У дан када наша света Црква прославља молитвени спомен на Светог свештеномученика Климента, 8. децембра 2021. године, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Стеван Мрђен, умировљени парох земунски и дугогодишњи духовник при параклису Преподобне мати Параскеве при  Геронтолошком Центру Бежанијска Коса.

Новопрестављени прота Стеван је рођен 20. марта 1938. године у Дрнишу, од оца Душана и мајке Ане (рођене Субота). Након завршене Основне школе, 1957. године завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Рукоположен је за ђакона 25. децембра 1960. године у Скрадину, а за презвитера 1. јануара 1961. године у Дрнишу.

Од 1961. до 1971. године био је парох у Жагровићу, Оћестову, Пађенима, Плавну и Отону, а од 1971. до 1995. године у Жагровићу и Книну. Био је задужен за изградњу (поновном подизању) храма Покрова Пресвете Богородице у Книну (1964-1971), а учестовао је у изградњи или обнови 35 црквених објеката. Од 1995. до 1998. године био је парох при храму Свете Тројице у Земуну, а од 1998. до 2005. године при храму Светог цара Лазара у Земун Пољу. Од 2005. године био је духовник у Геронтолошком Центру Бежанијска Коса, и свештенослужитељ при параклису Преподобне мати Параскеве.

У браку са супругом Милицом (рођеном Бјеговић), има синове Бранка и Војислава и унучад Луку, Филипа и Милицу.

Вечан ти спомен, достоблажени оче Стеване!

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 6. децембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду протојереја Николаја Балашова, заменика председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије и делегацију Фонда за подршку хришћанској култури и наслеђу, на челу са извршним директором Фондације Е.И. Скопенком.

Протојереј Николај Балашов пренео је предстојатељу Српске Православне Цркве поздраве Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и председника Одељења за спољне црквене везе Митрополита волоколамског г. Илариона. У братској атмосфери разговарано је о перспективама сарадње Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у култури и образовању, као и о могућем учешћу Фонда за подршку хришћанске културе и наслеђа у пројекту Српске Православне Цркве усмереном ка очувању културног наслеђа.

Састанку су присуствовали протојереј Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду; А. Хошев, службеник Одељења за спољне црквене везе; Епископ зворничко-тузлански г. Фотије и Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх Порфирије је 6. децембра, дану у којем је 1833. рођен српски песник Јован Јовановић Змај, на свом Инстаграм налогу између осталог подсетио да је Змај у свом стваралаштву исказивао велику љубав према Светом Сави и поштовање према његовом наслеђу. Патријарх је указао да је наш велики песник Змај, са чијом се поезијом дружио од најранијег детињства, истицао важност језика, слободе, правде и - образовања. Објаву која је крунисана Змајевим стиховима преносимо у наставку:

На данашњи дан рођен је српски песник Јован Јовановић Змај (1833-1904). Одрастао сам читајући поезију овог великог родољуба и у Новом Саду сам завршио гимназију која носи његово име. Још од младалачких дана ме у Чика Јовином стваралаштву фасцинирала способност оживљавања метафизичких тема, изразита љубав према Светом Сави. Змај је кроз песме истицао важност језика, слободе и правде, али пре свега - важност образовања, то јест поштовања „школе као темеља будућности праве и аманета Светитеља Саве”.

Уз предивну духовну песму „На Светога Саву” желим свима лаку ноћ!

Кад сте јуче, мила децо,

сви радосни били,

чистом душом свете песме

угоднику вили.

Песме вили на његову

и на своју дику,

Светом Сави, српског рода

првом просветнику.

На ме паде, не знам зашто,

нека брига љута,

уздан'о сам тога дана

неколико пута.

Сећ'о сам се црна мрака

и борбе крваве,

па сам глед'о у икону

Светитеља Саве.

Одвеле ме брижне мисли

до оних крајева

где још ни сад српској деци

српске школе нема.

Како је то њима тешко

лутати по тами,

у туђини, у несвојти

видети се сами.

Благо вама, мила децо,

којима се даје

да у свакој драгој школи

прибирате знање!

