Крајем месеца децембра изашао је из штампе нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Ако можеш веровати: Вера и чудаˮ. 

Према већ устаљеној концепцији, овај број почиње уредничким уводником у којем презвитер др Оливер Суботић чини осврт на тему броја, указујући на значај тврде и постојане вере која је дар Божји. Ако можеш веровати… Јака вера има силу да покреће чак и планине, и да их потом премеће у море (Мт 21, 21). Но, како нам то тумаче Светитељи Цркве и савремени богослови који им верно следују (попут поменутог лимасолског митрополита), најважније чудо које нам је свима и свагда потребно јесте „померање“ планина грехова са наше душе и њихово „потапање“ у море милосрђа Божијег. За то најважније чудо треба непрестано да се молимо, јер оно треба да се деси у животу сваког од нас, закључује презвитер др Оливер Суботић.

 

Уводни део новембарско-децембарског броја доноси два катихетска текста који указују на правилно читање Светога Писма о којем пише схиархимандрит Аврам Рејдман, као и на смисао дивљења на које указује знаменити митрополит Калис Вер.

 

О значају, смислу и богослужбеним особеностима празника Рождества Пресвете Богородице читаоци могу да читају у рубрици Материк, у оквиру које је објављен ауторски текст Митрополита Сервије и Козане Дионисија, који говорећи о Пресветој Богородици поучава: Душа хришћанска се увек са страхом и поверењем детета окреће Пресветој, јер је она мајка, и у њеном пресветом лицу сваки верник види своју мајку, ону која га је дојила, која га је у наручју држала, која га је штитила и грејала својим загрљајем.   

 

Поводом две деценије од упокојења знаменитог професора Православног богословског факултета у Београду, протопрезвитера-ставрофор др Лазара Милина, редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси сведочење Бошка Јелачића, наставника математике и физике из Сомбора, који је почившег проту познавао. Према речима уредника „Православног мисионараˮ ово сведочење представља прилог сећању на неправедно заборављеног професора апологетике, који се није плашио да укрсти копља са перјаницама марксистичке мисли у време када се за „погрешну“ реч лако одлазило директно у затвор. 

 

Др Александар Милојков наставља са вођењем своје рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, а у овом броју наше читаоце је обрадовао текстом под насловом Онтологија и етика – кратке ноге натурализма. Аутор у тексту наглашава да човек јесте од праха земаљског (Пост 2, 7), али оживљен Духом Божијим, те укупно као биће створен по обличју Божијем (Пост 1, 27). И управо се због тога човек категоријално разликује од осталог живог света, иако са њима дели прах земаљски од којег је и сам створен. 

 

Тематски део 382. броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве својим ауторским текстом отвара протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого. У свом тексту под насловом „Иди од мене, Господе, јер сам грешанˮ, указује да у свету између свеопште претплаћености на спасење и потпуне индиферентности ка спасењу, чудо врло често постаје само пожељни инструмент наше самоуверености. А тамо где има самоуверености, још се није родила вера, поучава прота Дарко Ђого. 

 

Ђакон Владимир Пекић пише о вери у чуда, уз указивање на правилан приступ чудима. Речи Јеванђеља упућују на то да је сваки трен постојања чудесан и по мери вере уводи човека у тајну коначне истине света, тј. Царства Божијег. Сходно томе, чуда и свети који их кроз векове чине, чак и већа од Христових, јесу стална потврда те стварности која треба да пробуди жудњу за блискошћу Божијом, истиче ђакон Владимир и додаје да: Нека чуда имају за циљ да покажу на који начин Бог исправља и исцељује људске недостатке, немоћи и болести. Друга, пак, за сврху имају да покажу силу и надмоћ Божију у односу на творевину.  

 

Тематски део овог броја нашег часописа доноси још неколико ауторски текстова чији је циљ да укажу да хришћански начин живота не подразумева веру у чуда, већ увек и искључиво чудо од вере. Из централног дела овог броја истичемо следеће наслове: Чудо као плод вјере; Трпљење је највеће чудо; Чудо као сусрет сапутника; Вера у чудесно оздрављење када је болест најтежа. 

 

На правилно читање и разумевање посланица Апостола Павла, указује схиархимандрит Аврам у интервјуу који је објављен у рубрици Хришћански живот. 

 

Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе у овом броју доноси интервју са Маријаном Пилиповић писцем духовне поезије, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства, поручила је Маријана Пилиповић у овом надахнутом и поучном разговору. 

 

У рубрици Хришћански живот објављен је текст о великом угоднику Божјем Светом Јовану Шангајском, чији живот и подвиг је био неодвојив од нашег народа. 

 

Др Ђорђе Вуковић пише о чудесном виђењу Светог цара Уроша. Уз подсећање на болне околности 1371. године приликом битке на реци Марици. 

 

У оквиру рубрике Из острошке ризнице, доносимо наставак приче о рукописном наслеђу манастира Острога. У другом делу текста мр Раде Булајић подсећа на телеграм који је послат од стране свештеника Михаиловића, по налогу Епископа Кирила, на име игумана Нинковића, Острог–Никшић од 23. априла 1913. године, у којем пише: „Победоносна Црногорска војска срећно заузела Скадар: Благодарност Богу и Чудотворцу узнесите“.

 

На завршним страницама овог броја представљамо књигу под насловом Душе Христове: Старац Јаков Цаликис Преподобни Давид Старац.

 

* * * 

 

Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе pretplata@spc.rs  или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs.

 

 

Препоручени садржај:

 

Интервју катихете Бранислава Илића са Маријаном Пилиповић: Господ верује у нас и у тренуцима када наша вера није јака

 

 

 

Катихета Бранислав Илић,

члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ  

задужен за односе са медијима

Извор: Православни мисионар

Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића:

Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла.

Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео.

Патријарх српски г. Порфирије

Извор: Инфо-служба СПЦ

Поздравно слово Патријархa српскoг Порфиријa вернима окупљеним на Светосавској академији у Њујорку, 30. јануара 2022. године.

Драга децо духовна, чеда Светог Саве,

Са небоземном радошћу честитам вам празник нашег оца, родоначелника и просветитеља рода нашег, првог архиепископа српског, Светитеља Саве, који као добри, мудри и брижни отац, није бринуо само о своме времену и тренутном поседу, већ је бринуо о поколењима и o „синовима својих синова“, издејствовавши историјску канонску самосталност наше Свете Српске Православне Цркве и једном за свагда определио и трасирао како наш историјски, тако и вечни духовни ход и циљ.

На том путу, који је са очинском љубављу и трудом пропутио и утабао, Светитељ је породио и утемељио идентитет и систем вредности нашег хришћанског народа. Бринући, тако, и о духовном и о друштвено-културном устројењу, поретку и напретку свог народа, написао је чувени Номоканон који је значајно допринео обликовању менталитета, сензибилитета и културе нашег народа. Савин систем вредности јесте систем универзално-обогаћујућих, вечних и непролазних јеванђелских вредности, које се стичу у ризници човекових унутарњих дубина, и које су исходиште, мера и орјентир аутентичног живота у било ком времену и простору.

Није изненађење, драга децо духовна, чињеница да су други народи и појединци са којима је Сава у свом времену долазио у додир, ма које вере и расе били, препознавали у Светитељу, у најмању руку, аутентичног, извандредног човека, који превазилази скучене људске оквире и калупе. У исто време, сви они су на неки начин, баш због тих вечних Савиних вредности које имају потенцијал да братски прихвате и обогате све без разлике, били и обогаћивани. То Савино предање, које нам је оставио, оспособљава и нас, да попут њега, сведочимо и светлимо то искуство јеванђелске вере у сусрету са било којим народима и културама, на свим меридијанима и у свим временима, тамо где нас је Бог својим промислом поставио. Следовање овом Савином предању, кроз векове, наш народ је учинило кадрим да обогаћује светску културу, али истовремено, и да буде обогаћен другим културама.

Плод духовног прегалаштва Савиног јесте и духовни залог трајног јединства српског народа. То је јединство које није изграђивано на спољашњим, пролазним и привременим темељима и вредностима, већ на Христу, као духовном темељу и врховној и непролазној вредности и на Светој Цркви Његовој. Сава је знао да једино ово истинско јединство јесте и залог сваког другог јединства, које превазилази оквире једног народа и простора. Зато је сасвим јасно како је на темељу оваквог уверења Сава развио љубав и благонаклоност према другим народима, али, сходно томе, и уживао љубав и благонаклоност других. Ова благословена размена и обогаћивање јесте и прихватање другог и другачијег, и у исто време афирмисање свог, личног. Стога, оно што нас Сава поучава јесте - да бисмо били универзални, морамо најпре бити своји. Да бисмо истински волели и поштовали своје, морамо имати Савину, односно јеванђелску - Христову љубав, којом Он воли читав свет и сваког човека.

Као добар пример овакве Савине вере и светосавског система вредност, јесте ви, чеда Светог Саве, младице родне и плодне. Иако сте расути по свету и интегрисани у просторе у којима живите, само када је вера међу вама жива и када живите њом, ви осећате и посебно јединство међу собом, али и истинско јединство са својом матицом. То је јединство у Цркви православној, јединство по живој православној вери. Стога, нема туђе земље, јер је сва Господња. И наша је, ако смо ми Господњи, ако смо Савини, ако смо на Савином путу.

На данашњи дан, призивамо молитве Светог Саве, који, будући српскога рода, као светитељ Божији припада свим људима, и свима онима који му се обраћају са молитвом отвореног срца излази у сусрет, као отац, брат и пријатељ.

Честитајући свима данашњи празник Светог оца нашег Саве, желим добро здравље, мир духовни и истински напредак свима вама браћо и сестре, вашим сродницима и свим људима добре воље.

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије

Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Порфирије: Нека би Господ дао да увек имамо смирења пред Богом и љубави према Њему, а када стојимо на та два камена, двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада на врхунцу у Царству небеском.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. јануара 2022. године, на празник Преподобног Антонија Великог, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан. Беседу Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости:

Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, речи самога Господа којима је сувишно било какво тумачење. Oне су саме по себи довољно једноставне и довољно јасне, толико да свако ако их се држи може да расте из тајне у тајну, из Откривења Божјег у Откривење Божје. Ми неретко постављамо многа питања и многе једноставне речи нам нису јасне зато што имамо потребу да правдамо своје слабости, да правдамо своје промашаје, да правдамо свој грех. Реч Јеванђеља, Реч Господња је једноставна и изнутра говори и обраћа се сваком човеку.

Стојећи скрушено, скромно и смирено пред лицем Божјим свако од нас могао би да осети и да каже: Господе, ја сам слаб и немоћан, ја сам грешан и не постоји ниједна реч, ниједан разлог спољашњи којим бих се могао оправдати, али хвала Теби, љубави Твојој и Твоме милосрђу што ниси дозволио да све свој склоности пустим да се спонтано развијају у моме животу, јер бих онда био неупоредиво слабији и падао бих још ниже него што сам пао. Дакле, слаб сам и немоћан, промашен и грешан, али Ти, Господе, знаш моје срце и Ти си љубав и Ти можеш све и свакога, па и мене последњег недостојног, узети у наручје своје.

Толико је, браћо и сестре, једноставна Реч Божја да њој није потребно никакво додатно тумачење. Исто тако, Реч Божја као упутство за наш живот опет је сасвим једноставна и јасна. Нема тог човека који не зна шта је добро, који не зна шта ваља чинити да бисмо као људи живели у сагласју са оним што је нормално, са оним што је природно наше стање. Бог нам је дао савест и сви изнутра непогрешиво, ако хоћемо да ослушнемо тај глас своје савести, знаћемо шта је исправно, знаћемо да разликујемо црно од белога, знаћемо да разликујемо шта је то здраво, а шта је нездраво. Али ако би неко помислио да, ето, не може довољно јасно и гласно да ослушне и чује своју савест, у данашњем Јеванђељу сам Господ каже: Ако хоћете да уђете у Царство Небеско тј. ако хоћете да будете нормални, читајте Јеванђеље и ту у Јеванђељу вам је дато шта је исправно, а шта неисправно. Дата је истина и она се јасно разликује од лажи.

Дакле, у закону Божјем, у заповестима Божјим нама је осликан лик и портрет свакога од нас уколико хоће да се уклопи у оквир замисли Божје, промисла Божјег, Његове љубави. Онда када пођемо путем живота у Христу препознајемо макар понекад да желимо да у потпуности будемо у наручју Божјем, да имамо потребу да се усавршавамо, да идемо ка савршенству. Кроз уста овога младића из Јеванђеља Господ нам је рекао да се држимо заповести Божјих које нас воде у слободу, које не укидају нашу слободу, него напротив воде нас у слободу од греха, од пролазности, од смрти, воде нас у слободу која се зове љубав као потпуно предавање Богу и потпуно предавање себе ближњем. Да би испуњавање заповести заиста било благотворно за нас, да би ослушкивање савести наших било спасоносно за нас, важно је да у темељу нашега труда, ма какав он био, будемо смирени и то управо значи Реч Господња: Ако хоћеш савршен да будеш све што имаш раздели и узми крст свој и пођи за Христом. То је, браћо и сестре, смирење. Шта ова реченица значи? То значи да независно од тога колики је наш иметак, било да имамо много или мало, једнако треба да се одрекнемо тога што имамо, у смислу да знамо да није имање оно што нас чини врлинским људима, да није имање само по себи оно што нам обезбеђује сигурност, оно што нас чини бољима од других, него да колико год имамо, имали мало или много, будемо свесни да наш живот не зависи искључиво и само о земаљском хлебу, који је потребан наравно за наш живот, него да наш живот и смисао нашег постојања зависи од сваке речи која излази из уста Божјих тј. Да поделити оно што имаш, одрећи се онога што имаш то значи ставити Бога на право место у лествици вредности свога живота, никада га не ставити на прво место, да оно што имаш буде и извор твога постојања, своје сигурности, твога достојанства, него да увек будеш свестан да је Христос живи Бог, алфа и омега нашега постојања, да можемо и читав свет задобити и сву славу овога света стећи и притом држати се и закона Божјег, али ако немамо смирења, тј. ако не утемељимо себе на Христу, ако нисмо спремни у сваком тренутку да прихватимо вољу Његову, вољу Његову за нас о нама, са благодарењем онда је несигурно и то што имамо, али је несигуран и чак овај наш ход путем држања заповести. Свака врста везивања.за било што што није Христос нас спречава да до краја препознамо љубав Његову и да се њему свецело предамо било да је материјални иметак, било да се то имање огледа у поседовању врлина, у испуњавању закона, јер онда испуњавање закона постаје спољашње и има за циљ да то други виде, да похвале и препознају, да кажу како смо ми добри и бољи од других. У таквом разумевању и испуњавању закона и поседовања иметка ми смо заправо губитници.

Ево, браћо и сестре, све што имамо Христа ради увек да будемо спремни да се одрекнемо, тј. и када то имамо да смо га се већ одрекли, да нам служи као дар Божји уз помоћ којег ми можемо да покажемо, потврдимо и пројавимо своју љубав у односу на ближње тако што то што имамо као дар од Бога не доживљавамо као своје него да делимо са другима било да је у питању материјални или духовни иметак.

Нека би Господ дао да увек имамо смирења и љубави, смирења пред Богом и љубави према Њему, а кад стојимо на та два камена, на двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада, браћо и сестре, у пуноћи у Царству небеском и на путу савршенства. Да Бог да да утемељимо себе у смирењу и љубави и да онда заиста у савршенству, ка савршенству из славе у славе растемо заједно са свима светима који су остварено Јеванђеље, који су Христос облагодаћени и који славе Њега Једнога у Тројици Бога, и ми им се придружујемо, Оца и Сина и Светога Духа сада увек и у векове векова. Амин!

Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског началствовао је на светом евхаристијском сабрању у понедељак 31. јануара 2022. године, на дан молитвеног прослављања светог Атанасија Великог и светог Максима Архиепископа српског, у храму посвећеном светом Атанасију Великом у земунском насељу Плави хоризонти. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско –карловачке у молитвеном присуству многобројног верног народа.

После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јеротеј се верном народу обратио празничном беседом између осталог рекавши да се Господ обраћа својим ученицима говорећи им да су светлост свету, што значи да и ми православни хришћани треба да светлимо свету онако како Господ каже својим ученицима.

Даље у беседи, епископ Јеротеј је додао да треба да живимо јеванђелски, да живимо по заповестима Божијим и да својим добрим примером, дајемо пример другима како треба да живе.

Један такав пример својим животом дао је и Свети Атанасије Велики, кога данас прослављамо. Говорећи о животу Светог Атанасија, Епископ Јеротеј је рекао да је он био велики бранилац православља који је живео јеванђељем, и да је својим животом дао пример на који треба да се угледамо.  

Говорећи о значају вере, Преосвећени Епископ  Јеротеј је истакао да нам је потребан ум да би разумели јеванђелске истине, али да нам је потребно срце и послушање да би исправно живели у Цркви.

На крају свете Литургије поводом храмовне славе, а у славу и част  светог Атанасија Великог,  Преосвећени Епископ освештао је славске дарове и преломио славски колач.

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је разговарао јуче и данас, на њихов  захтев, са одговорним политичким личностима из Црне Горе: потпредседником Владе г. Дританом Абазовићем, министром просвете, културе, науке и спорта др Весном Братић, председником Социјалистичке народне партије г. Владимиром Јоковићем, вођама Демократског фронта г. Небојшом Медојевићем, г. Андријом Мандићем и г. Миланом Кнежевићем, као и министром пољопривреде мр Александром Стијовићем и донедавним министром правде др Владимиром Лепосавићем.

Првојерарарх Српске Православне Цркве је са пуним уважавањем и поштовањем саслушао њихово виђење ситуације и прилика у Црној Гори. Патријарх Порфирије је свакоме од саговорника изразио једини могући став да се Црква ни на који начин не уплиће у страначка надметања већ да своју бригу и молитве упућује Спаситељу за добро, мир и напредак свих грађана Црне Горе.

Саговорници Његове Светости су се посебно интересовали за потписивање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. Патријарх је обрадован чињеницом да сви његови саговорници разумеју да је питање равноправности цркава и верских заједница цивилизацијског и демократског карактера, а сигуран је да ће Темељни уговор бити потписан чим се нормализују политичке прилике у Црној Гори.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Сава је рекао: „Чеда моја богољубљена, ми који смо примили од Господа бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада, (...) дужни смо да творимо свагда бесмртна дела у Христу.“

Ово нам је, као бесцен благо, на Великом црквено-народном Сабору у Жичи, оставио у аманет наш Свети отац Сава, знајући да ће небо и земља проћи, а да истина и испуњење вере остаје у векове. Непогрешиво уверен да је човеку могуће нешто трајно остварити само вером, Светитељ је, као јеванђелски мудри човек, који своју кућу зида на Стени, а не на песку (Мт 7, 24-25), најпре утврдио Цркву у свом народу као живо огњиште вере. Отуд је ово духовно неимарство Светог Саве по лепоти и вредности узвишеније и лепше од сваког другог градитељства, јер је Светитељ, попут апостола, обликовао срца свог народа овом спасоносном вером која и „горе помера". А на таквој вери је градио унутар свога народа, али и мостове ка другима.

Кроз историју човечанства, царства су долазила и пролазила, завојевачи надирали и нетрагом нестајали, али само је Светосавска Црква Христова за све то време достојанствено и одважно сведочила своје неодступно следовање непоткупљивим идеалима Неба, остајући притом на свим овоземаљским голготама уз род Немањин и Савин, неуморно га тешећи и крепећи да издржи и сачека зору сопственог васкрсења.

И како онда разумети време у којем данас живимо и како превазићи искушења којима је наше поколење изложено? Свакодневно смо запљускивани информацијама о томе да је читаво човечанство преплављено разним и дубоким кризама у свим сферама живота. Сведоци смо неразумевања, подела и поларизација на свим нивоима међуљудских односа: у породици, у браку, унутар радних колектива и тако даље и тако редом све до великих светских глобалних поедла. Све ове поделе су рефлексије наших унутрашњих располућености између оног што јесмо и оног што неприродно и узалудно покушавамо да будемо. У наше доба, невоље додатно продубљује глобална здравствена пошаст која је читаво човечанство суновратила у амбис неизвесности, још дубље отуђености и страха.

У човековим унутрашњим пространствима, која нису испуњена вером, расту недоумице, увећавају се страхови, бујају слабости. Тако живот у заједници постаје кошмар. Због тога, човек без аутентичног искуства ове Савине вере лако би дошао до језивог закључка: ништа нема смисла или други, мој ближњи, јесте моја претња, моја претња, мој пакао.

У времену девалвације непролазних, аутентичних вредности, човеку је вера потребнија него икада. Вера у то да смо ми чеда Неба, а не само пород земљин; да се свако од људи с разлогом обрео на овом успутном боравишту које називамо земљом. У таквом резоновању човек усељава у своје срце веру да за њега, његовог ближњег и сваког човека постоји план, промисао и дубоки смисао. У потрошачком и времену нарцисоидности, када је све доминантно усмерено ка забораву Христа као Хлеба живота, потребно је опомињати се Господњих речи: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих" (Мт 4, 4). То је Савина вера.  То је Савин систем вредности.

Светитељ нас подсећа да се старамо о својим ближњима јер су нам Богом дати да се не бисмо изгубили у самоћи или утопили у смртоносном мору егоизма. Савина вера исцељује душу, јача вољу, пружа храброст и снагу да срцем загрлимо ближње и никад да не упиремо прстом тражећи у њима ,,кривце“; да у односу са нашим комшијама, ма којој вери и народу припадали негујемо искрено пријатељство које неће моћи да угрозе испади појединаца било које стране, да батина и песница ни по коју цену не изражавају међуљудске односе у нашој средини, да разумемо да смо сви једни другима потребни.

Зато је наш категорички императив, молба и благослов: Ближњи је мој рај! Наш истински ближњи је најпре Бог, и сваки други човек као жива икона Његова. Искуство вере у Христа, светосавске вере, неутралише поделе, раздоре, искључивости које су  посебна пошаст савременог доба и које не мимоилазе ни наше народно биће. Искуство вере  изграђује поврење као прави аутентични стваралачки простор.

Велики апостол народа Павле, на кога се по свему угледао и равноапостолни Светитељ и отац наш Сава, поучава хришћане: „Вером ходимо, а не гледањем“ (2 Кор 5, 7). Зато, духовна децо, гледајте вером у Христа, вером ходите, чеда Светог Саве! Вером, која премешта и горе, а камоли привремене препреке; вером, која неравнине и стазе живота поравнава; вером, која жалости и невоље у радости и вечне победе премеће.

Вера извор свакога блага Светога Саве. Срећан и благословен данашњи празник свима и посебно срећна и благословена школска слава Свети Сава.

Беседа изговорена на Светосавској академији 27. јануара 2022. године

Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Порфирије: Данас се радујемо духовно као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим, онога који је једном за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов, јесте пут Јеванђеља Христовог.

Свети Сава, први Архиепископ српски, прослављен је 27. јануара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је, у заветном храму српског народна на Врачару, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, чију беседу доносимо у наставку:

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујемо се данас, радујемо се радошћу духовном, радујемо се као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим. Славимо данас онога који је једампут за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов јесте пут Јеванђеља Христовог. Славимо онога који је установио систем вредности по којем се рађамо, живимо и одлазимо из овога света. Славимо светитеља Саву, првог Архиепископа српског, првог Архиепископа наше Цркве. Он је успоставио систем вредности којим је наш народ кроз векове градио своје духовно биће, градио свој култ, тј. своју веру, а из култа, тј. кроз своју веру градио је и своју културу. Градио ју је тако да она има лични, саборни, наш печат. Управо због тога што је прожета Јеванђељем и Христом она је стекла способност да превазиђе уске границе себе, тј. једнога народа и постане део универзалне, свеопште, свечовечанске културе.

О Светом Сави сви много знамо. О њему се може говорити са разних аспеката: да је био мудар човек, да је био велики дипломата, да је градио мостове између људи и народа, да је сретао и оне који представљају друге народе, друге религије, друге културе, и да су га сви у сусрету са њим истински заволели, а кроз њега заволели и његов народ. Можемо говорити о томе да је био велики градитељ, да је био просветитељ, да је зидао школе, путеве и болнице, да је организовао економски живот свога народа. Можемо говорити много о томе да је био човекољубив, филантроп, миротворац, о томе да није разликовао људе, да је у свакоме гледао икону Божју и једнако вредног човека пред Богом. Још много тога можемо говорити говорити о Светом Сави коме је посвећен храм у коме се данас налазимо.

Налазимо се у Саборном храму нашег народа. На месту на којем су хтели да укину и да избришу значај Светог Саве у своме народу не само да је никао овај велелепни храм него је и наш народ сабран у њему, сабирајући се молитвама Светог Саве у личности Христовој, изградио себе као тело Његово, као Цркву. Дакле, тамо где је неко хтео да раслаби наш народ, слабећи или мислећи да може да раслаби име или утицај Светога Саве, родила се истинска и права велика снага, баш по речима апостола Павла да онда када изгледа да смо слаби и немоћни уколико смо у Христу, уколико се Њему обраћамо, уколико призивамо Његову благодат - постајемо силни и снажни. Баш онако како смо чули у данашњем Јеванђељу где сам Господ за себе каже: Ја сам врата Спасења. Он је, дакле, пут у снагу, у силу, али пре свега у смисао.

Дакле, Свети Сава је велики и највећи по много чему у нашем народу. Он је просветитељ нашег народа, али баш због тога што је разумео реч Христову да је Христос смисао пут и живот, баш због тога и пре свега због тога што је постао свети, што је постао светитељ. Свети Сава је, дакле, просветитељ нашег народа, јер је светитељ Христов. Он је највећи по томе што је у нашем народу утемељио православну веру, веру у Христа, веру у Бога, не веру у силу коју треба умилостивити, не веру у онога коме се треба додворити јер страхујемо од њега, не ни веру онога чије ћемо законе испуњавати и због тога очекивати адекватну награду. Бог откривен у Христу, Син Божји, Христос, јесте Бог љубав у својој суштини, а то значи да је Свети Сава утемељио аутентичну, јеванђељску, православну веру у нашем народу која значи поверење у Бога који је љубав, поверење у Његов промисао, поверење у то да он боље од нас зна шта је за нас најбоље. Свети Сава је увео наш народ у веру која је смисао постојања, не тек нека метафизичка сила, него Један у Тројици Бог, Личност која даје смисао нашем постојању у свему.  И онда када нам све иде од руке, али у истој мери онда када посрћемо и када се не реализују наши планови онако како смо их замислили, може бити да у том тренутку у нашој души бива изазвано незадовољство, чак и гунђање у односу на Бога, понекад да дођемо и на границу хуле. Али ако смо истрајни у оној вери која јесте поверење, у вери светосавској, пре или касније спознаћемо да је,  како јеванђелист Јован каже за Сина Божјег, Он Логос - смисао. Спознавши Њега као смисао препознаћемо смисао и у свему у шта нас је Бог увео. Нашавши се у датим околностима имамо увек шансу да растемо, да растемо у љубави, да растемо у праштању, да растемо у смирењу које није тек психолошки мир и психолошка хармонија у нама, него експлозија, вулкан смисла у којем све споља може да изгледа мирно, а у дубинама наше душе буја најбогатији, најразоврснији живот у Христу, духовни живот.

Дакле, браћо и сестре, драга децо, данас славимо Светог Саву који је пре свега ваш заштитник. Кад год имате неку недоумицу, кад год вам је тешко,  обратите се Светом Сави молитвом и знајте да ће чути ваш глас, глас вашег срца. Али и кад сте радосни, немојте опет заборавити на Светог Саву. Њему будете благодарни, а кроз њега наравно и Ономе који је темељ његовог живота, али и живота свих нас. Обратимо се Христу, Пресветој Богородици, да они буду са нама у све дане нашега живота.

Нека је срећна данашња слава, браћо и сестре, слава нашег православног српског народа. Свети Сава јесте наш родоначелник у Духу Светом, у Христу наш духовни отац, али као светитељ Божји он је и неко ко превазилази границе нашега народа и оквире наше помесне Цркве и припада свим људима као и сваки светитељ.

Нека је срећна и благословена слава! Срећан и благословен данашњи празник! Нека је благословено све нашој деци! Нека им Свети Сава буде и покровитељ и пример за углед. Срећна слава и да сте сви благословени!

* * *

Његовј Светости Патријарху саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава, многобројни презвитери и ђакони, међу којима је био и протојереј Леонид Калињин, председник Експертског савета Руске Православне Цркве за црквену уметност, архитектуру и рестаурацију. Лепоти свете службе Божје допринело је појање хорова храма Светог Саве.

На крају eвхаристијског сабрања патријарх Порфирије је освештао славске дарове и благословио верни народ који је испунио храм Светог Саве. Патријарх је честитао славу најмлађим светосавцим, њиховим учитељима и наставницима, свима онима који уче од вртића па све до највиших академских установа.

Празничном сабрању присуствовали су директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и најбољи светски тенисер Новак Ђоковић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

,,Ако се у некоме у толикој мери Христос примио и оваплотио и донео плодове у роду нашем - то је Свети Сава. Често ћемо на данашњи дан чути разне похвале и епитете шта је то све Свети Сава учинио за свој род, па ће тако неко истицати да је он био дипломата, неки да је био миротворац, трећи да је био Просветитељ, неки ће нагалашавати да је био Епископ, Архиепископ који је издејствовао аутокефалност за Цркву Христову у српским земаљама. Све то је несумњиво тачно и историјски потврђено, али оно што је Светог Саву учинило великим, није ни дипломатија, ни миротворство, ни просвета, него је Богочовек Христосˮ рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Празник Светог Саве, првог српског Архиепископа, 27. јануара 2022. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду молитвено је прослављен у праклису Светог Јована Богослова светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ.

После прочитаног зачала светог Јевађеља, епископ Јустин произнео је празнично слово о великом српском светитељу, наглашавајући његов значај и допринос Цркви Христовој.

На самом почетку беседе епископ Јустин се осврнуо на јеванђељску перикопу о Пастиру добром, која упућује и говори о Богочовеку Христу. Епископ Јустин је подсетио да није без разлога Црква установила да се на празнике Светитеља, Божијих угодника који су се прославили у епископском чину, читају оваква Јеванђеља, јер сваки епископ својим бићем, делима и служењем сведочи Христа распетог и васркслог.

Епископ Јустин је све пристуне подсетио на речи Патријарха Павла да будемо људи, што је  задатак и мисија свих нас - да будемо људи Божији, објашњавајући да то заправо значи да једни друге волимо, да једни другима праштамо, да једни другима помажемо, да једни другима не завидимо, да једни друге не оговарамо, то је оно на шта нас је позивао Свети Сава.

,,Од тога колико смо ми блиски Христу, колико ми волимо Бога и ближњега свога, и колико делимо и сведочимо ту љубав у овоме свету – то је уствари показатељ и духовног стања нашег народа, јер ми смо светлост свету и со земљи. Ако со обљутави, неће бити за друго, него да се проспе и избаци напоље. Дакле, прво себе да просвећујемо, као што је и Свети Сава отишао, побегао, на Свету Гору, отишао из свог рода, да би себе преобразио, да би себе уподобио Богочовеку Христу, и онда се тек вратио и просвећивао свој народ“ истакао је у својој надахнутој беседи епископ Јустин.  

Након свете архијерејске Литургије преломљен је славски колач и освећено славско жито.

Извор: Телевизија Храм

На Инстаграм налогу Његове Светости 24. јануара је објављено: Благодарим Богу и Светитељима Његовим на молитвеном посредовању које ме је опоравило од инфекције вирусом корона. Благодарим оцима, браћи и сестрама у Христу који су се молили за здравље свих нас и старали за наш брз опоравак. Нека Господ оздрави све који болују и укрепи све који их лече, нека свима подари мир и радост у Духу Светом - да се тако окрепљени саберемо у храму Светог Саве на дан његовог свештеног спомена, 27. jануaра како бисмо торжествено прославили нашег Првог Архиепископа и Просветитеља. Благослов Божији нека буде са свима вама.

-Блаженог спомена епископ Лука живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки, без потребе да било коме то објављује. Носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности, рекао је епископ Јустин поводом четрдесет дана од упокојења епископа Луке.

Поводом четрдесет дана од упокојења Епископа западноевропског Луке, 25. јануара 2022. године, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског.

На крају свете Литургије Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин, викари Патријарха српског, служили су четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Луки.

-Сабрали смо се на светој Литургији која јесте догађај који брише све границе између прошлости, садашњости и будућности, брише поделе између нас овде и оних тамо које називамо упокојенима и све друге могуће и немогуће поделе овога света и века. Света Литургија јесте откровење долазећега Царства Божјег и отуда се она назива догађај истине, догађај незаборава и догађај вечнога сећања Божјега. Све то је знао и тако је живео блажене успомени достојни отац и епископ наш Лука, који је на скроман и једноставан начин ту тајну у сведочио свима и свакоме, истакао је владика Јустин.

