Разговор на тему "Личност и богословље Светог Амвросија Миланског", у којем ће учествовати презвитер др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења АЕМ и преводилац дела "О Духу Светоме", и ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве у Београду, биће приређен у понедељак, 22. јуна 2026, са почетком у 19 часова, у црквеној књижари "Слово", у Улици Ђуре Јакшића број 4, у центру Београда. Модератор је др Андреја Мирицки, стални стручни сарадник Одсека за дијалог. Разговор ће бити одржан у оквиру циклуса трибина "Књига – повод за разговор", које имају за циљ да подстакну дијалог о значајним књигама, идејама и темама из области богословља, културе и друштвеног живота.

Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Управа храма Светог Саве на Врачару позива верни народ да у Парохијском дому суботом после Васкрсног бденија присуствују циклусу предавања Катихеза за одрасле. Следеће прадавање на тему Тумачење блаженстава одржаће ђакон Владимир Јовић.

https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=48674

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, сваког петка после вечерњег богослужења у храму Светог Саве на Врачару биће служен молебни канон Пресветој Богородици.

Благословом Његове Светости Патријарха Порфирија, братство Храма Светог Саве почеће, свакога петка након вечерње службе, са служењем Молебног канона Пресветој Богородици пред иконом Њеног Појаса.

Изненађење. Врло често се могло чути да је главни утисак о ономе што се догодило у Београду између 22. маја и 6. јуна изненађење. Догодило се нешто што „нико“ није очекивао. Међутим, то „нико“ се претворило у „некога“, претворило се у десетине хиљада људи који су изненађеност преобразили у чудо.

А шта је чудо? Из хришћанске перспективе, чудо је оно што мења и превазилази поредак природе, ремети оно што логиком овога света следује. Чудо није неразумљиво, видљиво нарушавање природних закона, као некаква божанска „магија“ или „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога. Чудо је оно што изгледа немогуће, а што благодаћу Божијом бива преображено у добро и реално.

Управо из тог разлога, питање о чуду које се догодило требало би започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. Треба напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. За хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере. Они који следе за Богочовеком Христом не чине то због чуда, него због слободе и љубави које пројављују својим делима.

Баш то се догодило пред нашим очима. Пројавило се благодатно чудо. Пројавила се љубав Оне која је родила Љубав. Пројавила се благост преко Оне којој је Благовест од архангела објављена. Пројавило се спасење преко Мајке која је родила Спаситеља који се вазнео на небо и сео са десне стране Оца.

Благословом Његове Светости Патријарха српског господина Порфирија и високопреподобног архимандрита Јефрема, игумана манастира Ватопед, наш град и нашу земљу походила је, нико други до Пресвета Богородица, чији је Пречасни Појас закрилио све нас. Хиљаде људи, дани и ноћи, сунце и врућина, али и киша и хладноћа, нешто су што се може сажети у једну реч – мир. Мир који је владао међу верним народом који је стрпљиво чекао у реду испред Храма Светог Саве да се поклони Светињи, мир који су имали сви они који су свакодневно приносили благодарење и хвалу пред Чашом Живота, мир који може да подари само Она која је у својој утроби носила Даваоца Мира.

Сведочили смо да за све нас Мајка Божија и Њен благослов надилазе све оно што нам чини свакодневицу, све оно због чега смо свакодневно заузети и немамо времена. Свака друга вест и догађај у тим данима нису имали никакву важност и тежину. Све је утихнуло пред Оном која нас својим благословом крепи да издржимо напоре и покажемо труд који нам се у свакодневици чини немогућим, Оном која нас испраћа са својим благословом у живот који је пред нама.

Стари и млади, родитељи и деца, здрави и болесни, богати и сиромашни, сви заједно смирени, стрпљиви и благодарни јер је испред нас Појас Оне која сва наша благодарења и молбе приноси Своме Сину. Све око нас пред Њом у глас оприсутњује речи пророка Давида: „Све што дише нека хвали Господа.“

А шта је то што остаје након испраћаја ове светиње?