Где с језиком миле мајке

свака врлост буди,

где с' учите да будете

и Срби и људи.

Штујте школе као темељ

будућности праве,

српску школу к'о аманет

Светитеља Саве.

Благо вама идућ к знању

по српскоме путу,

ал ја плачем кад год видим

грану откинуту.

Извор: Инстаграм налог Његове Светости

На Инстаграм налогу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија 6. децембра је објављена поука у којој је истакнута важност искреног поверења у Господа чиме се отварају врата за постизање свега што нам је потребно у душевном и телесном смислу. Преносимо у наставку:

”Не брините се душом својом шта ћете јести, ни телом у шта ћете се оденути; душа је претежнија од јела и тело од одела… Него иштите Царство Божије и све ово ће вам се додати” (Лк 12, 22-31). Ове речи Господње из Јеванђеља по Луки посебно су ме јутрос дотакле, за време читања из Светог Писма. Томе је допринела чињеница што се налазимо у Божићном посту који као духовна припрема за празник Рођења Христовог ствара праву прилику за удубљивање у њихов смисао.

Јер, Господ нам овим речима поручује да ултимативну вредност нашег живота чини оствареност у Царству Божијем, које кроз наш хришћански живот почиње већ овде и сада, дакле, у Светим Тајнама Цркве, подвизима, трудовима и врлинама. Духовни простор владавине Божије биће потпуно остварен на крају времена, али до тада је и дар и обавеза. Он се, онима који желе да га окусе, да доживе његов мир и благослов, не појављује механички, однекуда, као наметнути систем вредности, него га само ми, уз помоћ Божију, можемо заживети и објавити у овоме свету. Стога нас је Господ и позвао да будемо светлост свету, со земљи.

Тако је време овог поста благословена вежба у живљењу највише вредности, указивања првенства Богу у свему. Уздржање од хране само је део духовне праксе која захвата наше биће и проноси се на мисли, жеље, реакције и одлуке. А снага искреног поверења у Господа који нас безрезервно љуби толика је да ће отворити врата за постизање свега што нам је потребно у душевном и телесном смислу.

Господе, Царе свега, буди са нама, да дочекамо Твоје благословено Рођење и прославимо Царство Твоје у овоме свету! Амин!

Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, посетио је 7. децембра 2021. године директора Робних резерви Републике Србије гђу Зорицу Анђелковић.

У пратњи епископа Јустина био је јереј Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства. Током радног састанка протеклог у срдачној атмосфери епископ Јустин је захвалио гђи Анђелковић на досадашњој помоћи и подршци коју су Робне резерве Републике Србије пружиле Старатељству. Истом приликом размотрене су и предложене нове могућности сарадње.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Примили смо мноштва оштрих протеста и негодовања поводом јучерашње објаве немачке политичарке Виоле фон Крамон, дате после разговора са Епископом диселдорфским г. Григоријем, да у Немачкој не постоји Српска Православна Црква, те смо одговорни да, истине ради, изјавимо: 

Српска Православна Црква постоји у Немачкој, као део једне,  недељиве  аутокефалне Српске Патријашије. Устав Српске Православне Цркве и уредбе важе као и било где на њеном канонском подручју и на теориторији Немачке, а сва црквено-јерархијска тела су обавезна да се по њима управљају. На основу Устава Српске Православне Цркве одговарајуће црквене власти постављају и разрешавају управе свих тела и органа, а Свети Архијерејски Сабор поставља и, по потреби, разрешава епархијског архијереја.    

Информативна служба  Српске Православне Цркве  

У понедељак, 6. децембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Амфилохија Иконијског, Светог Григорија и Светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог Александра Невског на Дорћолу, поводом храмовне преславе, празника преноса моштију Светог Александра Невског у град Владимир.

Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско – карловачке.  Честица моштију Светог Александра Невског која се чува у овој цркви, изнесена је верном народу на поклоњење и целивање како на светој Литургији, тако ће бити и током Акатиста.

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 5. децембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја.

Након свете Литургије патријарх Порфирије се поздравио са члановима Савеза младих извиђача и ученицима ОШ Вук Караџић који су присуствовали богослужењу. Деца су се веома обрадовала Патријарховим речима да је и он сам, као дете, био млади извиђач, да је највише волео логорске ватре, али и да памти учење везивања чворова. На крају, након фотографисања, деца су позвала патријарха Порфирија да посети њихове кампове уз жељу да му прикажу своје способности. У наставку преносимо беседу патријарха Порфирија у целости:

У име Оца и Сина и Светога Духа! Речи Господње: „Не бој се, веруј, веруј само“ (Лк 8, 50), и бићеш спасен, или „Вера твоја спасла те је“ (Лк 8, 48) – речи упућене крвоточивој жени, јесу путоказ и подстрек, а истовремено и нада свакоме човеку. „Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих” (Јев 11, 1), разрађује Апостол Павле речи Христове. И ево, у данашњем Јеванђељу имамо такође потврду да је вера пут слободе, пут ослобођења, пут спасења, пут смисла, пут радости, истовремено потврда да јесмо и да ћемо бити.

У данашњем одломку из Јеванђеља по Луки (Лк 8, 41-56), необично, и за разлику од других перикопа и одељака који се читају о празницима и недељама, имамо два догађаја: имамо исцељење, боље рећи враћање у живот Јаирове кћери – кћери човека који је био старешина синагоге, дакле, који је припадао високим социјалним и религијским круговима изабраног јеврејског народа; са друге стране, имамо исцељење, исто тако можемо рећи, враћање у живот једне жене која је била изопштена – која је била обична жена из народа, али болесна, крвоточива, болесна од болести која у времену у којем је она живела сматрана не само физичким обољењем него и болесним духовним стањем, таквим стањем да је онај или она жена која је боловала од такве болести морала да живи у изолацији; она је била потпуно изопштена, другим речима – изолована, могли бисмо рећи, одсечена од сваке врсте друштвеног, социјалног живота, живота заједнице, и самим тим, као изопштена, мртва. И ево, Господ човека који припада високим социјалним религијским круговима, а и жену која припада обичном народу, враћа у живот. Са једне стране, потврђује да су они деца Божја, а са друге стране, даје им исправно место у друштву.

Јеванђеље нам увек даје историјске догађаје, нешто што се заиста збило. Оно, међутим, богословски тумачи те догађаје, не ради науке, која је циљ сама себи, него тумачи историјске догађаје везане за Христа и његов живот, а и за наше спасење, како би показало смисао тих догађаја за нас данас, а и за људе свих времена. И ево, смисао или порука и поука коју можемо да извучемо из данашњег Јеванђеља, јесте да је вера основ свега чему се надамо и да је потврда ствари невидљивих. Жена, да се осврнемо на њу, која је, дакле, била у потпуној изолацији, изопштена од свих, кажњена већ сада и овде од људи због тога што болује од болести која је социјално неприхватљива, не пристаје на друштвене и биолошке датости свога постојања. Она има чврсту веру у Бога да је он љубав и да он не гледа на то како су други, макар они били већина, дефинисали њен положај и њен статус. Има веру која није идеолошки, религијски поглед на неког далеког Бога, хладног, који је далеко од ње и од света, који је праведан, па онда суди исправно свакоме у складу са његовим делима. Верује у Бога љубави, верује да је Бог који је створио све ни из чега, из љубави, не може бити спречен њеним статусом, чак ни погрешним, промашеним животом, не само да искаже љубав, него да истински, љубављу, загрли и њу, као и свакога промашеног и погрешног човека, и да у том загрљају она буде жива, да осети и доживи себе као дете Божје, али и да се васпостави њено истинско пуно физиолошко и биолошко здравље, како би онда могла да буде прихваћена и од оних који остављају строга оштра правила по којима мере и по којима суде другима – онима који се не уклапају у њихова правила. А та људска правила немају трајну вредност, а камоли да о њима можемо говорити као о вечним правилима. Заправо, људска правила из дана у дан се мењају, најчешће у зависности од слабости оних који правила постављају, али и од расположења у вези са ониме шта им се допада а шта не. А ево, жена крвоточива, не прихвата своја биолошка, физиолошка ограничења и окове, не прихвата ни социолошке оквире свога постојања, него има чврсту веру у љубав Божју. Има поверење у Бога. Није јој вера само уверење о томе да Бог постоји. Она зна да Бог постоји и она има поверења у Њега. И зато њена вера јесте најјаче и најснажније оружје које води у истинску и праву слободу. Било је довољно да само стане пред Бога, да само стане пред Исуса, да га се дотакне, да осети Његово присуство и да у тренутку, како каже Јеванђеље, „одмах оздрави“. И чим је Господ дотакао и Јаирову кћер и она „одмах устаде“. Оног тренутка када у нама проклија семе вере, а свакоме је дато, одмах, истог тренутка, гледамо другим очима, све се у нама преображава. Тог тренутка живимо слободу грађанина Царства Божјег и ако у свету, иако у околностима у којима најчешће или често нису нама повољне живимо слободу деце Божје. Слично и Јаир, који је припадао изабраном народу и био старешина синагоге, нарушио је оквире и окове које су одређивали његов живот, правила. Наиме, као старешина синагоге сигурно није могао прихватити као и сви они који су припадали том слоју друштва реч Христову, није могао Њега прихватити као Месију. Али негде у дубини његове душе осећао је да ту нешто има и покидао је окове Закона, срушио је ограду која га је спутавала да живи пуним плућима у слободи детета Божјег.

