Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 6. марта 2022. године вечерње праштања у храму Светог Саве на Врачару и том приликом беседио:

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас на самим вратима Великог Часног Васкршњег поста, поста који је једно дуго духовно и одговорно путовање свакога хришћанина, путовање које има свој јасан циљ и јасан смисао и које нас води Васкрсењу Сина Божјег оваплоћеног и међу нама рођеног, Сина Божјег који је узео на себе грех света и сјединио божанску и људску природу и носећи грех света, тј. грех нас људи, свакога од нас појединачно, пострадао, али и васкрсао, на небо се вазнео и сео са десне стране Оца, што није само показна вежба Његова, него и реалност у којој ми хришћани, по љубави Божјој према нама, у потпуности читавим својим бићем учествујемо. Дакле, циљ Великог поста јесте Васкрсење Христово, али у Њему и са Њим и васкрсење свакога од нас.

Велики пост почиње уводом који се зове вечерње праштања. То је управо служба коју смо одслужили, а на дан Васкрса увече служимо и вечерње љубави. Те две речи, праштање и љубав, осликавају и прожимају саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом, а тамо где постоји то измирење аутоматски по себи јавља се и измирење међу нама људима, а исто тако миримо се у себи са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас, управо оно без чега се не може и што је најважније. Зато и ми свако своје богослужење започињемо молитвом о миру и за мир: У миру Господу се помолимо; За мир свега света Господу се помолимо; Мир свима; Мир вам; У миру изиђимо... Безброј пута на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји, јер живимо у свету у коме се много о миру говори, а највише говоре они који производе оруђа смрти.

Мир је, дакле, браћо и сестре, оно што је неопходно. Молимо се за мир непрестано, али у ове дане посебно и нарочито као људи и као хришћани молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања свакога од нас, на трагичне ратове и сукобе на просторима бивше Југославије нису престала буду веома жива међу нама, а ево још један рат је букнуо у Европи и то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама; туга због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња због опасности које тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени. Зато осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећања са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање и, дакако, са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице.

Дужни смо Христа Бога ради да посведочимо истинску и праву љубав, љубав јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав. Ми смо, то већ знате, покренули као Црква сакупљање прилога за пострадале у Украјини и скупили смо већ извесну своту коју ћемо, на начин на који то буде могуће, доставити митрополиту Онуфрију, а он ће знати где да ту нашу скромност као израз саосећања и љубави додели тамо где је то потребно независно од тога ко је које вере и ко је које националности.

