Јубиларна, 10. по реду Спортска манифестација Удружења Света Србија биће одржана у недељу, 11. јуна, на спортским теренима Аде Циганлије (са десне стране од кружног тока), а почеће у 9 часова Светом Литургијом коју ће са благословом Патријарха српског, служити викарни Епископ новобрдски г. Иларион, најавио је за "Слово љубве" председник удружења "Свети Срб и ја" г. Димитрије Стикић. Током претходних девет година, укупно, више од 200.000 посетилаца је прошло кроз овај спортско-духовно-културни програм који је бесплатан за све учеснике, а захваљујући великом интересовању читавих породица, поготово деце, ово јубиларно сабрање носи слоган управо њима посвећен, са жељом да сви будемо као они: "Ми смо десетка!". Значајно је поменути да је 10. по реду Сабрање проширило свој Међународни карактер јер ће се међу децом и младим спортистима наћи и њихови вршњаци из Федерације БиХ, Републике Хрватске, Републике Српске, Црне Горе, Републике Северне Македоније, Грузије и Грчке. Као и свих претходних година, за све посетиоце су, осим спортских, културних и образовних садржаја, припремљени и поклони - мајице, сладоледи, балони и увек најпосећенија трпеза љубави на Ади Циганлији - војнички пасуљ.

ЦЕО РАЗГОВОР са г. Димитријем Стикићем о 10. Спортском сабрању Свете Србије на Ади (емисија "Епархија инфо", 9. јун 2023)

Пријатељи манифестације су: Компанија ”Телеком Србија” и Банка ”Поштанска штедионица”, а партнер и званична вода Сабрања је ”Вода Вода”. Сабрање су између осталих подржали и: Министарство омладине и спорта, Канцеларија за Косово и Метохију, Канцеларија за Дијаспору, Град Београд, , Градска општина Чукарица, Градска општина Палилула, ГСП ”Београд”, ЈП ”Ада Циганлија”, Општина Стара Пазова, Верско добротворно старатељство АЕМ-а, Београдски сајам, Војска Србије, Министарство унутрашљих послова Србије, Црвени крст Србије, Горска служба спасавања, Савез извиђача Србије, Саобраћајни институт ”ЦИП”, Српско витешко борење ”Свибор”, Елексроисток изградња, Српски атлетски савез, Спортски савез Србије, Рукоменти савез Србије и Београда, Одбојкашку савез Србије и Београда, Фудбалски савез Србије, Спортски савез Београда, Спортско удружење ”Богатић”, Крфско удружење грчко-српског пријатељства, Митрополија Крфа и Дијапоснких остврва, Град Крф, ФК ”Керкира”, Тениска академија ”Богдан Обрадовић”, Спортски савез особа са инвалидитетом Београд, Текбол Нови Београд, Нелкстгрупа, ”Дамар рекордс”, ”Нектар”, ”Бамби”, ”Лидо”, ”Прехрана д.о.о.” Пожега, Компанија ”Имлек”, Компанија ”Фриком”, Компанија ”Фронери”, Компанија ”Адок”, ”Стровбери енерџи”, ”Интегралтехник”, Падел клуб ”Брос”, ”ЦМИК Колибри”, Туристичка агенција ”Тамо далеко”, Српска радња ”Крф”, ”Баштина Балкана”, Фондација ”Даница Грујичић”, Тв ”Храм”, Радио ”Слово љубве”, Тв ”К1”, Тв ”Прва”, Курир, РТВ ”Студио Б” и многи други.

Извор: Радио Слово љубве

У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, у којем се налази делић одежде са моштију Светог Јована Руса добијен од стране Игумана из манастира у месту Прокопи на острву Евија, поводом празника Божјег угодника Светог Јована Руса, у петак 9. јуна биће служена Света Литургија са почетком у 8 часова. Добро дошли на Литургијско сабрање!

Повест о Светом Јовану Русу:

СВЕТИ ЈОВАН РУС – СИЛАН У КРОТОСТИ

Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте свети Јован Рус, чије су нетљене мошти понос острва Евија. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе Светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали.

Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским увјерењима, Турци су мучили робове хришћане, не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових Јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског Аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру.

Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу.

Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало, многео сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд Свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима.

Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је Агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божију свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио.

Нетљене мошти Светог Јована Руса

Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будмо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу, и док је умољавао Господа, као одговор на његову чврсту молбу, тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се вратио из џамије, нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби, где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божије и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њега Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога, Кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости. Свети Јован је сахрањен са опелом, по наредби Аге, који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти.

Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божија да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размена становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона био смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евија, где свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим.

Нека од чуда Светог Јована

Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несретна мајка, након што је изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба Јована, молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли радовати видећи га као младића или девојку... И заиста, праведни Јован је чуо је преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована), и који још и данас живи Божијом силом и молитвама Јовановим." Неколико пута се свети Јован јављао у сновима и виђењима упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се кров срушио, греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете. Недавно смо чули о чудноватом исцељењу два тежа случаја менингитиса - 19-годишњег пастира на југу Грчке и 3-годишњег дечака у Лондону. Данас се део десне руке светог Јована, која је смештена у посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог исповедника хришћанске вере, знајући да Господ - Који се противи гордима - брзо услишава молитве кротких.

СВЕТИ ЈОВАН РУСКИ КАО СРПСКИ ВОЈНИК

У манастиру посвећеном Светом Пантелејмону посебно место заузима необична икона. Икону урадило сестринство цркве поводом чуда које се догодило током НАТО бомбардовања.

У селу Лепчињцу, надомак Врања, на пропланку окруженом нетакнутом природом, смештен је женски манастир посвећен Светом Панте-лејмону, заштитнику болесних. Многобројни верници, мештани и становници Пчињског округа радо долазе у манастир по душевни мир или да уживају у лепоти која никог не оставља равнодушним. Ипак, овај манастир у цркви која је део комплекса чува једну специфичност која код многих који долазе први пут у манастир изазове изненађење.

На зиду цркве посебно место заузима икона војника у униформу. Овакви призори права су реткост у православним храмовима, а претпоставља се да је реч о јединој икони оваквог типа у српским храмовима. Икона представља Светог Јована Руског у стојећем ставу, обученог у униформу српске војске.

Икону су насликале сестре манастира Светог Пантелејмона поводом чуда које се догодило 1999. године, о коме смо сазнали из дописа свештеника у цркви где се чувају мошти Светог Јована Руског у селу Прокопион, на острву Евији - појашњава свештеник Синиша Пиљановић.

Допис који је дошао из поменутог храма у Грчкој стигао је на адресу Епархије врањске. И он је, према речима Пиљановића, својеврсно сведочанство о помоћи коју је светитељ указао нашем народу у време страдања. У допису је описано како су у цркву на Евији те године у време НАТО бомбардовања дошла два човека из различитих крајева Грчке. Иако се нису познавали, они су свештеницима овог светог храма испричали готово истоветну причу.

Монахиње се присећају да је мир који је значио и престанак бомбардовања на Србију потписан у Куманову, на дан када се прославља Свети Јован Руски, 9. јуна. Својеврсна симболика и мир који је уследио разлог су што се светитељ у војној униформи српске војске нашао у цркви.

Оне кажу и да је светих војника из свих времена много у православним црквама по целом православном свету. Икона Светог Јована Руског у манастиру у Лепчињцу је јединствена по томе што је то ретки пример светитеља обученог у униформу савремене српске војске.

САН

Сањали су, независно један од другог, Светог Јована како скида свету одежду у коју је био одевен и облачи војничку униформу. Тада је рекао: "Идем у Србију, да помогнем нашој браћи Србима, јер се тамо прогони православље" - причају монахиње манастира Свети Пантелејмонa разлог доласка двојице Грка у цркву на Евији.

Извор: Радио Слово љубве

5. јуна 2023. године, у Миленијумској кули на Гардошу у Земуну отворена је изложба иконописачке школе Свети Лазар иконописца Марије Бајић, саопштила је Информативна служба СПЦ. Изложбу "Боје благодати Божје" је, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, отворио Његово Преосвештенство Епископ новобрдски и викар Патријарха српског г. Иларион.

Изложба је изазвала велико интересовање, посебно због великог броја деце која похађају ову школу. Деца су владику Илариона дочекали молитвом на коју је Преосвећени, преневши благослове и молитве патријарха Порфирија, узвратио пригодним речима: – Посебно ми је драго што у овој школи иконописа Свети Лазар има деце различитог узраста… Иконе су прозор у вечни живот а вама децо желим да овим бојама изразите што више лепоте, да то буде вама на радост и вашим ближњима како би прослављали Бога кроз прозор који гледа у вечни живот.

Иконописачка школа Свети Лазар делује од 2010. године. Посетиоци изложбе могу да виде радове преко двадесеторо деце различитог узраста као и радове петоро одраслих полазника. Поставка ће бити доступна за разгледање до 8. јуна 2023. године.

Извор: Информативна служба СПЦ

Братство храма св. великомученика Димитрија на Новом Београду, на челу са Преосвећеним викарним Епископом марчанским г. Савом, позива благочестиви народ на духовну трибину и разговор на тему "Живети празником или свакодневницом", која ће бити одржана у уторак 30. маја 2023. године од 18 часова и 30 минута. Беседиће јереј Иван Фаранов, парох ове дивне београдске светиње. Сви су добродошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

У Спомен-Храму Светога Саве на Врачару, где се по одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз сагласност Епископа ваљевског Исихија тренутно налазе свете мошти св. Владике Николаја охридског и жичког, свакодневно се, до Духова, служе Јутрење и света Литургија, као и Вечерње и молебно св. Николају Српском. Верни народ у великом броју свакодневно долази да се поклони и целива мошти Србског Златоустог, а тако је било и на светој Литургији у суботу 27. маја 2023. године, када је службом началствовао старешина лелићке светиње игуман Георгије (Мићић) уз саслужење свештеника и ђакона АЕМ. Посебно, можемо рећи и својеврсно лично празнично слово, произнео је умировљени свештеник протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, који је, обраћајући се св. Николају Србском, затражио благослов да подигне здравицу у „част (твојег) боравка у Београду, у којем се налазиш од онда када си пошао у Богословију, до данашњег дана и у којем ћеш живети до краја века и света“. А „ево те ових дана у храму св. Саве, ево те као помоћника и сатрудника на српском Небу св. Сави“, на месту где се налази предајник са најбољим сигналом у роду српском, а са којега се одашиљају „молитве и благодарења и молбе васцелом роду српскоме у целом свету“, рекао је прота у беседи.

Отац Стојадин је обраћајући се св. Николају указао да је он могао да дође, јер је имао коме да остави своју кућу, манастир Лелић, на чување и да донесе „подсетник и будилник као славске дарове граду Београду и свима онима који су те дочекали и који су дошли да те целивају“. „Ми који смо авионом летели из Црне Горе ка Србији и обрнуто, знамо да тај коридор иде изнад Лелића“ наставио је прота, подсетивши да је светитеља „у најави лета из Лелића ка Београду“, „напала једна врана управо из Црне Горе“. Међутим, истакао је о. Стојадин, „није врана знала да је она у борби против орла увек губитник“.

Свети Владика је дошао у свој Београд на дан његове славе, „у храм који својом архитектуром подсећа на капију Београда“ како је рекао о. Стојадин. „Дочекали су те у храму, али су те дочекали у комшилуку и ученици Математичке гимназије, најуспешније просветно-образовне установе на овим просторима“ рекао је прота и додао да су светитеља исто тако дочекале и сузе из школе у близини - „сузе другова и другарица, родитеља и наставника деце која су невино пострадала - сузе за којима и са којима сви жалимо“. „Хвала ти што си донео утеху свима нама и свима и за све извадио честицу за те пострадале невине душице, како за њих, тако и за младе побијене око Младеновца и Смедерева“ рекао је о. Стојадин у свом слову.

Светитеља су дочекали и београдски богослови са својим наставницима, свештеници, часни официри, сјајни полицајци  и народ Београда, али и посебно - први међу Србима, Патријарх српски Порфирије са Епископима ових простора, Америке и Аустралије, указао је прота у беседи и потом, у последњем делу свог слова - исказао личну захвалност св. Владики Николају.

Најпре што му је светитељ пре више од 4 деценије, преко својих сарадника, слао прве књиге које је Владика Лаврентије штампао у Немачкој, а које су у комунистичкој Југославији биле забрањене; затим што је имао прилику да прву његову икону, насликану руком ћелијских монахиња, из Ваљева однесе у Шабац, али и што је св. Владика „својом руком сачувао локацију на Дивчибарама“ за градњу храма св. Пантелејмона, коју је одабрао још 1940. године са митрополитом Јосифом Цвијовићем. Прота је посебно, на крају, исказао благодарност што је беседништво могао да учи из светитељевих књига, али и што је овога дана, пред Литургију целивао свету десницу узвеши благослов за просхомидију и остао са њим на „ти“.

„Добродошао и вазда остао у српском роду“, закључио је прота Стојадин.

Извор: Радио "Слово љубве"

Удовољавајући молбама верујућег народа, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је одлучио, уз сагласност Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија, да мошти Светог Владике Николаја у Спомен-храму Светог Саве остану до недеље, 4. јуна 2023. године, када Православна Црква слави Силазак Светог Духа на Апостоле. Благослов Његове Светости Патријарха г. Порфирија јесте и да се у Спомен-храму Светог Саве сваког дана до празника Духова ујутру служe Јутрење и света Литургија, а увече Вечерње и молебан Светом Николају Српском.

Извор: Информативна служба СПЦ

Преко стотину хиљада људи, сабраних око кивота Светог владике Николаја Српског, испунило је централне улице српске престонице током Спасовданске литије коју је данас преводио Његова светост Патријарх српски г. Порфирије.

Овогодишња слава престоног Београда, Вазнесење Господње, и традиционална Спасовданска литија због бола и туге услед страдања и губитка живота младих људи у градским општинама Врачар и Младеновац, протекла је у знаку речи Светог владике Николаја Жичког и Охридског: Молитвом измолимо благословени мир међу људима!

На челу Литије са великим крстом Господњим у рукама били су Патријархови стипендисти, Нишлијка г-ђица Сара Димитријевић, студент друге године Православног богословског факултета, и Ужичанин г. Милан Богосављевић, апсолвент Философског факултета у Београду. У складном поретку стотине свештеника, свештеномонаха, ђакона и чтечева, црквени хорови, припадници Војске Србије и Полиције, стотине ученика веронауке са својим вероучитељима и преко стотину хиљада Београђана стигло је до раскрснице улица Краља Милана и Краља Милутина, где је Његова светост Патријарх српски г. Порфирије служио помен за упокојење душа невино пострадале деце Ане, Софије, Андријане, Катарине, Еме, Маре, Андрије и Ангелине и слугу Божјих Драгана, Немање, Лазара, Марка, Александра, Николе, Далибора, Милана и Кристине, као и свих жена жртава породичног насиља. Патријарху су саслуживали Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи шумадијски Јован, диселдорфски и немачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, осечко-пољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, западноевропски Јустин, ремезијански Стефан, марчански Сава, новобрдски Илиарион, јегарски Нектарије, липљански Доситеј, топлички Петар, умировљени канадски Георгије, свештеници и ђакони Архиепископије београдско – карловачке.

Затим је Литија наставила Булеваром ослобођења до платоа испред Храма Светог Саве где је Патријарх Порфирије служио молебан.Патријарх Порфирије је рекао да није желео да држи беседу, али да је почео пљусак, који има посебно значење: “На словенским језицима киша се каже дажд, а то значи давање. Спасовданска киша значи давање и благослов. Али ево, да заједно са вама, благодаримо Богу што је дао кишу и пустио сузу радосницу, што је међу нас дошао велики Свети владика Николај. Добродошао, Свети владико, у српску престоницу, добродошао на Спасовдан. Завапили смо и ти си дошао, у ово смутно време, када су велике невоље навалиле на твој род и твоја чеда.”

Беседећи пред кивотом Св. владике Николаја Велимировића Патријарх је нагласио важност мисионарске делатности Светог Владике: “Водио си литије широм отаџбине, и будио свој народ. Слава Богу, данас водиш и нашу Спасовданску литију. Данас се подсећамо твојих речи: “Зар нису литије безброј пута изазвале кишу у време суше, отупиле косу смрти у време помора”. Зато нас нико не може боље схватити и завидати ране, од тебе.”

Патријарх се посебно осврнуо и на немиле догађаје који су дубоко и болно потресли све наше људе напомињући да се пред нама јављају безбројна питања: “У тим неочекиваним тренуцима наша питања се сједињују у једној речи. Та реч је Бог. Наш светосавски народ прошао је све своје тешкоће распећа, мученичке смрти, незамисливе голготе и страдања. Не само зато што је имао образоване и мудре људе, технике и вештине, него зато што је имао веру јеванђељску, што је знао Бога и живео по јеванђељским вредностима. Зато што је чинио све што је било до њега. А на крају, зато што је имао веру у промисао Божију.”

Поглавар Српске православне цркве је рекао да наш народ зна да се не треба бринути само о спољашњем, већ и унутрашњем, те су “породица, дом и отаџбина светиња”, али и да су наша “Грачаница, Пећка патријаршија, Дечани, Сопоћани, Жича, Студеница, све наше светиње, и овај свети храм пред којим стојимо, да је то наша лична карта, наше име и презиме”. “Спустивши се у своје срце, искрено се запитајмо, да ли ми то данас знамо, или бисмо да будемо нешто друго, да се одрекнемо себе, свога кода и идентитета. Те да прихватимо нама стран систем вредности, и постанемо оно што нисмо. Али све док стојимо овде окупљени око светитеља Божијег, независно од кише и града, овај народ ће имати наду, овај народ Голготе и Васкрсења ће живети”, казао је Патријарх.

Патријарх Порфирије је истакао да смо суочени са страшним злом, које је напало нашу децу, и да нас је погодило тако да смо занемели: “Ум посустаје пред покушајима логичног објашњења онога што се догодило. Зло нема име и презиме, расу и нацију. Зло је неухватљиво, и ма шта чинили, зло се не може коначно победити никаквим институцијама, техникама и знањем. Они помажу, али не избављају, све је то благословено и потребно. Али суштинска питања о циљу и смислу постојања, о страдању, радости и тузи, о животу и смрти, о добру и злу, остају без коначног одговора. Шта нам је чинити? Ниједно кључно питање човек не може решити само својим снагама.”

Суочени са злом и трагедијама морамо вером и молитвом отворити врата благодети Божијој, како би нама и другима знања била на корист, закључио је Патријарх истичући да се “морамо пробудити сви заједно”:  “Сви смо погођени, сви осећамо тугу и бол, сви имамо трауму. И зато смо сви потребни једни другима, као потпора и ослонац. Заједно смо на крсту, зато се заједно морамо сабирати. Не смемо дозволити себи да оптужујемо једни друге, и да тако сејемо ново семе зла. Истина, сви смо различити, различито мислимо и говоримо, али различитости су дар Божији, не да бисмо се сукобљавали, него да бисмо се обогаћивали.”

На крају Његова светост је посебно нагласио да не смемо дозволити да заједничку несрећу злоупотребљавамо, оптужујући једни друге: “Иако смо различити, не продубљујмо наше раздоре, не доливајмо уље на ватру. Много је искушења пред нама. И поменућу једно. Наше око, ухо, то је Косово и Метохија. И ако нам неко узима око, ухо и срце, да ли можемо живети без тога. Знам да сви у себи знамо одговор. Потребна је молитва, и да сабирамо снаге, да бисмо као некада сачували Косово и Метохију. Као део Србије, да се не би десило на било који начин, посредно или непосредно, Косово и Метохија буду отуђени. Сабирајмо се, не доливајмо уље на ватру, потребно смо једни другима, и потребна нам је снага.”

Питајући се о разлозима и кривцима за стравичне догађаје Патријарх је рекао да смо сви одговорни за оно што се догодило: “Осећам да сам и ја одговоран, не само када сам поступао погрешно, него када нисам учинио све оно што сам могао. Када сам био себичан, искључив, када нисам слушао другога. Када нисам отворио очи, уши и душу за вас. Сви смо једно, и ви и ја. Одговорни смо зато што нисмо бољи. Одговоран сам и ја што нисам бољи. Сви морамо да будемо бољи, да будемо онакви какве нас Бог хоће, како је записано у Светом јеванђељу.”

Патријарх Порфирије је, осврћући се и на ауктуелне ставове у друштву, напоменуо да су се наши преци већ “500 година молили Богу на овај датум”, те да “литија није митинг, никога не дели и не искључује”.

“Све позива, зато што се Црква не поистовећује само са једним делом народа, нити само са једном страном, нити само са једном странком, већ обухвата све. Поистовећује се са сваким нашим човеком. Црква је целина, а литија позива на покајање, лично преиспитивање и преображај свакога од нас. Од највишег до најнижег. То је изливање благодети Божије на све људе и читаву творевину.

Зато Цркву не можемо разумети као још једну у низу институција, нити је то “трећи од два пута у нашем народу, или две Србије. Ја мислим да постоји само једна Србија. А Црква је изнад сваког пута и стране. Она је сама Пут, Живот и Истина. Црква је Христос, све сабира и обједињује. У њој има места за све, и она се моли за све. Пут љубави Христове почиње у нама самима. И сваку спољашњу поделу исцељујемо прво у своме срцу. Линија која раздваја добро од зла, није изнад нас, него пролази кроз наша срца. У нашим срцима се води борба између добра и зла. Борба једних за друге. Ко је упоран, ко се са вером бори, он ће се изборити за добро”, истакао је  Патријарх.

У Литији су, поред десетина хиљада грађана учествовли и градоначелник Александар Шапић, министри Милош Вучевић, Никола Селаковић и проф. др Даница Грујичић, градски менаџер Мирослав Чучковић, кошаркаш Дејан Томашевић, и многи други.

Извор: Радио Слово Љубве