Овде су смештене све највише црквене установе – Патријархов кабинет, Свети архијерејски синод, Свети архијерејски сабор, Велики црквени суд и Патријаршијски управни одбор. Одавде се, са самог врха, управља свеколиким животом Цркве. Њихове одлуке су коначне. Ипак, ту се не завршава значај Патријаршије. У овом лавиринту црквене управе и истинском источнику православног хришћанства у нашој земљи, који магнетском снагом непрестано привлачи архијереје, свештенство и вернике, али и државнике, високе представнике других земаља и вера, страначке вође, интелектуалце, уметнике, спортисте и друге угледне личности, векови трајања наталожили су раскошну ризницу културе и уметности.

Патријаршија има једну од најстаријих библиотека у нашим крајевима, коју је засновао још београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић, на књигама пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, из 1706. године, а међу бројним црквено-уметничким предметима, изложеним у пет просторија Музеја Српске православне цркве, као посебно илустративна може да се издвоји чаша коју је руски цар Иван IV Васиљевич Грозни поклонио манастиру Милешеви, 1558. године.

Преко пута конака

Нажалост, историчарима није познато тачно место првог двора београдских митрополита, иако се овај град, још у време краља Драгутина, спомиње као митрополитско седиште. Зна се само да је, за време владавине деспота Стефана Лазаревића, митрополит боравио у манастиру Успења Богородичиног. Након турских освајања, 1521, српско становништво и православно свештенство протерани су из Београда, убрзо оснивајући своје предграђе поред Саве и подижући „малу, сиромашну цркву Светог Михаила”, коју спомињу немачки и француски путописци Герлах и Кикле, 1578. и 1658. године.

Боља времена за православну цркву наступају потпадањем Београда под Хабзбуршку римокатоличку круну, од 1717. до 1739. године, када су већ забележени први подаци о катедралном храму Светог Михаила, односно „Горњој цркви”, на месту данашње Саборне цркве. У непосредној близини, 1725, у складу с вековима освећеним предањем, почела је изградња „новог митрополитског двора” који је требало да замени неподесни „Стари двор ниже Сланој чесми”. С новим историјским околностима родила се тежња за формалним уједињењем Београдске и Карловачке митрополије, како би их пред царским престолом у Бечу представљала јединствена организација.

Коначно, 1726. године, две митрополије спојене су у личности београдског митрополита Мојсија Петровића, изабраног за архиепископа београдско-карловачког. Међутим, дуго прижељкивано јединство ишчезава повратком Турака на обале Саве и Дунава, 1739, и поновним освајањем Београда, годину дана касније, када су опустошени Саборна црква и тек завршени архиепископски двор. Митрополитску резиденцију у вазалној кнежевини Србији, преко пута конака кнеза Милоша, Јоаким Вујић, 1826. године, описује као једноспратно, „веома старо зданије” које је, половином 19. века, уступило место трећем, пространијем, новом двору.

Опчињени архитекта

На темељима овог, временом оронулог, архиепископског дома саграђена је данашња Патријаршија. У тренутку настанка, историјске прилике у српској цркви упућивале су на хитну потребу изградње много већег и репрезентативнијег духовног и административног средишта. Реч је о поновном уједињењу Београдске и Карловачке митрополије, као и њиховом уласку у састав васпостављене Српске патријаршије, 1920. године, која је ауторитет засновала на обнови старе Пећке патријаршије, укинуте султановим ферманом, 1766.

Наметнуту ужурбаност можда најбоље осликава податак да је архиепископија била принуђена да позајми новац потребан за изградњу двора. Убрзо након што је, с положаја скопског митрополита, постао патријарх, Варнава Росић покренуо је питање подизања сталне првосвештеничке палате на Врачару, у оквиру комплекса замишљеног око Храма Светог Саве. Међутим, тешке материјалне прилике онемогућавале су га да испуни дату обавезу. Одлука да се зграда архиепископије привремено уступи централној црквеној управи и патријарху (иначе и митрополиту београдско-карловачком) донета је средином 1934. године, када су довршавани груби грађевински радови.

Новоподигнути двор патријарх Варнава обележио је својим стилизованим монограмима, изрезаним на масивним полијелејима у репрезентативним одајама или крстолико испреплетеним на детаљима главног портала, као и самим избором његовог псеудостилског решења, омиљеног међу руском емиграцијом. Будући да је, као питомац Светог синода Руске православне цркве, најлепше године провео студирајући на петроградској Духовној академији, као и да га је ректор те установе, епископ Сергије, замонашио и рукоположио за ђакона, 1905, не треба сумњати у његову наклоност према руској култури и царевини. Ову приврженост показао је и избором архитекте двора кога је потражио међу стручњацима избеглим из Русије. Пројекат је поверен професору Војиславу Зађини и архитекти Виктору Лукомском, аутору хотела на Авали и коаутору дворског храма на Дедињу и Мале цркве Светог Саве на Врачару.

Опчињеност српском и византијском средњовековном архитектуром Лукомски је исказао првенствено кроз бифоре иза малих балкона и, нарочито, неизбежном куполом над дворском капелом. Потребна монументалност остварена је кроз парадни главни улаз, према Саборној цркви, с рељефним патријаршијским грбом на балкону и сјајним мозаиком на спољашњој страни олтарске апсиде придворног храма. Испред овог приказа небеског заштитника породице патријарха Варнаве, Светог Јована Претече, налази се електрична свећа, паљена на дан првосвештеникове славе, славе капеле и на велике празнике.

Централни балкон носе два ниска, масивна стуба, с капителима на којима су урезани стихови из Светог писма: „Буди вјерен даже до смерти и да милости вјенац живота пријат” и „Дому Твојему подобајет свјатиња Господи долготу дни”. Поред њих, на испустима северног и јужног крила зграде, на белим мермерним плочама, налазе се још два тешко оштећена натписа који се односе на први покушај уједињења две митрополије, београдске и карловачке, и датум отварања двора.

Ако би морао да се одреди средишњи простор патријарховог седишта, онда би то свакако била дворска капела, посвећена Преподобном Симеону – Немањи, родоначелнику династије Немањића, која је, такорећи, спојена с двораном у којој се одржавају седнице Светог архијерејског сабора. Иконостас и живопис капеле израдио је још један руски емигрант, академски сликар и професор Академије примењених уметности у Београду, Владимир Предојевић, пореклом од Срба пребеглих у Русију и јужну Украјину, средином 18. века. Уз благослов митрополита Јосифа, он је, од 1942. до 1944, држао атеље у сутерену Патријаршије, где је за београдску општину израдио велику славску икону Вазнесења Христовог.

Патријарси и сликари

Овим ни издалека није завршена прича о сачуваним патријаршијским уметнинама. Архипастирска колекција слика садржи величанствену галерију портрета ранијих првосвештеника и других значајнијих личности. Насликали су их водећи српски уметници, попут Павла Ђурковића, Захарија Орфелина, Теодора Димитријевића Крачуна, Уроша Предића, Новака Радоњића, Стевана Тодоровића и Николе Алексића. Примерено свом манастирском устројству, Патријаршија чува и непроцењиву збирку икона израђених од 15. до 19. века. Ипак, међу бројним уметничким остварењима – иконама, сликама, скулптурама – нарочито се истичу две велике историјске композиције, рађене за последњу двојицу карловачких предстојатеља, патријархе Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, које су, половином 20. века, историјске буре сместиле у београдску сигурну луку.

Цео зид у просторији намењеној заседањима Светог архијерејског сабора прекрива прва верзија „Сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690” Паје Јовановића, која је, убрзо по настанку, као права национална икона, качена на зидове многих српских домова. На пространом платну представљен је уморни, ратнички народ, који под вођством старог Чарнојевића, са ликом патријарха Георгија Бранковића, напушта сурови Оријент и одлази у жељену, богату и просвећену Европу

Другу монументалну композицију урадио је Урош Предић за патријарха Лукијана Богдановића, 1910. године. Овде је насликан патријарх Лукијан како се, падајући ничице, забринуто моли Светом Николају, небеском заштитнику његове породице, за оштећени брод српске цркве, коме прети опасност да буде потопљен у драматичној олуји на Дунаву, што директно указује на по Србе неповољне политичке прилике у Аустроугарској монархији. Ово Предићево ремек-дело, у коме је будућим поколењима бојама изразио један део патријарховог говора, одржаног приликом његовог устоличења у карловачкој Доњој цркви, било је изложено на Светској изложби у Риму, 1911. године.

Након што су у двор испоручени скупоцени предмети опљачкани из Сремских Карловаца током Другог светског рата, садашњи сјај ентеријера постигнут је у потпуности. Намештај на другом спрату Патријаршије, намењеном самом првојерарху, старински је и елегантан, понегде зачињен неким модернијим комадима, а набављале су га генерације архипастира. Рококо ормани, столице и фотеље, наслоњаче од махагонија или салонске гарнитуре од позлаћеног, смеђег или црног дрвета, некада пресвучене памучном тканином или баршуном, употпуњавали су позорницу на којој су православни првојерарси, пре једног века, примали госте из далеког света, попут Томаса Џејмса Лерија, ректора цркве Искупитеља у Бруклину, који је проучавао историју православља обилазећи Средоземље и ове просторе, принца Максимилијана Саксонског, брата краља Фридриха Августа, који је у Карловце допутовао да пољуби руку српском патријарху и посети фрушкогорске манастире.

Кроз првосвештенички дом су, на несрећу, пролазили и много другачији намерници. Првих месеци Другог светског рата служио је као касарна окупаторске војске. Професор др Боривој Анђелковић сећао се суморне прошлости велелепне палате, када је на њеном крову било постављено титанско слово „V”, наметљиво прослављајући још једну победу Рајха, док су се по ходницима и балконима тетурали пијани немачки војници, с митрама на главама, обучени у архијерејске одежде из ризнице капеле. Изгребане фреске у придворном храму дуго су сведочиле о времену када је био претворен у бар за разуздане освајаче које је забављао бучни оркестар смештен на хорској галерији.

Живот унутар здања

Патријарх Варнава желео је да кроз строги протокол, бар делимично, реконструише петерсбуршки шарм. Тако је складне, полиране фијакере с грбом Карловачке митрополије, у које су упрезани липицанери или арапски коњи, тада заменио аутомобил марке „пирс”, регистарског броја 22. Дворску послугу чинило је тридесетак мушкараца, зато што је женско особље било незамисливо за тадашњу јавност. Самци су у Патријаршији добијали стан и храну, укључујући првосвештениковог шофера, који је становао у дну дворског дворишта, док су остали долазили на посао из својих домова. Сви послужитељи били су уредно униформисани и закопчани жутим, металним дугмадима с патријаршијским хералдичким обележјима. Шофери и трпезари носили су беле кошуље и тегетплаву униформу с машном, служитељи по канцеларијама имали су смеђу службену одећу са усправним, црвеним оковратницима, собари тамноплаву, док су портире издвајале златне траке на реверима, панталонама и око обавезне капе. Као највидљивији од послуге, портир на главном улазу носио је униформу сличну фраку.

С обзиром на духовно обележје ове установе, разуме се да су њени најистакнутији дворани били управо свештена лица, такозвано придворно монаштво. У двору су некада становали неки од нарочито учених и цењених калуђера српске цркве, као што су др Филарет Гранић, познати византолог и професор Београдског универзитета, Висарион Костић, докторанд из Атине и будући епископ банатски, Хризостом Војиновић, такође будући архијереј, који је на студијама у Паризу имао прилике да слуша предавања Шарла Дила и Николаја Берђајева, или Данило Цветков, дипломирани правник, полиглота и даровити појац и пијаниста. По удобним салонима, канцеларијама или дугачким ходницима могли су да се сретну представници јерархије и разни архимандрити, протосинђели, синђели, јеромонаси, протођакони и ђакони, углађеног понашања, с високим камилавкама од кадифе, напрсним крстовима, светлуцавим панагијама, дугим панама и свиленим мантијама. Тонове првосвештеничким домовима вековима је давао такозвани катедрални клир, настао по узору на раскошну резиденцију цариградског патријарха, која се, опет, у зениту Византијског царства, угледала на двор тадашњих царева.

У новије време уздржаност осваја и београдску Патријаршију. Знаци модерне сведености овог свечаног окружења видљиви су свуда; портири више нису утегнути у тегет униформе, управитељ носи цивилну одећу, кошуљу, сако и панталоне, а место префињених дворских калуђера заузело је професионално, мање званично обучено особље. У овој светињи хлеб зарађује читава војска људи, чиновника, библиотекара, архивара, секретара, кустоса, продаваца, возача, портира или послужитеља, али упркос свим тим вредним, ужурбаним мирјанима, она је успела да задржи нешто од своје мистичне, манастирске атмосфере.

Карактеристични мир нарушава се једино у данима када у Патријаршији могу најјасније да се осете сва виталност, снага и пуноћа цркве. Тада се у своје собе, на трећем спрату, смештају сви српски архијереји, окупљени на Светом архијерејском сабору, највишем телу Српске православне цркве, да би се бавили питањима вере, богослужења, унутрашњег уређења и дисциплине. Тих дана јерарси обедују у патријарховој пространој, укусно уређеној трпезарији, украшеној озбиљним, просвећеним ликовима ранијих архипастира...

Kућа где је само небо кров.

Срђан Ерцеган

Алекса Плачков, фото, (Политикин Забавник 3159/2012)

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/14/09/08.09.14_zorica_zec_najava_akademije_11.09.sredjenoceloza_sajt.mp3

http://www.slovoljubve.com/naslovna

Након кратког представљања и упознавања, позитивна енергија је владала просторијом и успели смо да остваримо сјајну комуникацију. Корисници овог клуба су пунолетне особе са мањим или већим сметњама у развоју који се редовно окупљају и друже. Многи долазе годинама а неки су ту тек пар дана. Запослени педагози, али и пријатељи корисника, улажу максималне напоре да им време испуне најкориснијим активностима, те су организоване разне секције попут ликовне, музичке, драмске, новинарске као и спортске. Своје доживљаје корисници су поносно поделилли са нама а изразито задовољство су исказали док су са нама делили своја искуства са пословних ангажовања. Иако је распон година од 22 па до 53 године, за многе од њих послови које им је обезбедила Национална служба за запошљавање су били први плаћени ангажмани.

Скоро три сата посете пролетели су а да нисмо ни осетили. Обоновили смо познантсво са особљем и упознали кориснике веома присно. Поделили смо искуства, животне амбиције и задовољства а од заљубљеног пара добили смо и позивнице за венчање, док нам је Дино, један од млађих корисника за крај поклонио песму.

Уз благослов Пресвете Богородице, пост посвећен Њеном Успењу привели смо крају пресрећни након овог искуства и испуњени правом хришћанском љубављу. Са корисница овог клуба разменили смо много благодати и уживали у њиховој непосредности и искрености. Биља, један од новијих педагога у клубу, која је водила наш разговор каже да је често она та која на крају радног дана изађе богатија за ново искуство. Заједно смо се потсетили Божијих речи „Ако не будете као деца нећете ући у Царство Небеско“. Многи би ометеност ових људи доживели као ману а ми смо је доживели као благослов који им омогуђава да се кроз живот воде несметамо дечијим духом и уживају у непосредној и искреној размени љубави и благодати.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Испитујући самог себе, заиста не нађох у себи ничег што би било достојно ове велике части. Не постоји ништа чиме бих се могао похвалити, „осим немоћима својим“ по речима светог апостола Павла (2. Кор. 12, 5). Али у овом тренутку док свештени страх прожима моје биће утеха су ми речи овог великог апостола који каже „што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“ (1.Кор. 1, 27). Охрабрују ме и речи молитве рукоположења да Божанска благодат немоћи исцељује и недостатке допуњује, те своје наде полажем једино у Бога, у Његову милост и помоћ, да достојно изнесем овај претешки крст који је данас положен на моја нејака плећа.

Иако је људски језик немоћан да опише оно што осећам данас, мислим, да су моја осећања најприближнија ономе што су осећали у време пророка Данила тројица младића у ужареној пећи, горели су али нису сагоревали. И ја данас горим, а не сагоревам али не у вештаственој ватри као некада ова тројица праведника него у благодатном огњу Духа Светога.

Духа усиновљења, Духа истине, мудрости, разума, побожности, савета, моћи, Духа страха Божијега (Ис. 11,2; Јн. 15, 26,) „кроз Којега се Отац познаје и Син прославља и од Којих једино бива познаван“ по речима Светог Григорија Богослова. Основана Христом на Тајној вечери, Црква доживљава своју актуализацију на дан Педесетнице, када је прослављени Господ послао ученицима Духа Светога. Од тога дана Дух Свети живи у Цркви и Црква живи Духом Светим. Ову истину веома снажно изражава Свети Иринеј Лионски речима: „Где је Црква, онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији, онде је Црква и пуноћа благодати“. Силаском и дејством Светога Духа остварује се есхатолошка природа Цркве као Тела Христовог још овде у историји јер Дух Свети у Цркви на Евхаристији уводи у свет Нови век Царства Божијега. Тамо где је „Дух Господњи онде је слобода“ (2.Кор. 3, 17), Он „дише где хоће“ (Јн.3,8) дејствује како хоће и раздељује благодатне дарове (1.Кор. 12, 11).

Свака хиротонија је благодатни дар Духа Светога Цркви унутар Евхаристијског сабрања народа Божијег. Свака Евхаристијска заједница коју предводи један Епископ јесте цела Црква Божија зато је свака хиротонија новог Епископа нова Педесетница јер се изнова конституише Црква силаском Духа Светога.

Епископ кроз хиротонију постаје наследник Апостола, како у приношењу дарова Евхаристије тако и у чувању православне вере. Апостоли су предали Епископима пуну саборну Цркву Божију са „Јеванђељем истине“ и „Духом живота“ по речима светог Иринеја Лионског. Зато, апостолско прејемство није само непрекидни историјски низ рукоположења и учења него је прејемство свецеле истине, „чисте и непатворене речи Божије“ и благодатног, светотајинског живота Цркве.

Епископ као приносилац Евхаристије на црквеном сабрању јесте жива икона Христова, јер је Христос Онај који приноси и који се приноси, Онај који се моли у име целе Цркве Богу Оцу за нас и приводи нас Оцу. У свести Цркве Епископ је увек био онај који стоји на „месту Божијем“ по речима светог Игнатија Богоносца. Има ли, дакле, веће службе и веће части за човека од службе епископске.

Знајући да ништа не бива без промисла Божијег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божијом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом што је мене грешног и убогог и најмањег међу свом браћом удостојио ове велике Тајне, Архијерејског служења Господу и Његовој Светој Цркви.

Благодарим Вама Ваша Светости и свим Богомудрим Архијерејима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве што сте мени и поред моје младости указали поверење и изабрали за викарног Епископа топличког и полагањем Ваших часних и светих руку уврстили у ред наследника Апостола. Посебну радост за мене чини то што ћу носити титулу топлички по древној светосавској Епархији чије је седиште било у манастиру Светог Николе код данашње Куршумлије, задужбини Преподобног Симеона Мироточивог.

Благодарим, данас, Господу што ми је даровао честите и скромне родитеље оца Богдана и мајку Ружицу који су са пуно саможртвене љубави одгајали мене и моју сестру и учили нас правдољубивости, истинољубивости и поштењу. Увек су ми у животу били потпора и заштита и данас су овде са нама и учествују у овој великој радости Цркве, крепећи ме својим родитељским молитвама.

Неизмерно сам захвалан Господу што сам рођен у богоспасаваном граду Вршцу и одрастао недалеко од Саборног храма Светог оца Николаја, катедри Епископа банатских, где сам крштен и где сам још као дете упознао сву лепоту и торжественост Православног богослужења.

Из свег срца и све душе благодарим Господу што ми је даровао непроцењиви дар, дар да духовно стасавам крај скута блажене успомене Епископа жичког Хризостома. Човека који је „био богат Богом и који је друге обогаћивао“ (свети Григорије Богослов). Епископ Хризостом је 19 година провео на Светој Гори у манастиру Хиландару али је Свету Гору носио у свом срцу целог свог овоземаљског живота. Господ је мени наменио други благослов, не да будем Светогорац, него да будем духовно чадо једног Светогорца, и подобно њему проведем 19 година мога живота под његовим омофором. Својим блиставим примером утицао је на мене да од најраније младости заволим монашки живот и службу свештенослужитеља. Све што сам од Господа до данас примио, примио сам из његових светих руку. Иако, он није овде физички присутан, дубоко верујем да се и он заједно са нама радује у Царству Божијем. Нека му је вечан спомен и хвала!

Свесрдно благодарим Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану на очинској љубави и бризи, на богомудрим саветима и духовном руковођењу, онда када ми је било најтеже, када сам остао без свог духовног родитеља.

Благодаран сам Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, мом надлежном Епископу, који ме је са пуно очинске љубави пригрлио и свесрдно помагао у овом кратком периоду од његовог устоличења у трон Епископа жичких до данас.

Не могу, а да се, данас, са захвалношћу не сетим мојих добрих и пожртвованих професора Богословије Светог Саве у Београду и Православног Богословског факултета у Београду који су са много љубави, труда и педагошке мудрости духовно уобличавали моју младу душу усмеравајући ме ка једном циљу, а то је служење Богу и Његовој Светој Цркви.

Са посебном љубављу благодарим Православној Цркви Грчке и братском грчком народу што су ме примили широм отворених руку и срца током мојих студија на Богословском факултету у Солуну и доказали по ко зна који пут да нас воле искрено, братски и јеванђелски.

Посебно бих се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Веријском Господину Пантелејмону и Високопреосвећеном Митрополиту Китруском Господину Георгију који су ме са пуно љубави и разумевања прихватили и помагали током мојих студија у Грчкој и који су ми учинили велику част и радост и учествовали данас у мојој хиротонији.

Благодаран сам и мојим драгим професорима Богословског факултета у Солуну, а посебно мом ментору професору Панајотису Скалцису, који је ученик и настављач великог дела, великог човека и литургичара, блажене успомене професора Јоаниса Фундулиса, чији сам посредно и ја ученик.

Не постоје речи којима бих могао да изразим захвалност мом брату у Христу, оцу и архимандриту Павлу Стаматасу који је својим аврамовским гостољубљем показао сву величину грчке православне душе.

Посебну благодарност изразио бих мом брату у Христу високопреподобном архимандриту Тихону, игуману Свете Студеничке Лавре, манастиру мога пострига, и свој братији свете студеничке обитељи који су ми свагда указивали искрену братску љубав и подршку и крепили својим светим молитвама.

Заблагодарио бих и високопреподобној мати Јелени, игуманији манастира Жиче и свим у Христу сестрама њеним, а посебно високопреподобном архимандриту оцу Јакову, свештенослужитељу манастира Жиче, на заједничким молитвама и саслуживању. Под сводовима Свете Жиче започео сам свој монашки подвиг, рукоположен сам у чин јеромонаха и провео шест година мога живота које ће заувек остати у мом сећању.

Најискренију благодарност дугујем свештеницима и ђаконима, службеницима Епархије жичке, са којима сам делио и лепе и тешке тренутке, на дугогодишњој сарадњи, на братској љубави, помоћи и подршци.

Своју захвалност упућујем и свом часном свештенству, преподобном монаштву, благоверном народу богоспасаване светосавске Епархије жичке и моје родне Епархије банатске, од којих су многи данас овде, као и свима вама који сте се данас сабрали на овом светом месту, просећи ваше свете молитве.

Ваша Светости, примајући из Ваших светих руку архијерејски жезал знам да га примам из руку Великог Архијереја Христа. Жезал који је символ архијерејске духовне власти и достојанства али пре свега символ служења Богу и Цркви Божијој јер је сам Пастироначалник Христос рекао: „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот Свој у откуп за многе“(Мт. 20, 28).Тајна епископске службе је Тајна Голготске жртве, непрестано служење и распињање себе за друге, подношење сваке неправде, злобе и прогона од „непријатеља Крста Христова“ (Фил. 3, 18). Христос својим ученицима поручује: „Ако Мене гонише и вас ће гонити...(Јн. 15, 20), „Чашу, дакле, коју ја пијем испићете и крштењем којим се ја крстим крстићете се“ (Мк. 10, 39). Али својим верним служитељима, пастирима Цркве Његове, који сведоче Царство Божије у свету, Христос упућује речи охрабрења: „Не бој се нимало од онога што имаш да претрпиш... Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота“ (Отк. 2, 10).

Тајна Крста неодвојива је од Тајне Љубави. Васкрсли Господ јетри пута упитао апостола Петра да ли га воли, а на Петров потврдан одговор рекао му„Напасај јагањце моје“ (Јн. 21, 15) и тиме је доказом љубави према Христу прогласио старање за словесно стадо Његово (Св. Јован Златоусти). Ова јеванђелска заповест сведочи да су љубав према Богу и љубав према човеку пројава истог догађаја, две стране једне саборне љубави (Св. Максим Исповедник). Из љубави према свету и према сваком човеку Христос даје заповест апостолима: „Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас“(Јн. 20, 21) „идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу“(Мк. 16, 15). То је мисија нас пастира, да проповедамо Јеванђеље и да се трудимо да сваку заблуделу овцу приведемо Христу и да напасамо Цркву Његову коју је стекао крвљу својом(Дап. 20, 28).

Овом служењу које је изнад свакога служења, овоме пастирству коме нам је узор сам Господ наш Исус Христос, научите ме „о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“(Св. Григорије Богослов), како бих могао са апостолом Павлом да кажем: „Ни за што се не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посведочим Јеванђеље благодати Божије“ (Дап. 20, 24).

Све своје наде полажем у Господа који је „Помоћник мој и Заштитник мој“ (Пс. 27, 7) и заступничке молитве Светог Николаја Мириликијског мог Крсног заштитника, Светог Саве и Преподобног Симеона, Светог Арсенија Српског чије име носим, и свих светих из рода нашег просијавших, да ме укрепе у ношењу благог јарма Христовог и вођењу поверног ми народа Божијег у нашем заједничком ходу ка Дому Оца нашега, ка невечерњем Царству Тројичнога Бога, ка коме стремимо сви ми хришћани.

Ваша Светости и богољубива браћо Архијереји благословите ме и помените ме у Вашим Светим молитвама. Амин!

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Његовој Светости саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити веријски Пантелејмон (Атинска Архиепископија), китријски Георгије (Атинска Архиепископија) и загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, жички Јустин, шумадијски Јован, рашко-призренски Теодосије, аустралијско-новозеландског Иринеј, тимочки Иларион, моравички Антоније и изабрани јегарски Јероним, Високопреподобни игуман манастира Студенице архимандрит Тихон, као и протојереји-ставрофори главни секретар Светог Архијерејског Синода др Саво Б. Јовић, старешина Саборног храма Петар Лукић и проф. др Владимир Вукашиновић. Свечаном чину присуствовали су и Преосвећена господа Епископи горњокарловачки Герасим, средњоевропски Сергије, изабрани славонски Јован и умировљени зворничко-тузлански Василије, Високопреподобни архимандрити Јован (Радосављевић) и Данило (Љуботиња), као и јеромонах Доситеј из манастира Хиландара.

Поред родбине и пријатеља епископа Арсенија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа престонице, богослужењу су прусуствовали апостолски нунције у Београду г. Орландо Антонини, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, делегација Војске Србије коју је предводио пуковник Борислав Гроздић, академик Владета Јеротић, управник Издавачке фондације Српске Православне Цркве г. Градимир Станић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, управник Музеја Српске Православне Цркве г. Владимир Радовановић, протонеимар храма Светог Саве др Војислав Миловановић, професори Православног богословског факултета Универзитета у Београду, професори и богослови Карловачке богословије, угледне личности јавног и културног живота, представници медија...

Архиепископија београдско-карловачка

Високог представника Руске Православне Цркве на аеродрому су дочекали Преосвећени Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског г. Иринеја, и протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду.

У уторак 26. августа, на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, митрополит Иларион је посетио Патријаршију Српску и сусрео се са члановима Светог Синода.

Поред чланова Светог Синода, у разговору су учествовала и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и браничевски Игнатије, а присуствовали су, такође, протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, и монах Стефан (Игуманов), секретар за међухришћанске односе Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије.

У срдачном разговору разматран је програм предстојеће званичне („мирне”) посете Свјатјешег Патријарха московског и све Русије г. Кирила Српској Православној Цркви. Посебна пажња је посвећена и питањима међуправославне сарадње и међухрићанских односа, као и другим питањима од интереса за две сестринске Православне Цркве.

Разговор је неформално настављен и током трпезе љубави приређене у трпезарији Патријарха српског у част високог представника Московске Патријаршије.

У касним послеподневним часовима драге госте су испратили на аеродром Преосвећени Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј и протојереј Виталије Тарасјев.

Нажалост, покушај уваженога господина бискупа да се извуче из невоље у коју се увалио дезинформишући овдашњу јавност остаје безуспешан покушај, и то из простог разлога што није надахнут истинољубивошћу и спремношћу да се промашај призна. Једино што он постиже јесте то да сâм себе демантује. Притом нема никакве вајде од напада на моју личност нити од квалификација којима жели да ме дезавуише.

Сада за „Новости” каже: „Епископ Иринеј има своје мишљење о могућности посете српског патријарха Ватикану. Не знам одакле га је извукао. У мом интервјуу за Дневник лепо пише да се тражи могућност да дође до једног таквог састанка; није било никаквог позива.” Исто, само другим речима, саопштава и у „Политици”, где признаје да „из Ватикана није стигао никакав позив и то је апсолутна истина”. Oво последње – да није било никаквог позива – ја и тврдим, а свој суд, не тек мишљење, о бискуповим исказима извукао сам из његовог интервјуа. Ево шта је он рекао, а дописник „Дневника” пренео: „До овог, по мени историјског позива, дошло је за време разговора монсињора Доминика Мамбертија, ватиканског министра спољних послова, и Његове Светости патријарха Иринеја у Београду...” (подвлачење моје).

Питам се: од ова два тврђења, које је истинито? Оба никако не могу бити истинита јер се међусобно искључују, и логички и чињенично. У продужетку, бискуп за „Дневник” каже: „Сада су у току дипломатски преговори око начина организовања ове посете...” Кроз три дана, после мога коментара, изјављује за „Новости”, не трепнувши, следеће: „У два текста сам јасно написао да нема ни речи о договору између две Цркве. Рекао сам: било би интересантно када би и ако би дошло до посете...” (подвлачење моје). У истом духу везе и за „Политику” уверавајући нас да код њега „није написано да је позив формално уручен него да се ради на томе” и да је он, ето, само „одговарао на питање како би евентуална посета била организована...” (подвлачење моје). И опет се питам: када мој Преузвишени брат говори истину? Да ли онда када потврђује моје наводе или онда када противречи не само мени него и самоме себи? Зар стварно мисли да ће сви за дан-два заборавити оно што је изјавио? Или верује да људи имају смањен коефицијент интелигенције? Ако је, у „Дневнику” или било где, био „лоше протумачен”, зашто није одмах демантовао наводе новинарâ него тек сада, после мога коментара, врда, али тако невешто и провидно да не може да изврда?

Притом наглашавам да се ја нисам огласио приватно него службено, у својству портпарола своје Цркве, и нисам се огласио да бих нападао њега него да бих бранио интегритет своје Цркве и њеног првојерарха. Он каже да сам га и раније „нападао”. То је истинито колико и ова конструкција око посете Патријарха српског Епископу римском, папи Фрањи. Ја сам га само једампут пре овога случаја јавно позвао да не износи неистине и клевете о мојој Цркви, а повод су биле његове изјаве да прослава 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу, октобра 2013. године, није била организована у духу екуменске ширине (а на њој су били присутни представници читаве хришћанске васељене!) и да, уопште узевши, екуменска сарадња са Српском Православном Црквом баш и није могућа, док са протестантским заједницама у Србији углавном лепо напредује(!). Ништа зато што протестанти у Србији немају примедби на Српску Православну Цркву, ништа зато што нико од његове овдашње сабраће бискупа није подржао његове оцене о Српској Православној Цркви, ништа зато што Други ватикански сабор са највећим уважавањем говори о „часним Црквама Истока”, ништа зато што велики теолог Рацингер, и као предстојник Конгрегације за доктрину вере и, касније, као папа Бенедикт XVI, тврди да само Православна Црква може, са строго еклисиолошког становишта, бити названа сестринском Црквом, ништа зато што је данашњи папа свој став према Православној Цркви посведочио urbi et orbi тако што је васељенском патријарху целивао руку...

Тако долазимо и до његове оцене о мојој маленкости. Он сматра да мени смета то што он живи у мултиетничкој средини и што није једностран попут мене. А у каквој средини ја живим? Није ваљда Банат више мултиетнички него Бачка, његов и мој завичај? Он, Мађар, има доста родбине српског порекла, вели даље. Па шта с тим? Ја сам Србин, али имам родбине не само мађарског порекла него и мађарске народности. По чему сам ја ту једностран, а он многостран или свестран, такорећи свечовек? По чему ја то не могу да нађем ништа друго осим свог личног идентитета? Не желим да будем груб, али питам: постоји ли ико ко нема лични идентитет? Зар лични идентитет не укључује ближњег, штавише зар не извире из односа са ближњим, из заједнице љубави? Може ли ико уважавати идентитет другог уколико не чува и не развија свој идентитет? У чему се ја ту разликујем од њега?

Очигледно је да се нисмо напајали са истих теолошких извора. Не позивам бискупа Немета да утоли духовну жеђ на извору теологије и етоса са којега ја пијем. Биће довољно да захвати са извора заједничке традиције првих векова, а од новијих – са извора последњег свеопштег сабора сопствене Цркве. Братски га, међутим, позивам да не жури (умало не рекох српски – да не срља) ни у чему, па ни у употреби речи која громко звечи, а мало шта значи. Боље је и њему, и мени, и свима, да се држимо мудре италијанске изреке по којој qui va piano, va sano e va lontano, што ће рећи: ко иде полако, иде безбедно и стиже далеко.

За крај, желим да му поручим да га никад нисам напао. Ни овај текст није напад. Ово је одбрана, али не само одбрана озбиљности и достојанства Српске Православне Цркве (apologia pro Ecclesia suа) него и одбрана брата Ласла од Ласловог масла.

Иначе, увек, па и у нашем времену лажи и лицемерја, хришћанин, а и сваки одговоран човек, треба да служи истини и да се служи искључиво истином. Нема значаја да ли се тај хришћанин и човек зове Ласло или Иринеј. Јер, хришћанин истинује у љубави и љуби Бога и ближњега истинујући.

Dixi et salvavi animam meam: рекох и спасох душу своју.

Епископ бачки др Иринеј,

портпарол Српске Православне Цркве

Патријарх српски Иринеј је пререзао славски колач, док су тропар појали свештенослужитељи и хор овога храма заједно са благочестивим народом. Овогодишњи славски колач припремиле су жене које спремају просфоре и редовно посећују богослужења, тако да је у једном славском колачу и при припремању данашње славске трпезе учествовало неколико породица: Арнаут, Митић, Марковић, Миловановић, Терзић, Радовановић. На овај начин уткане су све молтиве и сва богослужења од једне до друге славе, да се и овиме исправи пут наш и учврсте кораци наши, да и овај принос Господу буде на здравље и спасење свих нас.

У својој краткој беседи поред животописа данашње Божје угоднице Петке Патријарх је истакао да смо се сабрали у овом храму где су изображени ликови светитеља и Божјих угодника - сведока лепоте Божје и Његових чудеса у стварању, јер све што је створио дао је човеку, бићу створеном по образу и подобију Његовом.

„Диван је Бог у светима својим и величанствена су дела Његова,“ поновио је Патријарх речи свима нама толико знане, а поводом сумње неких у то да ли Бог постоји или не, казао је да је за те који траже доказ о Његовом постојању, довољан поглед на свет око себе и све живо и живот који је Он човеку даровао, па да се уверимо у Његово постојање.

Његова Светост је позвао да се учвршћујемо у вери нашој православној, да немамо страха ни стида док сведочимо истинску веру у Господа.

Светој Литургији су присуствовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, председник Општине Чукарица г. Срђан Коларић, као и многе личности из јавног и културног живота.

Архиепископија београдско-карловачка

Представници ВДС-а, јереј Владимир Марковић и господин Бранислав Јоцић, лично су помоћ дочекали још на граничном прелазу Ватин и испратили хуманитарни конвој до Београда, а затим и до коначног одредишта у Обреновцу где је помоћ предата надлежнима у Управи за ванредне ситуације града Београда, тј. Одељењу ватрогасне станице у Обреновцу. Помоћ, која је веома обрадовала обреновачке ватрогасце, се састојала од 1300 м2 ламинатних подних облога, 1300 м2 керамичких плочица, 3240 l полудисперзије и преко 20 тона хране (брашна, уља, шећера, пиринча, конзервиране хране, воде, зачина, тестенина и осталог).

Благодарни смо што се братски румунски народ сећа својих пострадалих комшија. Нека њима Бог узврати вишеструким благословима.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Избегличке колоне, у којима је било више од 200.000 људи, на путу ка Србији и Републици Српској стално су нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство. Тадашњи командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа.

У наставку акције у БиХ, операцијом "Маестрал", хрватске и муслиманске снаге убиле су још 655 и прогнале око 125.000 српских становника из Босне и Херцеговине.

На евиденцији "Веритаса" налазе се имена 1.853 погинула и нестала Србина у овој акцији и после ње, од чега 1.201 цивил, а међу њима је три четвртине било старијих од 60 година. Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 951 особе, док се на евиденцији несталих води још њих 894, од чега 632 цивила.

Хрватска избегава, без ваљаног разлога, ексхумације познатих места укопа са око 270 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком "непознат", као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 335 ексхумираних посмртних остатака, указује "Веритас".

Наводи се и да је око 1.500 припадника СВК преживело заробљавање, од којих су многи осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дела ратног злочина.

Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтели или нису могли да напусте огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана, па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Поред представника општинске власти, Војске, полиције и свештенства Архиепископије београдско-карловачке, свечаности су присуствовали архитекте ове светиње Сава и Предраг Ристић, као и преко хиљаду грађана овог дела Земуна.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Награда се позива на процене и мишљења која је ова туристичка асоцијација проводила међу страним туристима који су похађали Београд током целе године. Међу питањима која се постављају туристима, налазе се и љубазност особља која воде по храму, њихова услужност, брошуре и туристички водичи на располагању, а и сама грађевина као таква која нуди духовни опоравак човеку на далеком путу.

Истиче се да је храм Светог Саве лична карта Београда.

Храм Светог Саве са старешином протојереј-ставрофором Радивојем Панићом, братством и вредним посленицма у Спомен-храму, може бити поносан на ово међународно признање.

• Архиепископија београдско-карловачка