У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. 

Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. 

У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. 

Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. 

Извор: Телевизија Храм

У недељу пред Рождество Христово - светих отаца, 2. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у заветном храму Светог Саве на Врачару, уз саслужење свештеничког братства ове београдске светиње која је духовни центар рода нашега. У славу Божју, а у част данас прослављаног Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, на литургијске прозбе одговарало је певачко друштво при храму Светог Саве, којим уметнички руководи диригент Катарина Станковић.

После прочитаних одељака из Апостола и Јеванђеља, по благослову Епископа Стефана, празничну беседу о значају наше духовне припреме за долазак Господа нашег Исуса Христа, као и за свечано прослављање празника који собом носи радост и истину да се Господ очовечава, да би смо се ми обожили, произнео је презвитер Далибор Стојадиновић, парох седме парохије при храму Светог Саве. 

Радост литургијског сабрања била је већа јер целокупна порука овог недељног дана указује близину нашег сусрета са Богомладенцем Христом, који се особито на свакој Литургији рађа у срцима нашим, просвећујући нас, освећујући нас и утврђујући нас у вери, како бисмо били кадри да корачамо овим животом који је припрема за вечни и непролазни живот у Царству небеском. 

Извор: Телевизија Храм

У недељу пред Рождество Христово - светих отаца, 2. јануара 2022. године, на празник Светог свештеномученика Игнатија Антиохијског Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Преподобне мати Параскеве на Чукаричкој падини. Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње, уз појање хора и молитвеног учешћа великог броја народа Божјег. 

Након прочитаних светописамских чтенија која су усмерена на молитвено исчекивање празника Рождества Христова, Епископ топлички је беседио о значају молитвеног исчекивања празника у којем се налази највећи израз љубави Божје према васколиком људском роду.

Господ очекује од нас да будемо људи живога Бога, као што су били наши праоци, а сви смо ми по Аврааму деца Божија, јер је Авраам прво поверовао у Бога па био обрезан, као што и ми прво поверујемо у Бога, а потом своју веру крунишемо светом Тајном крштења, нагласио је Епископ топлички г. Јеротеј. 

У наставку своје беседе Епископ Јеротеј је указао на благословени значај угодника Божјих које наша света Црква прославља у данашњи празнични дан, износећи пред нас пример њиховог светог и аутентичног живота и пребивања у љубави Христовој. Данас прослављени светитељи су веру сачували, и попут ових јеврејских отаца, преносили је један другоме све до данашњих дана, а нама су оставили у аманет да ми ту исту веру живога Бога преносимо својим потомцима, закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. 

Извор: Телевизија Храм

У недељу пред празник Рождества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, коју називамо недељом светих отаца, 2. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог славног и добропобедног великомученика и чудотворца Георгија у београдском насељу Лештане. 

У овај недељни дан када савршавамо молитвени спомен на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. 

Према богослужбеном правилу, након светописамских читања Епископ Јустин је произнео недељну омилију, у којој је указао на значај поука које Црква износи пред нас у овај дан Господњи када из Матејевог Јеванђеља слушамо родослов Господа нашег Исуса Христа. У данашњу недељу прослављамо све праоце, оце и прамајке Господа нашег Исуса Христа, објављујући и овим Јеванђељем које смо чули, и богослужбеним химнама и песмама, да се Христос заиста рађа и постаје један од нас, рекао је Епископ хвостански г. Јустин. 

Данашњи празник је празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Христос био праунук, унук, брат наш, човек као и ми што смо људи, који је дошао нас ради и ради нашега спасења, иако је био превечни Бог и Син Божији, Он долази на ову земљу да би нас спасао, а то управо и значи Његово име, закључио је Епископ Јустин. 

Извор: Телевизија Храм

У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, када богослужбено прослављамо празник Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Свете Тројице у београдском насељу Сремчица. 

Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће народа Божјег који се на литургијским сабрањима сабира у овом велелепном храму који са узвишења својим постојањем благосиља ово питомо београдско насеље. 

Око Епископа марчанског који је предстојао свечаним евхаристијским сабрањем, поред великог броја свештенства и народа Божјег, присуство великог броја деце утврдило је све сабране у истини да је Литургија највећи васпитач живота у Христу. 

Након произнесених зачала из Светога Писма, Епископ марчански г. Сава, речима надахнуте архипастирске проповеди оплеменио је умове и срца сабране литургијске заједнице, поучавајући их о значају Спаситељевог доласка у овај свет, нас ради и спасења нашега ради. Верујемо и исповедамо да је Христос Богочовек, следујући науци светих отаца коју су одредили свети оци на саборима, верујемо да Христос јесте потпуни и цео човек, и истовремено потпуни и цео Бог, нагласио је Епископ Сава, и додао: У тајни Оваплоћења Божјег није дошло до мешања две природе у Њему, човечанске и божанске, него је дошло до тајне сједињења. Једна није умањена на уштрб друге, него је у личности Христовој то ипостасно сједињење, цео човек и цео Бог. 

Својим доласком на ову земљу, каже химнограф, Христос свима нама поново отвара врата раја. Нека би дао Господ, да празнујући празник Рођења Христовог, пред чијим вратима се налазимо и у чијем предвечерју данас прослављамо име Господње, и ми угледамо отворена врата Царства небескога, али и да наша срца и душе постану спремне да дочекају и приме Христа Богочовека, да се у срцу нашем и нашим душама роди Христос, да наша душа и ми сами постанемо витлејемска пећина за Богомладенца, закључио је Епископ марчански Сава, викар Патријарха српског. 

Извор: Телевизија Храм

Многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч јеванђеља и понекад би хтели да цркву употребе у контексту својих појединачних циљева, макар они били и легитимни, а цркву нико не може да држи у џепу и користи је као џокера кад му је потребна, истиче у интервјуу за РТС патријарх српски Порфирије.

Патријарх српски је, у интервјуу за РТС, рекао да је био тужан оне вечери кад су на улицама Србије избиле блокаде и када је дошло до инцидената и насиља.

"Нисам био ни повређен нити љут реакцијом, али морам да кажем да је иста врста реакције дошла и са леве и са десне стране, и из оних кругова који себе сматрају да су опозиција али и из неких крајњих, искључивих кругова који сматрају да подржавају власт, али то је ипак један мањи круг људи јер сам исте вечери добио много више порука подршке и захвалности", нагласио је патријарх српски Порфирије.

Ту постоји, напоменуо је, и један принципијални проблем – што многи људи не разумеју да црква покрива целину, обраћа се целини свога народа, чак не ни само целини свога народа него свим људима уопште.

"Обухвата и природу и читаву творевину и да је најобзиљнија издаја духа цркве упоређивање са било којом страном и странком. Реч црква значи сабор, која обухвата све, а парс, партија је део. Проблем је у томе што многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч Јеванђела и понекад би хтелаи да цркву употребе у контекст својих појединачних циљева, макар они били и легитимни", истакао је поглавар Српске православне цркве. 

Цркву, истиче, нико не може да држи у џепу, као ни Бога, и да је извлачи из џепа као џокера кад му је црква потребна.

"Дакле, ја знам много о људи на разним странама и онај који није успео да чује реч мира, који не разуме да смо једни другима потребни, који трага за тачком ко је крив, тај ће заувек остати без поруке Јеванђеља која је ту да га ослободи, која је ту да да радост. Од тог пута не можемо одустати, без обзира ко како сагледава цркву", нагласио је патријарх српски.

Све зависи, према његовим речима, шта нам је приоритет.

"Момчило Настасијевић кад говори о итентитету српског народа, говори да је православни и каже да најлепши цветови српске културе су универзални, али су дубоко укорењени у локалном и народном а то јесте православно. Приоритет за православну културу и Јеванђеље и увек смисао постојања је цивилизација љубави, а не цивилизација успеха, јесте човек а не профит како би рекао Чомски. Црква нуди смисао, смисао постојања и у историји и у вечности, а у историји, у свим околностима, даје компас како ходати кроз сциле и харибде, а сачувати другога од себе", истиче поглавар СПЦ.

"Човек има потребу за човеком" 

На питање због чега смо постали љутито и бесно друштво које има режући облик комуникације, патријарх Порфирије је навео да се, на основу свог искуства, делимично слаже са том констатацијом.

"Зато што у сваком друштву постоји медијска јавност и постоји друштво, постоје људи, постоји општа јавност. Сувише је сложено људско биће да би се могло свести на ону реченицу 'човек је човеку вук'. Управо супротно, човек има потребу за човеком и у медијској јавности, која, нажалост, не бих могао увек да објасним зашто је то тако, има потребу да пошто пото ствара поларизације. Чим постоје поларизације, то ми личи да неко иза медија има свој интерес, а најлакше га је остварити када постоје блокови, када постоје неспоразуми. Завади па владај, или завади, па оствари свој интерес. Та медијска јавност јесте подељена и она личи на оружје које је спремно да изврши егзекуцију над оним ко је са супротне стране", навео је патријарх српски.

Додао је да, истовремено, "зна да обични људи, без обзира на различите погледе на политичко уређење, на различите погледе на разна друга питања и теме које се тичу конкретног живота, ипак комуницирају, ипак опште".

"Знам многе који припадају различитим политичким опцијама, а и те како се међусобно друже, јесу пријатељи, па чак и међу онима који заузимају водеће и важне позиције у одређеним партијама", нагласио је патријарх Порфирије.

Поглавар Српске православне цркве је истакао да на медијском плану у Хрватској "напросто не постоји та врста поларизације и сукоба и оштрих речи као што је то случај овде код нас, унутар њихових народа и њиховог друштва".

"Они, када су медији у питању и када је у питању та сцена, спремнији су да чују једни друге, спремнији су да разговарају једни са другима. Спремнији су да лакше воде дијалог", казао је патријарх.

"Оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово"

Патријарх Порфирије је, упитан да ли се све владике слажу са његовом реченицом да је референдум за Косово и Метохију одржан 1389. године, истакао да се став цркве о том питању није мењао и да је свима добро познат.

"Ја досад нисам наишао ни на једног од браће епископа, а и у свештенству, на дисонантне тонове када је реч о Косову. Наравно да за нас Косово није само политичко питање, то је много дубље духовно питање. Зато ми кажемо да Косово није напросто мит, зато што на плану мита ви можете бити губитник или добитник. Косово је као завет за нас везано за Нови завет, а у средишту, у сржи Новог завета стоји светост и ми смо позвани на светост и за нас је Косово заиста светиња", нагласио је патријарх.

Истакао је да је имао могућност да се, откако је дошао на позицију патријарха да се среће са људима из читавог света и да је, како би дочарао, шта за нас Косово практично значи, многима је говорио да је "оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово".

"Најбоље је Васко Попа рекао, 'поље каквог нема, небо изнад земље и небо испод земље'. Дакле, Косово је за нас оковано небом и у том смислу, не може бити предмет прагматичности, предмет рационалног и логичног. Шта је то ефемерна добит, шта је то практично корисно, јер оног тренутка кад ми угасимо Косово у себи, ми напросто постајемо идентитетски нешто сасвим друго у односу на читаву нашу историју и предисторију, у односу на своје оце, праоце и свега осталог", поручио је патријарх српски Порфирије.

Додао је да је континуитет и поглед и ход у будућност једног народа немогућ без дубоког корена и да је за нас Косово најдубљи корен.

"Јасеновац је највеће светилиште у српском народу, а не математика и бројке" 

Патријарх српски наводи да је положај Срба у Хрватској широка, слојевита тема, наглашавајући да је његов дубоки утисак да страх код многих Срба у Хрватској постоји.

"Он није од јуче и не може се једноставно једним потезом руке и операцијом и превазићи, а страх је највећи могући човеков непријатељ, кад сте у страху, не треба вам друго робовање, без могућности сте да афирмишете свој потенцијал. Он постоји и спутава отворено, спонтано, аутентично функционисање многих људи. Он има има своје објективне короне, али из тих објективних се развијају и субјективни корени", наглашава поглавар СПЦ.

Сматра да у Хрватској постоји веома велики број људи, Хрвата, у разним структурама њиховог друштва, који чине све да отупе тај страх код својих суграђана Срба и да пруже простор да буду раме уз раме грађани као и сви други грађани.

"Наравно постоје и такви који користе бруталан језик, који производе управо слику коју сте ви навели, осећање код многих Срба да су, најблаже речено, вишак на просторима Хрватске. Не само да имам огромну наду да та група екстремиста неће превагнути, јер није доминантна у хрватском друштву, већ да ће ове силе и снаге добрих људи каквих тамо има пре или касније учинити да окови страха који спутавају и везују неке Србе једноставно сами по себи ишчезнути", наводи патријарх српски.

Говорећи о Јасеновцу и жртвама, истиче да је Јасеновац пре свега свето место, "највеће светилиште у српском народу".

"Ја сам безброј пута био тамо, био сам пре три дана, посетио монахиње у Јасеновцу, и сваки пут кад одем у Јасеновац, ја се духовно обновим, оснажим, оснажим се управо на плану по сваку цену труда и напора да проповедамо јеванђеље и да је сваки човек икона Божија, да је за сваког појединца Христос распет", наглашава патријарх.

Истовремено, додаје, важно је рећи да за нас Јасеновац није математика и нису бројке.

"Ја у Јасеновац идем да се молим богу, тим светим мученицима да буду подршка и нама који смо и данас распети. Отуда покушај да се и ми из цркве увучемо у расправу о бројкама јесте покушај да се измести суштина тога места и свог правног оквира је да се премести на табло где се лицитира о бројкама", истиче поглавар Српске православне цркве.

Поручује и да је против сваке врсте ревизионизма, у било ком смеру и правцу.

"Притом остављам увек комфор историчарима да на основу различитих параметара и докумената закључују о бројкама. Али не могу да одолим устиску и да не кажем да је ревизионизам веома актуелнан данас, не само код нас, већ глобално говорећи, расправе о Првом светском рату доносе заључке, а који су ревизија догађаја који су се десили. Најбоља могућа ствар у Јасеновцу је што је владика Јован тамо основао манастир и ја позивам браћу и православне Србе да иду у Јасеновац на поклоничко путовање, кад дођу тамо, биће им све јасно", наглашава патријарх српски.

"Jутро после устоличења на Цетињу показало да је све пре тога била јефтина политикантска прича"

Говорећи о догађајима у Црној Гори уочи устоличења владике Јоаникија, патријарх српски је објаснио да су црквени великодостојници били расположени да иду пешке до Цетиња из Никшића.

"Да нас до једне тачке која је сигурна довезу аутомобилима, а да онда пешице се упутимо ка Цетињу па кад стигнемо. Међутим, државни органи Црне Горе то нису дозволили и предложили су хеликоптер, нисам знао да је реч о војном хеликоптеру, нити сам знао да су ту наоружани специјалци. Када сам питао шта ће пушке, имали су образложење да смо високо штићене личноти и да нема другог начина да нас пусте да идемо. Тог тренутка сам помислио шта би Бог хтео од мене – могао сам да не одем и да не буде устоличења, а то је једини задатак и то је обавеза, устолиличење се увек обавља на Цетињу", наводи патријарх српски.

Људи су му, каже, вече пре лично говорили да су спремни да иду на Цетиње да се бију.

"Показало се колико је то све била јефтина политикантска прича. Када смо обавили устоличење, престали су немири на Цетињу и живот је почео да се одвија потпуно нормално", истиче поглавар СПЦ.

Када је реч о потписивању Темељног уговора Владе Црне Горе са Српском православном црквом, патријарх Порфирије је рекао да је то веома важан документ који у овом тренутку једино СПЦ са својим епархијама нема потписан са државом Црном Гором.

"Мислим да ћемо у најскорије време доћи до прихватљивог документа и да ћемо потписати уговор пре свега на корист верног народа, али истовремено и као један демократски задатак који треба да испуни држава Црна Гора. Бавимо се том темом и мислим да ћемо доћи до документа који је задовољавајући за обе стране", истиче поглавар Српске православне цркве. 

"Посета папе Србији отворено питање" 

Говорећи о посети папе Србији, патријарх српски каже да је то отворено питање, отворена тема.

"Ми имамо с времена на време разговоре о томе, ја сам тек дошао на трон Светога Саве, и још нисам имао прилику да се сретнем ни са једним правосланвим поглаваром, сматрам логичним да одем у посету и да дођу поглавари других помесних православних цркава. Мислим да би папина посета Србији била веома важна из много разлога не само у духовном смислу већ и у геополитичким размерама, то би имало свој значај", напомиње патријарх.

Одговарајући на питање да ли папин пут у Београд води преко Јасеновца, патријарх Порфирије каже да је, будући да никакве конректне разговоре до сада нисмо имали о доласку папином у Србију, та тема онда "само на нивоу виртуелне стварности".

Када је реч о Степинцу, патријарх српски наводи да задатак комисије која се бавила том темом није био да тражи нова документа која би потврдила његову светост, са једне стране или оспорила са друге, већ је задатак било поново читање живота Степинчевог.

"И управо на том плану ми смо другачије од браће и хрватских колега видели догађаје и поступке Степинца. Један тих је да за време НДХ Степинац није исказивао много отпора у односу на то што је Павелић чинио у НДХ, и то се приписивало његовом карактеру. Међутим, за време Тита је показивао отпор, живот и динамку па се поставља питање о чему се ради и закљчак је да то није део његовог карактера", напомиње патријарх Порфирије.

Наводи да је комисија резултате свог рада предочила папи, те да је на њима у Ватикану да даље процењују шта иде про а шта контра Степинца.

"Верујем да ће се из коренспонденције Степнчеве са папом Пијем открити још нека димензија његове личности. Остаје у сваком случају питање откуда то да су различити ставови у односу на два брутална, са његове тачке гледишта, режима која сеју и остављају иза себе жртве. Ми смо урадили оно што је до нас, мислим да смо имали довољно јаке анализе, образложења, аргументе за став који је на почетку рада комисије изразио наш патријарх шаљући писмо папи Фрањи", наглашава патријaрх Порфирије.

Извор: РТС

Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав.

У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског.

После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена.

После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве.

После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо.

У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот.

Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима - а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав - смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани.

Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје.

Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи - не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем.

Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”.

По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим.

По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха Порфирија и координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке, освештао је 26. децембра 2021. године, заједно са ђаконом Браниславом Јоцићем, 10.000 бадњака који ће се делити 5. и 6. јануара 2022. године при храмовима Архиепископије београдско-карловачке у склопу акције "Божићно даривање" Верског добротворног старатељства АЕМ и Удружења "Радост на дар".

Сав приход од поделе бадњака биће усмерен за помоћ најсиромашнијим Београђанима и за рад Црквене кухиње. Списак храмова при којима ће се делити бадњаци биће накнадно објављен.

Извор: ВДС фејсбук

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 30. децембра 2021. године на светој архијерејској Литургији поводом престоног празника јединог храма у Архииепископији београдско-карловачкој који је посвећен Светим мученицима ђакону Авакуму и игуману Пајсију у земунском насељу Алтини.

-На празник мученика који се нису одрекли своје вере, који нису изабрали овоземаљски живот, него су претпоставили њему вечни живот, Црква одређује да у Јеванђељу чујемо речи да ко жели да сачува живот свој - изгубиће га. Онај који се одриче вечног живота и Царства небеског да би му било добро овде на земљи има препреку да наследи Царство небеско, закључио је епископ Сава.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Обавештавамо свештенство и монаштво Српске Православне Цркве да је, у издању Светог Архијерејског Синода, из штампе изашао Типик (богослужбене напомене) за 2022. годину.

„Спаситељу и Владару наш Господе... да добротом својом благословиш годину која настаје, и да учиниш међу нама крај свима непријатељствима, немирима и међусобним борбама; и да нам подариш мир, јаку и нелицемерну љубав, долично уређење, и добродетељни живот...“[1]

Општечовечанско настојање да, што је могуће потпуније, разуме границе времена и простора овоземаљског начина постојања, исказано је веома упечатљиво следећим псаламским стиховима: „Замишљах дане старе, и година вечних сетих се и проучавах; ноћу се срцем својим удубљивах, и дух мој истраживаше. Еда ли ће у векове одбацити Господ, и неће ли настојати још да благоволи? Или ће до краја милост Своју да прекрати; реч (Своју) скрати из нараштаја у нараштај? Хоће ли Бог заборавити да се смилује; или ће у љутњи Својој суздржати милосрђе Своје?“ (Пс 76, 6-10). Следствено, усмереност људскога рода на природна мерила времена, бивајући праћена обликовањем религијског тумачења истога, имала је за последицу формирање бројних календара кроз историју.

Насупрот томе, поимање улоге времена и његовог освећења у оквиру богослужбеног живота Православне Цркве подразумева једно сасвим другачије богословско промишљање. Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа од Духа Светога и Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, које се збило када дође „пуноћа времена“ (видети: Гал 4, 4), предвечни Господ векова и Емануил постаје савремен човеку, како би човек постао савечан Тројичном Богу. Савршавањем „велике Тајне побожности“ (видети: 1Тим 3, 16) у личности Истока са висине, време овога живота се кроз Христа, са Христом и у Христу богочовечански и спасоносно преиначује у благословено, освећено и од Бога примљено време.

Управо такву свештену стварност пројављује и сведочи Црква као Тело Христово, која благодаћу Духа Утешитеља претвара календар у свепразнични венац милости Господње, а целокупни живот православних хришћана у небески, непрестани и вечити празник. Поврх свега, благодатно увечностњење времена које се освећује, бива остварено по превасходству на Светој Литургији. Уистину, у оквиру божанствене Евхаристије која је извор и печат свих светих тајни, молитвословља и празника, бива искуствено доживљено божанско надилажење времена и улазак ванвременог у пропадљиво време свега створеног, што је „већ сада“ и „овде“ предукус обожења свих и свега у Господу Сведржитељу и Прворођеном из мртвих.

