(Izvor Tanjug)

Након свете Литургије нашли смо се испред просторија Верског добротворног старатељства и заједно упутили у Дом. Нисмо ни ушли а један од млађих дечака нам је изашао у сусрет и дочекао нас са осмехом.

У Дому се налази 38 деце а ми смо били веома срећни што смо други део Литургије провели са око 15 деце која су се тренутно налазила у Дому. Васпитачи се труде да деци време испуне квалитетно и корисно, тако да је један део њих био у излету са извиђачима. Нека од деце су празник провела код куће, а деца која су била у дому уживала су у игри и дружењу са члановима Милосрдне секције.

Деци смо у дарове однели воће, банане и трешње, чему су се она искрено обрадовала. Једна од млађих чланица секције, донела је деци играчке и маске за лице, које су деца склапала а потом се мењала и у смеху уживала у пажњи и безбрижној игри. Тај искрени смех ових чистих и младих Божијих бића испунио је наша срца великом радошћу. Од деце смо на поклон добили захвалност за пажњу као и велики број песама које су нам весело певали све време.

У срећи смо се растајали дуго, детаљно договарајући следећи сусрет којем се подједнако радују деца и чланови наше Милосрдне секције.

Наше је само оно што дамо другима а време и љубав коју смо ми са пуно радости поклонили овој дивној деци је веома мало у односу на благодат коју смо ми примили од њих.

Наша срца су испуњена великом срећом и захвалношћу. Хришћанска љубав која нас је све oкупила и повела у ову испуњујућу посету, сада нас појачана новом снагом води у наредне посете. Временска жртва је неупоредиво мала у односу на бескрајну чисту и искрену захвалност из дечијег срца. Радујемо се да наредне недеље овог поста поделимо са нашом браћом и сестрама из Милосрдне секције, као и са онима којима наше мало много значи.

Андријана Шћепановић

• Архиепископија београдско-карловачка
  

И ове године сu били присутни председник Општине Раковица г. Владан Коцић, државни секретар у Министарству унутрашњих послова Србије г. Милосав Миличковић, као и друге личности из културног, политичког и јавног живота Београда.

Свештенство и верници су се након богослужења задржали на трпези љубави у трпезарији парохијског дома.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Православна црква Краљевине Србије делила је као својеврсна државна институција све ратне напоре нације. Канцеларијско срце црквене управе и администрације – Београдска конзисторија (Духовни суд) премеште- но је из Београда, по одлуци Св. Архијерејског Сабора 6. августа 1914. годи- не, најпре у Крагујевац, а касније у Параћин. И архивска грађа Духовног суда из Београда се такође селила о чему имамо сигурних сведочанстава: „Услед ратних прилика у земљи где су сва погранична места била у опасности због напада непријатеља преко Саве и Дунава, а нарочито Београд, који је био први на удару, овај је суд морао један део своје архиве и благајну Духовног суда и Арх. Сабора, као и драгоцености из Митрополије пренети у Крушевац на чување, по наређењу Господина митрополита... При овом пресељавању судске архиве и благајне суд је морао учинити извесне материјалне издатке за куповину сандука, плаћање кола за шиљање истих, као и плаћање чиновника који је са благајнама, архивом и драгоценостима и ишао у Крушевац, Крагујевац, Ниш и Параћин“. 1 Архивска грађа српског црквеног порекла је мало коришћена у науци, а разлози за њено (не)коришћење, довољно су познати нашој како стручној, тако и широј јавности. Ова документација која се овде објављује баца додатно светло на ратне прилике у Србији 1914. и 1915. године. Из мирних месеци 1914. године, дакле у првој половини године, пронађена архивска сведочанства показују педантно регистратурско пословање у Бе- оградској конзисторији, тј. Духовном суду Архиепископије и митрополије

Поред докуметнације која потиче из Фонда Духовног суда митро- полије београдске у овом зборнику је објављена и архивска грађа из других епархијских административних седишта, тако су из Епархије бихаћко- петровачке донети следећи извори: Изводи из деловодног протокола Срп- ског православног парохијског звања у Врбици, котар Лијевно, децембар 1914 – јул 1916; Котарски уред из Гламоча свештенику Марку Савићу у Прекаји 1917. године; Окружница дабробосанског митрополита Евгенија Летице из 1917. године), из приватних збирки потичу: Ратни дневники 6 Архив СПЦ, Varia (1915), Годишњи извештај окружног проте београдског Николе Божића за 1914. годину, 10. јануар 1915. године. 12 војног свештеника Црногорске војске Андрије Поповића и друго, а из Ар- хива Српске академије наука и уметности, из фонда проте Стеве Димитри- јевића потичу следећи документи: Свештеници бањалучко-бихаћке епар- хије, који су помрли усљед интерновања и таоштва за вријеме светског рата; Спискови страдалих свештеника бањалучко-бихаћке епархије у Првом светском рату 1914-1918 и Списак страдалих свештеника из Епархије захумско-херцеговачке у Првом светском рату 1914-1918. Са њиховим објављивањем се постиже свеобухватност јурисдикцијског простора обно- вљене и уједињене Пећке Патријаршије – Српске Православне Цркве. Коришћени су и неки објављени материјали, од којих су најважни- ји спискови свих свештеника и свештеномонаха који су убијени уз демон- стрирање оне бруталности од стране бугарског, аустро-угарског и немачког окупатора, а која би била неспојива са хришћанским одгојем и културом.

ОДАБРАНА ДОКУМЕНТА приредио Радован Пилиповић

Књигу можете наручити на бр. телефона -063551899 или купити у продавницама СПЦ.

Прота Жарко је рођен 08. марта 1952. у селу Сурјан код Мркоњић Града. После завршене Београдске богословијеСветога Саве 1973. г. ступио је у брак са Миленом, рођеном Кудра, из села Густовара код Мркоњић Града са којом је изродио четири сина који су пошли његовим стопама и примером служења Светој Цркви, и то: ђакона Славка; докторанде теологије Јована и Павла; и најмлађег Саву, свршеног ученика Шесте београдске гимназије.

Рукоположен је 7. октобра 1973. г. и постављен за парохијског ђакона у Задру од стране Епископа далматинског Стефана, а две године касније рукоположен је у чин презвитера и постављен је за другог задарског пароха, где је био са службом све до августа 1991. г. када је због тадашњих политичких прилика у Хрватској морао да избегне са својом породицом у Београд. По доласку у Београд, 5. септембра 1991. г. постављен је за седмог пароха при храму Покрова Пресвете Богородице у Београду, где се налазио са парохијском службом све до последњега часа. Његов вишедеценијски пастирски рад како у Задру, тако и у Београду, оставио је дубоког трага међу његовим парохијанима и свим вернима који су га познавали. Због тога је вест о његовом прераном упокојењу све ожалостила.

Заупокојена Литургија с почетком у 9 часова служиће се у уторак 24. јуна 2014. г. у храму Покрова Пресвете Богородице у Београду, а у наставку и свештеничко опело. Сахрана почившег проте Жарка обавиће се потом на београдском гробљу Лешће.

протођакон Стевица Рапајић

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Светој Литургији присуствовали су начелник ВМА са лекарима и особљем, као и велики број верујућег народа пристиглог из различитих делова Србије и Београда, као и они који се лече у овој установи.

Са благословом блаженопочившег Патријарха Павла, на дан његове крсне славе, 11. априла 2009. године, на Лазареву Суботу, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је служио прву Литургију у новоустановљеном параклису при Војномедицинској академији у Београду. Параклис је посвећен великом јерарху Руске Православне Цркве, Светом Луки Архиепископу симферопољском и кримском, професору Универзитета и лекару, који је канонизован крајем прошлог века као исповедник вере. Икону са честицом његових целебних моштију даривао је Патријарх московски и све Русије г. Кирил и њу је у име Свјатјешег Патријарха параклису предао Епископ моравички г. Антоније на дан прве славе Параклиса, 11. јуна 2009. године.

Од Лазареве Суботе 2009. године, два свештеника, духовника, редовно служе литургију сваке суботе, недеље и празником, и обилазе пацијенте и медицинско особље у склопу болнице, крштавајући, исповедајући и причешћујући.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Треће вече Духовских свечаности у порти цркве Ружице и капеле Свете Петке сабрало је благочестив народ, који је дочекао Његову Светост Патријарха српског Иринеја у пратњи новоизабраног Епископа аустријско-швајцарског Андреја.

У подножју древног града Калемегдана, где се две реке укрштају и где се преплићу речи из различитих делова васељене, Десете духовскее свечаности права су духовна радост која превазилази оквире једног града, културне, духовне, историјске оквире једног народа. Испреплетени су дивни моменти, уплели су се у коло: молитва, песма, игра, слово, говор, реч, мудрост...

Поздравно слово упућено Свјатјејшем Патријарху Иринеју, братији свештеницима и верном народу произнео је протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, професор Богословског факултета и ангажовани организатор овог посебног духовног и културног сабрања. Подсетио је на историјски значај овог светог места и на мученике, страдалнике за Христа, београдске мученике Ђакона Авакума и Игумана Пајсија:

„Благочестив је народ који успео да умрежи два начина живота: духовни и национални. Ово место где се Сава улива у Дунав, сведочи многе догађаје из хришћанске историје: оно је сведочанство првих заједница и епископија у рано хришћанско доба, а у време српске историје овде је Стефан Лазаревић пренео престоницу управо док су мошти свете Петке ту почивале...

На овом месту је изречена пресуда великим мученицима и светитељима, Ђакону Авакуму и Игуману Пајсију. Овде се одвијао онај тужни дијалог између Ђакона Авакума и његове мајке која га је, по наговору Турака, приволевала да пређе у ислам, а он јој узвратио: Мајко моја, на млеку ти хвала, али не хвала на твоме савету, и изговорио је сјајне речи: Срб је Христов, радује се смрти; нема лепше вере од хришћанске! Са овог места поведен је до данашњег Народног позоришта и ту био набијен на колац...

На овом месту, или у непосредној близини, одржан је чувени говор мајора Гавриловића са позивом да се брани част, народна и национална, упућеним цвету српске омладине тог времена, својим саборцима, да изгину бранећи Краља, Београд, Србију и Отечество.

У сусрет великом празнику Духова протојереј др Сандо је истакао: „Тројичиндан је један од прагова наше Цркве и са правом: тада су Апостоли упућени на свет да проповедају речи Јеванђеља, па се тај догађај сматра рођенданом Цркве. Али Духови подразумевају и шире: живот природе, живот словесних бића, живот свих људи у свим временима. Једна црквена песма истиче: Дух Свети је творац свакога дара; Он даје пророштва, усавршава свештенике, поучава неуке у мудрости, рибаре претвара у богослове и учвршћује установу саме Цркве.

За свакога од нас смисао Духова је, по речима светог Серафима Саровског, задобијање Духа Светога...

О нашем вековном наслеђу певао је знаменити хор при цркви Лазарици у Крушевцу. Драмски уметник Катарина Радивојевић произнела је стихове Слово љубве, док су мајка и кћи, Јелена и Ивана Жигон, вапили за Грачаницом Косовском и Метохијском. Молитва коју је отпевала оперска уметница Снежана Савичић Секулић у клавирској пратњи Невене Живковић у порти цркве Ружице, винула се под облаке, до звезда.

У свом осврту на произнети историјат места, Патријарх Иринеј је подсетио и на икону Мајке Божје, београдску Матер Божју, која је, нажалост, изгубљена, а затим и на ово страдално место Срба мученика, поучивши верни народ:

„...Овде су велике гробнице које су обележене, а овде је и једна друга велика гробница, нажалост, без ознака гробних места. То је гробница Срба који су Савом донети до Београда, а били бачени у реку; неки без глава, неки без руку и ногу; овде их је река избацивала. Овај простор мало ниже јесте гробље нашега народа из времена Другог светског рата. Све су то разлози да се овде не треба сабирати само о празнику Духова, током ове манифестације, него током целе године треба организовати духовна збивања.

Црква има чиме да изађе пред свој народ, има и разлога за то, јер данас се сеју разна семена: семена зла, семена мржње, семена која доносе трагедију човеку, народима, док Црква има благословено семе, семе јеванђелско и божанско, семе Духа Светога и благодати Његове. То семе облагодаћује све нас који са вером и љубављу примамо реч Божју, која се уселила се у наша срца и наше душе; то семе доноси дарове божанске благодати, плодове вере, љубави, кротости, милости, доброте, милосрђа и свега што даје лепоту нашем животу.

Налазимо се пред једним од највећих празника у нашој Цркви. Овај празник је крунисао целокупно дело Христово! То је божанска круна божанске мисли Господа Исуса Христа у свету - слање Духа Светога на Апостоле.

Све што је Господ рекао и прорекао, збило се до последње јоте, и као што се збило то што је Господ предсказао, тако ће се исто испунити, не треба никада сумњати, и све оно друго што је Господ казао. Ниједну неистину није Господ исказао, ниједну сувишну реч; све што је речено, речено је нас ради и нашега добра ради. То није реч људска, не овога времена, него божанска...“

Зорица Зец

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Као и сваке године храм је био испуњен верним народом, коме је Патријарх беседио о недавном путу у Албанију, православљу у овој земљи и сусрету са нашим сународницима који су га дочекали речима: „Добро дошли, ми Вас вековима чекамо!“.

• прилог Радија Слово љубве
  

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Продекан Радомир Поповић је у уводној беседи истакао да после сваке академске године студенти и професори са Академије СПЦ за уметности и консервацију врше духовну смотру својих радова не само пред самим собом, већ и пред јавношћу, тако да тек тада могу да сагледају своје резултате, јер на тај начин сви оправдавамо и речи апостола Павла који је рекао да треба да чујемо и шта људи и ван Цркве мисле о нама, а не само да слушамо једни друге и да се задовољавамо позитивним коментарима. На крају је истакао да свака помесна православна Црква има онако благољепије какву веру има, уз захвалност Патријарху Иринеју и новоизабраном Епископу аустријско-швајцарском Андреју што су дошли на изложбу и на тај начин показали да су уз студенте и професоре Академије.

Свјетјејши Патријарх је беседу започео објашњењем да су и античке академије радиле у скромним условима, али да су биле расадник врлих мислилаца и покретача нових идеја. Тако и Академије СПЦ за уметности и консервацију – иако ради у скромним условима – одржава ону вековну тежњу српског народа да буде православан, те да сваки Србин има наду и веру јер се моли пред иконом коју живопишу они који верују и надају се Царству Бога Живог. Живописци нису важни само у нашем времену, већ су важни у свим временима, управо зато што повезују догматска знања са практичним – уметничким – вештинама и зато што својим животом сведоче своја дела. Патријарх је нагласио да ће генерације младих живописаца, који се образују на Академији, своје вештине и умеће исказати помоћу нових, савремених материјала, и да ће на тај начин бити потребни Српској Цркви у многим будућим подухватима, зато што је њихова будућа служба – за Цркву и у Цркви. Патријарх је подсетио да су велики богослови Цркве били иконописци и да су велике догматске проблеме решавали и живописали Господа, Богородицу, апостоле, равноапостоле, мученике, ... те на тај начин сведочили праву веру. Патријарх је благословио и професоре, и студенте, пожелео још много оваквих духовних гозби и ову – завршну изложбу 2014. године – свечано прогласио отвореном.

Патријарх је, затим, заједно са професорима посетио и све атељее Академије, како би – непосредно – стекао увид у сврсисходност и испуњеност курикулума на Академији и изразио радост што је нађена мера да се прими само по девет студената на оба студијска програма, јер они после свог школовања лако и брзо почињу да раде оно за шта су учили и умножавали своје таленте. Патријарх се посебно осврнуо на унутрашње уређење Спомен Храма Светог Саве на Врачару и истакао да очекује стручну и сваку другу помоћ и од професора, и од студената Академије, како би заветни Храм целог српског рода засијао најлепшим сјајем и на тај начин Светом Сави Српском показао да следимо уски пут којим је он ходио по српским средњовековним земљама.

После једночасовне посете свим атетљима, Патријарх је похвалио и годишњи извештај о раду Академије који је прочитан на управо завршеном редовном мајском заседању, који је и потврђен овом изложбом. Уједно је Свјетјејши исказао да је ова изложба и својеврсно самовредновање рада и професора и студената. Патријарх је – овом приликом – стекао увид у све тешкоће са којима се Академија суочава у времену када је врло тешко да се ради и опстане.

Изложба ће трајати сваког радног дана до Духова 2014. године.

Извор: akademijaspc.edu.rs

http://www.spc.rs/sr/patrijarh_irinej_otvorio_studentsku_izlozhbu_na_akademiji

Поред њих и ученици Богословије Светог Саве у Београду су свакодневно дежурали и помагали и давали велики допринос брзом допремању помоћи до најугроженијих. Оно што је све њих окупило и определило је чистота њихових срца и једноставност њихове вере, за коју је и Христос рекао да ако је макар мало будемо имали, чинићемо чуда са њом. Управо су ови млади људи протекле недеље учинили једно такво чудо, умноживши своју снагу, своју наду и веру, показали су да „многе слабе и нејаке“ руке када се уједине могу мењати свет.

Такву мобу од њеног првог дана надгледао је и Патријарх Српски Господин Иринеј. У петак 23. маја, у поподневним сатима, поново их је обишао и поделио им пригодне поклоне. Захвалио се свим волонтерима и подсетио их да нас чињење добра, о чему Свето писмо најбоље говори, обавезује да га увек и непрестано чинимо свима. Речи Његове светости Патријарха улиле су додатну снагу овим младим људима, који су одлучили да и наредну недељу дана, након својих бројних обавеза и предавања која слушају, проведу у згради Патријаршије истрајући на путу подвига у помоћи нашој браћи и сестрама пострадалим у поплавама широм Србије и Републике Српске.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Током овог радног дана смо се трудили да на што ефикаснији и успешнији начин доставимо помоћ по Београду, али и по целој Србији и Босни и Херцеговини. Фудбалери из фудбалске секције факултета су нам помогли на тај начин што су извршили транспорт помоћи до Добоја. Такође смо успели да помоћ пошаљемо до Смедеревске Паланке, Крупња, Бајине Баште, Бијељине и Уба. Током читавог рада студенти су показали изузетну колегијалност и спремност за помоћ другима. Проблем који се јавио током данашњег дана био је тај што нам је храна долазила у много мањим количинама него претходних дана. У данашњем раду нам је помогао игуман манастира Драганац ( епархија рашко-призренска) отац Иларион. Он је развозио помоћ као и наше студенте на места где је била потребна помоћ, такође је посетио неколико стационара и својим речима пружио утеху нашем страдалном народу.

Зато апелујемо на све људе добре воље који желе и који могу да помогну свом народу, да нам је примарна ствар у сакупљању помоћи овог дана била храна, а исто ће највероватније важити и за сутра.

Све студенте нашег, али и других факултета, позивамо да и у сутрашњем дану будемо уз свој народ и да се, као и ранијих дана, окупимо у 10 часова учионици број 5, и да поново покажемо несебичну љубав, и то да и даље живимо као ранохришћанске заједнице о којима сведочи Свети aпостол Павле, говорећи да су живели као једно срце и једна душа.

Извор: ПБФ

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

У пратњи Његове Светости били су Епископ рашко-призренски г. Теодосије и јереј Владимир Марковић, координатор за прикупљање помоћи за унесрећене у поплавама.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Нас, нашу земљу, наше сународнике, комшије, пријатеље и рођаке погодила је незапамћена катастрофа, било је жртава, а многи су остали без домова. Данас смо показали хришћанску љубав сакупивши се и пруживши помоћ свој браћи која је протекле ноћи евакуисана и смештена у Београд. Хвала свима на помоћи и ангажовању. Данас је велики број младих људи, преко стотину студената Богословског факултета и других волонтера, био у приправности прихватајући, распоређујући, а затим прослеђујући помоћ која је стизала од људи добре воље, од неколико организација Црвеног крста, затим Заштитника грађана и других институција. Нажалост, ситуација је таква, да овој несрећи још није крај и да се очекује долазак још људи из евакуисаних подручија, позивамо све вас, драге колеге студенти да се и сутра скупимо да помогнемо свој браћи коју су задесиле ове страшне недаће. Дакле и сутра, у недељу, 18. маја 2014. скупићемо се да помогнемо, колико год је то у нашој моћи. У 9ч, на Светој Литургији на Богословском Факултету, да се помолимо Богу за сву нашу пострадалу браћу, а након тога у учионици број 5, где ће се активностинаставити, као и данас. Помоћ ће такође бити прикупљана у виду одеће, хране, постељине, обуће, пешкира, батеријских лампи, средстава за хигијену и флаширане воде. С вером у хришћанску љубав и заједништво, Свако добро од Господа, Христос Васкрсе! Студентски парламент