвета и образовање неодвојиви од освећивања и стицања образа за Бога и за људе.

Карловачка богословија и гимназија које је основао митрополит карловачки Стефан Стратимировић најбоље показују у ком правцу треба да се разумевају и да функционишу просвета и духовност. Они који одвајају једно од другог, осуђују на сиромаштво и оскудност и просвету и културу.

Ризница Карловачке богословије показује и открива то јединство просвете код Срба.

Извор: Инстаграм налог Патријарха српског

„Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину, али које истовремено има и неисцрпну тајанствену садржину. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа“, подсетио је Његова Светост Патријарх српски Порфирије у својој поздравној поруци организаторима и учесницима Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“.

Конференција се одржава 11. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије епископ моравички Антоније.

Како је истакао Његова Светост Патријарх Порфирије, извор саборности је сарадња Бога и човека који негује своје срце, а плодови јачања саборности постају умножавање међусобне љубави, која је заповеђена Богом.

„Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт. 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету“, са жаљењем је констатовао Његова Светост. „Последице те кризе биле су и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску Православну Цркву.

Предстојатељ Српске Цркве је истакао: „Подршка расколницима, претње и насиље, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“.

Извор: Мospat.ru