Поред братства храма, Његовој Светости саслуживало је и свештенство других београдских цркава, што је уз многобројни верни народ и децу, богослужењу давало посебну празничну атмосферу.

Заблагодаривши на добродошлици и показаној љубави, Патријарх српски је изговорио беседу посвећену Светом апостолу и јеванђелисти Луки.

Свету Литургију су величали својим преплетом појања хорови Мојсије Петровић из Новог Сада, Анастасија Српска, Касијана - дечји хор овог светог храма, Православни српски појци и ученици веронауке на челу са диригенткињом Бранком Милићевић.

После свечаног чина ломљења славског колача, старешина храма протојереј др Лука Новаковић заблагодарио је Његовој Светости што је служио на празник ове цркве, на изливеној благодати молитвом произнесеном на светој Литургији, као и на богонадахнутој беседи која никог није оставила равнодушног.

Уследила трпеза љубави коју је пратио богат културно-уметнички програм. И ове године домаћин славе је била гђа Горана Бошковић, супруга мученички пострадалог ктитора овог светог храма, почившег Веселина Бошковића.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је јутрос, 22. октобра 2014. године светом архијерејском Литургијом у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог у Београду. Саслуживали су Преосвећена господа Епикопи будимљанско-никшићки Јоаникије, организатор Међународног научног скупа, и топлички Арсенија. Богослижењу је присуствовао и Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије.

Саслуживали су и архимандрит Тихон, настојатељ манастира Студенице, протојереј-ставрофор др Саво Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски први, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије, презвитер Владимир Вранић, службеник Канцеларије Светог Архијерејског Синода за међуцрквене послове, презвитер Вукашин Милићевић, уредник Радија Слово љубве, презвитер Михаило Рапајић, протођакон Стеван Рапајић, ђакон Владимир Руменић, као и ђакон Александар Секулић.

За певницом је појао Хор студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

„Долазим са Свете Горе Атонске и доносим благослове Хиландара и Св. Симеона Мироточивог и све братије хиландарске и светогорске.

Ове године, браћо и сестре, наш народ и наша Црква имају неколико значајних годишњица, а међу њима свакако је једна од најзначајнијих за културу и историју нашег народа годишњица рођења Стефана Немање. Ове године славимо 900 година од његовог рођења.

Свети Немања Мироточиви је дар Божји српском народу; утемељио је државу српску, објединио и сјединио српске земље, које су биле тада раздељене и под разним утицајима других. Он је Богом даном мудрошћу и благодаћу успео оно што нису успели његови претходници - да уједини народ и изгради моћну средњоевропску државу.“

О мудрости ове велике личности средњега века, о великом државнику, али и подвижнику, посебно је казивао Патријарх Иринеј: „Нико није сагледао тадашње стање нашега народа и запазио да је његова снага тада, као и данас, у јединству народа, па је учинио све да сједини српске земље, мада је био најмлађи међу браћом...“

„Снага једног народа је у духовности тога народа!“ – поновио је Патријарх Иринеј и нама данас, као поуку из времена Немањине владавине: „Колико год се трудио да створи јаку државу, толико се трудио да створи темеље духовности државе. И створио је темељ на коме ће почивати држава, народ, култура, историја нашега народа. “

Подсећајући на животопис Преподобног Симеона Мироточивог, Свјатјејши је истакао задужбинарско дело и градитељство овог богоугодника, чија је круна манастир Студеница коју је учинио средиштем духовности.

„Када је жупански престо препустио млађем сину, учинио је неочекивано велико дело које је задивило не само српски народ, него и византијски свет. Наиме, Немања се одриче престола и прима монашки сан. У договору са супругом Аном одлази у манастир Студеницу, где је провео две године као монах.

На позив сина Саве, монаха, да остави свет, све што је светско и у чему је до тада живео, и да кончину живота посвети Богу, прихвата позив и одлази у манастир Ватопед. Оно што је чинио у Србији, чини у Ватопеду: заједно са сином Савом подиже цркве и даноноћно се моли Богу.“

Кад је у питању ово драгоцено време проведено у Ватопеду, важно је истаћи данас да је Немања „из дубине Хиландара сагледао будућност Србије. То искуство мудрости и државничко искуство пренео је свом сину Сави“, истакао је Патријарх Иринеј.

Мудрост и знање, државничко искуство учинили су да монах Сава, потоњи светитељ српски, прихвати савет оца како да створи државу, како се њоме управља, на каквим темељима треба да почива.

На духовности грађеној у нашим духовним центрима, који су били центри и културног, књижевног, друштвеног и свеколиког живота српског народа, на ономе што чини биће једног народа, захваљујући мудрости Стефана Немање, монах Сава је успео да оствари најзначајнији циљ - да утемељи самосталну Српску Цркву.

Говорећи о Стефану Немањи, у чију се славу и част излаже на Међународном научном скупу Стефан Немања, владар, монах, светитељ - посвећеном девет векова од његовог рођења, Његова Светост Патријарх Иринеј је додао да као што је као војсковођа и државник изазивао дивљење где год да је био, тако је и његов монашки живот посебно изазивао пажњу и дивљење тада, а и данас. Због свих хришћанских врлина које је неговао, светли је пример историје нашега народа и наше Цркве.

Чак и крај његовог живота казује о овом Божјем угоднику: „Када је осетио да га је Господ призвао себи, позвао је своје љубљено чедо да га обуче у монашку ризу, спусти са кревета на асуру с каменим узглављем. Тако се моћни и силни Немања упокојио! “ - казао је Патријарх Иринеј.

Нама је данас подарена духовна радост да његово цело тело почива у лаври Студеници, где је његово миро мирило завађену браћу, а и данас мири душе наше пред свима искушењима и немирима који нас свакодневно сналазе.

Његова Светост Патријарх српски Иринеј је још једном заблагодарио Господу на Његовом дару нашем народу и нашој Цркви - на овом Божјем угоднику, у нади да ће Међународни научни скуп, који се одржава у Београду, манастиру Студеници, Подгорици и Никшићу, пружити нове податке из живота Стефана Немање, потоњег Преподобног Симеона Мироточивог, којем није толико посвећивана пажња као Светом Сави; али све што је Свети Сава учинио, дело је и Стефана Немање.

• Архиепископија београдско-карловачка
  
• Наука
  

|

Председник Руске Федерације г. Владимир Путин посетиo je данас Београд, где се састао са председником Републике Србије г. Томиславом Николићем и премијером г. Александром Вучићем. Патријарх српски г. Иринеј и председник Руске Федерације г. Владимир Путин сусрели су се данас у Палати Србија у Београду, испред које је изведена војна парада поводом сто година од почетка Првог светског рата и 70 година од ослобођења престонице у Другом светском рату.

На београдском аеродорму Никола Тесла председника Путина дочекао је председник Николић. Затим су се двојица председника упутила на Ново гробље, где су положили венце на Споменик ослободиоцима Београда.

На свечаности у Палати Србија, председник Николић Николић је одликовао председника Путина Орденом Републике Србије на великој огрлици. Овом приликом највиши државни званичници потписали су више међудржавних споразума.

Поводом 70 година од ослобођења Београда у Другом светском рату, одржана је војна парада "Корак победника". Програм је почео свечаном артиљеријском паљбом, након чега су се председник Републике Србије г. Томислав Николић и председник Руске Федерације г. Владимир Владимирович Путин обратили окупљенима. Овде можете прочитати њихове говоре. Церемонији су присуствовали премијер Србије г. Александар Вучић, Патријарх српски г. Иринеј, као и многи званичници две земље и представници дипломатског кора.

Програм је настављен десантом 30 падобранаца, у ширем рејону споменика "Вечна ватра", између Булевара Николе Тесле и Дунава. Са државном и заставом Војске Србије прецизно су, иако по киши, слетели у близини споменика, праћени аплаузима бројних грађана. Уследио је свечани дефиле Војске Србије, са начелником Генералштаба ВС, генералом Љубишом Диковићем на челу.

Гарда Војске Србије извела егзерцир за госте и посматраче параде. Поред свечане бине дефиловали су пешадијски, ваздухопловни и механизовани ешалони и Речна флотила Војске Србије. Наступила je и руска акробатска група "Стрижи".

Извор: РТС, Војска Србије, фото: ђакон Драган Танасијевић, ђакон Александар Секулић

• Важне вести
  

|

Његовом Преосвештенству саслуживало је једанаест презвитера и шест ђакона Архиепископије београдско-карловачке. У цркви препуној благочестивог народа Владика се обратио пригодном беседом и пренео је благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, а затим по литији је преломио славски колач и осветио славско жито.

После свете Литургије братство храма, на челу са старешином протојерејом-ставрофором Мирославом Миленковићем, су у парохијском дому приредили славски ручак за све присутне госте.

Архиепископија београдско-карловачка

-Јер је Црква од дана Педесетнице брод спасења који плови морем овога живота, који јесте море смрти, а апостоли мрежама хватају не рибе него људе и изводе на обалу спасења - Царство Божје, истакао је владика Арсеније.

• прилог Радија Слово љубве
  

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Њихова Краљевска Височанства престолонаследник Александар II и принцеза Катарина присуствовали су синоћ свечаној академији у Руском дому у Београду, током које су Престолонаследник и г. Александар Чепурин, амбасадор Руске Федерације у Србији открили бисту краља Александра I.

У свом обраћању, престолонаследник Александар је истакао: „Моја супруга и ја јуче смо били гости француске Владе у Марсељу, где је одата пошта моме деди краљу Александру. Француска Влада је тиме указала велику част и поштовање мојој породици и мени. Данас смо овде са Вама у Руском дому. Мој деда био је велики пријатељ руског народа и руски народ је увек био велики пријатељ нас Срба. Краљ Александар био је веома поштован и на истоку и на западу и због тога сам веома срећан што сам вечерас овде са Вама. Живело наше пријатељство!”

Амбасадор Александар Чепурин указао је на велико пријатељство краља Александра и руског цара Николаја II. Рекао је да су њихове судбине биле испреплетане од најранијег детињства и додао да и српски и руски народ могу да се поносе својим владарима који су се звали Александар.

Његово Преосвештенство Владика топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског, освештао је бисту. По завршетку церемоније гости су погледали веома занимљив културно-уметнички програм.

Извор: www.dvor.rs

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Од данас ће се вршити подела хране сваког радног дана од 12 до 12,30 часова, осим викендом и великим црквеним празницима, у просторијама парохијског дома. Потенцијални корисници су сви угожени грађани овог и околних делова града који се могу пријавити у Парохијском дому храма. Захваљујемо старешини храма свештенику Драгану Швољанском што је препознао потребу својих парохијана. Такође, захваљујемо свим волонтерима који су се јавили у великом броју и без којих би фунционисање Црквене народне кухиње било неизводљиво.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Јуче, 6. октобра 2014. године, на Руској академији уметности у Москви заседао је жири конкурса за процену приспелих пројеката за унутрашње украшавање храма Светог Саве у Београду. Сапредседници Конкурсне комисије били су председник Оделења спољних црквених веза Московске Патријаршије Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион и први заменик председника Владе Србије и министар спољних послова г. Ивица Дачић.

Пре заседања митрополит Иларион и министар Дачић, у пратњи народног уметника Русије Н.А. Мухина, упознали су се са изложеним радовима у салама Галерије, при чему их је водио Зураба Церетели, после чега је Конкурсна комисија заседала у Белој сали Академије.

С руске стране заседању су присуствовали народни уметник СССР-а и председник Руске академије уметности Зураба К. Церетели, народни уметник Руске Федерације.члан Председништва Руске академије уметности (РАУ) Н.А. Мухин, директор Одсека државне управе уметности и народног стваралаштва при Министарству културе Русије С.М. Апфелбаум, главни научни сарадник по питањима теорије и историје ликовних уметности при РАУ доктор наука уметности И.Л. Бусева-Давидова, потпредседник РАУ, ректор Московског државног академског института „Суриков“ А.А. Љубавин, начелник Оделења ликовних наука при Одсеку државне управе уметности и народног стваралаштва при Министарству културе Русије М.Ј. Спаржина, секретар Одељења за живопис Е.Н. Максимов.

Са српске стране као чланови Конкурсне комисије учествовали су: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, опуномоћени амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији Славенко Терзић, саветник Председника Републике Србије Радослав Павловић, главни протомајстор храма Светог Саве у Београду Војислав Миловановић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Ненад Милошевић, професор Академије црквене уметности у Београду др Мирослав Лазовић, директор Центра „Енцио Алети“ (Рим) Марко Рупник, протојереј Стаматис Склирис (Јеладска Православна Црква).

Митрополит волоколамски Иларион је у својем говору истакао значај руског учешћа у пројекту благоукрашавања Спомен-храма Светог Саве у Београду за даљи развитак иначе традиционално братских односа између Руске и Српске Православне Цркве и њима поверених народа.

-Данас смо се сабрали с Вама да бисмо донели важну одлуку, која ће за многе године унапред одређивати одвијање радова на унутрашњем уређењу храма Светог Саве на Врачару, казао је, између осталог, митрополит Иларион. -Данас примећујем да је реч о пројекту огромних размера – петнаест хиљада квадратних метара мозаика. За ово ће бити неопходно неколико десетлећа. Сада стојимо пред задатком како украсити ентеријер храма мозаицима у традиционалном српско-византијском стилу. Желим да кажем да Руска академија уметности и Руска Православна Црква располажу с веома великим искуством сарадње на овом плану. Један од споменика ове сарадње јесте храм Христа Спаситеља у Москви, који можете посетити и сагледати какво је његово унутрашње уређење. Међутим, мислим, пред нама је задатак још већег опсега, јер није реч о зидном сликарству, него о мозаицима.

У наставку је митрополит Иларион пред члановима жирија изнео своје мишљење о понуђеним пројектима.

Председник жирија са српске стране Ивица Дачић благодарно је указао на помоћ Руске Православне Цркве и руске државе при реализовању пројекта унутрашњег уређења храма Светог Саве у Београду. Давши високу оцену значају овог историјског пројекта, пожелео је присутнима успеха у његовом успешном остварењу.

Речима благодарности Свјатејшем Патријарху московском и све Русије Кирилу и Председнику Руске Федерације В.В. Путину иступио је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, преневши учесницима заседања благослов Свјатејшег Патријарха српског Иринеја. Јерарх Српске Цркве је истакао нарочити значај храма у којем је изражена саборност Цркве и наглашено дубоко хришћанско искуство српског народа.

По завршетку заседања Конкурсне комисије настало је гласање. Чланови жирија су имали да се одлуче између два пројекта, од којих је један понудио Московски међународни фонд за сарадњу при Унеску под руководством академикâ Руске академије уметности, а други је поднео Стенописни мастерски при манастиру свете Јелисавете у Минску. Први од њих је дат на даљу разраду с тим, што би у етапама његове реализације били укључени и аутори другог пројекта.

По окончању овог значајног посла председник Руске академије уметности З. К. Церетели приредио је свечани ручак.

Извор: Московска Патријаршија, (с руског протођакон Радомир Ракић)

СПЦ

Окружни затвор у Београду се налази у комплексу који је широј јавности познат под именом Централни затвор. Овај највећи затворски комплекс на Балкану, изграђен непосредно по завршетку Другог светског рата, током пола века постао је симбол кажњавања и строгости затворског система у Србији. Никада раније у овом простору, који се простире на четрнаест хектара градског земљишта, није постојала посебно уређена просторија за верску службу. Имајући у виду управо ову чињеницу можемо да кажемо да је успостављање и освећење капеле Српске Православне Цркве у овом простору историјски догађај.

Досадашња просторија у коме су лица лишена слободе могла да остваре своја верска права према постојећем Закону о извршењу кривичних санкција била је вишенаменска, не увек приступачна и тиме неадекватна. Овим новим објектом лицима лишеним слободе ће бити омогућен бољи приступ верској служби, а уз подршку Управе за извршење кривичних санкција надамо се и верујемо тиме у будућности бити омогућен интензивнији и систематичнији долазак свештеника.

Христове речи из Јеванђеља У тамници бејах и посетисте ме (Мт 25.36) хришћанима укидају дилему, Црква као Тело Христово се не прекида на зидинама и оградама затвора, већ се простире свуда где се налазе њени чланови. Да парафразрамо речи Александра Солжењицина - границе које раздвајају добро од зла не налазе се између улица, градова и земаља, већ у срцу сваког човека.

Постојање капеле Васкрсења Христовог управо представља само део програма који има за циљ успостављање система који би обухватао широку подршку лицима на издржавању казне и њиховим породицама и који би укључивао подршку и након изласка из установе и не би се завршавао између затворских зидова.

Капела од око 40м2 је у потпуности живописана са 100м2 живописа, а реновиран је читав простор око капеле у нади да ће то бити место окупљања и припадника свих традиционалних верских заједница. Радови на капели и простору у коме се налази нису финансирани средствима пореских обвезника, већ искључиво путем добровољних прилога људи који су хтели да узму учешће у овој акцији вођени жељом да живе у земљи која поштује права сваког човека.

Изградња капеле Христовог Васкрсења у Окружном затвору је много више од саме бриге Цркве за своје чланове. Овај чин је напор и залагање за остваривање основних људских права гарантованих законима као и европским и светским повељама чији је Србија потписник. Верујемо да као људи а кроз институције имамо потенцијала да градимо друштво које осим казне нуди и шансу, јер је то пут ка истинској заједници у којој постоји брига и социјална одговорност према свим њеним члановима.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Овде су смештене све највише црквене установе – Патријархов кабинет, Свети архијерејски синод, Свети архијерејски сабор, Велики црквени суд и Патријаршијски управни одбор. Одавде се, са самог врха, управља свеколиким животом Цркве. Њихове одлуке су коначне. Ипак, ту се не завршава значај Патријаршије. У овом лавиринту црквене управе и истинском источнику православног хришћанства у нашој земљи, који магнетском снагом непрестано привлачи архијереје, свештенство и вернике, али и државнике, високе представнике других земаља и вера, страначке вође, интелектуалце, уметнике, спортисте и друге угледне личности, векови трајања наталожили су раскошну ризницу културе и уметности.

Патријаршија има једну од најстаријих библиотека у нашим крајевима, коју је засновао још београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић, на књигама пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, из 1706. године, а међу бројним црквено-уметничким предметима, изложеним у пет просторија Музеја Српске православне цркве, као посебно илустративна може да се издвоји чаша коју је руски цар Иван IV Васиљевич Грозни поклонио манастиру Милешеви, 1558. године.

Преко пута конака

Нажалост, историчарима није познато тачно место првог двора београдских митрополита, иако се овај град, још у време краља Драгутина, спомиње као митрополитско седиште. Зна се само да је, за време владавине деспота Стефана Лазаревића, митрополит боравио у манастиру Успења Богородичиног. Након турских освајања, 1521, српско становништво и православно свештенство протерани су из Београда, убрзо оснивајући своје предграђе поред Саве и подижући „малу, сиромашну цркву Светог Михаила”, коју спомињу немачки и француски путописци Герлах и Кикле, 1578. и 1658. године.

Боља времена за православну цркву наступају потпадањем Београда под Хабзбуршку римокатоличку круну, од 1717. до 1739. године, када су већ забележени први подаци о катедралном храму Светог Михаила, односно „Горњој цркви”, на месту данашње Саборне цркве. У непосредној близини, 1725, у складу с вековима освећеним предањем, почела је изградња „новог митрополитског двора” који је требало да замени неподесни „Стари двор ниже Сланој чесми”. С новим историјским околностима родила се тежња за формалним уједињењем Београдске и Карловачке митрополије, како би их пред царским престолом у Бечу представљала јединствена организација.

Коначно, 1726. године, две митрополије спојене су у личности београдског митрополита Мојсија Петровића, изабраног за архиепископа београдско-карловачког. Међутим, дуго прижељкивано јединство ишчезава повратком Турака на обале Саве и Дунава, 1739, и поновним освајањем Београда, годину дана касније, када су опустошени Саборна црква и тек завршени архиепископски двор. Митрополитску резиденцију у вазалној кнежевини Србији, преко пута конака кнеза Милоша, Јоаким Вујић, 1826. године, описује као једноспратно, „веома старо зданије” које је, половином 19. века, уступило место трећем, пространијем, новом двору.

Опчињени архитекта

На темељима овог, временом оронулог, архиепископског дома саграђена је данашња Патријаршија. У тренутку настанка, историјске прилике у српској цркви упућивале су на хитну потребу изградње много већег и репрезентативнијег духовног и административног средишта. Реч је о поновном уједињењу Београдске и Карловачке митрополије, као и њиховом уласку у састав васпостављене Српске патријаршије, 1920. године, која је ауторитет засновала на обнови старе Пећке патријаршије, укинуте султановим ферманом, 1766.

Наметнуту ужурбаност можда најбоље осликава податак да је архиепископија била принуђена да позајми новац потребан за изградњу двора. Убрзо након што је, с положаја скопског митрополита, постао патријарх, Варнава Росић покренуо је питање подизања сталне првосвештеничке палате на Врачару, у оквиру комплекса замишљеног око Храма Светог Саве. Међутим, тешке материјалне прилике онемогућавале су га да испуни дату обавезу. Одлука да се зграда архиепископије привремено уступи централној црквеној управи и патријарху (иначе и митрополиту београдско-карловачком) донета је средином 1934. године, када су довршавани груби грађевински радови.

Новоподигнути двор патријарх Варнава обележио је својим стилизованим монограмима, изрезаним на масивним полијелејима у репрезентативним одајама или крстолико испреплетеним на детаљима главног портала, као и самим избором његовог псеудостилског решења, омиљеног међу руском емиграцијом. Будући да је, као питомац Светог синода Руске православне цркве, најлепше године провео студирајући на петроградској Духовној академији, као и да га је ректор те установе, епископ Сергије, замонашио и рукоположио за ђакона, 1905, не треба сумњати у његову наклоност према руској култури и царевини. Ову приврженост показао је и избором архитекте двора кога је потражио међу стручњацима избеглим из Русије. Пројекат је поверен професору Војиславу Зађини и архитекти Виктору Лукомском, аутору хотела на Авали и коаутору дворског храма на Дедињу и Мале цркве Светог Саве на Врачару.

Опчињеност српском и византијском средњовековном архитектуром Лукомски је исказао првенствено кроз бифоре иза малих балкона и, нарочито, неизбежном куполом над дворском капелом. Потребна монументалност остварена је кроз парадни главни улаз, према Саборној цркви, с рељефним патријаршијским грбом на балкону и сјајним мозаиком на спољашњој страни олтарске апсиде придворног храма. Испред овог приказа небеског заштитника породице патријарха Варнаве, Светог Јована Претече, налази се електрична свећа, паљена на дан првосвештеникове славе, славе капеле и на велике празнике.

Централни балкон носе два ниска, масивна стуба, с капителима на којима су урезани стихови из Светог писма: „Буди вјерен даже до смерти и да милости вјенац живота пријат” и „Дому Твојему подобајет свјатиња Господи долготу дни”. Поред њих, на испустима северног и јужног крила зграде, на белим мермерним плочама, налазе се још два тешко оштећена натписа који се односе на први покушај уједињења две митрополије, београдске и карловачке, и датум отварања двора.

Ако би морао да се одреди средишњи простор патријарховог седишта, онда би то свакако била дворска капела, посвећена Преподобном Симеону – Немањи, родоначелнику династије Немањића, која је, такорећи, спојена с двораном у којој се одржавају седнице Светог архијерејског сабора. Иконостас и живопис капеле израдио је још један руски емигрант, академски сликар и професор Академије примењених уметности у Београду, Владимир Предојевић, пореклом од Срба пребеглих у Русију и јужну Украјину, средином 18. века. Уз благослов митрополита Јосифа, он је, од 1942. до 1944, држао атеље у сутерену Патријаршије, где је за београдску општину израдио велику славску икону Вазнесења Христовог.

Патријарси и сликари

Овим ни издалека није завршена прича о сачуваним патријаршијским уметнинама. Архипастирска колекција слика садржи величанствену галерију портрета ранијих првосвештеника и других значајнијих личности. Насликали су их водећи српски уметници, попут Павла Ђурковића, Захарија Орфелина, Теодора Димитријевића Крачуна, Уроша Предића, Новака Радоњића, Стевана Тодоровића и Николе Алексића. Примерено свом манастирском устројству, Патријаршија чува и непроцењиву збирку икона израђених од 15. до 19. века. Ипак, међу бројним уметничким остварењима – иконама, сликама, скулптурама – нарочито се истичу две велике историјске композиције, рађене за последњу двојицу карловачких предстојатеља, патријархе Георгија Бранковића и Лукијана Богдановића, које су, половином 20. века, историјске буре сместиле у београдску сигурну луку.

Цео зид у просторији намењеној заседањима Светог архијерејског сабора прекрива прва верзија „Сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690” Паје Јовановића, која је, убрзо по настанку, као права национална икона, качена на зидове многих српских домова. На пространом платну представљен је уморни, ратнички народ, који под вођством старог Чарнојевића, са ликом патријарха Георгија Бранковића, напушта сурови Оријент и одлази у жељену, богату и просвећену Европу

Другу монументалну композицију урадио је Урош Предић за патријарха Лукијана Богдановића, 1910. године. Овде је насликан патријарх Лукијан како се, падајући ничице, забринуто моли Светом Николају, небеском заштитнику његове породице, за оштећени брод српске цркве, коме прети опасност да буде потопљен у драматичној олуји на Дунаву, што директно указује на по Србе неповољне политичке прилике у Аустроугарској монархији. Ово Предићево ремек-дело, у коме је будућим поколењима бојама изразио један део патријарховог говора, одржаног приликом његовог устоличења у карловачкој Доњој цркви, било је изложено на Светској изложби у Риму, 1911. године.

Након што су у двор испоручени скупоцени предмети опљачкани из Сремских Карловаца током Другог светског рата, садашњи сјај ентеријера постигнут је у потпуности. Намештај на другом спрату Патријаршије, намењеном самом првојерарху, старински је и елегантан, понегде зачињен неким модернијим комадима, а набављале су га генерације архипастира. Рококо ормани, столице и фотеље, наслоњаче од махагонија или салонске гарнитуре од позлаћеног, смеђег или црног дрвета, некада пресвучене памучном тканином или баршуном, употпуњавали су позорницу на којој су православни првојерарси, пре једног века, примали госте из далеког света, попут Томаса Џејмса Лерија, ректора цркве Искупитеља у Бруклину, који је проучавао историју православља обилазећи Средоземље и ове просторе, принца Максимилијана Саксонског, брата краља Фридриха Августа, који је у Карловце допутовао да пољуби руку српском патријарху и посети фрушкогорске манастире.

Кроз првосвештенички дом су, на несрећу, пролазили и много другачији намерници. Првих месеци Другог светског рата служио је као касарна окупаторске војске. Професор др Боривој Анђелковић сећао се суморне прошлости велелепне палате, када је на њеном крову било постављено титанско слово „V”, наметљиво прослављајући још једну победу Рајха, док су се по ходницима и балконима тетурали пијани немачки војници, с митрама на главама, обучени у архијерејске одежде из ризнице капеле. Изгребане фреске у придворном храму дуго су сведочиле о времену када је био претворен у бар за разуздане освајаче које је забављао бучни оркестар смештен на хорској галерији.

Живот унутар здања

Патријарх Варнава желео је да кроз строги протокол, бар делимично, реконструише петерсбуршки шарм. Тако је складне, полиране фијакере с грбом Карловачке митрополије, у које су упрезани липицанери или арапски коњи, тада заменио аутомобил марке „пирс”, регистарског броја 22. Дворску послугу чинило је тридесетак мушкараца, зато што је женско особље било незамисливо за тадашњу јавност. Самци су у Патријаршији добијали стан и храну, укључујући првосвештениковог шофера, који је становао у дну дворског дворишта, док су остали долазили на посао из својих домова. Сви послужитељи били су уредно униформисани и закопчани жутим, металним дугмадима с патријаршијским хералдичким обележјима. Шофери и трпезари носили су беле кошуље и тегетплаву униформу с машном, служитељи по канцеларијама имали су смеђу службену одећу са усправним, црвеним оковратницима, собари тамноплаву, док су портире издвајале златне траке на реверима, панталонама и око обавезне капе. Као највидљивији од послуге, портир на главном улазу носио је униформу сличну фраку.

С обзиром на духовно обележје ове установе, разуме се да су њени најистакнутији дворани били управо свештена лица, такозвано придворно монаштво. У двору су некада становали неки од нарочито учених и цењених калуђера српске цркве, као што су др Филарет Гранић, познати византолог и професор Београдског универзитета, Висарион Костић, докторанд из Атине и будући епископ банатски, Хризостом Војиновић, такође будући архијереј, који је на студијама у Паризу имао прилике да слуша предавања Шарла Дила и Николаја Берђајева, или Данило Цветков, дипломирани правник, полиглота и даровити појац и пијаниста. По удобним салонима, канцеларијама или дугачким ходницима могли су да се сретну представници јерархије и разни архимандрити, протосинђели, синђели, јеромонаси, протођакони и ђакони, углађеног понашања, с високим камилавкама од кадифе, напрсним крстовима, светлуцавим панагијама, дугим панама и свиленим мантијама. Тонове првосвештеничким домовима вековима је давао такозвани катедрални клир, настао по узору на раскошну резиденцију цариградског патријарха, која се, опет, у зениту Византијског царства, угледала на двор тадашњих царева.

У новије време уздржаност осваја и београдску Патријаршију. Знаци модерне сведености овог свечаног окружења видљиви су свуда; портири више нису утегнути у тегет униформе, управитељ носи цивилну одећу, кошуљу, сако и панталоне, а место префињених дворских калуђера заузело је професионално, мање званично обучено особље. У овој светињи хлеб зарађује читава војска људи, чиновника, библиотекара, архивара, секретара, кустоса, продаваца, возача, портира или послужитеља, али упркос свим тим вредним, ужурбаним мирјанима, она је успела да задржи нешто од своје мистичне, манастирске атмосфере.

Карактеристични мир нарушава се једино у данима када у Патријаршији могу најјасније да се осете сва виталност, снага и пуноћа цркве. Тада се у своје собе, на трећем спрату, смештају сви српски архијереји, окупљени на Светом архијерејском сабору, највишем телу Српске православне цркве, да би се бавили питањима вере, богослужења, унутрашњег уређења и дисциплине. Тих дана јерарси обедују у патријарховој пространој, укусно уређеној трпезарији, украшеној озбиљним, просвећеним ликовима ранијих архипастира...

Kућа где је само небо кров.

Срђан Ерцеган

Алекса Плачков, фото, (Политикин Забавник 3159/2012)

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/14/09/08.09.14_zorica_zec_najava_akademije_11.09.sredjenoceloza_sajt.mp3

http://www.slovoljubve.com/naslovna

Након кратког представљања и упознавања, позитивна енергија је владала просторијом и успели смо да остваримо сјајну комуникацију. Корисници овог клуба су пунолетне особе са мањим или већим сметњама у развоју који се редовно окупљају и друже. Многи долазе годинама а неки су ту тек пар дана. Запослени педагози, али и пријатељи корисника, улажу максималне напоре да им време испуне најкориснијим активностима, те су организоване разне секције попут ликовне, музичке, драмске, новинарске као и спортске. Своје доживљаје корисници су поносно поделилли са нама а изразито задовољство су исказали док су са нама делили своја искуства са пословних ангажовања. Иако је распон година од 22 па до 53 године, за многе од њих послови које им је обезбедила Национална служба за запошљавање су били први плаћени ангажмани.

Скоро три сата посете пролетели су а да нисмо ни осетили. Обоновили смо познантсво са особљем и упознали кориснике веома присно. Поделили смо искуства, животне амбиције и задовољства а од заљубљеног пара добили смо и позивнице за венчање, док нам је Дино, један од млађих корисника за крај поклонио песму.

Уз благослов Пресвете Богородице, пост посвећен Њеном Успењу привели смо крају пресрећни након овог искуства и испуњени правом хришћанском љубављу. Са корисница овог клуба разменили смо много благодати и уживали у њиховој непосредности и искрености. Биља, један од новијих педагога у клубу, која је водила наш разговор каже да је често она та која на крају радног дана изађе богатија за ново искуство. Заједно смо се потсетили Божијих речи „Ако не будете као деца нећете ући у Царство Небеско“. Многи би ометеност ових људи доживели као ману а ми смо је доживели као благослов који им омогуђава да се кроз живот воде несметамо дечијим духом и уживају у непосредној и искреној размени љубави и благодати.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Испитујући самог себе, заиста не нађох у себи ничег што би било достојно ове велике части. Не постоји ништа чиме бих се могао похвалити, „осим немоћима својим“ по речима светог апостола Павла (2. Кор. 12, 5). Али у овом тренутку док свештени страх прожима моје биће утеха су ми речи овог великог апостола који каже „што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке“ (1.Кор. 1, 27). Охрабрују ме и речи молитве рукоположења да Божанска благодат немоћи исцељује и недостатке допуњује, те своје наде полажем једино у Бога, у Његову милост и помоћ, да достојно изнесем овај претешки крст који је данас положен на моја нејака плећа.

Иако је људски језик немоћан да опише оно што осећам данас, мислим, да су моја осећања најприближнија ономе што су осећали у време пророка Данила тројица младића у ужареној пећи, горели су али нису сагоревали. И ја данас горим, а не сагоревам али не у вештаственој ватри као некада ова тројица праведника него у благодатном огњу Духа Светога.

Духа усиновљења, Духа истине, мудрости, разума, побожности, савета, моћи, Духа страха Божијега (Ис. 11,2; Јн. 15, 26,) „кроз Којега се Отац познаје и Син прославља и од Којих једино бива познаван“ по речима Светог Григорија Богослова. Основана Христом на Тајној вечери, Црква доживљава своју актуализацију на дан Педесетнице, када је прослављени Господ послао ученицима Духа Светога. Од тога дана Дух Свети живи у Цркви и Црква живи Духом Светим. Ову истину веома снажно изражава Свети Иринеј Лионски речима: „Где је Црква, онде је и Дух Божији, и где је Дух Божији, онде је Црква и пуноћа благодати“. Силаском и дејством Светога Духа остварује се есхатолошка природа Цркве као Тела Христовог још овде у историји јер Дух Свети у Цркви на Евхаристији уводи у свет Нови век Царства Божијега. Тамо где је „Дух Господњи онде је слобода“ (2.Кор. 3, 17), Он „дише где хоће“ (Јн.3,8) дејствује како хоће и раздељује благодатне дарове (1.Кор. 12, 11).

Свака хиротонија је благодатни дар Духа Светога Цркви унутар Евхаристијског сабрања народа Божијег. Свака Евхаристијска заједница коју предводи један Епископ јесте цела Црква Божија зато је свака хиротонија новог Епископа нова Педесетница јер се изнова конституише Црква силаском Духа Светога.

Епископ кроз хиротонију постаје наследник Апостола, како у приношењу дарова Евхаристије тако и у чувању православне вере. Апостоли су предали Епископима пуну саборну Цркву Божију са „Јеванђељем истине“ и „Духом живота“ по речима светог Иринеја Лионског. Зато, апостолско прејемство није само непрекидни историјски низ рукоположења и учења него је прејемство свецеле истине, „чисте и непатворене речи Божије“ и благодатног, светотајинског живота Цркве.

Епископ као приносилац Евхаристије на црквеном сабрању јесте жива икона Христова, јер је Христос Онај који приноси и који се приноси, Онај који се моли у име целе Цркве Богу Оцу за нас и приводи нас Оцу. У свести Цркве Епископ је увек био онај који стоји на „месту Божијем“ по речима светог Игнатија Богоносца. Има ли, дакле, веће службе и веће части за човека од службе епископске.

Знајући да ништа не бива без промисла Божијег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божијом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом што је мене грешног и убогог и најмањег међу свом браћом удостојио ове велике Тајне, Архијерејског служења Господу и Његовој Светој Цркви.

Благодарим Вама Ваша Светости и свим Богомудрим Архијерејима Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве што сте мени и поред моје младости указали поверење и изабрали за викарног Епископа топличког и полагањем Ваших часних и светих руку уврстили у ред наследника Апостола. Посебну радост за мене чини то што ћу носити титулу топлички по древној светосавској Епархији чије је седиште било у манастиру Светог Николе код данашње Куршумлије, задужбини Преподобног Симеона Мироточивог.

Благодарим, данас, Господу што ми је даровао честите и скромне родитеље оца Богдана и мајку Ружицу који су са пуно саможртвене љубави одгајали мене и моју сестру и учили нас правдољубивости, истинољубивости и поштењу. Увек су ми у животу били потпора и заштита и данас су овде са нама и учествују у овој великој радости Цркве, крепећи ме својим родитељским молитвама.

Неизмерно сам захвалан Господу што сам рођен у богоспасаваном граду Вршцу и одрастао недалеко од Саборног храма Светог оца Николаја, катедри Епископа банатских, где сам крштен и где сам још као дете упознао сву лепоту и торжественост Православног богослужења.

Из свег срца и све душе благодарим Господу што ми је даровао непроцењиви дар, дар да духовно стасавам крај скута блажене успомене Епископа жичког Хризостома. Човека који је „био богат Богом и који је друге обогаћивао“ (свети Григорије Богослов). Епископ Хризостом је 19 година провео на Светој Гори у манастиру Хиландару али је Свету Гору носио у свом срцу целог свог овоземаљског живота. Господ је мени наменио други благослов, не да будем Светогорац, него да будем духовно чадо једног Светогорца, и подобно њему проведем 19 година мога живота под његовим омофором. Својим блиставим примером утицао је на мене да од најраније младости заволим монашки живот и службу свештенослужитеља. Све што сам од Господа до данас примио, примио сам из његових светих руку. Иако, он није овде физички присутан, дубоко верујем да се и он заједно са нама радује у Царству Божијем. Нека му је вечан спомен и хвала!

Свесрдно благодарим Његовом Преосвештенству Епископу шумадијском Господину Јовану на очинској љубави и бризи, на богомудрим саветима и духовном руковођењу, онда када ми је било најтеже, када сам остао без свог духовног родитеља.

Благодаран сам Његовом Преосвештенству Епископу жичком Господину Јустину, мом надлежном Епископу, који ме је са пуно очинске љубави пригрлио и свесрдно помагао у овом кратком периоду од његовог устоличења у трон Епископа жичких до данас.

Не могу, а да се, данас, са захвалношћу не сетим мојих добрих и пожртвованих професора Богословије Светог Саве у Београду и Православног Богословског факултета у Београду који су са много љубави, труда и педагошке мудрости духовно уобличавали моју младу душу усмеравајући ме ка једном циљу, а то је служење Богу и Његовој Светој Цркви.

Са посебном љубављу благодарим Православној Цркви Грчке и братском грчком народу што су ме примили широм отворених руку и срца током мојих студија на Богословском факултету у Солуну и доказали по ко зна који пут да нас воле искрено, братски и јеванђелски.

Посебно бих се захвалио Високопреосвећеном Митрополиту Веријском Господину Пантелејмону и Високопреосвећеном Митрополиту Китруском Господину Георгију који су ме са пуно љубави и разумевања прихватили и помагали током мојих студија у Грчкој и који су ми учинили велику част и радост и учествовали данас у мојој хиротонији.

Благодаран сам и мојим драгим професорима Богословског факултета у Солуну, а посебно мом ментору професору Панајотису Скалцису, који је ученик и настављач великог дела, великог човека и литургичара, блажене успомене професора Јоаниса Фундулиса, чији сам посредно и ја ученик.

Не постоје речи којима бих могао да изразим захвалност мом брату у Христу, оцу и архимандриту Павлу Стаматасу који је својим аврамовским гостољубљем показао сву величину грчке православне душе.

Посебну благодарност изразио бих мом брату у Христу високопреподобном архимандриту Тихону, игуману Свете Студеничке Лавре, манастиру мога пострига, и свој братији свете студеничке обитељи који су ми свагда указивали искрену братску љубав и подршку и крепили својим светим молитвама.

Заблагодарио бих и високопреподобној мати Јелени, игуманији манастира Жиче и свим у Христу сестрама њеним, а посебно високопреподобном архимандриту оцу Јакову, свештенослужитељу манастира Жиче, на заједничким молитвама и саслуживању. Под сводовима Свете Жиче започео сам свој монашки подвиг, рукоположен сам у чин јеромонаха и провео шест година мога живота које ће заувек остати у мом сећању.

Најискренију благодарност дугујем свештеницима и ђаконима, службеницима Епархије жичке, са којима сам делио и лепе и тешке тренутке, на дугогодишњој сарадњи, на братској љубави, помоћи и подршци.

Своју захвалност упућујем и свом часном свештенству, преподобном монаштву, благоверном народу богоспасаване светосавске Епархије жичке и моје родне Епархије банатске, од којих су многи данас овде, као и свима вама који сте се данас сабрали на овом светом месту, просећи ваше свете молитве.

Ваша Светости, примајући из Ваших светих руку архијерејски жезал знам да га примам из руку Великог Архијереја Христа. Жезал који је символ архијерејске духовне власти и достојанства али пре свега символ служења Богу и Цркви Божијој јер је сам Пастироначалник Христос рекао: „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот Свој у откуп за многе“(Мт. 20, 28).Тајна епископске службе је Тајна Голготске жртве, непрестано служење и распињање себе за друге, подношење сваке неправде, злобе и прогона од „непријатеља Крста Христова“ (Фил. 3, 18). Христос својим ученицима поручује: „Ако Мене гонише и вас ће гонити...(Јн. 15, 20), „Чашу, дакле, коју ја пијем испићете и крштењем којим се ја крстим крстићете се“ (Мк. 10, 39). Али својим верним служитељима, пастирима Цркве Његове, који сведоче Царство Божије у свету, Христос упућује речи охрабрења: „Не бој се нимало од онога што имаш да претрпиш... Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота“ (Отк. 2, 10).

Тајна Крста неодвојива је од Тајне Љубави. Васкрсли Господ јетри пута упитао апостола Петра да ли га воли, а на Петров потврдан одговор рекао му„Напасај јагањце моје“ (Јн. 21, 15) и тиме је доказом љубави према Христу прогласио старање за словесно стадо Његово (Св. Јован Златоусти). Ова јеванђелска заповест сведочи да су љубав према Богу и љубав према човеку пројава истог догађаја, две стране једне саборне љубави (Св. Максим Исповедник). Из љубави према свету и према сваком човеку Христос даје заповест апостолима: „Као што је Отац послао мене и ја шаљем вас“(Јн. 20, 21) „идите по свему свету и проповедајте јеванђеље сваком створењу“(Мк. 16, 15). То је мисија нас пастира, да проповедамо Јеванђеље и да се трудимо да сваку заблуделу овцу приведемо Христу и да напасамо Цркву Његову коју је стекао крвљу својом(Дап. 20, 28).

Овом служењу које је изнад свакога служења, овоме пастирству коме нам је узор сам Господ наш Исус Христос, научите ме „о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“(Св. Григорије Богослов), како бих могао са апостолом Павлом да кажем: „Ни за што се не бринем, нити марим за свој живот, само да завршим пут свој с радошћу и служење које примих од Господа Исуса: да посведочим Јеванђеље благодати Божије“ (Дап. 20, 24).

Све своје наде полажем у Господа који је „Помоћник мој и Заштитник мој“ (Пс. 27, 7) и заступничке молитве Светог Николаја Мириликијског мог Крсног заштитника, Светог Саве и Преподобног Симеона, Светог Арсенија Српског чије име носим, и свих светих из рода нашег просијавших, да ме укрепе у ношењу благог јарма Христовог и вођењу поверног ми народа Божијег у нашем заједничком ходу ка Дому Оца нашега, ка невечерњем Царству Тројичнога Бога, ка коме стремимо сви ми хришћани.

Ваша Светости и богољубива браћо Архијереји благословите ме и помените ме у Вашим Светим молитвама. Амин!

• Архиепископија београдско-карловачка