Са благословом Српске Православне Цркве и њеног Патријарха, Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију приређује сваке године изложбу у сећање на Погром 2004. године над српским народом на Косову и Метохији, под називом "Да се не заборави“. Тако ће и ове године, 17. марта, у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару ова изложба бити отворена од 18 часова.

Биће изложени радови студената Академије СПЦ, под менторством професора Јелене Хинић(иконопис), Владимира Карановића (живопис), Жељка Комосара (калиграфија), Маре Ђуровић (фреска), Иве Таталовић (цртежи живописа), Миодрага Милутиновића (цртање иконе) и Немање Комненовића (конзерваторско-рестаураторски рад на просторима Косова и Метохије).

Изложбу „Да се не заборави“, Академија СПЦ одржава континуирано од 2005 године, у знак сећања на погром који се десио 17. марта 2004. године на Косову и Метохији. Наставници и студенти Академије ову изложбу припремају сваке године током зимског семестра, а до сада је учествовало више од 250 студената. После прве изложбе која је одржана у Галерији фресака у Београду, наредне су одржане у Народној Библиотеци, Крипти Храма Светог Саве, Парохјском дому Храма где је и овогодишња Изложба у току. Од 2007. године Изложбу су имали прилику да виде и људи ван граница наше земље у Бостону, Минхену, Бирмингену…

Парохијски дом Храма св. Саве на Врачару, 17. марта 2022. године, 18 часова.

Извор: Висока школа - Академија СПЦ за уметности и консервацију

У храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду се од Недеље Православља одржавају редовне духовне трибине током трајања Часнога поста. Предавања одржавају свештеници ове цркве у сарадњи са Светогавриловском омладинском заједницом, након вечерње службе, која почиње у 17 часова. У наставку објављујемо распоред за наредне седмице:

НЕДЕЉА СВ. ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ 20/7.3

Исцељење духа и исцељење тела:

- Таворска светлост и јога, јереј Јован Бабић

- Модерне пошасти и њихова злоупотреба, Младен Кочица, примаријус кардиохирург

- Дебата на тему: Надрилекарство као свеприсутан проблем

КРСТОПОКЛОНА НЕДЕЉА 27/14.3

Ношење Часног Крста на грудима верних

- Ко хоће да иде за мном нека узме Крст свој (Мк 9,34);

 Да ли смо крстоносци или римски војници, јереј Славко Папић

- Дебата на теме: - Тетовирање тела и ношење секташких симбола као замка за младеж

                             - Вербално насиље на друштвеним мрежама, претежак Крст за младе

НЕДЕЉА СВ. ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА 3.4/21.3

Тумачење Св. Литургије

- Проскомидија, молитва Анафоре, јереј Горан Ђукић

НЕДЕЉА СВ. МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ 10.4/28.3

Мајка је биће најсличније Богу (Св. Вл. Николај)

- Богородица као символ Мајке и узор, протојереј-ставрофор Илија Шмигић

- Положај жене у српском друштву из православног угла, Александра Ћебић, лекар

- Дебата на тему: Бела куга као рак рана српског друштва

ЦВЕТНА НЕДЕЉА 17/4.4

Спомињање и сећање

- Црква као живо сећање на Христа, Зар није у нама горело срце (Лк 24,32); Сусрет живота и смрти и верни народ као учесник у процесу памћења, јереј Јован Бабић

- Дебата на тему: Слабија комерцијализација Васкрса у односу на Божић (Кока кола, Божић Бата, јелка, поклони: отуђење од суштине хришћанства или реална потреба)

Извор: Радио "Слово љубве"

Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија:

-У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег.

Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним  уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња.

Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања.

Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност.

Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме.

Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање.

Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља!

• Архиепископија београдско-карловачка
• Патријарх

Редовне духовне трибине уторком у Вазнесењској цркви у центру Београда, настављају се са благословом Патријарха српског г. Порфирија у уторак 15. марта 2022. године, предавањем протојереја Небојше Тополића, старешине Богородичиног храма у Земуну. Отац Небојша беседиће на тему "Саосећање и сажаљење", а предавање ће бити одржано после Канона св. Деспоту Стефану Лазаревићу који се сваког уторка служи у овој цркви од 17 часова. Сви су добродошли.

Извор: Радио "Слово љубве"

Браћо и сестре, радујем се што је Господ дао да се прве недеље поста, на Теодорову суботу, саберемо овде у храму Светог Георгија и да се заједно Господу помолимо. Ми смо, ево, на крају прве недеље поста која јесте почетак једног истинског духовног путовања и духовног подвига. Већ у тој недељи нама се открива смисао поста, разумемо зашто се и споља и изнутра уздржавамо од свега за шта смо били везани и чему смо били потчињени.

Данашње Јеванђеље, као што смо чули, почиње речима о љубави, а то је уједно и одговор на то шта је циљ поста. Наиме, често не само да постављамо себи питање, него нам се пост и своди на спољашњу димензију, на детаљну бригу о томе колико ћемо и коју ћемо врсту хране узети, а онда када се деси да смо и нехотице погрешили онда осећамо грижу савести. Наравно да у посту све има свој смисао како у спољашњој тако и унутрашњој димензији. У том контексту и наш однос према храни има свој смисао. Пре свега уздржавајући се од одређене врсте хране и сводећи количину узимања хране на минимум, ми полако почињемо да вежбамо, да ломимо своју вољу која је постала конформистичка, сладострасна, која је довела себе до тога да не може да управља собом него да зависи од свега што је споља и што се највише види у нашем односу према храни. Друго, у том односу према храни проказује се наш конзумерски однос, тј. наш однос према творевини Божјој, према природи. Водећи рачуна о врсти и количини хране коју узимамо ми враћамо себе у унутарњи положај нашег односа у којем поштујемо све што је Бог дао, поштујемо природу, почињемо да је ценимом. Дошли смо до тога да увек имамо вишка хране, да размишљамо о томе шта нам се допада, шта нам се не допада, шта нам је укусно, шта нам није укусно и да то иде до бескрајних могућности у којој сама храна губи свој смисао као дар од Бога, као прилика да за оно што примамо од Бога за трпезом Њему благодаримо. Уосталом, из тог разлога читамо молитву пре и после јела.

Дакле, важно је да водимо бригу о телесном посту. Телесни пост се своди на све што је телесно, јер та прва димензија поста нас припрема за контролу себе и контролу своје воље како бисмо одбацивали све оно што је унутра, унутар нас, што је последица наших помисли и наших жеља. Одбацујући то ослобађамо простор за развијање и деловање и дејствовање дарова Божјих које смо добили, а свако их је добио.

Дакле, смисао и циљ поста јесте не само да се боримо против страсти и греха у нама, него пре свега и изнад свега да дођемо до развијања врлина на које смо позвани и за које имамо потенцијал у себи и да се све врлине сведу и оврхуне у једној јединственој врлини, а то је љубав. Волите једни друге и по томе ће вас свет препознати, каже Господ. Прем томе, наш међусобни однос ће показати каква је наша вера у Бога и какав је наш пост. Ако смо постили да би нам се други дивили или сами се себи дивили већ смо у старту промашили.

Када говоримо о посту ми говоримо о нечему што припада нашем погледу на свет. То није дијета. У данашњем Јеванђељу Господ каже: Љубите једни друге и немојте да брините због тога што вас други презиру. Он каже и: Ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас. Данас ће многи рећи за нас који се скромно и смирено трудимо да постимо, да се молимо Богу, да испуњавамо заповести и закон Божји, да праштамо, да иштемо опроштај, да љубимо и непријатеље своје - не само да им праштамо, него да их истински волимо – да онда када нас неко увреди ми не желимо да му узвратимо и вређамо њега, да онда када нас неко оговара и оптужује ми нећемо оптуживати и оговарати њега, ако нам неко нешто отме ми нећемо узимати његово, ако нам неко и кућу сруши ми нећемо његову рушити, и тако редом... да то наравно нимало није једноставно и обичном људском уму, необлагодаћеном и неохристовљеном, то не само да није прихватљиво него је и несхватљиво. Али то је позив и заповест Божја! Зато ће неко ће рећи: Ови живе у прошлим вековима, они су заостали, они су конзервативни, у најбољем случају они не разумеју да ми верујемо Христу, у Реч Његову, у Јеванђеље Његово, а често наступају са позиције силе и моћи и хоће своје погледе и калупе да наметну и другима и нама. Због тога их нећемо оптуживати, али ћемо рећи да Црква тј. ми нисмо ни конзервативни ни либерални. Ми не чувамо ни стари систем вредности, ни стари патријархални поглед нас свет, нити се боримо за модеран приступ човеку и окружењу у којем живи. У сваком времену припадамо свом времену и ми данас припадамо овом времену и учествујемо и трудимо се да учествујемо у свему ономе што је добро, што је истинско, што је честито, али знамо да је реч Христова непролазна.

Данас смо чули у Апостолу када апостол Павле каже за Христа: Он је увек исти. Христос је увек исти, године његове неће минути. Господ је јуче и данас и сутра исти и Његова Реч је вечна. Према томе, ми не можемо променити, макар нас то коштало и живота, свој поглед на свет, своју веру, а хтећемо увек да начином живота, својим сведочењем будемо актуелни, будемо савремени у своме добу и на своме месту. Јуче, данас и сутра Господ је исти и наша вера је иста. И то је систем вредности.

Када нас питају, било кога од нас, почевши од мене: Шта ти мислиш? Ми се трудимо и мислимо да наше срце, наше читаво биће, наш ум буду охристовљени. Ми се трудимо и желимо да мислимо Христом и да Христос мисли у нама. И знамо, ево сам Господ каже, чули смо то у данашњем Јеванђељу, да то свет неће прихватити или ће то сматрати понекад конзервативним или заосталим или ће рећи, са друге стране, да је то исувише модерно. Свет, тј. они који не желе да уподобе себе Христу, да се боре против својих слабости, да завире у своје срце, који не желе да се преображавају, који не желе да живе у покајању, који не желе да посте телом и душом и умом, њима ће бити страна реч Христова, биће им тешком, одбациће је. Назваће је непријатељском по људски род, по човека. Браћо и сестре, то не треба да нас узбуђује, него само да нам буде још већи подстицај, да нам даје још већу снагу да колико год можемо мислимо Христом и живимо Христом, преображавамо се у Њему. То ће бити наш најбољи одговор, истинско и право сведочење да љубимо једни друге и да љубимо оне који нас не разумеју, јер једино кроз љубав и још молитву Господњу и њихово срце и њихов ум може бити просвећен да и они препознају Христа као Спаситеља читавог света коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Сетим сада и увек и у векове векова. Амин!

Архиепископија београдско-карловачка

Патријарх

|

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржаће предавање на тему Пост - врлина која преображава човека у уторак 15. марта 2022. године у 18,00 часова у Храму Светог Саве.

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32528

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. марта 2022. године мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, професори Православног богословског факултета и Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верних. Након богослужења патријарх Порфирије је беседио:

-Браћо и сестре, служили смо акатист Пресветој Богородици и сугубо, тј. много пута, понављали смо: „Радуј се, Невесто неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста, каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто неневесна!“ како би Њеним заступништвом, Њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце, како би нам подарио мир изнутра и споља, како бисмо имали мир са собом и међусобно. Опет посебно вас подсећам и подстичем да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу да Она заступа нас и наше молитве пред Сином Њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро, као и да што пре дође до тога да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим, знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. Да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви. Сви смо створени по икони Божјој и сви смо међусобно браћа и зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом као Бог мира донесе у Украјину мир, али исто тако да донесе мир и у наша срца, да донесе мир у наш град, у нашу земљу и у читав овај регион, да ловци на појединачне, парцијалне и ко зна каве све интересе ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у потпуно неразумевање и у сукобе. Ми се молимо за мир читавог света, за све људе и молимо Пресвету Богородицу, коленопреклоно, кличући јој: „Радуј се, Невесто неневесна!“, да се и Она заједно са нама моли Сину Њеном и Богу нашем. Нека вас све Господ све благослови. Опет ћемо у петак имати акатист, а у недељу у 18 часова у овом храму недељно вечерње које се служи другачије, за нијансу, него што су то вечерње службе током дана ван Великог поста. Нека сте благословени и Пресвета Богородица да је са свима нама.

• Архиепископија београдско-карловачка
• Патријарх

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је, у петак 11. марта 2022. године, мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у Храму Светог Саве.

Богослужењу су молитвено присуствовали викари Патрјијаха српског Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, као и многобројно свештенство Архиепископије београдске, професори Православног богословског факултета, професори Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верног народа.

Након малог повечерја са акатистом патријарх Порфирије упутио је кратку поуку о врлини молитве Богородици. Патријархову. „Радуј се Невесто Неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да, да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто Неневесна!“, како би њеним заступништвом, њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце", рекао је патријарх Порфирије.

Патријарх Пофирије је посебно истакао важност молитве у нашем свакодевном животу рекавши: "подсећам све вас и подстичем, да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу, да она заступа нас и наше молитве пред Сином њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро. И да што пре дође до тога, да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, ево молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. А да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви, а сви смо створени по икони Божијој и сви смо међусобно браћа. Зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом, као Бог мира донесе у Украјину, али исто тако, да донесе мир и у наш град доносећи га у наша срца, да донесе мир у нашу земљу и у читав овај регион. Да ловци на појединачне, парцијалне, ко зна каве све интересе, ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у неразумевање потпуно и у сукобе". 

Извор: Радио Слово Љубве

Викарни Епископ хвостански г. Јустин служио је данас, 11. марта 2022, свету Литургију пређеосвећених Дарова у Вазнесењској цркви у центру Београда. У беседи је Владика између осталог истакао да је Велики пост "својеврсна школа духовног живота коју треба да прођемо да бисмо на неки начин посложили поново систем својих вредности, како би млади рекли - нека врста "духовнога ресета". У брзини данашњег живота, често на позив Христов заборављамо, а када заборављамо онда и грешимо. И управо Црква нас сваке године, кроз овај благословени период свете Четрдесетнице, подсећа да се вратимо на тај Пут и да заиста иштемо најпре Царство Божје и правду Његову, а све остало ће нам се додати" - подсетио је Владика Јустин и додао да "хришћанство није систем филозофских вредности, доктрина, идеологија и учења, већ је хришћанска вера - живи Живот - који потребује наш напор, подвиг, труд, да до циља дођемо - а циљ због кога постимо и којем претходи ова света Четрдесетница је радост васкрсења Христовога и нашега васкрсења у Његовом васкрсењу".

Јутрење је служио старешина Вазнесењског храма, протојереј Арсеније Арсенијевић. Појали су чланови Хора Мојсије Петровић, под руковођењем Николе Попмихајлова.

http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.Justin Predjeosvecena Vaznesenjska 11.3.22.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Архимандрит Прокопије је докторски рад на тему „Литургијска теологија дела Захарије Орфелина Против папства римског (ПБ Рс 214) у контексту конфесионално-полемичке литературе Карловачке митрополије XVIII века“ одбранио 10. априла 2021. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Након поздравног слова Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија присутнима је научно стваралаштво архимандрита Прокопија представио његов ментор протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић. Новом доктору теолошких наука диплому је уручио ректор Универзитета у Београду др Владан Ђокић.

Свечаној промоцији присуствовали су преосвећена господа епископи бачки Иринеј, крушевачки Давид, марчански Сава и топлички Јеротеј, декан Православног богословског факултета протојереј проф. др Зоран Ранковић, проректор Универзитета у Београду проф. др Бранислав Боричић и професори Православног богословског факултета протојереј-ставрфор Зоран Крстић, јереј Србољуб Убипариповић и ђакон Драган Радић и ђакон Владислав Таталовић.

У поздравном слову Патријарх српски г. Порфирије је истакао:

-Православни богословски факултет Универзитета у Београду представља једну од најважнијих образовних институција у српском народу зато што је то простор и место где се људи образују, васпитавају у пуном смислу те речи, и у оном изворном свом смислу, библијском. Чињеница да је и Богословски факултет не само део Универзитета, него и један од оснивача, показује чињеницу да Црква разуме значај Универзитета и да је у исто време свесна да је то простор из којег долазе људи који заузимају најважније функције у једном друштву. Зато је важно да је Универзитет, дозволите ми да кажем, опет у пуном смислу те речи и духовна установа. Кад кажемо духовна установа ми ни на који начин не маргинализујемо техничка и практичка знања, па и теоретска знања, из разних области, него хоћемо да кажемо да је Универзитет место у којем се и учимо и васпитавамо у врлини, која је - и треба да буде - граница унутар које се свако знање креће. У том смислу Универзитет јесте и простор и могућност за креативност сваког појединца, али свакако и простор у којем се васпитавају и уче људи који ће чинити добробит једној заједници, у овом случају нашој.

-Хвала вам, господине ректоре, на топлим речима, на свему што до сада чините за Универзитет и уопште, али и на чињеници да осећате и разумете ово што сам рекао и више од тога. И ви лично, као и господин проректор и сви и који раде на Универзитету, можете рачунати у пуном смислу на искрену спремност за сваку врсту сарадње и подршку свему што је на корист овог народа, на корист државе, али и на корист свих људи. Са једне стране, наш Богословски факултет је део Универзитета, али и шире од тога. То што смо овде епископи и моја маленкост присутни, говори да колико год је важно за једну државу, нећете замерити ако ћу рећи, у најмању руку толико а можда још за нијансу више је важно за Цркву да постоји Универзитет и да он служи добру, закључио је патријарх Порфирије.

Уследило је слово протојереја-ставрофора проф. др Владимира Вукашиновића којим је представљено научно стваралаштво архимандрита Прокопија:

-Ваша Светости, ваша преосвештенства, уважена господо, господине ректоре, господине проректоре, поштоване колеге, велика ми је част што данас могу да на овом значајном месту, које је након низа својих знаменитих претходника, попут епископа Висариона Павловића, утемељио јеромонах Доситеј Обрадовић, вашој пажњи и љубави представим докторску дисертацију архимандрита Прокопија Тајара, једног од секретара и блиских сарадника Његовог Блаженства Патријарха антиохијског г. Јована. Прокопије, у миру Туфик, Тајар рођен је 1982. године у Сафити, једном од већих градова Тартуса, покрајине западне Сирије. Са благословом Митрополита аркадијског Василија, у 25. години живота долази у Србију да на Православном богословском факултету Универзитета у Београду изучава свештено богословље и то, вредно и са успехом, чини како на основним тако и на мастер студијама које завршава академске 2014/2015. године. Исте године уписао је докторске студије, а 10. априла 2021. године, пред комисијом у саставу: проф. др Владимир Вукашиновић, ментор, проф. др Србољуб Убипариповић и проф. др Владимир Симић, одбранио је докторску дисертацију под називом „Литургијска теологија дела Захарије Орфелина Против папства римског (ПБ Рс 214) у контексту конфесионално-полемичке литературе Карловачке митрополије XVIII века“. Архимандрит Прокопије је за оквире свог докторског истраживања одабрао област литургичког и догматског богословља, узајамно испреплетене и нераздвојиво повезане, које је тематски контекстуализовао у оквире конфесионално-полемичке литературе Карловачке митрополије 18 столећа, поготово у славном делу Против папства римскога Захарије Орфелина.

-Литература о Орфелину је у српској култури обимна и богата. О њему су писане дисретације, студије и монографије. Међутим, o Орфелиновом богословљу је мало тога било речено. Отац архимандрит Прокопије се подухватио значајног и нимало лаког посла да ту празнину надопуни и са успехом га завршио. Није на одмет рећи да му је за то било потребно не само знање српског језика него и овладавање славеносрпском језичком варијантом 18. столећа и његовим писмом канцеларијским или грађанским брзописом - „скорписом“ како га је, у својој Калиграфији, назвао сам Орфелин. Тиме се колега Тајар учланио у упозоравајуће малу породицу оних који то писмо данас могу да читају. На крају ваља рећи и ово. Истраживања оца Прокопија, крунисана докторском дисертацијом, нису обогатила само њега и нису само њему донела разнородна духовна, интелектуална и образовна блага. Она представљају стварни допринос како српском богословљу тако и целокупној српској култури. Захваљујући њима, речи на почетку овог излагања поменутог Орфелиновог савременика, јеромонаха Доситеја Обрадовића, да се Захарије Орфелина име неће међу родом (српским) заборавити, постају не само тачне него и могуће, закључио је протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић.

http://www.spc.rs/sr/promocija_arhimandrita_prokopija_tajara_u_doktora_teoloshkih_nauka

Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија је у Недељу сиропусну, 6. марта 2022. године, служио свету Литургију у храму преноса моштију св. Николаја Мирликијског у селу Сурдук у Епархији сремској, где се, од недавно налазе и мошти Божијег угодника св. Маврикија. Беседећи како о савременом тренутку, отац Војо је указао да је "Господ пустио ово време да би се очистили и боље видели стање" како нас појединачно, у породици, тако и у држави па и у свету. Прота је нагласио да је Часни пост моменат када треба да се успротивимо - "да се успротивимо самоме себи а то и јесте циљ поста: рат објавити самоме себи", истакао је прота Војо. Звучни запис ове беседе начинила је г-ђа Марија вон Кхервен, а наша Редакција благодари г. Михаилу Хаџи-Ценићу на обрађеном запису беседе.

Извор: Радио "Слово љубве"

http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/2022-03-06 Lit.beseda O.Voja, SPC Surduk-EDIT.mp3

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је присуствовао Великом повечерју у цркви Светога Саве на Врачару у Чисти уторак, 08. марта 2022. године, у склопу кога је Свјатјејши прочитао песме из Великог покајног Канона св. Андреја Критског назначене за тај дан. Преосвећени викарни Епископ марчански г. Сава је на овом богослужењу молитвено присуствовао и учествовао у храму св. Александра Невског на Дорћолу, известила је ТВ Храм.

Вест приредила Редакција Радија Слово љубве.