-Блаженопочиви епископ Лука имао је пре свега љубав према човеку, ни у једном тренутку не стављајући свој ауторитет епископа изнад своје човечности и своје љубави коју је показивао према свима и свакоме. Живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки без потребе да било коме то да објављује, носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности. Епископ Лука је служио свету Литургију, приводио је народ ка Христу и уводио народ у тајну вечнога живота кроз Литургију, јер је знао и сведочио да онај који једе Тело Христово и пије крв Његову неће видети смрти вавек. Епископ Лука је он био човек мира, помирења и праштања, поручио је владика Јустин.

Извор: Телевизија Храм

-У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос, рекао је епископ Сава.

Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 25. јануара 2022. године, поводом молитвеног спомена у част чудотворне иконе Пресвете Богородице Млекопитатељицена, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке.

-Ових дана у црквеним песмама и химнама слушали смо о улози Пресвете Богородице у домостроју спасења и догађају Оваплоћења Христовог. Кроз два дана прослављамо и празник Светог оца нашег Саве, првог Архиепископа наше Цркве, онога који је устројио нашу Цркву и онога који је просветио народ наш, који је у таму нашега незнања унео светлост Христове науке и Христовом светлошћу обасјао сав наш род, због тога са правом заједно са Светом равноапостолном браћом Кирилом и Методијем и Светога Саву можемо назвати равноапостолним, беседио је владика Сава.

-У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос. Ми у нашим животима често не разумемо вољу Божју, али ако је прихватимо схватићемо накнадно да све што нам Господ даје јесте ради нашега спасења и нашега добра и уколико у одређеном моменту не разумемо вољу Божју можемо да се сетимо Пресвете Богородице која није разумела тајну која јој је откривена, али са смирењем је прихватила  и рекла: Нека ми буде Господе по речи Твојој. Због тога Пресвета Богородица има храброст да се моли и да заступа читав људски род, истакао је владика Сава и подсетио:

-Свети Сава је многе манастире посветио Пресветој Богородици, а са једног свог путовања у Свету Земљу донео је и две иконе чудотворне, икону Пресвете Богородице Тројеручице и икону Млекопитатељицу које се и данас чувају на Светој Гори.

Извор: Телевизија Храм

У просторијама Саборне цркве Светога Саве у Њујорку, од 14. до 18. јануара 2022. године, извршена је примопредаја парохије и црквено-школске општине које су одлуком Светог Архијерејског Синода од 21. децембра 2021. године у циљу васпостављања црквеног поретка и јединства међу парохијанима, до нормализације приликâ, поверене на духовно старање и привремено управљање Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију.

Извршавајући одлуку Светог Архијерејског Синода, парохију и Црквено-школску општину Светога Саве у Њујорку је, у име и са овлашћењем Његовог Преосвештенства Епископа источноамеричког г. Иринеја, предао протојереј-ставрофор Александар Влајковић, архијерејски намесник вашингтонски, а у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, записнички су је примили  Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и архимандрит мр Никифор (Миловић).

Изасланици Његове Светости су током боравка у Њујорку служили у грчком храму Светог Елефтерија на Менхетну. Том приликом верни народ обавештен је о извршеној примопредаји, и позван да чува своју веру, идентитет и братску љубав у Христу Господу.

Из кабинета Патријарха српског

На званичном инстаграм налогу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије написао је своја сећања на новопрестављеног Епископа шабачког Лаврентија, најстаријег српског архијереја. 

Данас око 17.00 часова у скромном, монашком обиталишту у Шапцу Спаситељ се обратио владики шабачком Лаврентију речима: Слуго добри и верни - уђи у радост господара свога! Ми се са тугом опраштамо од овог дивног архијереја и молимо Богу за покој његове душе, и у исто време се питамо шта нам то Бог указује када је овај час изабрао да себи позове најстаријег српског архијереја.

У личности владике Лаврентија сабрале су се најлепше особине које су красиле ону плејаду српских архијереја који су у доба блаженог спомена патријарха српског Германа пуног тешких искушења, чували и очували Виноград Господњи засађен у српском народу. Уз поштовање сваке личности, нежну љубав према свом народу и спремност на помоћ свакоме у невољи, самопрегор, здраво родољубље, мудро избегавање непотребних сукоба и спремност на компромис на добро Цркве и народа, љубав према богослужењу, али и према књижевности и неговање народне културе, ово поколење архијереја, а посебно владику Лаврентија, красила је потпуна и безусловна оданост Цркви, њеном устројству, поретку и њеном јединству. Ето, то нам, мислим Бог и поручује данас када је после 64 године монашке и 55 година архијерејске службе, у своје Царство позвао епископа шабачког Лаврентија.

Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне оче и брате Лаврентије!

Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија