Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио и отворио научни скуп „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ поводом стогодишњице почетка рада Православног богословског факултета Универзитета у Београду и осамстогодишњице Беседе о правој вери, коју је под сводовима манастира Жиче произнео Свети Сава.

Повезане вести:

Патријарх српски Порфирије: Беседа о Беседи о правој вери

Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба

Свечана прослава је одржана у крипти Саборног храма Светог Саве 15. децембра 2021. године, док ће радни део научног скупа бити настављен сутрадан, 16. децембра 2021. године, на Православном богословском факултету. Научни скуп су организовали Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Храм Светог Саве на Врачару.

Поздравно слово присутнима најпре је упутипо декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протопрезвитер др Зоран Ранковић, а затим су се обратили изасланик министра просвете, науке и технолошког развоја гђа Маријана Дукић Мијатовић и ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић.

Пленарно излагање произнео је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије који се присутнима обратио излагањем под насловом „Беседа о Беседи о правој вери“. 

Друго пленарно излагање на тему „Високо теолошко образовање код Срба“ произнео је продекан за науку Православног богословског факултета и редовни професор при Катедри за литургику протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. 

У богатом културно-уметничком програму присутни су били у прилици да чују хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду под руководством доцента при Катедри за литургику Православног богословског факултета у Београду ђакона др Владимира Антића. Хор је отпевао „Тропар Светом Сави“ и „Богородице Дјево“ по светогорском напеву. Затим су удружено наступили студенти Православног богословског факултета и ученици Богословије Светог Саве у Београду који су појали „Тропар Светом апостолу и јеванђелисти Јовану Богослову“ под руководством ђакона др Владимира Антића, док је чувену „Стихиру Србима светитељима“ здружени хор отпевао под диригентским вођством г. Бранка Тадића, хонорарног наставника и диригента хора Богословије Светог Саве у Београду. Част да затвори свечани део научног скупа „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ припала је хору Спомен-храма Светог Саве на Врачару који је, под диригентским руковођењем ванредног професора Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу др Катарине Станковић, отпевао „Достојно јест“ према композиторском аранжману Стевана Стојановића Мокрањца и, напослетку, „Химну Светом Сави“.

Свечаној церемонији отварања научног скупа присуствовали су преосвећена господа епископи врањски Пахомије, источноамерички Иринеј, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава и хвостански Јустин; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић; представници традиционалних цркава и верских заједница; ђакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; професори Православног богословског факултета; професори факултета Универзитета у Београду; директори београдских основних и средњих школа, представници дипломатског кора, свештенство и монаштво из више епархија Српске Православне Цркве, културни посленици, студенти, ученици и верни народ.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије био је данас, 16. децембра 2021. године, у првој званичној посети Управи за сарадњу са Црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије. Патријарха Порфирија је су у Палати Србија дочекали директор Управе др Владимир Рогановић са својим заменицима др Марком Николићем и др Феридом Булићем и запосленима у Управи.

Патријарх Порфирије је обишао Управу за сарадњу са Црквама и верским заједницама и том приликом се упознао са запосленима у тој Управи. Након радног дела посете Патријарх Порфирије је рекао да је ова посета са једне стране плод добре и плодне сарадње са Управом за вере, а са друге као потреба да се до сада делимично остварени пројекти још више развију за добро пре свега свих грађана Србије.

„Нарочито смо имали потребу да разговарамо о различитим пројектима, са једне стране сагледавајући све оно што се до сада урадило, а са друге стране, планирајући и друге пројекте на плану, условно речено, духовне културе“, рекао је Патријарх истакавши да је „Управа за вере била и иницијатор, а и учествовала је у организовању многих конференција које нису имале само за циљ теолошке расправе, него су теме конференција биле значајне за Цркве и верске заједнице. Али су са друге стране значаје за читаво друштво. Јер Цркве и верске заједнице нису изоловане од друштва него исти људи су и верници, припадају Црквама и верским заједницама, али су и грађани ове државе и имају своје место у друштву. Тако да када говоримо о сарадњи Цркава и верских заједница са државом то је условни оквир, заправо ради се о истим људима, који су распоређени на различита места и из различитих позиција, са својим капацитетима, позвани су да сарађујући раде на добро државе, на добро друштва и на добро свих грађана.“ У том смислу, закључио је Патријарх Порфирије, „духовна култура је нешто што је кровни термин, или кровна категорија која покрива све потребе људи који припадају једној заједници, тако да конференције које смо у сарадњи са управом до сада организовали, мислим да су, допринос свеукупном покушају да разумемо једни друге, да разумемо да смо једни другима потребни, да разумемо да нико без никога не може, да разумемо да је потребно да свако свакоме да простора, независно од тога колики је неко по својој величини, да, дакле, свако свакоме да простора како би свако могао да дорипенесе општем добру“.

Рогановић је упознао Патријарха Порфирија са плановима и задацима које ова управа остварује, као и са већ оствареним пројектима, али и начинима и методама по којима ова Управа ради и финкционише. Како је Рогановић истакао, у години која се ближи крају остварена је изузетна сарадња између Цркве и државе на пројектима од опште друштвене важности. Такође, напоменуо је Рогановић, сарадња и са другим црквама и верским заједницма је била веома успешна, у том смислу, Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама „остаће и даље снажно посвећена јачању мисије, јачању наших основних опредељења, те су наша врата широм отворена Српској Православној Цркви и свим нашим верским заједницама, јер Управа за вере је кућа, дом, свих наших Цркава и верских заједница“.

Састанку су присуствовали Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, шеф кабинета Патријарха српског и заменици директора Управе за Цркве и верске заједнице др Марко Николић и др Ферид Булић.

Извор: Радио Слово Љубве

Нека је благословен и препрослављен Тројични Бог који нас је својом безграничном љубављу и преизобилном милошћу сабрао под сводове велелепног Спомен-храма Светога Саве, првог архиепископа српског, поводом двоједног јубилеја. Наиме, протекло је осам столећа од Савиног произношења Беседе о правој вери у дому Спасовом  - манастиру Жичи и стотину година од почетка рада наше alma mater – Православног богословског факултета Универзитета у Београду и највишег богословског и академског училишта Српске Православне Цркве.

Следствено, личност коју треба препознати као пресудну, али и својеобразном везивном споном ова два многоструко важна догађаја из свештене историје наше помесне Цркве, није нико други до Свети Архиепископ Сава. Овај угодник Божји, који према Доментијану, бивши „Христом испуњен свих духовних дарова – потоке богословља свима изливаше“, изрицањем Беседе о правој вери, као и својим самопрегорним изграђивањем Цркве Божије усменим и писменим путем, поставио је благодаћу Духа Светога неразрушиве темеље на којима ће изникнути Православни богословски факултет у Београду. Поврх свега, један од неоспорних стубова поменутог теолошког училишта код православних Срба, те уједно и његова par excellence оснивачка повеља јесте управо Савина Беседа о правој вери.

Благодарећи досадашњим резултатима богословског и научног проучавања овог жичког слова, чији прецизан наслов гласи „Поука о истинитој вери и о проклињању јеретика“, утврђено је више непорецивих чињеница. Беседа је заправо произнета другог дана великог црквено-државног сабора, и то у петак, 21. маја 1221. године, на дан спомена Светог цара Константина и царице Јелене, у катедралном храму Архиепископије. Несумњиво да је реч о аутентичној Савиној беседи која је заиста изговорена у целости или подељено у деловима.

Иако би она могла представљати, с једне стране, уводну беседу ради потоњег читања Синодика Православља, или пак, с друге стране, извесну врсту скраћене верзије Синодика, повод и околности њеног излагања су вишеслојни. Свети Архиепископ српских и поморских земаља на овај начин савршава, на првоме месту, обновљење вере православних хришћана српскога рода, те изобличава и осуђује јеретичко учење богумила, као и сва друга погрешна учења о истинама свете православне вере.

Управо због тога, Савина беседа подразумева најпре сажето објашњење праве вере, потом правилно и долично богословско тумачење и исповедање вере у Тројичног Бога, то јест Јединицу Триипостасну и Пресвету Тројицу Једносуштну, те одговарајуће теолошко поимање вере у реалност Оваплоћења Богочовека Господа Исуса Христа и Домострој спасења који је савршен у Његовој личности. У наставку следи изложење Предањем утврђеног иконопоштовања и побожног односа према Часном Крсту, светим часним сасудима, божанским црквама и светим местима, да би касније била изречена и осуда свих јеретика.

У беседи се такође позива на прихватање свих донетих одлука не само васељенских и помесних сабора, већ и свих светих сабора које је Православна Црква препознала на пољу доприноса утврђивању православног јеванђелског учења.

У трећем тематском делу Жичког слова, Свети Сава тајноводствено поучава паству о неопходности умножавања дара вере и то, пре свега, делатном љубављу, што је опет незамисливо без освећења речју Божјом и молитвом. Отуда Свети архиепископ вели: „Држите реч Божју и свету веру Христову, и призивајте чистим срцем пресвето Име Његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда дан и ноћ непрестано“.

Штавише, на овоме месту Свети Сава јасно и недвосмислено открива слушаоцима тога времена и свим његовим духовним чадима до данас, како Тројични Бог одговара на молитве и исповести православних хришћана. Сава по примеру најлуциднијих мистагога Цркве Христове дословно каже: „Јер Бог, када Га људи исповедају и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером у срца оних који добро слушају науку Његову“.

Одмах потом, српски архиепископ излаже језгровит одговор на питање: шта је то богословље? Свети Сава тим поводом наглашава: „Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети [богослужбени] чинови у Христу Исусу Господу нашем, о Коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше, као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу... Који и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује Своју веру божанску“. Жичка беседа потом бива настављена поуком о светотајинском животу, предукусу Царства небеског, подстицањем на непрестано покајање, умиљење, смирење, праведност, поучење, исправљање живота и борбу против греха, те напослетку позивом на храбро држање и извршење заповести Христових.

Уопште узевши, мишљења смо да је Савина беседа о правој вери особито актуелна у нашој епохи. У доба када можемо чути поједине који говоре да је могуће градити заједницу са Богом у некаквом индивидуалистичком смислу без целосне припадности саборној заједници Тела Христовог, те да нема потребе за покајањем, подвигом и учешћем у редовном литургијском животу Цркве, као да препознајемо готово идентичне знакове из Савиног времена. Уколико у прилог томе поменемо и недавне препоруке да се у будућности на европском континенту избегавају речи „Божић“ и „у време Божића“, онда су нам беседе о правој вери, попут ове Савине, најдрагоценији извори са којих тече вода која ће кроз Христа у свакоме од нас „постати извор воде која тече у живот вечни“ (Јов 4, 14). Истовремено, Жичка беседа Светог Саве о правој вери треба, по превасходству, да буде препозната и промишљана, како у нашој помесној Цркви, тако и пре свега у нашим богословским училиштима на челу са Православним богословским факултетом у Београду, као светоотачко дело чије свете речи треба да ставимо, драга браћо и сестре, у срца наша, у савести душа наших, пред очи ума нашега и да их разумемо.

Стога, враћајмо се изворима нашег светосавског наслеђа, како бисмо положивши сву наду своју на Бога, држали се пре свега праве вере Христове! 

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 13. децембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду г. Јоста Реинћеса, амбасадора Краљевине Холандије.

Саговорници су у искреном и отвореном разговору размотрили низ питања која се тичу различитих изазова са којима се среће данашња Европа, као и балканске земље. Разговарано је и о положају Српске Православне Цркве у Холандији.

Извор: Инфо-служба СПЦ

У четвртак 16. децембра на дан када наша Црква молитвено прославља Светог пророка Софонију и Преподобног Јована Ћутљивог, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у параклису Васкрсења Христова у Окружном затвору у Београду.

Епископу Јустину саслуживали су презвитер Глигорије Марковић (духовник у Окружном затвору) и ћакон Бранислав Јоцић. После свете Литургије Епископ Јустин се обратио пригодном беседом те лицима који су на одслужењу казне поделио дарове Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, Свето Писмо, молитвеник и бројаницу.

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије одржао је поздравну реч на промоцији монографије „Верност и вера“, 14. децембра у крипти Храма Светог Саве на Врачару. О књизи су говорили издавач Дуга Радованов, књижевник Матија Бећковић и аутор Драгомир Ацовић.

На промоцији је приказана и изложба одликовања Православних и дохалкидонских Цркава. Промоцији је присуствовао и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског. Промоцију су отворили Појци храма Светог Саве.

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 14. децембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Преузвишеног надбискупа Вићенца Паљу, председника Заједнице Свети Еђидио.

Током пријатељског састанка, разговарано је о наставку дугогодишње сарадње Српске Православне Цркве и Заједнице Свети Еђидио. Пријему су присуствовали Преосвећени Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; г. Алберто Кватручи, секретар Заједнице Свети Еђидио; као и протојереј-ставрофор Рашко Радовић, парох у Трсту.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. децембра 2021. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду опело новопрестављеној великосхимници мати Михаили (Влачић).

Новопрестављена мати Михаила је рођена 3. децембра 1934. године у околини Сарајева, у месту Тврдићи. Са породицом је током колонизације дошла у Лазарево код Зрењанина. Свој искушенички живот почела је као тринаестогодишња девојчица 1948. године у манастиру Свете Меланије код Зрењанина. У манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у непрестаној молитви и подвигу је живела од 1958. године. Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија изговрену на опелу мати Михаиле доносимо у целости:

Браћо и сестре,

Јесте, сад је суд свету. Свако је рођен у своме времену и своме простору, а ми често неимајући снаге да промисао Божји прихватимо, а то значи и Његову љубав, размишљамо о прошлим временима и са носталгијом говоримо о томе како је некада било боље, на разне начине и у разним контекстима. У исто време, опет не без снаге - јер увек имамо снагу, зато што снага зависи од благодати Божје, а не од тога какава је наша памет и наша мудрост - дакле, увек имамо снаге да се суочимо са изазовима и са искушењима која стоје пред нама, толико да их можемо превазићи. Дакле, не због тога што немамо снагу и немамо могућности, него зато што нећемо да се ухватимо са оним задатком који је Бог поставио пред нас, јер као што је радост дар Божји, лепота и смисао, исто тако дар Божји је крст. Ми хришћани знамо да без крста нема васкрсења, али не без било каквог крста, већ без крста Христовог, тј. онда када своје изазове, задатке, искушења и тешкоће, свој крст спојимо са крстом Христовим. Тада смо већ у старту у радости и у победи васкрсења. Дакле, не због тога што немамо снаге, него због тога што често нећемо из разлога који су самољубиви, егоистички, када маштамо како би могло бити у будућности.

Ми, овде сабрани, рођени смо у своје време и на свом месту. Сваки покушај да то своје време и своје место заменимо врменом и местом других, макар они били и наши најближи, у најмању руку јесте избегавање своје одговорности, а више од тога јесте избегавање радости и победе само због тога што смо мало требали да потрпимо, само због тога што је било неопходно да понесемо свој крст и да га одмах наслонимо на крст Христов и да тај наш крст постане бреме благо и јарам лак.

Данас смо сабрани овде на овом месту и у своје време пред нашом мати и сестром Михаилом. Она заиста припада нашем времену и нашем месту; и не само она, него заједно са њом и друге монахиње, од мати Агније, мати Серафиме и других, све до наших дана и нас млађих. Ми бисмо понекад хтели, зато што нам је оптерећење да узвратимо за љубав коју смо добили од наших отаца, матера, браће и сестара, хтели бисмо да избегнемо да учинимо свој дуг. На овом месту и у наше време - кад кажем наше време то није само овај тренутак, наше време јесте време буђења зрелости у нама и спознаје да је Христос почетак и крај - на овом месту и у наше време та истина, баш онда када је изгледало да није истина, а то значи да није трајна вредност, баш тада када је изгледало да је истина да Христос није почетак и крај - то јест када се чинило да је крај трајању те чињенице да је Христос почетак и крај - овде и на овом месту и у наше време показало се да је Христос не само почетак и крај, него да је Христос све; да је смисао, да је основ нашега живота, наша нада, да је Он пуноћа. Овде у манастиру Ваведење у временима која су споља била другачија него времена у којима ми живимо тренутно, али у којима се пројавила и појавила жеђ за Богом, за Христом, жеђ за аутентичним човеком који не може да постоји изван граница и оквира тајне Христа - а те границе и ти оквири су безгранични, безобални, то је вечност - благодарећи монахињама које су указале гостопримство, отвориле своје срце глади и жеђи десетинама, стотинама, хиљадама, милионима наше православне браће Срба, отворила су се врата овде у овој светој обитељи и молитвама Светог Мардарија Свеамеричког и Свесрпског, чији помен данас славимо, молитвама Светог владике Николаја, молитвама Светога оца Јустина, као и подвигом изданка свих ових светих отаца наших у Христу Амфилохија, Атанасија, Иринеја и многих других, овде у манастиру Ваведењу отворила су се врата и, важније од свега, било је већ унапред отворено срце и отворена душа монахиња које су живеле тада и живе и сада. Ова света обитељ била је, браћо и сестре, била је и јесте - сигуран сам без обзира што нама у датом тренутку то тако не изгледа - место непрестане обнове, духовне обнове нашег народа, обнове молитве пре свега, обнове спознаје да без Христа, бездуховног живота, без Јеванђеља, без молитве Њему, без смирења, без покајања, без искања опроштаја од браће и сестара и праштања, да без свега тога не само да нема напретка, него већ сада и овде смо мртви. Са свим тим и више од тога, Господ је са нама и сада и овде. Не само да смо живи, већ смо и учесници Царства Божјег, лепоте Његове, грађани вечности.

За монахе, опростите што ћу рећи, за нас монахе не постоји дилема да ли живот има смисла, да ли је човек биће које има само своје биолошке потребе и карактеристике или је неупоредиво више од тога. За нас ту не постоји дилема. И мати Михаила је тајном Христа живела од најраније своје младости. Чудно је вероватно многима ако чују данас - не само лаицима, него чак и монасима - да је у време када је мати Михаила била млада монахиња било неопходно да иде у надницу заједно са својим сестрама, другим монахињама, да у безбожничким предузећима и задругама окопава кукуруз, плеви репу, залива поврће које је засађено, да ради тежачки надничарски посао како би заједно са својим сестрама стекла не могућност да обнавља манастир, него да има корицу хлеба и тањир супе. У том подвигу није било могуће добити средства за обнављање храмова и светиња, али обнављао се унутрашњи духовни живот; а и није било потребно да се обнавља, он је постојао, он је растао и умножавао се у тим светим душама. То је тешко разумљиво, дакле, не само онима који ниси монаси, него и монасима и монахињама који данас живе у манастирима и који многе ствари подразумевају.

Данашња јеванђељска прича о милостивом Самарјанину, коју смо слушали на светој Литургији, поред наравно, свеукупног Јеванђеља показује нам какав треба да буде наш хришћански живот. Ми често питамо ко је наш ближњи; питамо и Господа, на то нас подсећа данашње Јеванђеље, а Господ - не можемо рећи да иронише са нама - упућује нам једну духовну пацку. Каже да није главно питање ко је наш ближњи тј. није ствар у томе да ми треба да испитујемо ближњег какав је он, шта он према нама треба да чини, какав треба да буде да бисмо га могли загрлити и рећи да је он наш ближњи. Питање је коме сам ја ближњи. То је Господ хтео да постави питање свакоме од нас: Коме смо ми ближњи? И одговор је у причи ближњи смо онима којима чинимо милосрђе.

Браћо и сестре, драге монахиње, сестре манастира Ваведења. Сабрала нас је данас мати Михаила да тражимо опроштај од ње за све чиме смо је на било који начин повредили, а и она, сигуран сам, не само да нам прашта, него нас и грли, јер је у наручју Божјем. Као што је била ова света обитељ, таква је била и мати Михаила. То знају многи Београђани. Била је управо онаква како милостивог Самарићанина описује Јеванђеље које смо данас чули у цркви. Била је огромног срца, срца које је имало место за свакога, место на којем може да смести сваког човека независно од тога да ли се у датом тренутку са њим слаже или не, да ли му нешто замера или не, независно од тога шта је тренутни осећај или емоција. У њеном срцу је било места за све, за читав Београд, у свако доба дана и ноћи, у сваком тренутку и независно од тога какав је проблем и каква је мука тог неког који јој се обраћао. Чак и онда кад је искушење неког било материјалне природе, она - иако није била у позицији и стању да на таква питања одговара - није жалила времена и труда да знајући овога или онога ако је могуће и таквој потреби изађе у сусрет, а камоли када су биле у питању муке и искушења духовна, ако хоћете и психолошке природе, здравствени проблеми. Дакле, свакоме и у сваком тренутку независно од тога ко је и шта је, штавише чак и онда кад је незнатнијег места у друштву, места на које готово нико не обраћа пажњу, тада је много више улагала напоре. Заправо, улагала је љубав и веру у то да је сваки човек онолико њен ближњи, онолико њен брат или сестра. колико она себе дарује, себе даје и себе распиње за тог неког или неку, брата или сестру, који јој се обраћају у свако доба дана или ноћи. Многе речи када одлазимо у наручје Божје из овога света нама хришћанима нису потребне. Једно нам је потребно: вера, нада, љубав, молитва и смирење. Потребна нам је вера да је Бог наш жив.

Немојте замерити што ћу, ево, и лично исказати своју захвалност и љубав према мати Михаили. Лично смо од својих студентских дана све до тренутака до којих је она могла да општи и комуницира имали прилике да будемо обаснути њеном љубављу, њеном нежношћу, њеним бескрајним широким срцем у којем је било и има место за све и свакога, па и за нашу маленкост. Ми смо, дакле, заједно са многим и многим данас епископима, па и онима који су отишли пред лице Божје, имали прилику да будемо охрабрени љубављу и вером мати Михаиле, као и других сестара ове светиње, да будемо подржани, да будемо помогнути да разумемо шта је то тајна живота, ко је Христос, да разликујемо добро од зла и да никада ни на који начин у срцу, својом вољом и својом одлуком, Христа и Његову Цркву не можемо и не смемо напустити и издати. Може бити да понекад не разумемо нешто, да као људи погрешимо, да скренемо са пута, али засигурно оно што смо примили у овој светињи то је Христос који је темељ нашега живота, то је угаони камен. То је сигурност да никада и ни на који начин као удови тела Христовог не можемо прихватити било које мерило за све што смо били, што јесмо и што ћемо бити изван и мимо Христа, а у исто време да ћемо све што је изван тела Цркве са љубављу гледати и служити му и својим сведочењем, уз благодат Божју, уводити у Цркву, у тајну Христову.

Ево, све ово што у овом тренутку на срцу имам и неколико речи које сам изрекао мали је део онога што би требало да буде уздарје можемо слободно рећи Београда и читаве наше Цркве сестринству манастира Ваведења, а у том сестринству и мати Михаили као бисеру на бројаници онога што се зове светиња, на бројаници онога што сви ми заједно јесмо као Црква и као Тело Христово. Молимо се да јој Господ подари Царство Небеско. Знамо да је она већ у радости те светлости, да је у овом тренутку испуњена радошћу и молитвом за сестринство ове свете обитељи, за све оне који су на било који начин са њом били везани, али исто тако и за све грађане, браћу и сестре наше престонице и за сву браћу и сестре наше свете Цркве, али и за читав свет. Нека јој Господ подари Царство Небеско, а њеним молитвама нама да утеху и да је увек имамо као пример за углед. Нека јој Бог да Царство небеско, да јој душу прости и да живот вечни.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Нова књига у част јубилеја Православног богословског факултета у Београду, посвећена научном наслеђу првог декана проте Стевана Димитријевића.

У нововековној историји наше Цркве посебно место заузима прота Стеван Димитријевић. Дугогодишњи ректор Призренске богословије и први декан Православног богословског факултета у Београду оставио је неизбрисив траг у историји српске црквене просвете, богословља и црквене историографије. Његовом животопису и богатој делатности на различитим пољима до сада је посвећен читав низ радова. Са друге стране, међутим, до сада није било свеобухватне студије у којој се систематски представља и анализира његово богато научно наслеђе. Ако се по народној изреци ,,слично препознаје сличним“ свакако је за све нас срећна околност да се веома сложеног научно-истраживачког рада, посвећеног научном наслеђу проте Димитријевића и његовом месту у српској богословској и широј научној заједници, прихватио богослов и црквени историчар Владислав Пузовић.

Студија која је пред нама припада просопографији - бави се личношћу и научним делом једног научника и духовника, кога у првом реду види као свестраног црквеног историчара. Аутор ове студије то чини са једне поодмакле временске дистанце, што на свој начин доприноси објективном сагледавању свега онога што је прота Стеван Димитријевић учинио на пољу наше домаће црквено-историјске науке. То чини веома прегледно и, с тачке гледишта научне историјске критике, веома стручно и професионално. За израду монографије користи, пре свега, све релевантне Димитријевићеве научне радове, данас расуте по различитим јавним и приватним библиотекама, све приказе и рецензије његових дела, расуте по различитим црквеним и научним часописима, као и необјављену архивску грађу из једанаест архива (у Србији, Хиландару и Украјини), помоћу које реконструише његове научне контакте и место у српској науци прве половине двадесетог века.  

Широки и разноврсни научни опус проте Димитријевића аутор сагледава тематски, анализирајући научне радове и студије по тематским целинама. Прота је као свршени студент Кијевске духовне академије најпре урадио студију о српско-руским црквеним односима, што је била и тема његове кандидатске дисертације 1898. У писању овог рада искористио је архивску грађу из руских архива, и први пут је ставља на увид стручној научној јавности. То ће бити увод у читав научни циклус протиних радова посвећених српско-руским црквеним везама, који ће обележити целокупну његову научну делатност. Прота Стеван Димитријевић се бавио проучавањем богате архивске грађе манастира Хиландара, где је боравио више пута. Он посебно проучава новију архивску грађу 18. и 19. века, и то чини у сарадњи са Српском краљевском академијом. Успео је да објави 22 документа који се односе на 15, 16. и 17. век, а његов велики подухват преписивања и припреме за штампу 588 хиландарских архивских докумената из 18. века, који, на жалост, из различитих разлога није окончан публиковањем, управо кроз ову монографију сачуван је од заборава. Такође у рукопису, на 254 странице, сачувано је протино дело које се односи на историју Српске Цркве – то су  његова предавања на Православном богословском факултету. На овај рукопис, који се чува у Димитријевићевој заоставштини у Архиву САНУ, аутор скреће пажњу као на важно дело српске црквене историографије које би у наредном периоду ваљало објавити.  Посебно се прота Димитријевић бавио проучавањем лика и дела Светог Саве. Пратио је народно усмено предање о Св. Сави и записивао га. Дотицао се и неких спорних питања: тонзура Св. Саве и спаљивање његових моштију - да ли је било једно или два спаљивања - 1594 и 1687. године? Протином заслугом у једном рукопису из 17. века, у манастиру Завали, пронађена је и објављена Служба преноса моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву. Писац књиге која је пред читаоцем се исто тако исцрпно бави радовима проте Димитријевића који се односе на новију српску црквену историју, попут радова о патријарху Василију Јовановићу Бркићу, митрополитима Стефану Стратимировићу и Михаилу Јовановићу. Монографија доноси увид и у необјављено научно наслеђе проте Димитријевића, односно радове који су остали у рукопису и чувају се у његовој заоставштини. Кроз читаву студију аутор прати рецепцију Димитријевићевих научних радова у српској научној средини и шире, указујући на тај начин на протино место у српској науци.

Аутор ове драгоцене студије чини посебан осврт и на то како се прота Димитријевић бавио нашим црквеним старинама. Боравећи у Призрену, Скопљу и Солуну, и у другим градовима и местима широм Старе Србије и Македоније, прикупљао је и истраживао старе рукописе, штампане књиге, записе и натписе и све то је слао у Београд. Дао је велики допринос објављивању капиталне збирке Љубомира Стојановића Стари српски записи и натписи, где је приложио  близу 500 записа и натписа. С правом су га колеге истраживачи називали да је ,,творац рукописне ризнице“ Народне библиотеке у Београду, будући да је овој установи приложио неколико стотина рукописа и старих штампаних књига. Даље, на терену је прикупљао грађу о страдању српског свештенства у Првом светском рату за време веома сурове бугарске окупације. Прикупио је један од најобимнијих фондова грађе о страдању Српске Цркве и њеног свештенства у овом рату. Прота се бавио и етнографским истраживањима, прикупљајући податке који се односе на народне обичаје у селима и градовима, а везани су за крсне славе, обичаје о великим празницима, народне литије, заветине. У овим протиним списима има доста црквеноисторијског и литургичког материјала. У протиној заоставштини сачуван је рукопис на ову тему који има близу 2000 страница, а на који се по први пут обраћа пажња у овој монографији. Кроз читаву монографију, пратећи Димитријевићеве циклусе научних радова, аутор је пратио и протине научне везе које је одржавао са бројним значајним српским научницима, дајући на тај начин целовит увид у научни лик првог декана Православног богословског факултета.

Укратко, сумирајући велики научни допринос кроз студиозно разматрање свих научних достигнућа проте Стевана Димитријевића, пре свега црквено-историјских, колега Владислав Пузовић се у име целог Православног богословског факултета у Београду, чији је први декан био прота Стеван, на неки начин одужује овом великом прегаоцу као узорном примеру који могу и треба да следују нараштаји младих богослова који долазе. 

Протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић

* * *

Подаци о монографији: Путевима српске црквене историје. Научно наслеђе проте Стевана Димитријевића. Аутор: др Владислав Пузовић. Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Место и година издања: Београд, 2021. Обим монографије: 286 стр. Тираж:  500 (ISBN 978-86-7405-247-1; COBISS.SR-ID 52360457). Рецензенти: 1) Др Радомир В. Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Зоран Ранковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду 3) Др Мира Радојевић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 4) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви.

Садржај: Предговор (7–13); I поглавље: Биографија проте Стевана Димитријевића (15–45) (Школовање и призренски период: од Алексинца и Кијева до Призрена и Солуна 15–34; Београдски период: први декан Православног богословског факултета 35–45); II поглавље: Научни рад проте Стевана Димитријевића (47–172) (Истраживач српско-руских црквених веза 47–66; Рад на истраживању хиландарске архивске грађе 67–91; Писање целовите историје Српске Православне Цркве 92–101; Светосавски научни циклус 102–129; Научни радови из новије српске црквене историје 130–148; Истраживање црквених старина 149–160; Документовање страдања српског свештенства у Првом светском рату 161–167; Етнографске белешке 168–172); III поглавље: Епилог (173–210) (Прота Стеван Димитријевић на путевима српске црквене историографије 173–184; Протоиерей Стеван Димитриевич и его вклад в развитие сербской церковной историографии 185–198; Protopresbyter Stevan Dimitrijevic on the Paths of Serbian Church Historiography 199–210); IV поглавље: Прилози (211–261) (Рецензије Стефана Тимофејевича Голубјева и Алексеја Афанасјевича Дмитријевског на кандидатску дисертацију Стевана Димитријевића 211–221; Библиографија радова проте Стевана Димитријевића 222–235; Архивски документи 237–261); Скраћенице (263); Извори и литература (264–278); Именски регистар (279–284); Белешка о аутору (285–286).

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Архијерејски Синод је, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Патријаршији српској у Београду, од 7. до 10. новембра текуће године, приступио извршењу обавезујућих одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве које се односе на новоформиране корпорације у Сједињеним Америчким Државама, Православни богословски факултет Светога Саве у Либертивилу и Црквено-школску општину Светога Саве у Њујорку.

Седницама су, поред чланова Светог Архијерејског Синода, присуствовали и Њихова Преосвештенства епископи новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, канадски г. Митрофан, западноамерички г. Максим, источноамерички г. Иринеј и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, као и чланови Комисије Светог Архијерејског Синода за разматрање наведених питања: Њихова Преосвештенства епископи бачки г. Иринеј и шумадијски г. Јован, као и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протојереј Владан Симић, протонамесник Мирослав Чолаковић, те господа правници Срђан Тодоровић, Мирослав Николић и Милан Андрић.

Свети Архијерејски Сабор је 29. маја 2021. године донео једногласну одлуку којом су „Устав, Општа правила и Уредбе, Једнообразна правила и уредбе за парохије у црквено-школским општинама Српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама“ стављене ван снаге, са обавезом да се новоформиране корпорације и друге новоформиране структуре црквене управе наших епархија на тлу америчког континента врате на стање пре 2017. године, изузев у оним тачкама где то практично није неопходно или могуће. Свети Архијерејски Синод је задужен да, у сарадњи са нашим архијерејима у Новом свету, спроведе ову одлуку.

Свети Архијерејски Синод је, по проучењу обимне документације која се тиче црквено-правног и правног статуса новоформираних корпорација, донео одговарајуће одлуке, а епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју ставио у дужност да их спроведу по изричитим упутствима и налозима Светог Архијерејског Синода у року од два месеца. Стручни тим Светог Архијерејског Синода је утврдио да у правном систему САД не постоји ниједна правна препрека за спровођење донетих одлука. На тај начин, црквена имовина у САД, која је 2017. године пренета на новоформиране корпорације, биће враћена у редовни црквено-правни статус и представљаће искључиву и неотуђиву имовину Српске Православне Цркве на простору САД. Црквеном имовином у САД ће се убудуће управљати, без индивидуалног права на отуђење или оптерећење било које врсте, искључиво у складу са свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве, а под непосредним надзором Светог Архијерејског Синода.

Разматрано је и питање статуса и мисије Православног богословског факултета Светог Саве у Либертивилу као једине високошколске богословске установе Српске Православне Цркве на америчком континенту. Једнодушно је закључено да Богословски факултет треба да настави своју духовну и просветну мисију у складу са Уставом Српске Православне Цркве, односно на исти начин као и остале богословске установе Српске Православне Цркве, а под духовним покровитељством Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. У наредном периоду ће бити размотрени и Светом Архијерејском Синоду поднети на одобрење предлози за унапређење рада на Богословском факултету у Либертивилу.

Свети Архијерејски Сабор је 28. маја 2021. године донео одлуку којом је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије умољен да, у координацији са Светим Архијерејским Синодом, помогне Епископу источноамеричком г. Иринеју „у превазилажењу проблема који су настали у Црквено-школској општини Светог Саве у Њујорку, у циљу васпостављања црквеног поретка и јединства међу тамошњим парохијанима“.

Свети Архијерејски Синод се, ради извршења обавезујуће саборске одлуке, упознао са обимном документацијом и проблемима у Црквено-школској општини у Њујорку, а посебно са питањем обнове њујоршке цркве Светога Саве, која је изгорела у пожару на Васкрс 2016. године. Са жаљењем је примљена вест да, ни после пет година од пожара и новчаних средстава уложених у обнову, храм Светога Саве у Њујорку није оспособљен ни за богослужења на велике празнике. Неопходно је да се, без одлагања, међу њујоршке Србе што пре врате мир, поверење и јединство и да се у братској љубави обнови црква која је посвећена нашем духовном оцу Светоме Сави. Свети Архијерејски Синод ће, придржавајући се одлуке Светог Архијерејског Сабора, благовремено донети одлуку о најцелисходнијем конкретном начину решавања свих ових питања и о томе ће обавестити црквену и укупну јавност.

Призивајући благослов Божји на наше верне духовне синове и кћери у Америци, упућујемо им очинске поздраве са позивом да, као и до сада, ревносно чувају своју православну веру, светиње, српски идентитет и завете предака, а посебно јединство наше Светосавске Цркве.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Следујући Спаситељевој заповести о љубави према ближњима и потребитима, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у суботу, 11. децембра када наша света Црква савршава молитвени спомен на Светог преподобномученика Стефана новог исповедника, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, уприличио је још једну у низу добротворних акција које се организују у окриљу Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке.

Уз подршку супер маркета „Дисˮ обезбеђено је стотину пакета за сто вишедетних породица. Поред преосвећеног епископа Јустина, у додељивању пакета учествовали су презвитер Владимир Марковић, секретар ВДС-а; ђакон Бранислав Јоцић, као и волонтери ВДС-а и студенти Православног богословског Факултета Универзитета у Београду.

Била је ово још једна у низу добротворних акција којима је показана делатна љубав према потребитима, а особито према вишедетним хришћанским породицама. На овакав вид служења у Цркви која је богочовечанско Тело Христово, актуализују се речи светог апостола Јакова који громогласно поручује да је вера без дела мртва (Јак 2, 20-26).