Остаје жеља да благодат Божија и благослов Пресвете Богомајке буду што присутнији у нашем животу. Најадекватнији одговор на ту чежњу јесте молитва. Молитва кроз коју наставља да дише благодат.

Тога ради, благословом Његове Светости, братство Храма Светог Саве почеће, свакога петка након вечерње службе, са служењем Молебног канона Пресветој Богородици пред иконом Њеног Појаса.

Пресвета Богородице, спаси нас.

Храм Светог Саве

Извор: СПЦ

У крипти Храма Светог Саве на Врачару 29. јуна 2026. године са почетком у 20 часова биће одржан Видовдански концерт на коме ће наступити: Дечји хор Растко, Омладински хор, хор Мокрањац и хор Храма Светог Саве, под диригнетском палицом Катарине Станковић и Милене Антовић.

Извор: СПЦ

Света тајна Јелеосвећења биће служена у суботу 13. јуна, са почетком у 18 часова у Цркви Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду. Јелеосвећење је молитва за оздрављење душе и тела, током које се верници помазују освећеним уљем. У овом новобеоградском храму, у улици Антифашистичке борбе 2А, током поменуте службе се износе мошти Светих: Андреја Критског, Марије Египћанке и Тарасија Цариградског.

Извор: Радио Слово љубве

У парохијском дому храма Светог великомученика Георгија на Бановом брду у недељу, 14. јуна 2026. у 18.30 часова, биће одржано вече посвећено поезији, вери и духовном наслеђу - биће представљена књига „Поезија житија светих“ за сваки дан у години, аутора др Андреје Мирицког. Ово дело доноси поетско казивање о животима светитеља за сваки дан у години, спајајући духовну дубину православне традиције са лепотом песничког израза.

Извор: Храм Св. Георгија на Бановом брду, Инстаграм

У уторак, 9. јуна 2026. године у 19 часова, у црквеној књижари "Слово" биће одржано књижевно вече „У сусрет празнику Св. Аве Јустина“, на коме ће бити представљена нова књига „Акатист и молитве преподобном Јустину Новом Ћелијском“. Говориће аутор акатиста др Зорица Кубуровић, лекар и писац, а књига ће бити доступна заинтересованима по промотивној цени. Књижара "Слово" налази се у улици Ђуре Јакшића број 4.

Извор: Радио "Слово љубве"

Колоне које чекају да се поклоне Појасу Пресвете Богородице су слика Србије која има наду и стални подсетник на то зашто нам је Црква неопходна за спасење, али и за овдашњи живот. У сусрет празнику, нисмо могли да добијемо вреднији дар, пише Татјана Потерјахин за "Нови стандард". Читајте у наставку.

У нашем савременом друштвеном амбијенту ауторитет Српске Православне Цркве често је оспораван и брањен у контексту националног питања, што је сасвим разумљиво када се има у виду органска и историјска повезаност српске државе и државности са личношћу, делом и поштовањем Светог Саве, са православним идентитетом немањићке баштине и, нарочито, када се са извесне временске дистанце сагледа наша национална прошлост као континуитет заједничких страдања и преживљавања Цркве и народа, који су чак и у оквирима суштински непријатељске југословенске државе сачували јединство и пелцер опстанка, поделивши још једном искуство прогона и окупације.

Српска Православна Црква, дакле, нема ниједан разлог да се било коме извињава због тога што је данас политички актер првог реда у Србији. Сви покушаји да се императив секуларизације,  оличен у идеалу „одвојености државе и Цркве“, представи као врх цивилизацијске пирамиде друштвеног прогреса, важан аспект постхришћанске фазе западне просветитељске традиције, која управо у нашим данима доживљава кулминацију бесмисла, код нас су у ствари ретроградни. Препознају их настављачи идеологије која није успела позитивно да одговори на потребе наше националне заједнице. Напротив, донела јој је само најгоре исходе – ратове, страдања, распарчавање државе, сиромаштво и, најопасније од свега, идентитетску конфузију захваљујући којој се, ни деценијама након формалног пада комунизма, процес националног буђења није приближио зениту.

Капија есхатолошке стварности

Када говоримо о идентитету, у перспективи националног интереса, најчешће, логично, мислимо на колективни ниво саморазумевања, и тада у првом плану видимо политичку улогу и потенцијал Српске Православне Цркве. С обзиром на то да је савремена култура учинила све што може да маргинализује важност личног односа појединца са Црквом, дајући свим другим реалним и измишљеним идентитетима предност у односу на верско осећање и самоодређење, у виђењу значаја Српске Православне Цркве за нашу заједницу доминантна је историјска перспектива. Понекад се чини да тај макроплан гуши и потискује мистичко биће Цркве, истичући стално њену друштвену функцију и институционални карактер. Тако се неретко дешава да и они који бране Цркву од учесталих напада избегавају да промене фокус. Они тако настоје да направе драстичан отклон од савременог концепта религиозности који акцентује личну (квази)духовност као припадајућу интимном простору отуђене индивидуе.

Истовремено, да би се пронашао заједнички језик са просечним савременим човеком, који поистовећује веру и морал, и који је већ увелико духовно оштећен, будући да живи у цивилизацији која обоготворава рацио и формалну логику, чак и када се у јавном простору говори о личној, интимној религиозности, често се прибегава флоскулама које своде Христову проповед и смисао хришћанства на низ савета о томе како постати добар човек. Ипак, у савршеном поретку ствари, доброта и моралност су последице, а не циљ хришћанског живота. Циљ је заједница са Христом.

У свим ситуацијама када хришћани исповедају своју веру као аутентични и дубоки лични доживљај стварности, атеистичка јавност у Србији добије фрас, и то је, у неку руку, потпуно разумљиво. У интелектуалним и вербалним напорима да се смисле што увредљивији изрази, па се тако литија назива црном хроником, мошти светитеља лешевима и томе слично, заправо се разоткрива дубина јаза који стоји између рационалног, секуларистичког и материјалистичког погледа на живот и свет и мистичког бића Цркве – њене супстанце која не негира и не укида друштвене функције и историјски идентитет који она поседује, али их надилази и испуњава смислом.

Значај доласка Појаса Пресвете Богородице у Србију открива се управо на нивоу саме суштине хришћанског схватања и доживљаја живота, света, историје и сопства. У перспективи вере, у метафизичкој реалности сусрета, физичко присуство предмета који је на свом телу носила Христова Мајка представља снажно сведочанство њеног личног присуства: и ту, макар на тренутак колико траје поклоњење светињи, човек излази из своје свакодневице и пред њим се Црква указује као капија есхатолошке стварности. Тражећи благослов, утеху, опроштај или чудо, хиљаде Срба од Спасовдана до Тројица поклонили су се или ће се тек поклонити овој светињи, чекајући сатима у тишини и молитви, путујући неретко сатима до Београда и натраг само да би начинили ту једну метанију.

Без обзира на то што су бројни медији испратили, са више или мање интересовања, овај догађај, ипак преовладава утисак да се ово мајско ходочашће одвија у некој паралелној српској реалности, која нема много додирних тачака са оним што нам се догађа изван тог несагледивог реда испред Храма на Врачару. Немогуће је не поставити питање – ко су у ствари сви ти људи који стрпљиво стоје по читав дан, или до дубоке ноћи, да би исказали поштовање и љубав Богородици, куда и какви одлазе након тога, хоћемо ли моћи сутра да их препознамо када се сретнемо у продавници, у парку, на протесту, на изборном или радном месту? Зашто чим се удаљимо од светиње престајемо да осећамо и узајамну повезаност?

У атмосфери општег неповерења која се усијала до саме мржње, спорадична наклапања о значају дијалога показала су се потпуно јаловим.

Чини се да је Српска Православна Црква још једном једина разумела осетљивост тренутка и потребу да се друштвени сукоб заиста превазиђе, а не искористи, те је уместо политичких меморандума, тенденциозних посланица и испразних говоранција о помирењу донела у Србију светињу која треба унутрашњом светлошћу да нам покаже излаз – и то је најдубљи чин љубави који је уопште замислив из перспективе верника.

Највреднији дар

На конференцији Однос манастира Ватопеда и православних Срба на размеђу прошлости и садашњости одржаној 26. маја у Београду, архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопед, између осталог је рекао: „Вишевековна историја манастира Ватопеда сведочи, према речима блаженопочившег старца нашег Јосифа Ватопедског, да је манастир увек једном ногом стајао у исихазму, а другом у мисији, подржавајући не само грчки народ него и све православне народе у тешким временима, нарочито у доба турског ропства. Тако су створене нераскидиве духовне везе са Русијом, Румунијом, Бугарском, а посебно са Србијом, због односа нашег манастира са двојицом народних вођа и светаца српског народа.“

Стајати, дакле, једном ногом у исихазму, а другом у мисији, значи, у ствари, бити Црква: не напуштајући унутрашњи ритам молитве и пребивање у Богу, старати се о човеку и о свету, о свакој људској души понаособ. Тако су се, доносећи Богородичин благослов у Србију, наши црквени јерарси на челу са Патријархом показали као истински пастири, остављајући медијска препуцавања, жамор друштвених мрежа и политичког јавашлука у другој реалности, у којој се Срби између себе даноноћно псују, туку и проклињу. Измештајући своју делатност, мисију и поруку из домена свакодневне политике у руке саме Богородице, Српска Православна Црква обратила нам се коначно без снисхођења духу рационализма, материјализма и цинизма којима смо заражени, одбацујући принуду да нужно и искључиво поступа као политички актер и национална институција, премда свакако остајући у свему српска – потврдила је своју свету, саборну и апостолску природу и таква отворила врата Храма пред непрегледном реком људи који су се одазвали на њен позив.

Постоји, дакле, загонетно духовно биће нашег народа, можда у реалности прагматично и политички неупотребљиво, можда недовољно самосвесно, можда сувише индивидуалистичко да би могло деловати као некакав национални талас буђења, али ипак живо и здраво, жедно светиње и близине Бога, непорециво – јер је по благослову Ватопеда боравак Богородичиног појаса у Србији продужен, зато што се ред испред Храма ни након недељу дана није скратио. Од изругивања и не нарочито духовитих и свежих шала на интернету, до покушаја да се масовност овог ходочашћа објасни затуцаношћу, помодарством и потребом да се креира актуелан а побожан садржај за друштвене мреже, разумљиво је зашто они који религиозност сматрају анахроном неурозом теже да омаловаже или рационализују слику Србије какву не желе, а ипак морају да гледају ових дана у Београду.

И колико год да је Црква за њих опасан политички играч и практично непобедив непријатељ у идентитетском рату, ипак се на том полемичком пољу осећају комфорније – понављање фраза које потичу још из времена када су се хватали за дугме при сусрету са свештеником и измишљање бизарних афера унедоглед спадају у домен жуте штампе, а ту се примитивни, духовно закржљали, премда интелектуално надмени, грађанин осећа као код куће.

Међутим, када Црква проговори језиком своје суштине, мистичном силом Светог Духа, она се обраћа човековом духу и одазивају се они који су духовно живи. Таква су лица оних који након шест, девет или више часова чекања приступе светињи и падну на колена пред њом. То је слика Србије која има наду и стални подсетник на то зашто нам је Црква неопходна за спасење, али и за овдашњи живот. У сусрет празнику Силаска Светог Духа на апостоле, рођендана Христове Цркве, ни ми, као српски народ, ни свако од нас појединачно, нисмо могли да добијемо вреднији дар.

И не, заиста ме није брига који ауто вози мој свештеник. 

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови стандард

Једна од највећих светиња Православне цркве - Часни појас Пресвете Богородице, изложен је у Београду од 20. маја до 5. јуна верницима на поклоњење. Одакле све верници долазе, колико дуго чекају на поклоњење, какав је осећај после целивања и одговоре на друга питања послушајте у прилозима који следе. Такође, у разговору са децом, сазнали смо и како они замишљају да изгледа појас Пресвете Богородице. Са верницима је разговарала и прилоге саставила Ивана Обрадовић, репортер Радија "Слово љубве".

Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Преосвећеног Епископа топличког г. Петра, старешине храма св. Димитрија на Новом Београду, братство ове светиње позива верни народ на "Духовски концерт" православне духовне музике, који ће бити одржан на Духовски понедељак, 1. јуна 2026. године од 19 часова. Под сводовима цркве св. Димитрија, најлепше духовне композиције и песме православних аутора изводиће хор-домаћин под управом Дарка Јовановића и Тијане Ковачевић, затим полазници Школе певничког појања са Миланом Шишићем, као и гости - црквени хор при храму св. Ђорђа у Старој Бежанији који води Ана Ивановић и црквени хор при храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду са Јованом Стојић. Улаз је наравно слободан, сви сте добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

На празник Педесетнице - Тројичиндан или Духове, у недељу 31. маја 2026. године, Мисионарска делатност Храма св. Саве на Врачару у сарадњи са Одбором за верску наставку Архиепископије београдско-карловачке, после свете Литургије организује хуманитарни базар. Сви сте позвани да својим прилогом помогнете бројне човекољубиве активности које организује заветни Храм српског народа.

Извор: Радио "Слово љубве"

Архиепископијa београдско-карловачкa у сарадњи са општином Нови Београд организује манифестацију „Празник радости у Новом Београду“, која ће бити одржана у недељу, 31. маја, на празник Педесетнице на шеталишту Лазаро Карденас у Блоку 45. Посетиоце очекује богат програм за целу породицу, са посебном пажњом усмереном на најмлађе. Програм почиње у 11 часова наступом Дечијег хора цркве Светог Георгија у Бежанији, након чега ће наступити Артон дечији хор и КУД „Талија“. Најмлађи ће, од 12 часова, уживати и у дечијој представи „Наслеђе за најмлађе“, док је за крај ове породичне манифестације предвиђен концерт групе „Неверне бебе“. Током читавог догађаја биће организован и пратећи програм који укључује породичне игре „Wood Play“ и продајни базар.

Овом манифестацијом биће обележен и празник Педесетнице, односно Духови који су и слава насеља Бежанија. Тим поводом, за наш Радио, догађај је најавила Ана Ивановић, аутор и извођач духовне музике, која ће у недељу, у својству диригента, са Дечијим хором цркве Светог Георгија у Бежанији, отворити „Празник радости“. Наша саговорница позвала је „децу и оне који се тако осећају“ да дођу и проведу дан у дружењу, музици и радости на отвореном.

Високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман светогорског манастира Ватопед, одржаће 27. маја 2026. године са почетком у 20 часова у крипти храма Светог Саве на Врачару, предавање на тему "Духовне поруке са Атона". Сви сте добро дошли!

Извор: Информативна служба СПЦ

У суботу 23. маја 2026. године у Храму Светог Саве на Врачару, у навечерје празника светих Кирила и Методија, од 20 часова биће служено свеноћно бденије. У поноћ ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовати светом Литургијом уз саслужење Архијереја СПЦ, светогорских игумана и монаха. Појаће хор "Тропос" из Атине и Византијски хор "Мојсије Петровић" из Београда. Сви су добро дошли на молитву крај велике светиње која је у Србију дошла после шест векова.

Извор: Радио "Слово љубве"