Исто тако, браћо и сестре, позивам и све нас да зебњу претворимо у разборитост, у мудрост, јер нам је то итекако потребно у свету једностраних, па и неретко и не од јуче, медијских манипулација и кампања и у времену наших личних, емоционалних и искуствених искушења. Молимо се да нам Бог да мудрост да одлучујемо и поступамо најбоље могуће у интересу чувања једних других од себе, али чувања једних других за себе, да се молимо, браћо и сестре за мир, да делујемо одлучно, да чувамо и сведочимо мир где год да јесмо и где год да живимо, а нарочито да уложимо све своје духовне и све друге снаге да чувамо и очувамо мир на просторима где се прожимамо и где живимо са другим народима и, ако хоћете, на просторима донедавно једне заједничке земље. Са овог места данас посебно и нарочито упутимо молитве за што брже успостављање мира у Украјини. Упутимо молитве Богу да што пре дође до мировних разговора уместо рата, јер мир нема цену. Нека свако од нас постави себи питање - први међу вама ја, као и сваки други који предстоји Црквом или неком верском заједницом - да ли смо ми учинили довољно да не буде рата, да имамо мир? Наравно да ћемо одговорити, нажалост, ако стојимо пред Христом да нисмо, да нисмо учинили довољно, јер смо се удаљили од речи Божје, од Јеванђеља Његовог. Пореметили смо све у себи у односу на то како нас је Бог замислио и како нас Бог хоће. А онда пореметивши то у себи у концентричним круговима ту реалност и поремећено стање ширимо и око себе. Зато, браћо и сестре, Црква јесте установила пост, пост у чије темеље на самом почетку је поставила праштање; али праштања нема без погледа у себе и своју душу, тј. не можемо тражити опроштај од другога, а камоли бити спремни да опростимо, ако претходно нисмо преиспитали себе и препознали све оно у нама што квари лик Божји у нама, ако нисмо препознали где и на ком месту смо погазили заповест Божју, ако смо се више бавили осудама, суђењима, критикама и замеркама другима, ако смо више зло видели у другом него у себи, ако смо препознавали туђи грех, а нисмо га препознали у себи. Тражити опроштај и праштати јесте закон нашег живота. Колико пута у току дана, у току богослужења, а ево и вечерас смо изговорили и колико пута свакога дана, дакле, изговарамо молитву Оче наш. Јасно је и непотребно тумачење речи Господње: Опрости нам дугове наше као што опраштамо дужницима својим, и: Којим судом судите судиће вам се или: Не судите да вам се не суди. Дакле, браћо и сестре, нека би Господ дао да наоружамо себе праштањем, али пре свега препознавајући пред лицем Божјим, у Његовој светлости, свој грех како бисмо онда имали пост не као дијету, да нам не буде једина брига, брига око врсте хране коју употребљавамо. Узалуд је уколико нема свести о томе да изнутра, по моделу Христовом, треба да се преображавамо, али је потребно да постимо и телом како би онда изнутра и споља постећи заиста се саображавали лику Христовом и припремали себе да попут Блудног сина можемо да се вратимо у Очев дом, где нас Он већ чека раширених руку, и ту је са нама и у нама, будући да смо окорелог срца не само да не видимо то, него нисмо ни спремни да љубав Његову и загрљај Његов примимо.

Нека би Господ дао започињући овај Велики пост вечерњем праштања да заиста пођемо у духовној радости, грлећи једни друге, грлећи читав свет и по песми која се пева на дан Васкрсења рецимо браћо и онима који нас не воле. Дакле, грлећи читав свет и све људе можемо тада запевати песму Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и свима у гробовима живот дарова. Нека би Господ дао да заиста тако буде. Ја вас молим да, имајући још једампут спремност, чујемо рећи молитве коју смо прочитали на вечерњој служби и да их утиснемо у своје срце:

Небески Царе, благоверни христољубиви православни род наш окрепи, веру утврди. Нема истинског ни праштања, ни подвига, ни молитве, а ни охристовљене љубави без православне вере, без вере. Веру, дакле, утврди, народе укроти, свет умири, свету Цркву добро сачувај.

Имајући на уму ове речи, ја ћу вам прочитати молитву која је молитва пре почетка поста, пре почетка Четрдесетнице. Обичај је да се у клечећем ставу помолимо:

Надо свих крајева земаљских, и оних далеких крај мора, Боже, Ти си ове свете дане поста унапред објавио преко закона, пророка и јеванђелиста, удостој све нас да у чистоти пређемо поприште поста, да веру сачувамо неокрњену и да заповести Твоје држимо у све дане живота свога. Заповеди анђелу мира да чува наше доласке и одласке на свако добро дело и да нам помогне и припреми нас за савршено причешће Пречистим Тајнама твојим. Прими, Господе, метаније и пост слугу Твојих, подајући духовни благослов њима и свима нама због Христа Исуса Господа нашег са којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Господу се помолимо. Господе, помилуј.

Благословсн си Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков и Јаковљев, Ти си створио небо и земљу и море, и све што је у њима; Ти си примио сузе слуге твога пророка Давида и дао му опроштај грехова чим се покајао; Ти си молитву примио и грехе отпустио Манасији, окованом у гвоздене окове, чим се покајао и исповедио Теби; Ти си спасао и с миром отпустио блудницу, која је пред уходама својим познала милост твоју; Ти сам и сада услиши мољење мене недостојног слуге твог и превиди сва сагрешења ових слугу твојих који Ти с покајањем прибегавају; и дај им скрушеност у срцу и тугу због грехова којима прогневише Тебе Творца свог, тугу која их може очистити од грехова њихових; подај им благодат твоју да би, побуђени и поткрепљени њоме, постали свесни свих рђавих дела својих, и сва их истински исповедили у страху твом духовном оцу свом, кога си Ти одредио за судију, и по твоме нелажном обећању удостој их да се истински осете криви у срцу свом скрушеном и смерном, и да се кају, и да оплакују себе због грехова својих, и да твојим милосрђем преко њиховог духовника и судије добију разрешење грехова својих; јер си Ти рекао: „Што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима. О, Владару Господе Исусе Христе Боже наш, прими слуге твоје који се кају за своје грехе, знане и незнане, вољне и невољне, и које по твоме наређењу исповедају. Примивши их милостиво твојом силом и благодаћу, укрепи их да се више не враћају својим гресима и рђавим и неприличним делима, у које много пута падоше, него их подигни и заштити од лукавстава ђавољих и од свих замки убитачних, да би Ти без сметње послужили у светости и правди у све дане живота свог. Јер си Ти Бог Наш, који си дошао у свет да зовеш, не праведнике него грешнике на покајање. И Ти си заповедио да седам пута седамдесет опраштамо сагрешења онима који падају у грех. Као што ниси осудио жену, коју фарисеји ухватише у прељуби и доведоше је к Теби кушајући Те, него си милостиво рекао: иди, и од сада више не греши, тако и ове не осуђуј, него их човекољубиво помилуј. И као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Утврди њихов ум и срце, да знају Тебе, јединог истинитог Сина Божјег, који узима грехе света. Прими их као што си примио Петра, који се одрече Тебе, па се покајањем и горким сузама обрати. Пружи десницу своју и прими их као што си примио Петра када се он поче топити у мору; и укрепи их против ђавола који војује на њих; очисти им душу и тело од сваке прљавштине. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави лекара него болесни. И дошао си, не да спасеш спасене него оне који гину: Стога, Господе Исусе Христе Боже наш, дај овим слугама твојим: да беспрекорно заврше овај отпочели Свети Пост; да у њему извршују заповести твоје; да у молитвама буду ревносни; и да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свог, да би се чисте савести и неосуђено причестили, твога Божанског Тела и твоје Животворне Крви, проливене за сав свет, и удостојили се отпуштења грехова, и да би победили и посрамили ђавола који војује против њих. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде. Јер Ти не желиш, Господе, да погубиш створење руку твојих, нити је Теби у вољи погибао човекова, него хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине. Стога и сада, Владару, не одврати лице своје од ових слугу твојих, него им подај истинско обраћање к Теби од грехова, и избављење од свих рђавих дела. И удостој све нас, у миру испуњене добрим делима, да се поклонимо спасоносним страдањима твојим и светом Васкрсењу, и да на крају живота нашег добијемо у Теби, Богу и Спаситељу нашем вечну радост, заједно са свима који су угодили Теби. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Нека је срећна и благословена Четрдесетница и нека је срећан и благословен пост. Благослов Господњи на вама Његовом благодаћу, добротом и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.

Браћо и сестре, опростимо једни другима! Опростите и мени ако сам било кога на било који начин речју делом или мишљем повредио. Нека је свима Богом просто. Опростите.

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_posvedochimo_jevandjeljsku_hrishtshansku_ljubav_prema_stradalnoj_bratshi_u_ukraj

Уочи почетка Свете и велике Четрдесетнице – Великог поста, у недјељу, 6. марта, Његова Светост Патријарх српски Порфирије началствовао је вечерњим богослужењем у храму Светог Саве. Патријарху су саслуживали високопреподобни ахимандрити Прокопије, клирик Антиохијске Патријаршије, Иринеј и Јероним из Грузијске Православне Цркве и свештенство Архиепископије београске, уз моливено присуство Преосвећених Епикопа северно-америчког г. Саве из Грузијске Православне Цркве; ремезијанског г. Стефана; топличког г. Јеротеја; хвостанског г. Јустина; и марчанског г. Саве.

Патријах Порфирије је истакао да пост није само показна вежба, већ реалност у којој хришћани читавим својим бићем учествују: "Циљ Великог поста је Васкрсење Христовог, али у њему и са њим и васкрсење сваког од нас. Велики пост и почиње уводом који се зове ‘Вечерње праштања’. То је служба коју смо управо одслужили. А на дан Васкрса, увече, имамо ‘Вечерње љубави’. И ево, већ те две речи – праштање и љубав осликавају и прожимају и саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом. Тамо где постоји то измирење аутоматски, по себи, јавља се и измирење, мирење међу нама људима. Исто тако и миримо се у себи, са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас – управо оно без чега се не може, оно што је најважније. Због тога и свако богослужење започињемо молитвом о миру, за мир: у миру Господу се помолимо, За мир свега света Господу се помолимо, Мир свима, Мир вам, У миру изиђимо. Безброј пута, на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји”.

Патријарх је упозорио да живимо у свијету у ком се о миру много говори, али и да о њему највише говоре они који производе оруђа смрти. Рекао је да је мир неопходан и да се молимо за мир непрестано, а посебно у данашње време, ”нарочито као људи и као хришћани, молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања сваког од нас на трагичне сукобе и ратове на просторима бивше Југославије нису престала да буду веома жива међу нама. А ево још један рат је букнуо у Европи. И то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку, између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама. Туга, због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња, због опасности коју тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени”.

”Осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова, и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећање са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање, и дакако са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо, Христа Бога ради, да посведочимо истинску и праву љубав, јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове, него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав”, посебно је истакао патријарх Порфирије. 

Вечерњој праштања поред великог броја верног народа присуствовали су професори и студенти Православног богословског факултета као и професори и ђаци Богословије "Свети Сава" у Београду. 

Извор: Радио Слово Љубве

Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости:

-У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења.

Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао.

Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али  што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу.

Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити.

Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Након свечаног евхаристијског сабрања у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару, у недељу 14/27. фебруара 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у свечаној дворани парохијског дома спомен-храма Светог Саве добровољно је дао крв, и на тај начин делатно актуализовао личним примером дело љубави на које је указала јеванђелска перикопа која је произнесена на Литургији данашњег недељног дана.

Поред Патријарха српског, акцији добровољног давања крви одазвао се велики број клирика, међу којима и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, виакр Патријарха српског, свештенство и велики број народа Божјег. 

Подсећамо, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позивао је свештенство и верни народ да се придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. 

Наведена акција спроводи се у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну.

Извор: Телевизија Храм

У смирај недељног дана, 14/27. фебруара 2022. године, након вечерњег богослужења у земунском Светониколајевском храму, на којем је молитвено присуствовао, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, одржао је предавање на тему: " Пост, молитва и лични подвиг". Предавање је одржано са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у организацији братства Светониколајевског храма у Земуну.  

Извор: Телевизија Храм

"Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа", поучио је Епископ топлички Јеротеј, сабране на евхаристијском сабрању у Вождовачком храму.

У Месопусну недељу 14/27. фебруара 2022. године, када се произноси свештено зачало о страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих равноапостолних цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. 

Преосвећеном владици саслуживао је високопреподобни архимандрит Нектарије; протопрезвитери-ставрофори Недељко Марјановић, настојатељ Вождовачког храма; Драгомир Убипариповић, парох прве парохије при Вождовачком храму; као и протопрезвитер Ђорђе Поповић, парох треће парохије при Вождовачком храму. Благољепију свештеног литургијског сабрања у овој београдској светињи саслуживањем су допринели ђакони Верољуб Сандо, проф. Богословије Светог Саве; и Александар Савић. 

На светој архијерејској Литургији молитвено је учествовао велики број народа Божјег који се сабира у старом Вождовачком храму у којем се чувају две велике светиње које је Вождовачком храму даривао блажене успомене патријарх српски Герман - омофор Светог Василија чудотворца Острошког и честица Часног и Животворног Крста Господњег, којима верни народ Вождовца приступа и пред којима узноси молитвене вапаје за сва доброчинства у животу. 

У својој надахнутој недељој омилији Епископ Јеротеј је указао на значај правилног разумевања јеванђелске перикопе о Страшном суду, приче у којој је садржана поука треће духовне степенице у данима припреме за период Великог поста. 

"Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа. Потребно је да постимо у смирењу као што је то чинио цариник из Јеванђеља. Потребно је да знамо да имамо Милостивог Оца набеског, у Цркви се налази Милостиви Отац који нас храни вечном храном у Тајни свете Евхаристије. На крају, Црква нас подсећа да је потребно да чинимо дела милосрђа према свима. Ако то будемо чинили у данима Великог поста осетићемо радост и благослов", истакао је Епископ топлички г. Јеротеј у својој беседи на свечаном евхаристијском сабрању у храму светих цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац.

Извор: Телевизија Храм

"Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. 

Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави.

Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. 

"У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота.  

У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек.  

Извор: Телевизија Храм

"Призвани смо да изађемо у сусрет другом човеку и помогнемо брату своме, јер на тај начин у њему видимо Христа и исказујемо љубав према Христу", рекао је Епископ марчански г. Сава беседећи на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму на Пашином брду у Београду.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у трећу припремну недељу Великог поста - Месопусну недељу, 14/27. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму у улици Господара Вучића. 

Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег сабраног у овом новом храму, који је саграђен на месту старог Светотројичног храма који је дуги низ деценија био место сабрања народа Божјег настањеног у београдским насељу Пашино Брдо. 

Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ марчански је тумачио јеванђелску перикопу о последњем суду Божјем, који ће према сведочанству владике Саве бити највеће дело љубави, када ћемо јасно и опитно окусити и видети да је добар Господ. 

"Суштина ове јеванђелске приче јесте милосрђе на које нас Господ позива речима Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески. Изнад свега, суштина ове приче јесу љубав и хришћански живот. Ако верујемо да смо сви створени по слици и прилици Божијој, онда знамо да се у сваком човеку крије лик Божји, те да у сваком човеку можемо да видимо Христа, отуда постоји она изрека, видео сам лице брата свога, видео сам лице Божије. Учинити добро некоме и показати љубав према некоме, за хришћанина значи исказати љубав према Богу. Љубав није последица милосрдних дела, већ су милосрдна дела последица љубави. Ако хришћанин живи по Христу, ако живи сагласно обећању које је дао на светој Тајни крштења сјединивши се са Христом, хришћанин живи у љубави. Старати се о ближњем јесте плод хришћанске љубави и љубави божанске која нам се открила у личности Господа нашег Исуса Христа", нагласио је Епископ марчански г. Сава у својој беседи. 

Извор: Телевизија Храм

У седмици на измаку, једна одлука Светог Архијерејског Синода упућена и намењена искључиво епархијским архијерејима волшебно је осванула на страницама оних медија којима пројектовање и креирање поделa у Српској Православној Цркви није на зачељу програмске  и уређивачке политике.

Мада конкретна одлука не садржи апсолутно ништа што није обухваћено канонима и Уставом Српске Православне Цркве, а њене ставке чине сталну, малтене, вековну праксу Православне Цркве, односним медијима се учинило да им даје згодну прилику да још једампут удружени покушају да реанимирају клинички мртав наратив о злом и конзервативном Светом Синоду који угрожава људска, политичка и грађанска права младих, савремених, лепих свештеника, који су спремни да до непрепознатљивости модернизују Цркву, отворе је према свету и слично. Тај Синод је, по њима, већ деценијама толико зао и препреден да је у стању да неког епископа доведе до out of mind, а да тај добри у стању незнавености поднесе оставку. Вођа таквог опаког друштва је, ко би други него лично председник Синода, Патријарх српски, и то не само актуелни, него и претходни и онај пре њега, и онај претходни и тако даље... Проблем је, дакле, у томе што постоји Патријарх српски и што Црква има свој освештани поредак који је јуче, данас и сутра исти.

Медији који бране наводно угрожена људска права свештеника који би по њима требало да, као и било који други грађанин или јавна личност, учествују у страначком животу, а посебно у предизборним кампањама, већ се 0близују лицитирајући  именима оних којима су поставили ступицу, јер би за њих било добро да их Свети Синод што оштрије санкционише, а они добију прилику да недељама и месецима лију крокодилске сузе.

Ми им, потпуно добронамерно, скрећемо пажњу да је овај наратив, без обзира на то шта од њих очекују страни наручиоци и финансијери, мртворођенче и да морају бити много креативнији да не би изгубили посао. Тај наратив није имао успеха ни за време блаженог спомена патријарха Иринеја, а данас када je уз Његову Светост Порфирија апсолутна већина, цео Сабор архијереја, када га хиљаде са радошћу дочекују у коју год епископију и парохију да дође, мора им бити јасна елементарна чињеница: српски народ воли своју Цркву, српски народ воли свог Патријарха, своје епископе и свештенике. У том погледу они су беспомоћни ма колико клеветали патријарха Порфирија, Свети Архијерејски Синод и српске владике.

Сигурно ће се многи у неверици упитати: Који је циљ таквог медијског ангажмана? Циљ је, изазвана мистичним просветељењем равним Јакобу Бемеу, обзнанила „паметна и храбра“ европарламентарка Виола фон Крамон тријумфалним ускликом: „Српска Православна Црква не постоји!“. И заиста би „паметна и храбра“ била у праву, јер уколико би сваки од педесет српских владика кренуо да агитује за оног кандидата или странку којa му се допада, Српска Православна Црква би напустила своју примарну мисију, фактички би заиста престала да постоји.

Стога Синод није донео забрану да се свештеници баве политиком. Синод је упозорио да је „недопуство било какво учешће у страначким надмедањима, давање јавних изјава у корист или на штету појединих странака или кандидата у изборним процесима и ван њих“. Каквом политиком свештеници треба да се баве поучио је наш Светејши Патријарх већ у приступној патријарашкој беседи 19. фебруара прошле године у Саборној цркви у Београду. Потсетимо се: „Политика, у изворном смислу речи, у антици, где се и појавила као појам, сматрана je бригoм за оно што је заједничко, бригом за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно дакле што је заједничко. Том врстом политике не само да хоћу него и дубински осећам да и морам да се бавим као што је и сваки човек дужан да то чини у мери у којој је то њему дато и на месту на којем се налази“. И још неколико речи из Патријархове приступне беседе: „Црква је позвана да сабира, да обједињује и спаја, служи миру и јединству. Зато се моје патријарашко служење Богу и роду неће кретати стазама парцијалних интереса нити ће садржати елементе савременог странчарења и партијског бављења политиком“.

На послетку, само илустрације ради, поменућемо још један нечасан и наравно, неуспешан покушај дискредитовања Његове Светости Патријарха од истих, по правилу, недобронамерних према Цркви медија. Наиме, кратки кадар са свечаности поводом Сретења - Дана државности Републике Србије, на коме је, међу присутним личностима и патријарх Порофирије, а који је тог дана емитован буквално на свим српским медијима, налази се у видеу који је на Јутјуб каналу председника Републике. Мада тај видео није промотивног предизборног карактера, нити га приказују други емитери, него је део хронологије редовних председничких активности, Патријарх је одмах оптужен за учешће у кампањи која у том тренутку није била ни почела. Уколико, пак, до било каквих злоупотреба дође, Светејши ће свакако на одговарајући начин на њих правовремено указати и реаговати. Надамо се да је свима јасно да је нереално очекивати да ће оваквим притисцима успети да Патријарха српског искључе из живота свог народа.

Sapienti sat!

Извор: Инфо-служба СПЦ

-Патријарх Порфирије поводом престоног празника Светосимеоновског храма: Постојимо и јесмо Љубављу Божијом-

"Свети Симеон, владар, знао је да ако хоће да сачува свој живот, своју земљу, вредности које су материјалне, ако хоће да оне имају смисао морају бити утемељене на јеванђељским вредностима. Морају бити укорењен у Христу. И зато је Свети Симеон Мироточиви истински родоначелнки нашег рода. Родио нас је и духом и телом", рекао је Патријарх Порфирије на евхарстијском сабрању 26. фебруара 2022. године у храму Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду.

Повезана вест:

Бденије уочи престоног празника храма Преподобног Симеона Мироточивог на Новом Београду; богослужио Епископ Јустин

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду у суботу 26. фебрура 2022. године када наша света Црква молитвено прославља овог светитеља из рода српског. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству верног народа.

Патријарх Порфирије је у току свете Литургије у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Прашчевића.

После прочитаног јеванђелског зачала Патријарх Порфирије је у својој архипастирској беседи истакао да ми нисмо само пролазна, трулежна материја. Нисмо само земља која се у једном тренутнку обличила у оно што јесмо сада, а исто тако ће у једном тренутку да се распрши и нестане. Ми знамо добро, јер верујемо речи Христовој, да смо саздани по слици и прилици Божијој тј. да јесмо тело, али да чак ни то тело наше, није саздано да би једампут за свагда ишчезло и нестало.

У исто време ми смо и духовна бића. Па, баш због тога што смо духовна бића, што смо слика и прилика Божија, све оно што је наше, укључујући и тело, саздано је за вечност.

Патријарх Порфирије је у наставку додао да наши ближњи, и све што јесмо, и све што имамо, добија свој пуни смисао када себе и све што је око нас утемељимо на Христу као камену темељцу. Другим речима, одричући се од себе, не у смислу презира себе, не у смислу да нисмо важни и битни, него одричући се вере у то, да можемо без Христа, да постојимо без Њега, и наде у то да човек може својим самосталним дометима и достигнућима спасити свет. Нада у то, без Христа, претвара се у своју супротност.

Дакле, Господ хоће да каже да све оно што имамо и што јесмо, итекако је саздано као добро, за лепоту, радост  и смисао. Али систем вредности, јерархија, на којој утемељујемо и градимо свој живот, на првом месту мора имати Христа, и када из Њега, све извире, и Њему се све враћа, све добија вечни смисао, трајање и сав бесмисао овога света претвара се у истинску лепоту и радост.

На крају свете Литургије поводом храмовне славе Патријарх Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач.

Извор: Телевизија Храм

"Преподобни Симеон Мироточиви је највећи из српског рода зато што је био свети човек, због свог богољубља, братољубља, односно љубави према своме српском роду. Од младости је Свети Симеон био посвећен Богу, читав свој живот је посветивши Богу", рекао је у својој беседи Епископ Јеротеј на евхаристијом сабрању 26. фебруара 2022. године поводом славе Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог.

Повезана вест:

Бденије уочи славе Патријаршијске капеле, богослужио Епископ Јеротеј

Слава придворног храма Преподобног Симеона Мироточивог у Патријаршији Српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског уз саслужење Пресвећене господе викарних епископа топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, марчанског Саве, више презивтерâ и ђаконâ, у молитвеном присуству верног народа.

У својој наданхнутој беседи након Светог Јеванђеља верном народу обратио се Епископ Јеротеј указавши на живот, подвиге и допринос српском народу Светог Симеона Мироточивог.

"Свети Симеон Мироточиви се бринуо за свој народ и тиме што је изградио многобројне задужбине почевши од манастира Светог Николе,  Богородице Топличке, па преко Ђурђевих Ступова код Раса, његове задужбине манастира Студенице, и на крају манастира Хиландара у Светој Гори",  рекао је између осталог Епископ Јеротеј.

На крају беседе Епископ Јеротеј је указао да пут љубави којим су свети Немањићи ходили, путем којим и ми треба да ходимо, а то је пут љубави према Богу, љубави према своме ближњем, своме народу. 

На крају светог евхаристијског сабрања, поводом славе патријаршијске капеле освећени су славски дарови и пререзан славски колач.

Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 25. фебруара 2022. године у Патријаршијском двору у Београду г. Александра Вучића, председника Републике Србије.

Председник Вучић је патријарха Порфирија упознао са одлукама које ће српски државни врх донети у вези са ситуацијом у Украјини. Саговорници су истакли велику забринутост и изразили наду да ће сукоби бити брзо окончани.

Сваки рат је трагедија, а за нас је болна чињеница да су се сукобиле две братске државе и два потпуно блиска братска народа исте вере, чија су историја и култура нераскидиво испреплетани. Отуда је свака жртва губитак за све. Српска Православна Црква упућује Господу, творцу мира молитве да што пре престане употреба оружја и да отпочне дијалог о изласку из кризе.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Извор: Инфо-служба СПЦ