Како би се и у будуће реализовале овакве и сличне акције, позивамо све људе који имају жељу да подрже рад Верског Добротворног Старатељства Архиепископије београдско-карловачке. О свим детаљима јавите се у канцеларији ВДС-а која се налази на адреси: Улица Француска 31, I спрат, или путем телефона: +381112182776

* * *

Још тридесетих година двадесетог века је блаженопочивши Патријарх српски Варнава, велики црквени визионар, у Устав Српске православне цркве уградио Верско добротворно старатељство. Разумео је да Црква своју мисију у свету треба да сведочи у свом народу, делећи са сваким верником и патњу и страдање. Да пружи прву руку помоћи и усади им преко потребну наду. Од тада до данас, Верско добротворно старатељство се бори да одговори на своју значајну улогу у свакодневном животу Цркве зависећи у исто време од прилика са којима се цела Црква суочава. Кроз године свога постојања, оно је некада боље, некада слабије, сведочило своје назначење. Успех мисије је врло често зависио од слободе коју је Црква уживала у друштву. У новије време, са повратком верских слобода, рад Верског старатељства је стално напредовао на основама које су постављали председници ВДС-а, Патријарси српски, од блаженопочившег Патријарха Германа, који је обновио његов рад, до данашњег Патријарха српског Господина Порфирија који је свога викара, Његово Преосвештенство Епископа хвостанског Господина Јустина, поставио за Кординатора свих хуманитарних активности у Архиепископији београдско-карловачкој.

Извор: Телевизија Храм

Као плод сарадње Храма Светог Саве и Амбасаде А. Р. Египта, у петак 10. децембра у крипти Храма, одржана је изложба посвећена историјском и културном наслеђу Египта.

Догађај је почео уводним обраћањем Њ.Е. амбасадора Египта, Амра Алгувејлија, затим је емитован документарни филм о најстаријем манастиру на свету који је посвећен Светом Антонију Великом (оснивачу пустињског монаштва) и на крају изложбе је промовисано издање брошуре путовања Свете породице у Египат која је свима доступна у дигиталном и у штампаном формату. 

Амбасадор Египта је пожелео топлу добродошлицу свима изразивши своје велико задовољство на сарадњи са Управом Храма Светог Саве, истакавши да му је велика част што се ова презентација одржава у Храму, који поред тога што се издваја по естетској лепоти представља и духовни центар православља.

Догађају су поред верног народа присуствовали викарни Епископи Патријарха српског Порфирија, њихова преосвештенства епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, декан Православног Богословског Факултета у Београду протопрезвитер Зоран Ранковић, ректор Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима протопрезвитер-ставрофор Јован Милановић, београдски Надбискуп Станислав Хочевар и многи други.

Моменат који је касније пресудно утицао на христијанизацију Египта био је долазак Свете породице у Египат у потрази за уточиштем. Вођен Духом пророштва овај догађај је предвидео пророк Исаија „Гле, Господ седећи на облаку лаком доћи ће у мисир, и затрешће се од Њега идоли мисирски, и срце ће се растопити у Мисирцима“ (Ис 19,1).

Египат је од самих почетака проповеди Еванђеља представљао колевку хришћанства у којој је благодаћу Божијом оформљена снажна хришћанска заједница у једној од највећих метропола Рисмког царства, Александрији. Александрија као центар писмености са највећом библиотеком на свету и са врсним паганским ораторима представљала је прави изазов хришћанима да проповедају Христа као Пут, Истину и Живот. Црква Божија је захваљујући свом једномислију у Духу Светом опстала и претворила пагански центар у место где Дух Божији обитава. У таквој атмосфери благодати Божије зидао се и монашки живот у египатској пустињи као живо камење храма Очевог спремно за грађевину Бога Оца, на челу са светитељима Божијим Светим Антонијем и Пахомијем Великим.

Извор: Телевизија Храм

У дан када наша света Црква прославља молитвени спомен на Светог свештеномученика Климента, 8. децембра 2021. године, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Стеван Мрђен, умировљени парох земунски и дугогодишњи духовник при параклису Преподобне мати Параскеве при  Геронтолошком Центру Бежанијска Коса.

Новопрестављени прота Стеван је рођен 20. марта 1938. године у Дрнишу, од оца Душана и мајке Ане (рођене Субота). Након завршене Основне школе, 1957. године завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Рукоположен је за ђакона 25. децембра 1960. године у Скрадину, а за презвитера 1. јануара 1961. године у Дрнишу.

Од 1961. до 1971. године био је парох у Жагровићу, Оћестову, Пађенима, Плавну и Отону, а од 1971. до 1995. године у Жагровићу и Книну. Био је задужен за изградњу (поновном подизању) храма Покрова Пресвете Богородице у Книну (1964-1971), а учестовао је у изградњи или обнови 35 црквених објеката. Од 1995. до 1998. године био је парох при храму Свете Тројице у Земуну, а од 1998. до 2005. године при храму Светог цара Лазара у Земун Пољу. Од 2005. године био је духовник у Геронтолошком Центру Бежанијска Коса, и свештенослужитељ при параклису Преподобне мати Параскеве.

У браку са супругом Милицом (рођеном Бјеговић), има синове Бранка и Војислава и унучад Луку, Филипа и Милицу.

Вечан ти спомен, достоблажени оче Стеване!