Отуда, да би предочено благодатно искуство могло бити умножавано, чланови Цркве Христове позвани су да се сваком молитвом и прозбом непрестано моле „у Духу у свако доба и уз то да бдију са сваком истрајношћу и мољењем за све свете“ (Еф 6, 18). Богослужбени оријентир за такво молитвено изграђивање Цркве Божије јесте Типик. Наиме, литургијски Устав или богослужбено Кормило Цркве Божије као Лађе спасења,  представља изузетно драгоцени збир историјских, обредословних и богословских смерница ради што веродостојнијег и тачнијег савршавања „слова и Духа“ хришћанског богослужења. Стога не треба да нас чуди што већина помесних православних Цркава приређује и објављује целогодишње календаре који садрже рубрике владајућег Типика и низ бројних одлика богослужбеног живота православних хришћана одређеног поднебља.

Типик – богослужбене напомене за календарску 2022. годину, јесте заправо дело наставка издавања типика за целокупну литургијску годину, започетог још 2014. године. Темељ актуелног издања је владајући Типик у Православној Цркви Лавре Преподобног Саве Освећеног, уз његово извесно прилагођавање богослужбеним особеностима владајуће праксе Српске Православне Цркве. Приликом приреме овога Типика, која се одвијала под будним оком Катедре за литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, консултовани су Никодимов и Романов типик, као и помоћна издања познијег датума настанка, попут Великог типика протопрезвитера-ставрофора Василија Николајевића и Општег типика блаженог спомена Патријарха Павла. Такође, треба навести да су рубрике Типика које се тичу избора и распореда стихира, тропара и химнографских елемената у целини, изложене одговорно и уредно, при чему су извесне грешке мањег обима констатоване у ранијим издањима Типика исправљене, док су досадашњи недостаци допуњени а сувишни подаци изостављени.

Напослетку, подухват израде и штампања Типика – богослужбених напомена за календарску 2022. годину треба разумети као израз литургијске чежње и настројења наше помесне Цркве да свакога дана и у свако време богослужбено узраста „у Храм Свети у Господу“ (Еф 2, 21) и уграђује се „у обиталиште Божије у Духу“ (Еф 2, 22).

У Београду,

На дан спомена Обновљења Храма Светог Великомученика Георгија 2021. године

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски

Порфирије

-------------

[1] „Молепствије на Нову Годину“, у: Велики требник, превео са грчког и црквенословенског архимандрит др Јустин Поповић (Призрен, 1993), 349. 350.

Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду 29. децембра 2021. године у свечаној дворани београдске Надбискупије одржана је промоција зборника радова ,,Београд и Ватикан: Сегменти дипломатске историје (Поводом стогодишњице успостављања дипломатских односа Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Свете Столице (1920-2020)", чији су уредници Милош Вулић, теолог и политиколог и Милосав Ђоковић, историчар и теолог.

Наведеној промоцији у својству изасланика Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, присуствовао је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског. 

Поред преосвећеној владике Јустина, овом културном и духовном сабрању присуствовали су  представници министарстава, чланови дипломатског кора, многобројне званице из културног и друштвеног живота, међу којима и  државни секретар Немања Старовић.

Својом надахнутом уводном речју промоцију је отворио надбискуп Станислав Хочевар, а о наведеном зворнику говорили су: уредник зборника Милош Вулић, монсињор Симон Петар Лукјамузи, први секретар апостолске Нунцијатуре, професор емеритус Дарко Танасковић, као и проф др Зоран Јовановић. 

Екипа Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке испратила је овај догађај, о чему ће бити приређен адекватан прилог. 

Извор: Телевизија Храм

Нова монографија студентских радова Високе школе Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Уредник монографије: јереј др Дарко Стојановић.

Српска Православна Црква je приликом oснивања Aкадeмиje Српске Православне Цркве за уметности и консервацију збoг практичних пoтрeба била усмeрeна на oбразoвањe стручњака кojи ћe прeвасхoднo бити на услузи Српској Православној Цркви. Какo je, мeђутим, постајало jаснo да oни кojи трeба да прeнoсe знањe o иконописању, фрескописању, вајарству, мозаику, рестаурацији, конзервацији, мобилијару и дуборезу мoраjу и сами стeћи прoфeсиoналнo стваралачкo искуствo, студиjски прoграми убрзo су усмeрeни ка умeтничким излазним прoфилима и мoдификoвани су у складу са захтeвима Министарства просвете Владе Републике Србије. Зависнo oд усмeрeња, први студeнти су такo завршавали студиje каo диплoмирани сликари, ваjари, мозаичари, конзерватори, рестауратори – ликoвни пeдагoзи.

Какo je и сама црквена умeтнoст живи oрганизам у сталнoj мeтамoрфoзи, такo су и студиjски прoграми пeрманeнтнo oбoгаћивани свe саврeмeниjим садржаjима. За свe вeћи брoj заинтeрeсoваних за студиje ове Академије oтварани су нoви студиjски модели. За њихoву рeализациjу ангажoвани су и кoмпeтeнтни наставници. Настава je oбoгаћeна богословским предметима, а студeнти тoкoм студиjа усваjаjу ширoк спeктар знања. Oпрeдeљeњeм за oдрeђeни студиjски прoграм, oни нe oстаjу ускраћeни ни за садржаje кojи су карактeристика других студиjских прo грама/усмeрeња, већ их мoгу апсoлвирати крoз ширoки спeктар избoрних прeдмeта. Oни им сe пoрeд oбавeзних прeдмeта, кojи су oкoсница свакoг студиjскoг прoграма, нудe у свакoj студиjскoj гoдини и мoгу их бирати у складу са свojим афинитeтима.

Данас су бивши студeнти Aкадeмиje Српске Православне Цркве за уметности и консервацију успeшни ликoвни умeтници кojи дeлуjу широм пeт кoнтинeната, али и инвeнтивни прeдавачи на различитим стeпeнима oбразoвања – oд oснoвнe шкoлe дo дoктoрских студиjа умeтнoсти – као и рукoвoдиoци или кoнструктивни чланoви тимoва у институциjама културe.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. децембра 2021. године светом заупокојеном архијерејском Литургијом пред одром блаженоупокојеног Епископа западноевропског Луке у манастиру Ваведења Пресвете Богородице.

Повезане вести:

Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021)

Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову

Патријарх Порфирије у опроштајном писму поводом упокојења Епископа Луке: Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе

Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ

Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке

Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке

Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, топлички Јеротеј, мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован.

Над одром блаженопочившег епископа Луке, по благослову Његове Светости Патријарха, беседу је произнео Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије:

-Овај наш растанак је привременог карактера. У то је и блаженопочивши владика Лука веровао, јер тако нам је Господ обећао, за кога смо сви везани, а то је да и ако умремо да се не бојимо, јер ће нас Он васкрснути у последњи дан. Управо Он је тај Хлеб живота који је са Неба сишао и сви који од Њега једу неће умрети, већ ће живети вечно. Будући да је човек слабо биће, он тражи сигурност и често се везује за ствари које су око њега, за ствари материјалне и све оно што га окружује. Дамаскинове стихире нас упућују на то да је све то пролазно и да је то лажна нада. Једина нада је веровање у Господа нашега, јер је Он једини који има живот вечни. Наравно, смрт је трагедија. Господ је дошао да нас спасе, смрћу својом да нам дарује живот, зато што нико од људи рођених од мужа и од жене не може ову трагедију избећи. Сви смо наследници првороднога греха Адамовог чија је плата смрт и зато је било непоходно да Господ дође, да Он постане човек, да сједини читаву природу са Богом, са Собом, јер једино у том сједињењу имамо живот вечни.

Након свете Литургије Патријарх је са архијерејима служио опело новопрестављеном епископу Луки. Тело епископа Луке је сахрањено на гробљу манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку.

Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) се упокојио у Господу 17. децембра 2021. године у Паризу. Рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Светог Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а исте године на празник Светог пророка Јелисеја рукоположен је у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну у Аустралији. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду 17. августа 1992. године обавио је Патријарх српски Павле уз учешће већег броја архијереја. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. Године 1997. године изабран је за Епископа западноевропског са седиштем у Паризу, а уједно је обављао дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године.

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Патријарх Порфирије: Ниједно занимање или брига нису важнији од темеља нашег живота – Христа

У Недељу праотаца Христових по телу, 26. децембра 2021. године, у народом испуњеном Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, Божанствену Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Саслуживало је загребачко свештенство уз појање хора Саборне цркве којим је дириговала Олена Циглењак. По отпусту свете Литургије Патријарх је честитао Божић свим хришћанима који празник Рођења Христовог славе по грегоријанском календару. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас пред тајном Божића. Данашња недеља је посвећена у нашем предању мајкама, а следећа оцима, као што је претходна била посвећена деци. Дакле, данашња недеља се у народу назива именом Материце и обичај је да везујемо мајке како би се оне одвезале дајући нам неки поклон. Највећи поклон који је људски род могао да добије јесте мајка, пре свега Мајка Сина Божјег, Она која је у име читавог људског рода рекла смирено „да“, принела себе у име свих људи као Пречиста и Преблагословена да се кроз Њу деси људскоме роду спасење, да кроз Њу и у Њој ми сви људи имамо приступ Живоме Богу и не само приступ посредно, него директан, непосредан приступ Живоме Богу.

Пресвета Богородица као узор и као пример свим мајкама, истовремено и као покровитељ свих мајки, свих жена, јесте истовремено повод да кроз Њу и у Њој препознамо достојанство и назначење и значај мајке, жене уопште. Колико је само светих мајки у историји људског рода и у историји Цркве било? Да није било многих светих жена, светих мајки, вероватно ни ми не бисмо имали толико блиставих, сјајних примера светитеља Божјих, отаца и учитеља Цркве, од Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог, Блаженог Августина, па све до Светог Саве и светитеља Божјих из нашег рода. Свакоме од великих имена учитеља и отаца Цркве претходила је света мајка, жена светога живота, која је и својим личним примером и својом љубављу, али истовремено, пре свега и изнад свега, својим молитвама Богу утиснула печат чежње за Христом, печат глади за Истином, који су касније носили ти велики мудри оци и учитељи Цркве.

Данас смо чули причу из Јенвађеља по Луки где имамо једног господара, богатог човека који позива људе да дођу у његов дом да учествују у свадби, то јест у вечери, трпези љубави које је наменио многима. То многи претворило се у све. И ово није ништа друго, као и многе друге приче из Јеванђеља, него ли слика односа Бога према нама људима и нашега односа према Њему. Ми често, иако знамо да нас Бог зове и призива, говоримо себи и другима да има времена и да најпре морамо да обавимо неке друге послове који су важни, а остаће времена да посветимо и део себе, део својих снага Богу. Наравно, безброј пута у Јеванђељу Господ нас је подсетио кроз приче које нам је изговарао да ми нисмо господари времена, да заправо не знамо када ћемо отићи из овога света. Може бити да се бавимо пословима који јесу важни, веома важни, али који ипак нису толико важни да бисмо оставили свој однос са Богом по страни, који нису заправо важнији од тога да се бринемо о својим духовним потребама, о духовној храни, и не само то, него и ти други послови ма колико су важни ако хоћемо да их решавамо до краја, ваљано и како треба, у потпуности, не можемо их решити без наше заједнице са Богом, без молитве, без промисла Његовог. Тако и ова прича јасно казује да у дому Бога Живога не да само има места за све, него су сви људи позвани да уђу у Царство Божје, да уђу у наручје и у загрљај Божји, али да то да ли ћемо ући у просторе слободе Божје, слободе Христове, зависи у истој мери и од љубави и благодати Божје, од нашег слободног опредељења, зависи од тога шта ми желимо. Најпре је важно да имамо жељу, да имао спознају потребе за Богом. Ако то постоји онда ће засигурно бити довољно снаге да кренемо у наручје Божје, а кад се то деси, кад учинимо тај корак, Господ је већ обема рукама загрлио читаво наше биће - и не само то - Он је посејао и семе жеље у наше душе, али најчешће ми заузети многим важним пословима семе жеље, семе вере које је засађено у нашој души затрпавамо разним важним, веома важним пословима, понекад и неважним, али ниједним толико важним да је тај посао и занимање, брига ако хоћете, важнија од извора, темеља нашег живота. Господ је дакле љубав и не гледа ни на социјални статус, не гледа на то ко је из којег рода, не гледа ко је колико учен. Као што видимо у овој причи, Он позива све. Позива и оне који су богати и оне који су сиромашни и оне који имају јачу и слабију веру. Позива и оне који мисле да припадају дому Његовом и формално и споља испуњавају некаква правила и законе и мисле да је то довољно да пројаве жељу и потребу за Богом, мисле да спољашњим придржавањем и држањем заповести и Божјих закона без унутарњег преображаја, без истинске и праве љубави, која јесте жртва, мисле да могу да буду препознати као слуге Божје.

Није довољно да споља будемо хришћани и да имамо мирну савест и осећање да смо бољи и вреднији од других. Није довољно да мислимо - да се тако изразим - да ми имамо Бога у џепу, да ми имамо Њега у својој шаци и руци и да ми уз помоћ Њега проверавамо и оцењујемо друге. Неопходно је да уђемо у дом Његов, да одговоримо на Његов позив, да се препустимо Његовој вољи и Његовом промислу са поверењем да када смо у Његовом наручју, ма шта се дешавало у нашој свакодневници, ми смо не само на сигурном путу, него већ овде и сада предокушамо оно што нас очекује у вечности. То је нераскидиво јединство нас са Господом нашим, али и наше јединство међусобно, толико да се сви осећамо и доживљавамо као једно међусобно и са Њим, и да сви заједно славимо Њега живога, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска