-Блаженог спомена епископ Лука живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки, без потребе да било коме то објављује. Носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности, рекао је епископ Јустин поводом четрдесет дана од упокојења епископа Луке.

Поводом четрдесет дана од упокојења Епископа западноевропског Луке, 25. јануара 2022. године, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског.

На крају свете Литургије Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин, викари Патријарха српског, служили су четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Луки.

-Сабрали смо се на светој Литургији која јесте догађај који брише све границе између прошлости, садашњости и будућности, брише поделе између нас овде и оних тамо које називамо упокојенима и све друге могуће и немогуће поделе овога света и века. Света Литургија јесте откровење долазећега Царства Божјег и отуда се она назива догађај истине, догађај незаборава и догађај вечнога сећања Божјега. Све то је знао и тако је живео блажене успомени достојни отац и епископ наш Лука, који је на скроман и једноставан начин ту тајну у сведочио свима и свакоме, истакао је владика Јустин.

-Блаженопочиви епископ Лука имао је пре свега љубав према човеку, ни у једном тренутку не стављајући свој ауторитет епископа изнад своје човечности и своје љубави коју је показивао према свима и свакоме. Живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки без потребе да било коме то да објављује, носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности. Епископ Лука је служио свету Литургију, приводио је народ ка Христу и уводио народ у тајну вечнога живота кроз Литургију, јер је знао и сведочио да онај који једе Тело Христово и пије крв Његову неће видети смрти вавек. Епископ Лука је он био човек мира, помирења и праштања, поручио је владика Јустин.

Извор: Телевизија Храм

-У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос, рекао је епископ Сава.

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 25. јануара 2022. године, поводом молитвеног спомена у част чудотворне иконе Пресвете Богородице Млекопитатељицена, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке.

-Ових дана у црквеним песмама и химнама слушали смо о улози Пресвете Богородице у домостроју спасења и догађају Оваплоћења Христовог. Кроз два дана прослављамо и празник Светог оца нашег Саве, првог Архиепископа наше Цркве, онога који је устројио нашу Цркву и онога који је просветио народ наш, који је у таму нашега незнања унео светлост Христове науке и Христовом светлошћу обасјао сав наш род, због тога са правом заједно са Светом равноапостолном браћом Кирилом и Методијем и Светога Саву можемо назвати равноапостолним, беседио је владика Сава.

-У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос. Ми у нашим животима често не разумемо вољу Божју, али ако је прихватимо схватићемо накнадно да све што нам Господ даје јесте ради нашега спасења и нашега добра и уколико у одређеном моменту не разумемо вољу Божју можемо да се сетимо Пресвете Богородице која није разумела тајну која јој је откривена, али са смирењем је прихватила  и рекла: Нека ми буде Господе по речи Твојој. Због тога Пресвета Богородица има храброст да се моли и да заступа читав људски род, истакао је владика Сава и подсетио:

-Свети Сава је многе манастире посветио Пресветој Богородици, а са једног свог путовања у Свету Земљу донео је и две иконе чудотворне, икону Пресвете Богородице Тројеручице и икону Млекопитатељицу које се и данас чувају на Светој Гори.

Извор: Телевизија Храм

У просторијама Саборне цркве Светога Саве у Њујорку, од 14. до 18. јануара 2022. године, извршена је примопредаја парохије и црквено-школске општине које су одлуком Светог Архијерејског Синода од 21. децембра 2021. године у циљу васпостављања црквеног поретка и јединства међу парохијанима, до нормализације приликâ, поверене на духовно старање и привремено управљање Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију.

Извршавајући одлуку Светог Архијерејског Синода, парохију и Црквено-школску општину Светога Саве у Њујорку је, у име и са овлашћењем Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, предао протојереј-ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник вашингтонски, а у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, записнички су је примили  Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и архимандрит мр Никифор (Миловић).

Изасланици Његове Светости су током боравка у Њујорку служили у грчком храму Светог Елефтерија на Менхетну. Том приликом верни народ обавештен је о извршеној примопредаји, и позван да чува своју веру, идентитет и братску љубав у Христу Господу.

Из кабинета Патријарха српског

На званичном инстаграм налогу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије написао је своја сећања на новопрестављеног Епископа шабачког Лаврентија, најстаријег српског архијереја. 

Данас око 17.00 часова у скромном, монашком обиталишту у Шапцу Спаситељ се обратио владики шабачком Лаврентију речима: Слуго добри и верни - уђи у радост господара свога! Ми се са тугом опраштамо од овог дивног архијереја и молимо Богу за покој његове душе, и у исто време се питамо шта нам то Бог указује када је овај час изабрао да себи позове најстаријег српског архијереја.

У личности владике Лаврентија сабрале су се најлепше особине које су красиле ону плејаду српских архијереја који су у доба блаженог спомена патријарха српског Германа пуног тешких искушења, чували и очували Виноград Господњи засађен у српском народу. Уз поштовање сваке личности, нежну љубав према свом народу и спремност на помоћ свакоме у невољи, самопрегор, здраво родољубље, мудро избегавање непотребних сукоба и спремност на компромис на добро Цркве и народа, љубав према богослужењу, али и према књижевности и неговање народне културе, ово поколење архијереја, а посебно владику Лаврентија, красила је потпуна и безусловна оданост Цркви, њеном устројству, поретку и њеном јединству. Ето, то нам, мислим Бог и поручује данас када је после 64 године монашке и 55 година архијерејске службе, у своје Царство позвао епископа шабачког Лаврентија.

Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Лаврентије!

Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

Слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија прочитано 23. јануара 2022. године на Кеју жртава рације у Новом Саду поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације)

Мада су ме здравствене околности спречиле да данас стојим између вас на новосадском кеју, још се снажније и усрдније придружујем вашим молитвама за оне који су те зиме, много хладније него што је овогодишња, нестали испод дунавског леда. При том веома добро знам да су молитве које узносимо потребније нама, него њима који су пострадали, јер су они уписани у Књигу вечности, Књигу бесмртног живота и седе са десне стране Оца Који је на небесима и непрестано му се моле за нас.

Будући да сам одрастао у Чуругу, међу првим стварима које сам чуо, а да се није односило на ужу породицу, и што сигурно нисам тада у потпуности схватио, биле су приче о такозваној рацији. Причало се еуфемистички, са неком врстом насилног деминутива, на начин свесног испирања памети да би се планирани и спроведени погром над српским народом, заједно са нашом браћом Јеврејима и нашом браћом Ромима у Јужној Бачкој умањио, делимично сакрио, а на послетку и заборавио. Али начин на који сам у Чуругу стекао та прва сазнања о стравичном убијању, јер никада нико од мојих најближих или од комшија и других мештана, није говорио о било каквом реваншизму, у доброј мери су одредилa мој лични идентитет, мој начин живота, као и начин живота и размишљања многих мојих вршњака. Отуда су, из Чуруга потекли многи православни свештеници, па и неколико епископа Српске Православне Цркве. Због тога се, као  и наши под лед  бачени преци који седе са десне стране Оца, и ми, свештеници Чуружани, молимо за све, молимо се за наше сународнике, за наше претке, али се молимо и за све друге, наше суседе, без обзира на то које су вере и које су нације. Молимо се за мир, за међусобно праштање и љубав.

Када дође јануар, одмах по празнику радости, празновању Рођења Христа Спаситеља, празнујемо и прву невину жртву, првомученика, архиђакона Стефана. Тако је то мудрост живота, тако је то мудрост Цркве Христове уредила. А тако се и у нашој Бачкој, уз радост Божића, сећамо и невино пострадалих жртава јануарског погрома. Сваког јануара, нама који смо расли са свешћу о погрому над нашим народом у Јужној Бачкој, речима Чуруг, Жабаљ, Мошорин, Шајкаш, Лок, Ђурђево, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Темерин, Тител, Нови Сад, Србобран, Стари Бечеј, додајемо и Јасеновац, Матхаузен, Аушвиц, Треблинку, Берген-Белзен, Дахау, Мајданек. Разлика је само у трајању и  демонској продуктивности убица. Друге разлике нема. Али, као што је Свети архиђакон Стефан првомученик пред своје страдање видео небеса отворена и Господа Христа како седи са десне стране Оца, тако су га видели и наши преци. И као што је Свети архиђакон Стефан првомученик док су га каменовали молио Христа Бога: Господе, немој им ово урачунати у грех, тако чинимо и ми данас и увек ћемо чинити.

Ми, значи, памтимо, не заборављамо, али праштамо. Тако нас учи и сам Господ наш када се са крста моли Богу Оцу: Оче опрости им, јер не знају шта раде!

Ми, православни Срби никада нећемо мађарски народ препознавати у ликовима злочинаца Јаноша Тота, Гезе Баторија, Ђуле Зомборија, Миклоша Нађа, Шандора Кепира – него га препознајемо и волимо кроз бесмртне ликове јунака као што су Пал Телеки и Ендре Бајчи Жилински, Лајош Дунфалави и Андор Молнар, који су спасли Ковиљ, Маћаш Фазекаш и Иштван Вираг, који су спасли Надаљ, и свих оних који су спасли животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима.

Надамо се да ће ускоро о овом злочину над невиним цивилним становништвом Новог Сада и Јужне Бачке ђаци у школама моћи да уче из својих историјских уџбеника и да ће после осамдесет година од масакра над голоруким и незаштићеним становништвом Бачке пуна истина коначно бити доступна свима. Неговање културе сећања као кључне тачке нашег идентитета је наша обавеза и према пострадалим прецима и према будућим нараштајима.

Нека је вечни покој свим невиним жртвама погрома у Новом Саду и Јужној Бачкој.

Извор: Инфо-служба СПЦ

"Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја", рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању у београдској Лазарици.

У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Лазара у београдском насељу Звездара.

У празнични дан када Црква Божја молитвено прославља великог учитеља Светог Григорија ниског, брата по телу Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње у којој се чувају честице моштију Светог великомученика Мине и Светог великомученика Лазара косовског и свесрпског. На овом недељном литургијском сабрању молитвено је узело учешће мноштво народа Божјег, учествујући у великој Тајни љубави Христове који се на Литургији раздаје свима на отпуштење грехова и на живот вечни. 

Следујући одељцима из Светога Писма које Црква износи пред нас у овај недељни дан, као и химнографији која је садржана у овим попразничним данима Богојављења, Епископ хвостански је у својој надахнутој беседи говорио о правилном поимању празничне радости и значаја проницања у тајну празника. 

Ако смо на прави начин схватили смисао празника и ако смо на прави начин учествовали у оболежавању празника, а то значи далеко више од богате празничне трпезе, размене поклона и свега онога што треба да се чини, а није суштински важно, рекао је Епископ Јустин и додао: Све што се десило у протеклом периоду десило се да би Бог показао колика је Његова љубав за овај свет и живот који ми живимо. Овај свет и овај живот је највећи дар љубави Божије, и иако се нама често чини да у овом свету и животу ништа не ваља, и да бисмо све другачије учинили да можемо, и иако нам се чини да је овај живот непрегледни океан патње и бола, страдања и муке, ипак у тај и такав свет долази Богочовек Христос. 

Према речима Епископа хвостанског, живот вечни почиње већ овде и сада у овом животу: Није више важно питање има ли живота после смрти, већ, има ли живота пре смрти. Христос је дошао на земљу и исцељивао болесне да би показао вредност живота као дара Божјег који се мора живети у радости, са вером и надом у промисао Божији. Христос је Светлост која нас обасјава, греје и води, и ако Њега имамо као нашег највећег Пријатеља, чега се плашимо и кога се плашимо? Смрти? Он ју је победио. Болести? То је пред Њим ништа. Он нас се тражи само да Га прихватимо као највећег Пријатеља, рекао је надахнуто Епископ Јустин.

Онај који своју веру и живот у Цркви не доживљава као радост овога живота, тај онда није много схватио. Ако ми будемо мрачни, ако се будемо плашили, ако живимо у страху и стрепњи, у сталној бризи, све је то показатељ нашег маловерја. Све што се са нама дешава, ма колико тешко било, све је то промисао Божији, и ако то прихватимо тако у свом животу биће нам много лакше и овде ћемо почети да задобијамо радост вечнога живота која ће бити Царству небеском, заједно са Христом Богочовеком Његовом Пресветом мајком и са свима светима, закључио је Епископ хвостански г. Јустин. 

Извор: Телевизија Храм

Торжественим евхаристијским сабрањем у спомен-храму Светог Саве на Врачару предстојао је Епископ марчански г. Сава, и поручио: Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу!

У недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године, у дан свештеног спомена на Светог и богоносног оца нашег Григорија, епископа ниског, у молитвеном присуству и са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на врачару.

Преосвећеном владици саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке, као и мноштво народа Божјег. У славу Божју једним устима и једним срцем појали су чланови певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством проф. др Катарине Станковић. 

Након прочитаних светописамских чтенија које се према богослужбеном правило произносе у овај први недељни дан по празнику Богојављења, Епископ марчански Сава је беседио о значају мисије и проповеди Светога Јована, наглашавајући његову освештану улогу у припремању духовног пута за савршену Христову проповед којом је просветљиван народ који је седео у тами и сенци смрти.

У наставку своје омилије Епископ марчански је говорио о Новом Завету и проповеди Господа нашег Исуса Христа, између осталог рекавши: Проповед Христова почиње позивом на покајање, та проповед се односи на целокупни људски род, на сваког члана Цркве Христове. Христос је Светлост која обасјава свакога човека. У свету многобожачком долази Христос и почиње своју проповед речима "Покајте се, јер се приближило Царство небеско". Ово је Јеванђеље о покајању, а покајање није психолошки доживљај или осећај, нити неки религиозни осећај, покајање је промена начина живота, промена начина размишљања, преумљење и покретање свога живота од таме у којој се налазимо, ка светлости, поучио је Епископ Сава, викар Патријарха српског.

Покајање почиње освешћивањем свога стања, одбацивањем греха и жалошћу због греха, тугом због наше грешне прошлости, а треба да достигне и тугу и жалост због стања у којем се нашао целокупни људски род. Покајање је много шире од осећања кривице и грешности, то је унутрашња промена, свлачење старога човека и облачење новога човека у Христу, због тога је покајање проналазак изгубљеног раја, кључ спасења и предуслов светости, закључио је Епископ марчански Сава проповедајући о значају покајања које нас води путем обожења.

Извор: Телевизија Храм

У среду 19. јануaра на дан када свечано, молитвено и литургијски прослављамо празник Богојављење у цркви Светог Марка на Ташмајдану служена је света Литургија, на којој је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ марчански Г.Сава, викар Патријарха српског.

Свету Литургију служио је протосинђел Нектарије са свештенством и ђаконством цркве Светог Марка, после прочитаног јеванђелског зачала пригодном празничном беседом верном народу обратио се протоснђел Нектарије.

На крају светог евхаристијског сабрања Епископ марчански Г. Сава служио је чин Великог водоосвећења,а потом се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о празнику Богојављења рекавши:

„На Јордан долази Господ наш Исус Христос да га крсти Јован. Долази да прими крштење онај који нема греха, онај који нема потребу да буде очишћен. Господ наш Исус Христос који се оваплотио, који се са небеса спустио и родио међу нама људима и у свему био једнак нама изузев у греху прима на себе крштење које је савршавао Јован и које по Новом Завету постаје знак јединства човека са Богом.“

Преосвећени Епископ Сава је додао: „Сваки онај који желе да се спасе почиње тако што се крштава, што постаје члан Цркве Христове, део и удео тела коме је глава Христос. Крштење је, дакле, почетак нашега спасења. Својим примером Господ наш Исус Христос нам показује којим путем сваки од нас треба да крене да би наследио Царство Небеско“.

Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј на празник Богојављење, у среду 19. јануара, служио је свету архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану.

Преосвећеном Епископу саслуживао је велики број свештенослужитеља уз молитвено учешће многобројног верног народа.

После прочитаног јеванђељског зачала, а по благослову Епископа Јеротеја празничном беседом верном народу обратио се презвитер проф. др Србољуб Убипариповић. На крају евхаристијског сабрања Епископ Јеротеј је извршио чин Великог водоовећења.

Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског и шеф Кабинета Патријарха Порфирија, началствовао је 18. јануара 2022. године, на Крстовдан, светом архијерејском Литургијом у Придворном храму Светог Симеона Мироточивог у Патријаршији српској у Београду.

Саслуживали су архимандрит Нектарије (Самарџић) из Епархије британско-скандинавске; протосинђел Нектарије (Ђурић), главни секретар Светог Архијерејског Синода; ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве; и ђакон Никола Костић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

По одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи отказао је учешће у организацији манифестације Пливање за Часни Крст, која је требала да се одржи на Крстовдан, 18. јануара 2022. године, на базену СЦ Ташмајдан, а у којој је требало да учествују ђаци београдских основних школа. 

Спортски савез Београда и Градски секретаријат за спорт и омладину, који су намеравали да буду суорганизатори ове манифестације, такође су одустали од њене реализације. Међутим, до нас су дошле информације да извесне невладине организације, које немају структурну везу са Српском Православном Црквом, намеравају да упркос тешкој епидемиолошкој ситуаццији, ипак, организују ову манифестацију. Наглашавамо да за то немају благослов Цркве, а да родитељи децу шаљу на сопствену одговорност. 

Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке

Извор: Инфо-служба СПЦ

У  недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, када се богослужбено прославља свети славни и свехвални пророк Малахија и Свети добропобедни мученик Гордије, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару. 

Преосвећеном владици саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвени славословни дорпинос певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством др Катарине Станковић. 

Након прочитаних светописамских одељака које Црква износи пред литургијско сабрање у овај недељни дан, који богослужбено у духу претпразништва најављује радост празника Божјег јављања на Јордану, Епископ топлички је сабрану евхаристијску заједницу поучио речима надахнуте омилије. Говорећи о значају догађаја Божјег јављања на Јордану, Епископ Јеротеј је указао на значај Светог Јована Крститеља, између осталог рекавши: Свети Јован Крститељ је претеча, онај који припрема пут за долазак Господњи. Рођен је на чудесан и необичан начин интервенцијом Божјом, јављањем Светог архангела Гаврила у јерусалимском храму његовом оцу првосвештенику Захарији. Свети Јован је био анђео у телу зато што се још у утроби матере своје испунио благодаћу Духа Светога, а био је и анђео зато што је читав живот свој провео у пустињи строго се подвизавајући. 

Пре почетка свете архијерејске Литургије, Епископ Јеротеј је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у присуству председника републике Србије Александра Вучића и верног народа, служио помен почившим Оливеру Ивановићу, од чијег трагичног упокојења се навршило четири године. 

Извор: Телевизија Храм

Разговор је објављен на страници interaffairs.ru на сам дан празника Рождества Христовог,  чиме је  учињена велика част нашој Цркви

1. Ваша Светости! Ове године сте обележили 60. рођендан, а претхдоно сте изабрани за Патријарха српског. Дозволите да Вам честитам како јубилеј, тако и устоличење.

За мене је изузетна привилегија могућност да општим са читаоцима вашег утицајног и реномираног часописа. Веома сам захвалан на томе. Ову прилику морам да искористим да вашу публику крупним словима подсетим на вековне везе Српске Цркве, a Црква није друго него сав крштени народ Божји, са Русијом. Нећу говорити ни о средњовековљу, ни о добу грофа Саве Владиславића Рагузина, чак ни о читавом двадесетом столећу који је обележен страдањем, али и снажењем и продубљивањем братских односа доласком избеглих Руса у Србију и у друге наше области јер су, ево, за последње две и по деценије трећег миленијума, те везе још више оснажиле на економском и политичком, а наравно на духовном пољу постале чвршће, рекао бих, него икада пре.

Таквом изузетном квалитету међусобних веза су допринеле и личности које као амбасадори представљају Руску Федерацију у Србији. Мада различити по темпераменту, спољашњим особинама, они су људским квалитетима, по пријатељству, штавише братству које препознају не само политичари, него рекао бих сваки човек у Србији, постали и остали символи сарадње између два народа. Данас са задовољством размењујем мишљења са амбасадором Боцан Харченком, чија смиреност, готово монашка, даје сигурност и чврстину ставовима и анализама које износи. Морам да се молитвено сетим блаженопочившег амбасадора Виталија Чуркина, који је због одбране интереса нашег народа, али и заступања правде и међународног права, остао овде упамћен као својеврсни димпломатски витез, јунак. Бог да му душу прости. Наравно да је ове деценије светске, међународне политике и дипломатије, обележила личност министра Лаврова. Српски народ је, на жалост или на срећу, на послетку Бог зна, сувише често у фокусу те политике и дипломатског надметања. Стога увек са надом очекујемо речи Његове Екселенције Лаврова у неком светском форуму или престоници.

Захваљујем вам на честиткама. Захвалан сам, превасходно, Господу на свему што ми је даривао у животу. Моја лична максима могу бити речи светог апостола Павла: Шта имаш што ниси примио, и ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1Кор 4, 7). Можда се мудрост живота достиже онда када човек доживи духовну тачку у којој схвати да је све дар Божји, а његово биће и све што чини уздарје на тај дар.

Јубилеји, пак, служе да човек са извесне дистанце погледа свој живот и да види колико је послужио другима, увек имајући у виду да је Господ дошао у овај свет да служи, а не да му људи служе, и да да живот свој у откуп за многе.

2. Почетком године, говорећи о Косову и Метохији, нагласили сте, цитирајући блаженопочившег Патријарха Иринеја, да „највећа брига и даље је наше многострадално Косово и Метохија, наш духовни Јерусалим“. Повремено чујемо о нападима и пљачкама православних храмова. У чему видите највећи проблем: је ли то обичан криминал или израз мржње националистичких или радикалних снага, неделовање власти или недостатак напора на очувању права и јавног реда?

Још од краја осамдесетих година прошлог века наметнуо се утисак да  је албански живаљ дисциплинован и хомогенизован у остварењу политичких циљева. Могуће је да је то природан резултат родовског уређења. Ипак, много тачније је рећи да су напади о којима говорите резултати свих фактора које сте навели, а и једног који нисте, а то је инострани, који могуће не подстиче и не иснпирише нападе, али од јула 1999. године, кад затреба веже себи мараму преко очију.

За нас је ипак, од свега најважније да су Косово и Метохија наш духовни Јерусалим. Јевреји су током миленијумских егзодуса у дијаспори говорили: „Догодине у Јерусалиму.“ Српска омладина се поздравља са „догодине у Призрену“ манифестујући да чува свест да је Призрен царски град, престони град, Душанов град, да зна да се, на пример, вредност храма посвећеног Богородици Љевишки, названој по средњовековном топониму, не може измерити никаквим земаљским благом. При томе, они не позивају на сукоб или на било какву агресију. Наш пут, пут наше државе, нашег народа и Цркве је пут дијалога, мирољубиве коегзистенције, уважавања сваког људског бића, свих позитивних људских уверења. Али то не значи никакав релативизам од стране Цркве по овом питању. Црква, али и патријарх лично, настоји да непосредно и систематски, на различите начине по питању Косова и Метохије као заветне српске земље, утиче на дух времена, на биће народа, на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, како би начин размишљања младих нараштаја изражен у максими „догодине у Призрену“ био трајна парадигма. 

Руској држави која се не либи и да уложи вето у Савету безбедности, Руској Православној Цркви, другим помесним Правосланим Црквама, и у грчком и у словенском свету, као и папи Фрањи бескрајно смо захвални на подршци у борби за правду и мир, за Косово и Метохију. Није ме напустила нада да ће и у западном свету бити више личности, уметника, интелектуалаца, као што је Хандке или некада археолог и историчар Габријел Мије, који је косовско-метохијске фреске означио најлепшим творевинама средњовековне Европе и поручио: „Срби, не бојте се, ви и ваше фреске сте потребни свету и његовој историји!“

3. Какви су услови за организовање духовног и богослужбеног живота на Косову и Метохији?

Намећу се одређене паралеле између духовног живота на Косову и Метохији и духовног живота у Европи, прецизније на њеном западу. У јужној српској покрајини велики је број руинираних, девастираних, обесвећених, порушених, стога и празних храмова у којима је вековима служена Литургија. У Европи је, такође, велики број, празних храмова, са том разликом што нису порушени, нити обесвећени од оних који Христа и Цркву Његову не желе. Храмови у којима је вековима служена Литургија претворени су у ресторане, тржне центре, различите туристичке атракције, дискотеке и слична места масовне забаве. Могуће је да отуда и потиче неосетљивост према уништавању цркава у овом делу Европе и страдању хришћана.

Молим читаоце да ми опросте уколико препознају горчину и јеткост у мојим речима, јер ме је 1985. године, у манастиру Мушутиште рукоположио владика Павле, потоњи патријарх српски. Тај манастир је из 14. века и, претпостављате већ, становници тог краја су га 1999. године, порушили до темеља, уосталом као и парохијску цркву у селу, исто из 14. века, док су све српске куће у том селу спалили. Протерани Срби из Мушутишта, сваке године на Педесетницу, јер је храм био посвећен Светој Тројици, долазе, уколико их не спрече, на рушевине манастира мог посвећења, где се служи света Литургија. И то је слика духовног живота на Косову и Метохији. Значи, тамо где је храм порушен или спаљен, уколико месне власти не спрече, служи се једном годишње, на дан светитеља коме је храм посвећен. Тада се ту окупи и народ. У северном делу покрајине, где је српски православни народ остао у апсолутној већини, може се рећи да се црквени живот одвија нормално, уобичајено, као и другим деловима Србије, у Српској Републици, Црној Гори и тд. У тзв. српским енклавама, заправо правим гетоима, где су Албанци у већини, рекао бих највећој срамоти на лицу Европе у 21. столећу, духовни живот такође постоји. И тамо свака енклава, сваки гето има свештеника или свештеномонаха који служи редовно у храму. Може се рећи: богослужења се одржавају редовно, уобичајено, али то „уобичајено“, треба схватити веома, веома условно, јер се и свакодневни живот одвија само унутар тих енклава, понегде у једној или две улице, из које је веома ризично изаћи, поготово женама и деци. Када се узму у обзир сви ти варијетети, затим епидемијa вироусом ковид-19, која није заобишла ни јужну српску покрајину, мора се рећи да је духовни живот врло добро организован, а да је за ово заслужан Епископ рашко-призренски Теодосије са монаштвом, свештенством и верним народом.

4. Ове године навршава 80 година од почетка геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској, где су стотине хиљада Срба окрутно убијени у концентрационим логорима. Како Српска Православна Црква обележава тај датум?

У центру свих годишњица које Црква обележава, увек је света Литургија. Тако ће, свакако бити и овог пролећа, када се навршава годишњица почетка ужасног и небивалог страдња, геноцида који је извршен над српским православим народом, над нашом браћом Циганима и над нашом браћом Јеврејима на подручју марионетске нацистичке творевине којој су дали име „Независна Држава Хрватска“. Литургију ћемо, ако Бог да, тим поводом служити у Јасеновцу, који је највеће стратиште, али и на другим местима. И света Литурија коју ћемо саборно служити током редовног пролећног заседања Светог Архијерјеског Сабора биће у знаку мучеништва свих страдалих у том вероватно најсуровијем и најсвирепијем, а у исто време планском и систематском затирању једног етноса у савременој историји. Циљ сабирања у Јасеновцу и на другим местима масовних егзекуција невиних јесте да молитвом, служењем Литургије, сви стекнемо благодат Духа Светога, да преображавамо себе, јер без Литургије, без молитвеног погружавања у тајну крста Христовог, у тајну мучеништва и тајну васкрсења, савремени човек се може начас претворити у немилосрдног осветника. То би значило само нови круг несреће којој не би било конца. Молитвом преображени православни човек никада није и никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Отуда се многи који не познају дух и етос православља чуде како православни човек може да прашта. Православни хришћанин ће увек градити мир, пријатељство, а не освету. Сваки хришћанин мора све своје дарове да користи ради мира и разумевања међу људима. Српска Православна Црква ће наставити да подстиче и афирмише историчаре и друге научнике да раде на утврђивању историјске истине, ради разобличавања ревизионизма који и овде на Балкану, али и широм Европе, има једноставан циљ: аболирање нацистичких и фашистичких злочинаца, а тада не би требало искључити могућност да се поново покрене та спирала зла.

Подвлачим да ни историјско продубљивање знања, ни имплементација тог знања у школама и на факултетима не треба и не сме да служи злопамћењу, већ да буде опомена свима да се такво зло, какво су доживели Срби, Јевреји и Цигани у Другом светском рату, предупреди и да се никада и нигде не понови.

5. Верујем да ћете се сложити да амандмани који су донети у Парламенту Црне Горе на Закон о слободи вероисповести представљају позитиван корак: неће бити национализације храмова, дискриминациони закон је коригован. Међутим, нису сви проблеми решени. Црногорска страна је осујетила потписивање споразума са СПЦ, истовремено права Католичке цркве су заштићена конкордатом, муслимани такође имају споразум са државом, а СПЦ нема. Да ли ће бити потписан споразум?

Ваше запажање у потпуности осликава односе Цркава и верских заједница и Владе у тој републици. Ми смо, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом у Црној Гори, који је показао своје право, блиставо лице, током недавних литија, спремни да учинимо све што до нас стоји да се такав положај, заиста неправедан, неравноправан, а узевши у обзир састав становништва и историју, потпуно апсурдан положај наше Цркве, измени. Наравно, на добро свих, државе, Цркве, оних који јесу верници Српске Православне Цркве и оних који то нису. Нико не сме да буде оштећен или ускраћен за своја права, на рачун оног другог. Понављам да смо спремни да размотримо све опције текста Уговора, оне које су до сада биле у оптицају, али ми сматрамо, наш правни тим, да има места побољшању. Ако буде сврсисходно, можемо кренути и од белог папира. Све на добро народа. Као и у било ком другом послу, ја и у овом желим да на исти начин уважим и заштитим интересе обе стране, а поготово што обе стране заправо у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. У догледном времену, чије трајање је пре свега одређено смиривањем политичких размимоилажења у Црној Гори, доћи ћемо до решења на добро свих. Потпуни смо једномишљеници са нашим архијерејима у тој републици, митрополитом Јоаникијем, владиком Методијем, свештенством, монаштвом. Спремни смо да предано радимо на остварењу циља.

6. У Хрватској се у децембру прошле године десио разоран земљотрес, страдали су храмови СПЦ, многи Срби су изгубили кров над главом. Како сада стоје ствари са обновом храмова и са помоћи онима којима је то потребно?

Девет месеци после земљотреса који је погодио Загреб, главни град Хрватске, уједно и седиште Епархије загребачко-љубљанске којом и даље управљам, суочили смо се са још једним разорним земљотресом који је погодио део Хрватске познат под именом Банија. Овај простор је вековима припадао граничном подручју Аустроугарске царевине, званом Војна крајина, у којем су већински православни Срби, бранили њене источне границе од суседног Отоманског царства. Као последица Другог светског рата, затим трагедије пражњења Републике Хрватске од Срба у рату деведесетих, етничка структура становништва се тамо значајно променила тако да је данашња Банија слабо насељена и економски неперспективна, а земљотрес је још више погоршао и онако тешке   услове за живот преосталог становништва. И пре земљотреса сам тамо носио  хуманитарну помоћ. Веома тешко су живели они  који су смогли  снаге да  после рата остану. До појединих села није  дошла у трећем миленијуму електрична енергија. Учествовао сам у договорима са  Владом Хрватске да наша села добију  струју. Можда ми не бисте веровали на реч, да и то постоји у Европској унији. Куће неомалтерисане, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена. Е сада је на такву сиротињу дошао  и земљотрес.

Тада је наша Црква организовала скупљање помоћи за пострадале, којих није било мало. Земљотрес се десио крајем децембра тако да смо се усредсредили на набавку стамбених контејнера, како  би они без крова над главом преживели зиму. Пошто земљотрес није правио разлику, ни ми, наша  Црква није правила разлику коме даје те  контејнере за привремени смештај, да ли су римокатолици или православни. Земља се непрестано тресла кроз стотине мањих земљотреса који су, недељама и месецима додатно уносили немир и страх. Неки храмови су потпуно срушени, а други су неупотребљиви, јер су ризични за одржавање богослужбеног живота. Годину дана након земљотреса, благодарећи љубави многих, отпочела је обнова храмова и многих домова наших верника, али свакако не оним темпом који би био задовољавајући. Посебну захвалност дугујемо сестринској Руској Православној Цркви која је међу првима понудила помоћ и преузела да у потпуности обнови храм Рођења Пресвете Богородице у граду Глини, јер је сам тај храм, усталом каои тај град, место ужасног, тешко описивог страдања, мучеништва хиљада православних, у Другом светском рату, тако да  за нас има посебан значај.

Предстоје године обнове у којима ће, надам се, држава преузети руководећу улогу. То свакако неће умањити наше напоре да се обнови оно што је за обнову али, пре свега, да се сачува становништво које ће, уколико му се не понуде какви-такви услови за пристојан живот, наставити са одсељавањем са вековних огњишта.

7. Ваш однос према стварању неканонске Православне цркве Украјине (ПЦУ) од стране Цариградске патријаршије је познат. Сада СПЦ има сличан проблем на својој канонској територији у Црној Гори. Шта можете рећи о овим процесима који се одвијају у православном свету?

Ипак ћу морати да вас делимично демантујем. Може се рећи да у Црној Гори постоји група црквених деликвената, опскурних фигура, који готово сам сигуран, ни сами не верују у то да су они некакви свештеници, а да је њихово удружење некаква црква. Они су, реално, само лоши глумци. Предводи их један распоп за кога сви у Црној Гори знају да је од ране младости био у служби комунистичке тајне полиције која је прогањала Цркву. Њихова прича сада је негде између фарсе и комедије, а нема сумње да ће у последњем чину сви актери открити да играју у ријалити трагикомедији. Заиста је тешко разумети и оне који још увек подржавају тај пројекат. Никакве реалне проблеме у Црној Гори ја не видим. Знам да се Ваша дигресија, макар била само подстицајни шлагворт никако не би допала поменутим епископима Јоаникију и Методију, који су заиста прави витезови православља.

Наш став према црквеном проблему у Украјини, свима је добро познат, верујем и нашим читаоцима који се интересују за ове теме. Рећи ћу само да, упркос запањујуће лакоће са којом је Цариградска Патријаршија занемарила свете каноне, еклисиологију, вековно устројство Православне Цркве, Свето Предање, ми суштински као, сигуран сам, и сестринска Руска Црква, не одустајемо од љубави према Мајци Цркви и надамо се, молимо се, да ће доћи дан, и то што пре, када ће бити одбачени ванправославни антицрквени утицаји и нецрквени пројекат који, колико сам у могућности да видим, никоме ни у Украјини није донео ништа добро, и када ћемо се сви у духу саборности Цркве, вратити братољубљу и свеправославном решавању свих проблема.

8. Одржавате редовне контакте са амбасадором Руске Федерације у Републици Србији Александром Боцан-Харченком. О којим питањима се разговара на састанцима?

Није непознато у oвдашњим дипломатским и политичким круговима да сам од првог дана на месту предстојатеља Српске Цркве, предност у консултацијама о питањим која се тичу Православне Цркве у свету, проблема са којима се генерално хришћани сусрећу данас, као оним у вези са положајем српског народа, давао Његовој Екселенцији Александру Боцан-Харченку. Смиреност у дијалогу која заправо манифестује поузданост и чврстину ставова које заступа, импонују сваком саговорнику, било да се у свему слаже, било да има различито мишљење.

9. Сусрећете се и са америчким амбасадором, као и другим западним дипломатама лоји често „саветују“ Србима да се оријентишу на ЕУ и да се дистанцирају од Русије.

Као и амбасадор Боцан-Харченко и амбасадори западних држава схватају и прихватају да су моје интенције више духовне, а мање политичке. Са друге стране сви смо упознати да Српска Црква има бригу и одговорност према њеном верном народу који у великом броју живи у САД и земљама Европске уније. На послетку, ја себе доживљавам као интегралног Европљанина, који воли наш стари континент у његовом тоталитету, од Лисабона до Владивостока. И када критикујем западну политику, не престајем западну цивилизацију да поштујем и доживљавам као део свог идентитета и део идентитета мог народа.

10. Многи данас у православном свету расправљају о последицама епидемије COVID-19. Ваш претходник, Светејши Патријарх Иринеј, заузимао је строго канонски став у погледу поретка Богослужења и обављања Причешћа. Покушаји десакрализације простора храма, кашичице за свето Причешће, икона и крстова изазвали су неједнозначну реакцију међу православним верницима. Било је и представника Цркве који су изразили солидарност са таквим приступом, признајући могућност заражавања од светих предмета. Да ли СПЦ одржава континуитет по овим питањима?

Без сваке сумње. У нашој Цркви у Београду и другде, лично познајем неколико свештеника који су, на пример, када је зараза вирусом ХИВ, била на врхунцу, били духовници у болницама у којима су се лечили заражени. Служили су Литургију сваког дана, причешћивали са са оболелима и данас су живи и здрави. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију ковидом-19 да се зараза шири причешћем? Веома мало. Тако да за нас то није тема. Ми се молимо Богу да зараза што пре прође, али да ми православни хришћани, као и сви други људи, до тада не постанемо жртве свесног сејања страха и то не само од вируса, него страха од ближњег са ким поручују треба да држимо социјалну дистанцу. За нас православне важе отачке речи Видео си лице брата свога, видео си Бога свога, а не Сартрове да је мој ближњи, мој пакао. За Цркву, за духовнике, верујем и психологе, главна тема треба да буде како људи да сачувају духовно здравље у овим околностима, односно да сачувају богомдану слободу.

11. Задњих дана се активно расправља о изјави руководиоца представништва Цариградске патријаршије при Светском савету цркава у Женеви, архиепископа Телмеског Јова о реформи календара у православном свету како би се утврдио заједнички са католицима датум прославе Ускрса. Какав је ваш став према овој изјави?

Наша Црква се тим послом неће бавити. Истина је да то није догматско питање, али и када су неке Православне Цркве прихватиле нови, грегоријански календар, у њима су настали сукоби у вези са тим. То није богословско питање par exellence, није ни суштинско, стога претпостављамо да га владика Јов није поставио због неког непринципијелног разлога, већ  вероватно из неких практичних разлога, везаних за грчку дијаспору, ферије запослених и студената или слично. Српска, пак, дијаспора, не исказује такве потребе, без обзира на то што има сличне потешкоће. Има низ суштинских ствари које треба решити у дијалогу са римокатолицима, а који нас води ка једном, од Господа заповеђеном циљу да сви једно буду.

12. Ваша Светости, желимо да Вам се захвалимо на подршци Руској Православној Цркви по питању црквене ситуације у Украјини. Какав је актуелан став СПЦ по том питању?

Ми нећемо мењати наше ставове. Дајемо и наставићемо да дајемо снажну подршку Митрополиту Онуфрију и његовој Цркви. Ваша малопређашња аналогија, између Украјине и Црне Горе, јесте недовољно прецизна, али је разумљива. И ми смо, као и ви, доживели распад федералне државе, када су непријатељи православља, а ја бих рекао непријатељи хришћанства, видели шансу да поцепају аутокефалне или аутономне Цркве. Због тога ми добро разумемо шта се догађа у Украјини. Због тога високо ценимо начин како је блаженог спомена патријарх Алексије водио брод Руске Цркве у тим олујним и бурним временима, а како је патријарх Кирил, смело ћу рећи, тријумфално води у трећем миленијуму. Најшира могућа слобода, потпуна аутономија у управљaњу коју је Руска Православна Црква омогућила Украјинској Православној Цркви, пример су највеће могуће икономије и црквене свести.

13. Зна се да држите предавања на Богословском факултету Универзитета у Београду. Да ли бисте могли да испричате о значају факултета за Србију и српски народ, о његовој садашњости и будућности?

Као предстојатељ Цркве више нисам у могућности да предајем на факултету, али моја се љубав заиста може поистоветити са љубављу према мајци хранитељки. Та љубав моја траје дуже од четири деценије. Данас се највише старам да се код студената одржи истовремена приврженост и светом олтару и наставној катедри, односно да разумеју да теологија није само подвиг интелекта, изузетних људских способности и разумевања. То јесте потребно, али је недовољно. Теологија је подвиг, подвиг целокупног бића и живота у Духу Светом.

Факултет је веома важан у животу наше помесне Цркве. Он је извор сталне обнове наше богословске мисли, извор верности Светом предању наше Цркве, извор духовне просвете...

14. Ваша Светости, добро је позната улога Руске Православне Цркве, руског бизниса и руског политичког руководства у остваривању пројекта храма Светог Саве у Београду, његовог унутрашњег уређења. Управо је ту одржано заседање Архијерејског Сабора СПЦ, на којем сте изабрани за Патријарха. Како оцењујете допринос Русије стварању храма? Да ли је познат датум његовог освећења?

Прича о храму Светог Саве, као заветном храму читавог српског народа, је заиста велика и сложена, јер је вишевековна и  започета је још у 16. веку, када су Турци спалили мошти нашег највећег светитеља и када се наш народ заветовао да на месту где је то учињено подигне своју навећу цркву. Српски народ, његова Црква и држава су тај завет почели да испуњавају још у 19. веку, а храм је почео да се уздиже у годинама између два рата, у време патријараха Варнаве и Гаврила. У време фашистичке окупације, а потом и вишедеценијске комунистичке диктатуре, градња ове светиње је стала. Изградњу поново покреће мој претходник, блаженопочивши патријарх Герман, а настављају и окончавају је патријарси Павле и Иринеј. Напоменућу овде да је патријарх Павле у годинама југословенског грађанског рата обуставио радове на храму иако је средстава за то тада било, јер је то било време страдања српског народа. У изградњу овог храма су уткани векови и небројено мноштво приложника.

С обзиром на испреплетаност руске и српске историје, било би и чудно да Руси немају значајну улогу и у овом великом српском подухвату у славу Божју. Сви смо веома благодарни Његовој Светости Патријарху Кирилу и Руској Православној Цркви на помоћи која је отворила пут да се крене са радовима на унутрашњем украшавању храма Светог Саве. Сам председник Путин је још 2011. године, када је први пут посетио храм, показао интересовање да и велики руски народ и држава буду део овог заветног подухвата српског народа. Заиста благодарни смо и руским компанијама, Гаспрому и другим, које су омогућиле да руски уметници искажу своје богомдане дарове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Сада је и тај сегмент градње окончан. Преостаје нам само још и велико освећење храма, па да са миром у души кажемо да смо ми Срби свој завет у потпуности испунили према свом највећем светитељу и просветитељу, Светом Сави.

15. Године 2008. изабрани сте за председника Савета Републичке радиодифузне агенције Србије. Какав је Ваш однос према медијима, радију, телевизији, друштвеним мрежама? Какву улогу, по Вашем мишљењу, могу да играју у промовисању хришћанских вредности?

Нама изгледа да 2008. није толико далека, али у контексту медија, комуникационих и информационих технологија, представља већ далеку прошлост. Црква има обавезу да прати развој медија и да своју мисију сведочења Христа распетог и васкрслог по формату, начину елаборације прилагоди новим медијима. У дигиталном свету не постоје границе ни између континената, а камо ли између религија, цркава и слично. Показали су ми пре неки дан веома занимљив програм који Одељење спољних црквених послова Руске Патријаршије на српском језику емитује на друштвеним медијима. Програм је поучан, промишљено је прилагођен укусу једног дела популације, занимљив је јер поклања пажњу и неким рубним феноменима. У нашој Цркви, уз друге просветне и мисијске послове, управо градимо медијски систем који треба да иде у сусрет потребама савременог човека окренутог друштвеним медијима, па нам је програм који нам је на нашем језику серивиран из сестринске Цркве драгоцен путоказ при опредељивању садржаја и карактера програма.

Извор: https://interaffairs.ru/news/show/33165

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије хиљадама верника, пријатеља и доброжелатеља из Отаџбине и са разних страна света, православних Срба, као и сестара и браће других вера и нација, који су се последњих дана јављали изражавајући интересовање, молитвом прожету бригу и жеље за његово оздрављење и брз опоравак, овим путем захваљује и са љубављу их обавештава да се стриктно придржава свих лекарских упутстава и медицинских мера, а да се усрдно моли за оболеле од вируса корона и за престанак епидемије. Његова Светост се осећа добро, опоравак иде предвиђеном динамиком, док послове и обавезе извршава у мери коју омогућава од лекара прописани режим живота и рада.

Извор: Инфо-служба СПЦ