Дакле, браћо и сестре, имамо разне дарове и треба да их користимо на добро ближњих, а то онда значи и на своје спасење, на добро заједнице. Но, ако не живимо вером у Христа, ма колико исправно употребили дарове које имамо, они неће имати далекосежно дејство. Јер, као што је све релативно у овом свету у којем живимо, онда ће и наши поступци, као и употреба наших дарова, бити релативни и мењаће се. Нећемо бити утврђени и постојани. Чинићемо, поступаћемо по својој логици, а то значи најчешће како нам одговара. Нећемо бити спремни да откинемо од себе, да отрпимо, да принесемо истинску жртву која боли. Али, тамо где су вера и љубав тај бол се претвара не само у радост него у експлозију, у вулкан радости и љубави. Вером, дакле, оно што мислимо и говоримо, а желимо да буде у складу са заповестима Божјим, добија трајни значај, трајну вредност. И да употребим ту реч, ако хоћете, остаје истински успех који афирмише нас – у заједници у љубави са другима. Афирмише нас тако што изграђује заједницу, то јест не укида у тој афирмацији другога, не потире га. 

Нека би нам Господ дао чисте вере жене крвоточиве из данашње јеванђељске приче  и чврсте и чисте и снажне вере Јаирове како бисмо онда утврђени котвом вере у Цркви као Телу Христовом били у Његовом загрљају, а онда из тог загрљаја све што је наше учинили да буде Његово. А Он заједно са нама, у наше име и уместо нас, кад год ми не можемо даље, узимао нас у наручје и сваког тренутка преносио са земље на небо, из историје у Царство небеско, а то Царство небеско учинио реалношћу која нам је доступна овде и сада како бисмо могли Њега, нашег Спаситеља, Господа Исуса Христа заједно са Оцем Његовим и Духом Светим да славимо сада и у векове векова. Амин!

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 4. децембра 2021. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, светом архијерејском Литургијом у манастиру посвећеном том великом празнику у Београду. Саслуживао је Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј. 

Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целости:

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, нека је благословен и радостан данашњи дан, и сви ми да смо благословени молитвама Пресвете Богородице, славећи данас догађај увођења Њенога у храм. Сви знамо јеванђељски догађај, догађај из историје Цркве, догађај из живота Пресвете Богородице, када су њени родитељи Јоаким и Ана њу девојчицу од свега 3 године довели из Назарета у Храм Божији у Јерусалим. И знамо да је тамо са радошћу, одушевљењем и молитвом њу дочекао првосвештеник Захарија и, о чуда, увео је у храм, у Светињу над светињама, у део храма који је само једанпут у години улазио првосвештеник, и то на Дан очишћења. Од тог тренутка, па до Успења Њеног, Пресвета Богородица је сва била у знаку послушања, смирења, љубави и вере, у знаку спремности да увек буде воља Божија а не њена. Од тог тренутка па до краја свога живота Пресвета Богородица је безрезервно прихватала божански поредак света, творевине и свог места у том божанском поретку. А кроз њу je нама дошло спасење, дошао је Син Њен, Бог Њен и Бог наш. Дошао је Спаситељ наш Исус Христос да би нас Њоме и у себи једампут за свагда сјединио са спасењем нашим и једампут за свагда учинио грађанима Царства Божијег. Царства Божијег, које је реалност која започиње овде и сада, у историји, у коју свако улази својим духовним рођењем и које се у пуноћи реализује у будућем веку.

Пресвета Богородица је читавим својим бићем, умом и душом опредељена за божански поредак. А који је то божански поредак? Он је нама у Цркви откривен, записан је у Светом писму, сачуван и преношен од Отаца до наших дана, и тако ће бити до краја света и века. Тај божански поредак није ништа друго него чињеница да је Бог створио свет, учинио га добрим, да је као круну тога света, творевине, створио човека, то јест нас по својој слици и прилици. И такође добрим! Све је створено добрим! Природа, творевина, саздана је да буде храм Божији, да буде предукус Царства небеског. И човек у њој да буде свештенослужитељ, да јој служи и да му служи, да је култивише и да је узводи и узноси заједно са собом у будући век. Зато ће Апостол Павле рећи о спони између човека и природе, да и природа уздише за синовима Божијим како би била спасена (Рим 8, 19). И природа има потребу, као људски род, да буде послушна Речи Божијој. „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48), јер кроз савршенство човеково, кроз његово усавршавање, кроз свете људе, све око њих постаје свето па и творевина Божија. Човек је, дакле, створен да буде свештеник свуда и на сваком месту. Свако од вас је свештенослужитељ, јер тамо где смо на основу свога дара и свога талента, на основу онога што смо добили од Бога – он, ја, ви и свако од нас – сви ми можемо узрастати и постајати светим, и собом освећивати то место кроз оно чим се бавимо, тако што ћемо све чинити кроз молитву и узносити у славу Божију; како би онда сваки педаљ, свака стопа на којој стојимо постала олтар Божији са којег се узноси молитва.

Божански поредак значи да је Реч Божија закон по којој живимо, по којем смо позвани да живимо. Чудимо се откуд конфликти у нама, откуд смућење у нашој души, уму. Чудимо се откуд фрустрације, страхови, несигурност, откуда то да се безброј пута ноћу будимо и презнојавамо, а чини нам се да је све у реду и да живимо како треба. Наравно да сва искушења и проблеми са којима се суочавамо, а за чије порекло не знамо, долазе из једноставног разлога, због тога што нарушавамо божански поредак, што јеванђељске заповести нису координате по којима живимо. Зато што уносимо своја егоцентрична, самољубива, конформистичка тумачења у те заповести Божије. Заповест те позива на одрицање, заповест те позива на оно што је исказала Пресвета Богорорица – „Нека буде по речи твојој!“ (Лк 1, 38) – или што сами изговарамо свакодневно у молитви Оче Наш – да буде воља твоја. Заповест нас на то позива, али самим тим, уколико је поштујемо, она осигурава и обезбеђује мир у души, хармонију, и отуда, неустрашивост пред било којом претњом и опасношћу.

Питамо се откуда међу нама неразумевање, зашто смо искључиви пред својим ближњима, зашто желимо оно што њима припада, зашто им завидимо, зашто их осуђујемо, зашто им судимо и пресуђујемо. А то онда опет повратно ствара немир на немир у нашој души. То је духовни закон, може да каже ко шта хоће, може да мисли ко шта хоће, али то је духовни закон. Ако желиш туђе, ако мрзиш, ако си себичан, ако су страсти, егоизам, егоцентризам оно на чему зидаш свој живот, духовни закон неумитно доноси дисхармонију, немир, страхове, фрустрације, сваку врсту конфликата у твојој души. И отуда не треба да нас чуди зашто је то тако, јер опет изнова нарушавамо божански поредак.

