Његовој Светости саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити веријски Пантелејмон (Атинска Архиепископија), китријски Георгије (Атинска Архиепископија) и загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, жички Јустин, шумадијски Јован, рашко-призренски Теодосије, аустралијско-новозеландског Иринеј, тимочки Иларион, моравички Антоније и изабрани јегарски Јероним, Високопреподобни игуман манастира Студенице архимандрит Тихон, као и протојереји-ставрофори главни секретар Светог Архијерејског Синода др Саво Б. Јовић, старешина Саборног храма Петар Лукић и проф. др Владимир Вукашиновић. Свечаном чину присуствовали су и Преосвећена господа Епископи горњокарловачки Герасим, средњоевропски Сергије, изабрани славонски Јован и умировљени зворничко-тузлански Василије, Високопреподобни архимандрити Јован (Радосављевић) и Данило (Љуботиња), као и јеромонах Доситеј из манастира Хиландара.

Поред родбине и пријатеља епископа Арсенија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа престонице, богослужењу су прусуствовали апостолски нунције у Београду г. Орландо Антонини, надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, делегација Војске Србије коју је предводио пуковник Борислав Гроздић, академик Владета Јеротић, управник Издавачке фондације Српске Православне Цркве г. Градимир Станић, управник Библиотеке Српске Патријаршије мр Зоран Недељковић, управник Музеја Српске Православне Цркве г. Владимир Радовановић, протонеимар храма Светог Саве др Војислав Миловановић, професори Православног богословског факултета Универзитета у Београду, професори и богослови Карловачке богословије, угледне личности јавног и културног живота, представници медија...

Архиепископија београдско-карловачка

Високог представника Руске Православне Цркве на аеродрому су дочекали Преосвећени Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског г. Иринеја, и протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду.

У уторак 26. августа, на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, митрополит Иларион је посетио Патријаршију Српску и сусрео се са члановима Светог Синода.

Поред чланова Светог Синода, у разговору су учествовала и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј и браничевски Игнатије, а присуствовали су, такође, протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј Виталије Тарасјев, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, и монах Стефан (Игуманов), секретар за међухришћанске односе Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије.

У срдачном разговору разматран је програм предстојеће званичне („мирне”) посете Свјатјешег Патријарха московског и све Русије г. Кирила Српској Православној Цркви. Посебна пажња је посвећена и питањима међуправославне сарадње и међухрићанских односа, као и другим питањима од интереса за две сестринске Православне Цркве.

Разговор је неформално настављен и током трпезе љубави приређене у трпезарији Патријарха српског у част високог представника Московске Патријаршије.

У касним послеподневним часовима драге госте су испратили на аеродром Преосвећени Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј и протојереј Виталије Тарасјев.

Нажалост, покушај уваженога господина бискупа да се извуче из невоље у коју се увалио дезинформишући овдашњу јавност остаје безуспешан покушај, и то из простог разлога што није надахнут истинољубивошћу и спремношћу да се промашај призна. Једино што он постиже јесте то да сâм себе демантује. Притом нема никакве вајде од напада на моју личност нити од квалификација којима жели да ме дезавуише.

Сада за „Новости” каже: „Епископ Иринеј има своје мишљење о могућности посете српског патријарха Ватикану. Не знам одакле га је извукао. У мом интервјуу за Дневник лепо пише да се тражи могућност да дође до једног таквог састанка; није било никаквог позива.” Исто, само другим речима, саопштава и у „Политици”, где признаје да „из Ватикана није стигао никакав позив и то је апсолутна истина”. Oво последње – да није било никаквог позива – ја и тврдим, а свој суд, не тек мишљење, о бискуповим исказима извукао сам из његовог интервјуа. Ево шта је он рекао, а дописник „Дневника” пренео: „До овог, по мени историјског позива, дошло је за време разговора монсињора Доминика Мамбертија, ватиканског министра спољних послова, и Његове Светости патријарха Иринеја у Београду...” (подвлачење моје).

Питам се: од ова два тврђења, које је истинито? Оба никако не могу бити истинита јер се међусобно искључују, и логички и чињенично. У продужетку, бискуп за „Дневник” каже: „Сада су у току дипломатски преговори око начина организовања ове посете...” Кроз три дана, после мога коментара, изјављује за „Новости”, не трепнувши, следеће: „У два текста сам јасно написао да нема ни речи о договору између две Цркве. Рекао сам: било би интересантно када би и ако би дошло до посете...” (подвлачење моје). У истом духу везе и за „Политику” уверавајући нас да код њега „није написано да је позив формално уручен него да се ради на томе” и да је он, ето, само „одговарао на питање како би евентуална посета била организована...” (подвлачење моје). И опет се питам: када мој Преузвишени брат говори истину? Да ли онда када потврђује моје наводе или онда када противречи не само мени него и самоме себи? Зар стварно мисли да ће сви за дан-два заборавити оно што је изјавио? Или верује да људи имају смањен коефицијент интелигенције? Ако је, у „Дневнику” или било где, био „лоше протумачен”, зашто није одмах демантовао наводе новинарâ него тек сада, после мога коментара, врда, али тако невешто и провидно да не може да изврда?

Притом наглашавам да се ја нисам огласио приватно него службено, у својству портпарола своје Цркве, и нисам се огласио да бих нападао њега него да бих бранио интегритет своје Цркве и њеног првојерарха. Он каже да сам га и раније „нападао”. То је истинито колико и ова конструкција око посете Патријарха српског Епископу римском, папи Фрањи. Ја сам га само једампут пре овога случаја јавно позвао да не износи неистине и клевете о мојој Цркви, а повод су биле његове изјаве да прослава 1700-годишњице Миланског едикта у Нишу, октобра 2013. године, није била организована у духу екуменске ширине (а на њој су били присутни представници читаве хришћанске васељене!) и да, уопште узевши, екуменска сарадња са Српском Православном Црквом баш и није могућа, док са протестантским заједницама у Србији углавном лепо напредује(!). Ништа зато што протестанти у Србији немају примедби на Српску Православну Цркву, ништа зато што нико од његове овдашње сабраће бискупа није подржао његове оцене о Српској Православној Цркви, ништа зато што Други ватикански сабор са највећим уважавањем говори о „часним Црквама Истока”, ништа зато што велики теолог Рацингер, и као предстојник Конгрегације за доктрину вере и, касније, као папа Бенедикт XVI, тврди да само Православна Црква може, са строго еклисиолошког становишта, бити названа сестринском Црквом, ништа зато што је данашњи папа свој став према Православној Цркви посведочио urbi et orbi тако што је васељенском патријарху целивао руку...

Тако долазимо и до његове оцене о мојој маленкости. Он сматра да мени смета то што он живи у мултиетничкој средини и што није једностран попут мене. А у каквој средини ја живим? Није ваљда Банат више мултиетнички него Бачка, његов и мој завичај? Он, Мађар, има доста родбине српског порекла, вели даље. Па шта с тим? Ја сам Србин, али имам родбине не само мађарског порекла него и мађарске народности. По чему сам ја ту једностран, а он многостран или свестран, такорећи свечовек? По чему ја то не могу да нађем ништа друго осим свог личног идентитета? Не желим да будем груб, али питам: постоји ли ико ко нема лични идентитет? Зар лични идентитет не укључује ближњег, штавише зар не извире из односа са ближњим, из заједнице љубави? Може ли ико уважавати идентитет другог уколико не чува и не развија свој идентитет? У чему се ја ту разликујем од њега?

Очигледно је да се нисмо напајали са истих теолошких извора. Не позивам бискупа Немета да утоли духовну жеђ на извору теологије и етоса са којега ја пијем. Биће довољно да захвати са извора заједничке традиције првих векова, а од новијих – са извора последњег свеопштег сабора сопствене Цркве. Братски га, међутим, позивам да не жури (умало не рекох српски – да не срља) ни у чему, па ни у употреби речи која громко звечи, а мало шта значи. Боље је и њему, и мени, и свима, да се држимо мудре италијанске изреке по којој qui va piano, va sano e va lontano, што ће рећи: ко иде полако, иде безбедно и стиже далеко.

За крај, желим да му поручим да га никад нисам напао. Ни овај текст није напад. Ово је одбрана, али не само одбрана озбиљности и достојанства Српске Православне Цркве (apologia pro Ecclesia suа) него и одбрана брата Ласла од Ласловог масла.

Иначе, увек, па и у нашем времену лажи и лицемерја, хришћанин, а и сваки одговоран човек, треба да служи истини и да се служи искључиво истином. Нема значаја да ли се тај хришћанин и човек зове Ласло или Иринеј. Јер, хришћанин истинује у љубави и љуби Бога и ближњега истинујући.

Dixi et salvavi animam meam: рекох и спасох душу своју.

Епископ бачки др Иринеј,

портпарол Српске Православне Цркве

Патријарх српски Иринеј је пререзао славски колач, док су тропар појали свештенослужитељи и хор овога храма заједно са благочестивим народом. Овогодишњи славски колач припремиле су жене које спремају просфоре и редовно посећују богослужења, тако да је у једном славском колачу и при припремању данашње славске трпезе учествовало неколико породица: Арнаут, Митић, Марковић, Миловановић, Терзић, Радовановић. На овај начин уткане су све молтиве и сва богослужења од једне до друге славе, да се и овиме исправи пут наш и учврсте кораци наши, да и овај принос Господу буде на здравље и спасење свих нас.

У својој краткој беседи поред животописа данашње Божје угоднице Петке Патријарх је истакао да смо се сабрали у овом храму где су изображени ликови светитеља и Божјих угодника - сведока лепоте Божје и Његових чудеса у стварању, јер све што је створио дао је човеку, бићу створеном по образу и подобију Његовом.

„Диван је Бог у светима својим и величанствена су дела Његова,“ поновио је Патријарх речи свима нама толико знане, а поводом сумње неких у то да ли Бог постоји или не, казао је да је за те који траже доказ о Његовом постојању, довољан поглед на свет око себе и све живо и живот који је Он човеку даровао, па да се уверимо у Његово постојање.

Његова Светост је позвао да се учвршћујемо у вери нашој православној, да немамо страха ни стида док сведочимо истинску веру у Господа.

Светој Литургији су присуствовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, председник Општине Чукарица г. Срђан Коларић, као и многе личности из јавног и културног живота.

Архиепископија београдско-карловачка

Представници ВДС-а, јереј Владимир Марковић и господин Бранислав Јоцић, лично су помоћ дочекали још на граничном прелазу Ватин и испратили хуманитарни конвој до Београда, а затим и до коначног одредишта у Обреновцу где је помоћ предата надлежнима у Управи за ванредне ситуације града Београда, тј. Одељењу ватрогасне станице у Обреновцу. Помоћ, која је веома обрадовала обреновачке ватрогасце, се састојала од 1300 м2 ламинатних подних облога, 1300 м2 керамичких плочица, 3240 l полудисперзије и преко 20 тона хране (брашна, уља, шећера, пиринча, конзервиране хране, воде, зачина, тестенина и осталог).

Благодарни смо што се братски румунски народ сећа својих пострадалих комшија. Нека њима Бог узврати вишеструким благословима.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Избегличке колоне, у којима је било више од 200.000 људи, на путу ка Србији и Републици Српској стално су нападали хрватска артиљерија и војно ваздухопловство. Тадашњи командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73 одсто уништених кућа.

У наставку акције у БиХ, операцијом "Маестрал", хрватске и муслиманске снаге убиле су још 655 и прогнале око 125.000 српских становника из Босне и Херцеговине.

На евиденцији "Веритаса" налазе се имена 1.853 погинула и нестала Србина у овој акцији и после ње, од чега 1.201 цивил, а међу њима је три четвртине било старијих од 60 година. Од укупног броја жртава до сада је расветљена судбина 951 особе, док се на евиденцији несталих води још њих 894, од чега 632 цивила.

Хрватска избегава, без ваљаног разлога, ексхумације познатих места укопа са око 270 посмртних остатака, покопаних углавном под ознаком "непознат", као што без правог разлога отеже и са идентификацијама 335 ексхумираних посмртних остатака, указује "Веритас".

Наводи се и да је око 1.500 припадника СВК преживело заробљавање, од којих су многи осуђени на дугогодишње казне затвора због кривичног дела ратног злочина.

Око 3.200 старих и немоћних, који нису хтели или нису могли да напусте огњишта, на силу су интернирани у логоре за цивиле. Крајина је опустошена, опљачкана, па порушена и запаљена. Нису били поштеђени ни црквени, културни, историјски српски, као ни антифашистички споменици.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Поред представника општинске власти, Војске, полиције и свештенства Архиепископије београдско-карловачке, свечаности су присуствовали архитекте ове светиње Сава и Предраг Ристић, као и преко хиљаду грађана овог дела Земуна.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Награда се позива на процене и мишљења која је ова туристичка асоцијација проводила међу страним туристима који су похађали Београд током целе године. Међу питањима која се постављају туристима, налазе се и љубазност особља која воде по храму, њихова услужност, брошуре и туристички водичи на располагању, а и сама грађевина као таква која нуди духовни опоравак човеку на далеком путу.

Истиче се да је храм Светог Саве лична карта Београда.

Храм Светог Саве са старешином протојереј-ставрофором Радивојем Панићом, братством и вредним посленицма у Спомен-храму, може бити поносан на ово међународно признање.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

(Izvor Tanjug)

Након свете Литургије нашли смо се испред просторија Верског добротворног старатељства и заједно упутили у Дом. Нисмо ни ушли а један од млађих дечака нам је изашао у сусрет и дочекао нас са осмехом.

У Дому се налази 38 деце а ми смо били веома срећни што смо други део Литургије провели са око 15 деце која су се тренутно налазила у Дому. Васпитачи се труде да деци време испуне квалитетно и корисно, тако да је један део њих био у излету са извиђачима. Нека од деце су празник провела код куће, а деца која су била у дому уживала су у игри и дружењу са члановима Милосрдне секције.

Деци смо у дарове однели воће, банане и трешње, чему су се она искрено обрадовала. Једна од млађих чланица секције, донела је деци играчке и маске за лице, које су деца склапала а потом се мењала и у смеху уживала у пажњи и безбрижној игри. Тај искрени смех ових чистих и младих Божијих бића испунио је наша срца великом радошћу. Од деце смо на поклон добили захвалност за пажњу као и велики број песама које су нам весело певали све време.

У срећи смо се растајали дуго, детаљно договарајући следећи сусрет којем се подједнако радују деца и чланови наше Милосрдне секције.

Наше је само оно што дамо другима а време и љубав коју смо ми са пуно радости поклонили овој дивној деци је веома мало у односу на благодат коју смо ми примили од њих.

Наша срца су испуњена великом срећом и захвалношћу. Хришћанска љубав која нас је све oкупила и повела у ову испуњујућу посету, сада нас појачана новом снагом води у наредне посете. Временска жртва је неупоредиво мала у односу на бескрајну чисту и искрену захвалност из дечијег срца. Радујемо се да наредне недеље овог поста поделимо са нашом браћом и сестрама из Милосрдне секције, као и са онима којима наше мало много значи.

Андријана Шћепановић

• Архиепископија београдско-карловачка
  

И ове године сu били присутни председник Општине Раковица г. Владан Коцић, државни секретар у Министарству унутрашњих послова Србије г. Милосав Миличковић, као и друге личности из културног, политичког и јавног живота Београда.

Свештенство и верници су се након богослужења задржали на трпези љубави у трпезарији парохијског дома.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Православна црква Краљевине Србије делила је као својеврсна државна институција све ратне напоре нације. Канцеларијско срце црквене управе и администрације – Београдска конзисторија (Духовни суд) премеште- но је из Београда, по одлуци Св. Архијерејског Сабора 6. августа 1914. годи- не, најпре у Крагујевац, а касније у Параћин. И архивска грађа Духовног суда из Београда се такође селила о чему имамо сигурних сведочанстава: „Услед ратних прилика у земљи где су сва погранична места била у опасности због напада непријатеља преко Саве и Дунава, а нарочито Београд, који је био први на удару, овај је суд морао један део своје архиве и благајну Духовног суда и Арх. Сабора, као и драгоцености из Митрополије пренети у Крушевац на чување, по наређењу Господина митрополита... При овом пресељавању судске архиве и благајне суд је морао учинити извесне материјалне издатке за куповину сандука, плаћање кола за шиљање истих, као и плаћање чиновника који је са благајнама, архивом и драгоценостима и ишао у Крушевац, Крагујевац, Ниш и Параћин“. 1 Архивска грађа српског црквеног порекла је мало коришћена у науци, а разлози за њено (не)коришћење, довољно су познати нашој како стручној, тако и широј јавности. Ова документација која се овде објављује баца додатно светло на ратне прилике у Србији 1914. и 1915. године. Из мирних месеци 1914. године, дакле у првој половини године, пронађена архивска сведочанства показују педантно регистратурско пословање у Бе- оградској конзисторији, тј. Духовном суду Архиепископије и митрополије

Поред докуметнације која потиче из Фонда Духовног суда митро- полије београдске у овом зборнику је објављена и архивска грађа из других епархијских административних седишта, тако су из Епархије бихаћко- петровачке донети следећи извори: Изводи из деловодног протокола Срп- ског православног парохијског звања у Врбици, котар Лијевно, децембар 1914 – јул 1916; Котарски уред из Гламоча свештенику Марку Савићу у Прекаји 1917. године; Окружница дабробосанског митрополита Евгенија Летице из 1917. године), из приватних збирки потичу: Ратни дневники 6 Архив СПЦ, Varia (1915), Годишњи извештај окружног проте београдског Николе Божића за 1914. годину, 10. јануар 1915. године. 12 војног свештеника Црногорске војске Андрије Поповића и друго, а из Ар- хива Српске академије наука и уметности, из фонда проте Стеве Димитри- јевића потичу следећи документи: Свештеници бањалучко-бихаћке епар- хије, који су помрли усљед интерновања и таоштва за вријеме светског рата; Спискови страдалих свештеника бањалучко-бихаћке епархије у Првом светском рату 1914-1918 и Списак страдалих свештеника из Епархије захумско-херцеговачке у Првом светском рату 1914-1918. Са њиховим објављивањем се постиже свеобухватност јурисдикцијског простора обно- вљене и уједињене Пећке Патријаршије – Српске Православне Цркве. Коришћени су и неки објављени материјали, од којих су најважни- ји спискови свих свештеника и свештеномонаха који су убијени уз демон- стрирање оне бруталности од стране бугарског, аустро-угарског и немачког окупатора, а која би била неспојива са хришћанским одгојем и културом.

ОДАБРАНА ДОКУМЕНТА приредио Радован Пилиповић

Књигу можете наручити на бр. телефона -063551899 или купити у продавницама СПЦ.