Православни верници у главном граду провинције Ћако у Аргентини, окупили су се се у раним јутарњим часовима у храму Свете Тројице, како би прославили празник над празницима, Васкрсење Христово, известила је Митрополија црногорско-приморска. Поноћну Литургију служио је протојереј Бранко Станишић, а за певницом су били чланови руског православног хора цркве Покрова Пресвете Богородице у Асунциону, који су специјално за ову прилику допутовали из Парагваја.Више десетина верника причестило се под сводовима овог велелепног храма, који је изграђен у српско-византијском цквеном стилу.Планирано је да храм буде освештан на јесен.

Након Свете Литургије, у свечаној сали школе која се налази у непосредној близини храма, трпезом љубави настављено је славље око кога су се потрудили чланови Црквеног одбора, предвођени гђом Ангелином Радиш. У цркви Свете Тројице окупљају се потомци наших исељеника из Црне Горе и Србије, Грчке и  Русије, као и аутохтони Аргентинци који су се присајединили Православној Цркви. Свештеник Бранко је присутнима пренео поздраве Његовог Преосвештенства г. Кирила, Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Испред цркве Рођења Светог Јована на Лабудовом брду, у четвртак, 28. априла 2022. године, од 13-16 часова, агапе васкршњи ручак послуживаће ученици београдске Гимназије "Патријарх Павле" заједно са својим професорима, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи Славиши Костићу, вероучитељу у овој гимназији. Сви су добродошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

На Васкршњи уторак 26. априла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије је началствовао на светој архијерејској Литургији у манастиру Рајиновац. Патријарху Порфирију саслуживало је свештенство, свештеномонаштво и ђаконство, као и многобројни верни народ.

Патријарх Порфирије се сабранима обратио беседом у којој је рекао да се радујемо што је Господ дошавши међу нас и у име наше и из љубави према нама, сваког нашег непријатеља учинио беспомоћним, а пре свега победио је нечастивог, грех и смрт, највећег нашег непријатеља, победио је тако што је узео на себе људску природу, претрпео страдање и смрт и на крају умревши на крсту, ту исту смрт је победио својим Васкрсењем. Зато наша вера није систем одређених учења и правила него је наша вера, наводи Патријарх српски, живи однос са Васкрслим Господом, однос који по Његовој благодати нама даје могућност да ми будемо на Њим и будемо учесници свега онога што јесте Његов живот, па тако и победе над смрћу.

Његова Светост објашњава да у јеванђељима сам догађај Васкрсења није описан, али оно што јесу резултати и последица тог догађаја итекако је описано. Данас имамо једну причу коју смо чули из Јеванђеља по Јовану где Христови ученици иду на пут за Емаус, и ни апостоли сами нису могли да претпоставе на који начин је Он Месија, каже Патријарх Порфирије и додаје да нису разумевали да је дошао на свет да спасе све људе, не да би владао међу људима споља као један од земаљских владара него је дошао да учини немоћним све оно што чини у ропству људе суштински, јер ми можемо имати владаре на свету и бити њихови поданици, али опет ћемо сви на крају отићи са овог света и ако нема Христа који је победио смрт остали бисмо у чељустима смрти кроз сву вечност.

Патријарх Порфирије закључује да причешћујући се телом и крвљу Христовом ми исповедамо Христа и препознајемо Га као Спаситеља и постајемо део Његовог тела као чланови цркве која јесте Његово Тело, а Он јој је глава. Наравно да има безброј добрих људи који су из цркве, наводи Патријарх, понекад у своме животу и бољих од нас, али уколико су изван домашаја цркве и не учествују у светој евхаристији остају веома удаљени од Христа, тј. Христос је увек међу свима и сваком човеку кад је искрен трепери срце од љубави Христове. Међутим, ми не учествујући у животу цркве трудећи се да дотакнемо истину, пуноћу и правду остајемо веома далеко од свега тога јер нисмо нераскидиво сједињени са Христом, а то можемо остварити искључиво само у цркви Христовој.

https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/4041/hram-patrijarh-porfirije-bogosluzio-manastiru-rajinovac-nasa-vera-zivi-odnos-vaskrslim-gospodom-foto-video

На празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, 24. aприла 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свечано Пасхално вечерње у Саборном храму Светог Саве на Врачару.

Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи ремезијански  Стефан и марчански Сава, викари Патријарха српског, архимандрит Нектарије, протосинђел Данило, протојереји Витали Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, Ненад Јовановић, Бранислав Кличковић, јереји Панајотис Карастасиос, Мирослав Чолаковић, Иван Штрбачки и Далибор Стојадиновић, протођакони Младен Ковачевић и Радомир Врућинић и ђакони Владан Таталовић и Ђорђе Петровић.