Шта рећи о нашем односу према природи која нам је дата да њоме управљамо? Дата нам је да с њом живимо у хармонији, да је поштујемо, а онда када отимамо од ње, када је не поштујемо, када се понашамо не духовно него искључиво гледајући експлоататорски на то што смо добили као дар од Бога, поново ће настати немир јер се природа свети. Дуго трпи, али памти и кад тад узвраћа. Чудимо се вирусима, разним другим недаћама кроз које пролазимо. Знате ли шта значи вирус? То значи отров. А и он настаје као бумеранг који нам се враћа када нарушавамо божански поредак. Ми смо вирус. Ми смо једини у творевини Божијој који нарушавамо божански поредак, и отуда, нарушавајући га, ми сами жањемо све унутрашње, личне и међусобне, заједничке немире.

Пресвета Богородица, браћо и сестре, коју свакога дана на разне начине славимо, као своју мајку, као ону која нас разуме, која часа не часи када јој се смирењем обратимо да нас заступа пред Богом и која неретко, тамо где има смирења, где има вере, својим заступништвом и својим молитвама помаже, она показује да само онда када нам је Бог на првом месту можемо рећи нека буде воља Твоја, нека буде по речи Твојој, нека буде благословено Господе. Како то није тако, имаћемо калкулације, своје рачунице, покушаваћемо да изиграмо заповест Божију, заповест Јеванђеља, да их уподобимо својим претпоставкама, својим предрасудама, да их уклопимо у свој концепт, да кажемо да Бог неће од нас оно што уствари хоће. Него, да Бог хоће оно што ми хоћемо, а неће бити да је тако.

У данашњем Јеванђељу чули смо причу о Марти и Марији која се савршено уклапа у личност и живот Пресвете Богородице, а нама савршено показује који треба да је наш путоказ. Две су, дакле, сестре служиле Господу, свака на своји начин. Једна му је служила практично, а друга гледала у Његово лице, код ногу Његових, созрцавала Тајну Божију и тајну људску. Ниједну од њих Господ није одбацио. Јер, онога тренутка када му се пожалила сестра која му је служила практично, доневши храну, воду и све што му треба – када се побунила и рекла: „Ова моја сестра, која је код твојих ногу, ништа не ради!“ – Он је на то казао да је она „бољи део изабрала“, јер је читавим својим бићем била усредсређена на Његову личност. И једно и друго је потребно, браћо и сестре, и наш практични рад и живот и социјална делатност.

Говорио сам недавно у једном храму о томе да Црква није, пре свега, и примарно, социјална, екомомска или политичка установа. Него, да ми долазимо у Цркву да бисмо видели лице Христово, да бисмо били код ногу Његових. Зато долазимо у храм Божији. А онда када се читавим својим бићем прикујемо за њега, добићемо меру, критеријум, најбољи могући начин како се бавити и свим овим другим делатностима. Неко је то протумачио да патријарх каже како се не треба бавити социјалном делатношћу. Браво таквоме, како ли је то протумачио из овакве поставке!? Он је само протумачио себе и сваки који на тај начин тумачи ову јеванђељску причу говори о себи. Говори да њему Христос није на првом месту. Говори, дакле, да њему до Цркве није стало. Њему је Црква вишак, или у најбољем случају, њему Црква треба да буде оруђе, средство за остварење својих циљева, ових које сам побројао. Тек када нам је Бог на првом месту, тек када смо код ногу Његових као Марија, као Пресвета Богородица, ми ћемо итекако добро знати каква треба да буде наша реч на свим пољима и областима живота у заједници у којој живимо. И свуда ће бити, и треба да је буде јеванђељском сољу, а не острашћеним умом, речју и срцем непреображеног човека.

Данашњи нас празник, браћо и сестре, подсећа на ту причу, а Пресвета Богородица на то да се у Христу преобразимо и преображавамо. А онда преображени и преображавани у Христу чистим срцем, просвећеним умом на најбољи могући начин допринећемо и доприносићемо на сваком пољу, на свакој стопи, на свакој тачки на којој се будемо налазили, јер ћемо тада бити заиста истински и прави свештенослужитељи. Заједно са Христом служићемо Његову тајну, тајну Спасења свога, људског рода али и читаве Творевине. Нека би зато Господ дао, да обраћајући се Пресветој Богородици непрестано Њоме и Њеним молитвама живимо, да Њеним молитвама наша воља буде спремна да служи божанском поретку, да служимо Речи Божијој, да нам Јеванђеље буде закон који устројава наш живот, како не бисмо дозволили да на било који начин овај свет повуче Цркву, да се она саображава свету, да се удвара свету, него управо обрнуто, да свет претварамо у Цркву и преображавамо га, како бисмо онда славећи Пресвету Богородицу, заједно са Њом и са свима Светима, славили и име Божије, Једнога у Тројици живога Бога, Оца, и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин!

Извор: Инфо-служба СПЦ

Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач.

Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог  Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм.

Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет".

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. децембра 2021. године, на празник Светог Порфирија Кавсокаливита, свету архијерејску Литургију у Патријаршијском придворном храму Светог Симеона Мироточивог.

 У молитвеном присуству преосвећене господе епископа топличког Јеротеја и хвостанског Јустина, Његовој Светости су саслуживали протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; протосинђел Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; архимандрит Нектарије из Епархије британско-скандинавске; презвитер Србољиб Убипариповић и ђакони Драган Радић, Владимир Радовановић и Владан Таталовић.

После освећења славских дарова, поводом свог имендана Његова Светост је примио честитке најближих сарадника и службеника Патријаршије српске.

Извор: Инфо-служба СПЦ

После свете заупокојене Литургије у храму Светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, служио је 2. децембра 2021. године опело новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу.

Извор: Инфо-служба СПЦ

У понедељак, 29. новембра 2021. године, на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, упокојио се у Господу протођакон Момир Лечић (1936-2021), дугогодишњи главни секретар Канцеларије Патријарха српског.  

Повезане вести:

Епископ Андреј служио помен новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу (1936-2021)

  Некролог новопрестављеном протођакону Момиру Лечићу (1936-2021)

Протођакон Момир Лечић је рођен 30. марта 1936. године у селу Бресници код Чачка од родитеља Властимира и Василије. Основну школу је завршио у Чачку 1950. године. Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену завршио је 1954. године. На Православном богословском факултету у Београду дипломирао је 1960. године, а у међувремену је одслужио војни рок. Постдипломске студије је похађао на Универзитету у Бону (Немачка) у периоду од 1960. до 1962. године.

Патријарх српски Герман је рукоположио теолога Момира Лечића у чин ђакона на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 1962. године. Одлуком патријарха Германа унапређен је у звање протођакона на празник Светог Василија Великог, 14. јануара 1973. године. У храму Светих цара Константина и царице Јелене служио је до 1984. године када је, на своју молбу, премештен на службу у храм Светог Александра Невског. Одлуком Светог Архијерејског Синода постављен је за чиновничког приправника у Канцеларији Патријарха српског 1962. године, затим је 1965. године именован за писара, а за секретара је постављен 1975. године. Упоредо је обављао дужност референта Великог црквеног суда. Службу у Канцеларији Патријарха српског окончао је 2009. године, када му је Свети Архијерејски Синод доделио орден Светог Саве II степена. 

Аутор је научног рада „Изградња и обнова цркава и манастира од 1920. до 1941. године“, објављеног у „Споменици Српске Православне Цркве 1920-1970“.

Предано и одговорно је водио рад Канцеларије патријарха Германа, а затим и Канцеларије патријарха Павла.У више наврата био је члан посланстава Српске Православне Цркве током званичних посета помесним Православни Црквама. Учествовао је у заседањима међуцрквених конференција широм света.

Заупокојена Литургија са опелом биће служена 2. децембра 2021. године са почетком у 8 часова у храму Светог Александра Невског у Београду.

Извор: Инфо-служба СПЦ