Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстововао је 12. новембра 2022. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду свечаним чином наречења високодостојног архимандрита Алексеја (Богићевића) за Епископа хвостанског.

Поред предстојатеља Српске Православне Цркве, у чину наречења узели су учешће Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополит брегалнички г. Иларион и преосвећена господа епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, брегалнички Марко, горњокарловачки Герасим, крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, мохачки Дамаскин и марчански Сава.

Хиротонија изабраног и нареченог Епископа хвостанског биће обављена у недељу, 13. новембра 2022. године са почетком у 9 часова, у храму Светог Саве на Врачару у току свете архијерејске  Литургије којом ће началствовати Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством.

Извор: Радио Слово љубве

„Молимо се Светом Димитрију да заступа Цркву Христову. Да се моли и за оне који се противе њему, вери Христовој, јеванђељу Христовом, вредностима хришћанским, молитвама својим да отвори и њихова срца“, рекао је у беседи Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије након Свете Литургије коју је служио поводом храмовне славе 8. новембра 2022. године, на празник Светог великомученика Димитрија Солунског, у храму посвећеном овом Божијем угоднику на Новом Београду, и додао следеће: "Вером својом, без обзира на то у каквој се ситуацији налазимо, да ли смо на крсту, да ли смо распети, да ли страдамо, да ли имамо проблема, тешкоће, искушења - то није нешто нас може одвојити од Христа, од Цркве. Може бити да ћемо у неком тренутку бити помућени, да ћемо се поколебати, али увек, будући да смо вером везани за Христа, ми смо везани за чврсту котву и знаћемо да не постоји та струја, та бура, која нас може однети валовима својим у беспуће и никада изгубљени бити нећемо".

"Вера наша увек је спојена са надом, али исто тако, истинска и права вера која се изражава у нашем подвигу, труду, посту, у молитви, у покушају да испуњавамо све заповести Божије у нама ствара дубоко духовно знање, спознају, познање Бога, у којем одмах познајемо и себе, своје назначење и свој пут. Тим знањем ми знамо да, без обзира што понекад имамо тешкоће и није нам увек све онако како смо желели, без обзира што имамо страдања, знамо да, иако у том тренутку не схватамо, Бог стоји уз нас!

И као што смо чули из Посланице Јеврејима где Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, каже да би их утешио, да истински и прави родитељ васпитавају своју децу, укоравају их, стављају их на испите, али не да би потонули, не да би пострадали него да би ојачали и да они који се не поколебају и онда када им не иде све од руке – духовно јачају и постају спремнији за теже подвиге и битке јер нечастиви никада не спава. Силе поднебесја увек дејствују, понекад директно и онда њихове намере увек можемо препознати.

Али, будући да растемо у Христу и што ми више постајемо искуснији у борби, што више откривамо њихове намере, утолико они постају перфиднији и онда почињу да нам се представљају у облику који је скривен, нудећи нам понекада нешто као врлину – нуде нам уз ту врлину осећање самозадовољства, гордости, самољубља и онда заправо хоће да нас наведу на још већи пад него да смо директно погрешили", казао је Патријарх Порфирије и истакао: „Дакле, истински и прави родитељ увек васпитава своју децу. Није неко ко повлађује слабостима деце, незрелости деце, њиховим прохтевима. Наравно, увек јесте на путу онај који безусловно воли, ко се распиње за своју децу, али баш због тога када је потребно помиловаће их, похвално подстаћи да буду још активнији у добру, али када је то потребно – укорити, исправити, имати одлучан став и не дозволити да анархична слобода детета буде нешто што ће га сурвати у понор“, поучио је Патријарх српски г. Порфирије.

Како је известила Информативна служба СПЦ, Патријарху Порфирију су на Литургији саслуживали Преосвећена господа Епископи шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан, изабрани Епископи новобрдски Иларион и јегарски Нектарије, као и директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић и Рајко Недић, јеромонах Никон, јереји Раде Деспотовић, Богољуб Остајић, Владимир Левићанин и Предраг Тимотијевић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, ђакони Србољуб Остојић и Николај Вуковић, у молитвеном присуству старешине храма Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве и свештеничког братства храма Светог Димитрија.

Славском сабрању присуствовали су директор Упрсве за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде др Владимир Рогановић и председник ГО Нови Београд г. Бојан Бован.

У току свете Литургије, Патријарх српски г. Порфирије је рукоположио ђакона Србољуба Остојића у чин презвитера.

Вест припремила Редакција Радија "Слово љубве"

Извор: Фејсбук страница Патријарха српског Порфирија

Циклус редовних духовних трибина у Вазнесењском храму у центру Београда, наставља се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, предавањем свештеника Бошка Савића, пароха Световазнесењског храма у среду 09. новембра 2022. године од 18 часова. О. Бошко говориће на тему "Мучеништво - сведочанство истините вере", а предавање ће бити одржано у светом храму. Сви су добродошли.

Извор: Радио "Слово љубве"

У храму Светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, молитвено ће, као и претходних година, бити прослављен спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа), сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јовану Бабићу, сабрату ове цркве. Код иконе св. Старца Гаврила, која је освештана на његовим моштима у Грузији ће у навечерје празника, у уторак 01. новембра 2022. године од 17 часова, бити служено велико вечерње са читањем молитава против насртаја нечастивих сила. На дан празника у среду 02. новембра, света Литургија са резањем славског колача и читањем молитве за здравље почеће у 8 часова, а Акатист овом Божијем угоднику биће служен од 17 сати. Свештенство храма ће на обе вечерње службе помазивати народ уљем из манастира Самтавра у којем бдију мошти св. Старца Гаврила.

Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.).

Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив

Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну."

Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио.

Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор.

У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали.

Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке.

"1. Родио сам се 1929. године.
2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви.
3. Нисам се женио.
4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима.
5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање.

Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади.

Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу:

"Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет.

Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену:

"Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма:

"Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава.

Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен."

У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу."

После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..."

Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила.

Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу.

Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења.

Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника.

Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику.

Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру редовних духовних сабрања уторком која се одржавају у Вазнесењском храму у центру Београда, 25. октобра 2022. године беседиће протојереј-ставрофор Милорад Голијан, свештеник Епархије сремске у пензији. Драги и од многих душа вољени прота, овога пута ће беседити на тему "Страх од смрти и како га превазићи", а предавање ће почети у 18 часова. Подсећамо да се у Вазнесењском храму свакога уторка од 17 сати служи молебни Канон св. Деспоту Стефану Лазаревићу, па братство храма позива све на молитву и предавање у наставку.

Извор: Радио "Слово љубве"

Црква Свете Петке у Сурчину организује представљање књига Зорице Ковачев – „Сећање не сме да стане“, о Светим српским Новомученицима и исповедницима 20. века, и „Хлеб живота - записи са предавања“, у недељу, 23. октобра 2022. године, након Свете Литургије која почиње у 9 часова. О књигама ће, поред аутора, говорити протојереј Страхиња Голијан, парох овог храма.

Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру редовних духовних сабрања уторком у Вазнесењском храму у центру Београда, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија беседиће архимандрит Стефан (Вучковић) игуман манастира Велика Ремета на Фрушкој Гори. Предавање на тему "Вера и невера" почеће у уторак 18. октобра 2022. године у 18 часова, после Молебног Канона св. Деспоту Стефану Лазаревићу. Сви сте добродошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

Београдска Саборна црква је са радошћу обавестила да ће, поводом празника Светог Праведног кнеза Стефана Штиљановића, чије се нетрулежне мошти налазе у овом храму, у недељу, 16. октобра 2022. године, са почетком у 21.00 час, бити служено СВЕНОЋНО БДЕНИЈЕ, са СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ ЛИТУРГИЈОМ у наставку, која ће почети око 23.30. На сам дан празника, у понедељак, 17. октобра, друга Света Литургија ће почети у 8.00 сати, ради свих који нису у могућности да присуствују поноћној Литургији.

Житије Светог кнеза Стефана Штиљановића можете прочитати на нашем сајту, у рубрици "Мошти у Саборној цркви".

Извор: Саборна црква

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, почео је 19. циклус духовних сабрања уторком у Вазнесењском храму у центру Београда. У уторак 11. октобра 2022. године, после молитвеног Канона св. Деспоту Стефану Лазаревићу, од 18 часова ће у самом храму беседити г. Владимир Меденица, философ, књижевник и публициста, а тема овог сабрања биће „Достојевски о Европи и словенству“. Сви су добродошли на молитву од 17 часова и духовну трибину у продужетку.

Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом јеромонаха Стефана, вршиоца дужности игумана Манастира св. Архиђакона Стефана у Сланцима, волонтери овог манастира ће у новој акцији "Банка хране" прикупљати храну за социјално угрожене, потврдио је за Радио "Слово љубве" г. Иван Веселиновић из мисионарске манастирске заједнице. Овога пута, акција се одржава од 10. до 16. октобра, а у сарадњи са продавницама ланца "Макси". Позивамо све који су у могућности, да макар и најмањим прилогом помогну наше ближње, потребиту браћу и сестре. Чујте најпре шта је за наш радио о овој акцији рекао г. Иван Веселиновић:

Акција је намењена социјално угроженима - пре свега породицама са више деце (које имају недовољна примања), избеглим и прогнаним лицима, затим болеснима и немоћнима, као и другим потребитим појединцима и породицама.

Акција се сваке године организује поводом светског Дана хране, а прикупљају се купљене трајне намирнице (пиринач, брашно, со, шећер, макароне, разне конзерве, тегле ајвара и сл., зачини за јела, алева паприка, кекс итд.) у посебно означеним кутијама у следећим продавницама:

- "Макси 122" - Џона Кенедија 10 P (Ретензија)

- "Макси 103" - Џона Кенедија 10а (Нови Београд)

- "Макси 107" - Маријане Грегоран 58 Карабурма

ИЗДВОЈЕНА ЛОКАЦИЈА - Манастирска продавница - ул. Рузвелтова 50 (улаз у Ново гробље).

Не остављају се кварљиве намирнице - воће, поврће, млечни производи и слично.

У наведеним продавницама акција ће бити одржана у следећим терминима:

понедељак-петак: 10. - 14. октобар 2022. - од 15 до 19 ч

субота 15. октобар 2022. - од 10 до 18 ч и

недеља 16. октобар 2022. - од 09 до 15 ч

Извор: Радио "Слово љубве"

Информативна служба СПЦ доноси текст и видео запис беседе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија о насиљу над женама, које у наставку преносимо у целини:

Браћо и сестре,

Свакодневно говоримо и трудимо се да слушамо реч Господњу и да се поучавамо примерима из светог Јеванђеља. Упорно говоримо о молитви за наше ближње и не само за ближње него за читав свет, за све људе. Говоримо о неопходности чињења добра, о љубави Господњој, о Христу који је сам љубав и који је из те љубави према човеку пострадао на крсту за све људе, за живот свих људи.

Човекољубива реч Христова која се данас, хвала Богу, проноси и различитим средствима комуникације, заглушена је општом експолоатацијом насиља у јавности. Неки медији нам свакодневно, чак и на нивоу забаве, приказују најразличитије врсте насиља, све до самог дивљавштва, користећи их у циљу постизања боље гледаности и зараде. И то толико, да смо у овој ери електронског умрежавања и вољно и невољно изложени промоцији насилништва. Оваквим истицањем насиља и неморала у појединим медијима, филмовима, на неким страницама новина и интернета, чак у свету дечије игре, у видео играма и безазленим алманасима, фигуре сексуално изопачених људи, убица и силеџија постају узори младим нараштајима, стварна оприсутњења онога најстрашнијега што се може учинити другоме. У свету овакве тзв. „нове нормалности“, јавност је свакодневно обавештена о томе да је супруг убио жену или момак девојку, да је родитељ, не дај Боже, убио дете, и што је опет страшно, обрнуто. На насиље се и јавно позива, и то нажалост и са неочекиваних позиција, па чак и из наше свете Цркве, одакле би морале да одјекују искључиво поруке мира! А у мноштву вести које искачу на нашим паметним уређајима посебно се издвајају наслови о насиљу над женама, о премлаћивању, срамоћењу, силовању и убијању наших сестара, кћерки, супруга и мајки.

Православна Црква Христова, а верујем и сви хришћани у свеколиком свету, али не само хришћани, него сви људи који, према речима Светог апостола Павла, осећају у свом срцу и у својој савести неписани закон Божји, не може бити одлучнија у одбацивању овакве тзв. ”нове нормалности”, посебно у осуди насиља. За Цркву је свако људско биће икона Божија. А најдостојнија и најпоштованија од целог људског рода је Мајка Божја. Који већи доказ од овог нам је потребан да схватимо колико Црква неизмерно поштује сваку жену, сестру и мајку као светињу и икону Божју? За хришћане су наше мајке и жене и сестре светиња. Незамисливо је и болно насиље над њима, а чињеница је да су мушкарци – кукавице и слабићи – само у последње две године у Србији убили више од 40 жена, а за последњих 10 година, око 300! Колико је још њих које су у породицама, на радним местима и другде изложене свакојаким тортурама, Бог зна. Какви смо ми то људи када нам супруге беже из дома у сигурне куће? Колико сигурних кућа треба да саградимо да би било мање злостављаних и убијених жена? Колико уопште разних прихватилишта треба да оснујемо да бисмо помогли сваком злостављаном бићу?

За Цркву Христову сасвим је јасно да насилнички порив проистиче из умањивања Божје замисли о себи и о ближњем као слици и прилици Божјој, што се већ по себи сматра великим грехом. Због тога што људи не виде у себи и другоме истинско и вечно достојанство, њихов међусобни однос може да поприми облик звероликог супарништва које се лако заврши најтежим насиљем. Стога осећам одговорност и потребу да Црква овај проблем сагледа у свим његовим страхотним димензијама, како би се пробудила благодат Божија тамо где буде потребно. Српска Православна Црква ће ово чинити јер је на то обавезује предањско разумевање човековог достојанства.

Црква ће, макар овде у Архиепископији београдско-карловачкој, помагати сигурне куће. Она ће подстицати вернике да добровољно узимају учешће у раду постојећих институција и центара који се брину о жртвама сваког насиља. Свештеници ће имати препоруку да, колико могу, препознају породично насиље у својим парохијама и да у сарадњи са социјалним радницима настоје да утичу да не долази до трагичних исхода. Они ће такође бити подстицани да у својим проповедима учесталије говоре о проблему свих облика насиља који су данас присутни у нашем друштву и породицама. Лично ћу се ангажовати на помоћи женама које су се склониле од насиља у сигурне куће. Црква ће настојати и да путем својих медија, образовних институција и издаваштва активно подиже свест о овим болним темама и о могућностима за препознавање и спречавање оваквих злодела и изопачења. А свима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима поручујемо да је сваки насилни чин над слабима и незаштићенима, додатна рана на телу Христовом! На смирење, кротост и љубав смо позвани и трудимо да се да будемо достојни призвања у заједницу вечнога живота у коју нас је призвао Бог.

Патријарх српски
Порфирије

Извор: Информативна служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетиће 14. октобра 2022. године, на празник Покрова Пресвете Богородице, Косово и Метохију и Пећку Патријаршију, ставропигијалну лавру патријараха српских, где ће началствовати на светој Литургији уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве.

Том приликом, по традиционалном последовању биће обављен свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон патријараха српских.

Осам векова свесрпска и општеправославна древна светиња – манастир Пећка Патријаршија – под својим сводовима чува свештени Трон у који се уводе наследници Светог Саве и са кога архиепископи и патријарси српски управљају бродoм Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. После васпостављања јединстава Српске Православне Цркве 1920. године, обновљена је и традиција устоличења у Пећки трон као видљиви доказ духовног угледања на наше богоносне и доблесне архиепископе и патријархе од добијања аутокефалности 1219. године до данашњих дана.

Устоличење првог Патријарха васпостављене Српске Патријаршије, Његове Светости г. Димитрија (Павловића) у древни трон у Пећкој Патријаршији извршено је 24. августа 1924. године, а касније су у устоличени и његови наследници на трону Светог Саве: патријарх Варнава (Росић) 6. јула 1930. године; патријарх Гаврило (Дожић) 2. августа 1938. године; патријарх Герман (Ђорић) 29. маја 1960. године; патријарх Павле (Стојчевић) јула 1994. године; патријарх Иринеј (Гавриловић) 3. октобра 2010. године.

СПЦ