По устаљеном типику, након вечерњег входа и великог прокимена, прочитан је одељак из светог Јеванђеља по Јовану на српском, црквенословенском, руском, грчком, енглеском, латинском, италијанском, немачком, француском и македонском језику.

На крају вечерњег богослужења сви су целивали Часни Крст, светог Јеванђеља и икону Васкрсења Христовог, које су у рукама држали патријарх Порфирије и архијереји. 

По отпусту вечерњег патријарх Порфирије је честитао Васкрс и појаснио по чему се пасхално вечерње разликује од других у току године: ”Браћо и сестре, служили смо вечерње љубави, тако се зове ова служба. А зове се због тога, што се на овој вечерњој служби, на дан Васкрса само, а то је једанпут у години, чита Јеванђеље на многим језицима, због тога што је Господ наш Исус Христос Бог Сведржитељ, један и једини Бог свих људи. Који је дошао у овај свет, распео се и васкрсао победивши смрт ради свих људи. Зато се Јеванђеље чита на многим језицима, а говори овај одломак, који смо управо чули о Васкрсењу Христовом, то јест о васкрслом Христу кога ученици препознају. И једино Тома апостол је онај који није био када је Господ дошао и јавио им се и није веровао. И тек када је ставио своје своје прсте, своју руку, на ране од клинова онда је исповедио: ”Господ мој и Бог мој”. Дакле, ово вечерње љубави служили смо зато што сви народи су позвани да славе Господа и због тога што је Он дошао да спасе све људе независно од тога ко је одакле, где се и када родио и ком народу припадао.”

Извор: Радио Слово љубве

Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Недић, протојереји Григориј Сапсај, Александар Бајић и Војислав Костић, јереји Марко Којић, Стеван Васиљевић, Иван Фаранов и Зоран Недић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Сапсај. У наставку преносимо Патријархову беседу у целини:

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, данас је Велика субота и, ево нас, ми смо очевици, ми смо учесници завршетка драме и пута који је Господ наш преузео, узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према сваком од нас, како бисмо ми дошли до спасења, до смисла свог постојања, али и до смисла постојања читаве творевине и сваког човека проистеклог из љубави Божје као икона Божја.

Ево нас на крају драме и на почетку нашег учествовања и живота у вечности. Јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе. То наше распеће може имати два правца. То наше распеће по љубави Божјој, по дару Његовом, може бити распеће оног разбојника који је распет због греха својих, праведно и оправдано био са леве стране распетог Господа нашег и који се ругао Господу. То његово распеће пут је у тоталну пропаст, у тотални мрак, у потпуну самоћу и отуђеност. То његово распеће јесте распеће коначно за бесмисао, за пакао. Међутим, наше распеће може бити и сараспеће са оним разбојником који је био са десне стране распетог Господа. То распеће јесте распеће на коме је Црква. Распеће разбојника, који је такође оправдано био осуђен и распет, јесте распеће које има свест о свом промашају, о свом недостатку. Оно има дубоку спознају да је Бог потребан човеку, да је све оно за чим чезне и што у себи осећа јесте глад за вечношћу, за пуноћом, за радошћу и за љубављу која постоји у Господу. То распеће јесте спознаја која се развија у вапају и у крику људске природе и сваког од нас: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме!

Црква Христова јесте заједница верних. Господ је глава Цркве и Црква непрестано молитвено славећи Бога истовремено и моли Господа: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Међутим, све то што је Црква изговорила и што изговара, већ је у Господу дато и реализовано или постоји у Цркви. Господ у Цркви својој не само да нас се сећа, него више од тога, нераскидиво је сједињен са нама. Нераскидиво је сједињен са нама и то управо овде, на светој Литургији, окушамо и живимо. Зато је Царство Божје са нама и међу нама и у нама већ овде и сада у историји и, наравно, у пуноћи очекује све нас у есхатону, у будућем веку. 

Дакле, ми, браћо и сестре, знамо и свесно смо се определили за то да иако смо разбојник, иако распињемо Христа и помислима и речима и делима, јесмо онај разбојник са десне стране који не само да није без наде, него је испуњен и храброшћу и радошћу. Знамо да иако смо и ми разбојник, који је са десне стране, да онда када мрзимо једни друге, када завидимо једни другима, када осуђујемо једни друге и када чинимо много тога што је супротно Јеванђељу Христовом, распели смо Га. Баш због тога што знамо да Га распињемо, Њему се обраћамо речима: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме.

Данас је субота и данас бисмо требали да ћутимо молитвено, како каже црквена песма, јер се збива велика тајна. Господ је сишао у Ад и васкрсао ту нашу смртну пролазну људску природу. Победио смрт! Сишао је у чељусти нашег непријатеља да би њега ту где он царује победио. Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост. За разлику, на пример, од представљања тајне Васкрсења у западној иконографији где је Христос представљен као младић, као Аполон који носи знакове победе, а прате Га људи који примају дар Његове победе, наша иконографија представља Господа који из дубине Ада за руке води Адама и Еву и многе светитеље са ореолом управо да бисмо ми разумели да Господ не долази са небеса, да не чини ту победу споља, него изнутра, из нас, из срца нашег непријатеља.

Данас, на Велику суботу, већ учествујемо у радости Васкрсења Христовог, а то значи да и ми заједно славимо своје васкрсење у Њему. Већ сада, на Велику суботу, Господ нам поручује поручујући мироносицама: : Не бојте се! и: Радујте се! Зато, браћо и сестре, иако данас треба да ћутимо молитвено, ми се радујемо и не бојимо се и овде и сада и у векове векова. Амин!

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_raspeli_smo_hrista_time_smo_raspeli_sebe

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 22. априла 2022. године, на Велики петак, јутрење Велике суботе са статијама у Саборном храму Светог Саве на Врачару.

Саслуживало је братство храма у молитвеном присуству Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанског г. Стефана. Богослужење је почело малим повечерјем са каноном Распетом Христу, познатијем као Плач Мајке Божје, да би у продужетку било служено јутрење Велике суботе са статијама. Патријарх је затим предводио литију са плаштаницом око храма и прочитао зачало из Јеванђеља по Матеју.

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_sluzhio_jutrenje_velike_subote

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2022. године

+ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ево дана који створи Господ,
обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117, 24)

Драга наша децо духовна,

Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, Еванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића.

Тамница гроба и окови смрти нису могли да схвате ни задрже Светлост од Светлости од Оца рођену пре свих векова, кроз коју је све постало – Јединородног Сина и Господа нашега Исуса Христа, иако су то покушали свим средствима. Од ноћи у којој је био предат у руке безаконика све је толико било преиспуњено неверством и насиљем да се са распетим Христом напослетку морало завапити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мк 15, 34). Гледајући како је некада славни Јерусалим обавијала духовна тама греха, Јединородни Син је са високо уздигнутог крста гледао како се пред њиме разјапљује мрачна чељуст гроба не би ли га заувек прогутала. Са каменог тла њених оштрих обода Господу су челници вере и народа подругљиво говорили да крсну благовест спасења преиначи у гордо прихватање моћи палога света: „Нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега!“ (Мт 27, 42).

У часу безнађа су и самртни ропци распетих осуђеника прелазили у ругање живоме Богу, Спаситељу света. Ономе који је из љубави сишао међу нас и таму наших живота обасјао вечном светлошћу и радошћу. Ономе који је тумачећи свог Оца небеског у древном јеврејском предању показао очинско лице Бога свеколиком свету. Ономе који нас је својим страдањима и славним васкрсењем учинио чедима животворне љубави Божије. Ономе који је благодатну снагу живота даровао Цркви, „стубу и тврђави истине“ (1Tим 3, 15) коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Ономе који нас је охрабрио да будемо истрајни весници смисла у овоме туробном добу. Ономе који ће као кротко Јагње (Јн 1, 36) принето за наше грехе бити последња Божија реч на страшном суду – храм Јерусалима Новог, обасјаног Божијом славом (Отк 21, 22-23).

Ми се на голготску гору свагда успињемо, драга децо духовна, јер смо позвани да сведочимо живога Бога у свету и тако учествујемо у спасењу сваког Божјег створења. Вођени Духом Светим, ми смо према Светом Апостолу Павлу синови Божји у којима сва твар чезне за ослобођењем од пропадљивости и за радошћу вечног живота (Рим 8, 21). Овај осећај одговорности међу нама је данас посебно наглашен због свеопште кризе у свету и чињенице да се пламен оружаних сукоба на просторима Украјине придружио оним другим местима на планети где постоји конфликт међу државама, народима и верама. Саoсећамо и састрадавамо са свим православним хришћанима, браћо и сестре, саосећамо и састрадавамо са свим људима овога света гледајући како се сукоби на украјинском тлу и широм васељене још више продубљују. Велики Апостол Павле подсећа: „(Бог) је створио од крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме” (Дап 17, 26). Дакле, саздани смо као један и јединствен људски род, и позвани смо да једно будемо. Стога се Васкрслом Господу молимо да се што пре и безусловно успостави мир, престане страдање, и да се сви избегли врате у своје домове. Сваки рат, било где и било када, производи само губитнике и пораз је људског достојанства, пораз је и срамота сваког човека као иконе Божје.

И док се на многим местима у свету воде беспоштедни ратови, највише страдања подноси обичан човек. Шта ћемо ми који смо сабрани данас у Празнику над празницима, угрејани топлином домова, рећи онима који су разорном стихијом одвојени од својих најближих и расути по туђини? Како ћемо запевати пасхалну песму када је међу нама толико гладних и жедних правде, толико неутешних? Нека нас одговору на ова питања поведе сам Господ Исус Христос чије Царство није од овога света – јер „кад би било од овога света царство моје“, како је Спаситељ био рекао Пилату, „слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде“ (Јн 18, 36).

Значење ових речи, у време када је Јудеја такође била распарчавана интересима Рима, Сирије и Персије, Богочовек Исус нам је показао на много начина. Сетимо се само исцељења гадаринског бесомучника, браћо и сестре, за кога се каже да је био поседнут легијом демона (Мк 5, 1-20). Призор неукротивог човека који је живео у гробовима и даноноћно се тукао камењем осликава трагично стање многих под римском влашћу и повезује све прошле, садашње и будуће жртве глобалних сукоба које су без Христа, пре или касније, осуђене на самоуништење. Исцеливши бесомучног човека протеривањем легиона непријатеља у крдо нечистих животиња, Христос нам је показао да му је пре свега било битно да страдалника изведе из гроба и пружи могућност вечног живота, а тек после тога решавање спољашњих услова живота. То је могао само вечни Логос који се међу људима настанио у пуноћи благодати и истине (Јн 1, 14). Зато Он од смрти избављеног човека оставља да у истим околностима сведочи учињену Божју милост и зато напослетку добровољно напушта пределе у којима се Бог показао моћнијим од свих нечистота које су покретале њихове владаре. Царство Христово, дакле, није од овога света и то је благовест спасења. Царство Христово није од овога света и том снагом устајемо за живот вечни. Царство Христово није од овога света и зато без разлике чинимо свакоме од „ових најмањих“ у њиховој потреби. Царство Христово није од овога света и зато загрлимо другога као Господа самог, јер ћемо само тако бити прихваћени као Његови.

Будимо окренути љубави, драга децо духовна, јер нас на то упућује глас самог анђела над празним гробом Христовим: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овде, него устаде!“ (Лк 24, 5-6). Негујмо сазнање да је „наше живљење на небесима“, како говори Апостол Павле, „откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3, 20). Будимо такође свесни да нас исконски методи обмане страстима и страховима у злоупотреби масовних медија могу лако учинити људима поробљене свести и пригушене савести, туђинима свом небеском назначењу. Чувајмо се привидне сигурности глобалног мравињака који нас жели учинити безличним притвореницима самодовољности. Време проводити у убеђењу да се виртуелним светом нездравог умишљања и конзумацијом материјалних добара може задобити истинско благостање, значи бити осуђен на живот без достојанства и слободе. У свету који одбија да буде заквашен светлошћу божанске љубави, трудови и жртве нису схваћене на начин Христове Голготе, попут крста за којим ће по благовољењу Божијем доћи васкрсење, него као страшне препреке личном миру и сигурности. Нека нас од тога сачува дубока верност крсно-васкрсној судбини нашег светосавског, српског народа, и нека нас ка вечном смислу води наше новозаветно, косовско опредељење. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!

Бесмртна дела саможртвене љубави према Богу и отаџбини показали су у протеклим месецима многи наши лекари, здравствени радници и бројни други људи који су се нашли на тешким и одговорним дужностима. Гледајући на светитеље Цркве Христове и угледајући се на свете претке, они су ходили и ходе путем христоподобних врлина, путем љубави која све у себи садржи и осмишљава, по којој се познају ученици Христови и народ Божји. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13) – тако нам је Господ Христос завештао пут истинског живота и мира, ван кога су животне тешкоће попут праве арене бесмисла.

У васкршњој радости са особитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве нашим сестрама и браћи у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци, поручујући им да знамо њихова искушења и борбе, али да ће њихова Мајка Црква увек бити уз њих као и до сада. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту где живите. Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“

Срећан вам и Богом благословен овај дан у који смо се родили за живот вечни! Са овим жељама и молитвама Васкрсломе Господу Христу желимо вам свако истинско добро и поздрављамо вас најрадоснијим поздравом:

Христос васкрсе — Ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2022. године

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијскиЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузланскиФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ
Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН
Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански САВА
Викарни Епископ хумски ЈОВАН

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД