Златну значку додељују Културно-просветна заједница Србије, као установа културе од националног значаја, као и Министарство спољних послова Републике Србије – Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, а под покровитељством Министарства културе и информисања Владе Републике Србије. Признање је уручено проти Петру Лукићу 22. маја 2015. године на свечаности која је уприличена у Народном позоришту у Београду, на сцени "Раша Плаовић". Укупно је уручено 50 признања, а међу добитницима су драмски уметници, прваци опере и балета Народног позоришта, музичари, сликари, књижевници, професори, новинари, истакнути уметници, привредници из Србије и Дијаспоре. На челу жирија био је песник Милован Витезовић, а сама награда установљена је још 1976. године.

Биографија протојереја-ставрофора Петра Лукића

Рођен je 1948. године у селу Жлијебац код Братунца (данашња Република Српска). Завршио је Богословију Светог Кирила и Методија у Призрену, а дипломирао на Богословском факултету у Београду. Рукоположен је за свештеника 1971. године, у Тешњу. После службовања у Бијељини, 1982. године бива постављен за старешину Саборне цркве Светог Архангела Михаила у Београду. Овај сложени и веома одговорни посао обавља већ 33 године, руководећи не само богослужбеним животом, већ и организацијом најзахтевнијих протоколарних задатака око бројних свечаности и историјских догађаја који се одвијају под сводовима овог храма, као што су интронизације патријараха и архијерејâ СПЦ, посете највиших домаћих и страних црквених и државних делегација, доласци великих светиња, концерти и гостовања домаћих и иностраних хорова, празнична и саборска богослужења, као и догађаји најразличитијих духовно-културних садржаја.

Под његовим руковођењем, организацијом и личним трудом, извршена је велика историјска рестаурација Саборне цркве, под тешким историјским приликама и санкцијама међународне заједнице. Уз свакодневни надзор и залагање проте Петра Лукића и великог тима стручњака, овај историјски подухват, који је учинио да светиња заблиста у пуном сјају, трајао је од 1993. до 1997. године. Од тада, српска престоница има храм који је достојан свог имена и историјског, националног, културног и духовног значаја.

Протојереј-ставрофор Петар Лукић организатор је и знамените добротворне свечаности – традиционалног Новогодишњег концерта Саборне цркве, који се одржава већ 20 година, на великој сцени Народног позоришта у Београду, а у чијем извођењу учествују, поред хора Саборне цркве, бројни певачи, музички састави, драмски уметници, рецитатори, хорови, музичари... Овом концерту сваке године присуствује велики број угледних званица, највиши званичници Цркве, државе и града Београда, представници дипломатског кора и краљевске породице, академици, свештенство и монаштво, културни и јавни радници, стручна јавност и добротвори Саборне цркве.

На иницијативу и под сталним надзором оца Петра Лукића, Саборни храм има и своју издавачку делатност, под називом "Саборник", а обухвата: недељни билтен "Саборник", који кроз духовну, културну, националну, историјску и најширу мисионарску тематику, излази већ 16 година; ТВ-емисије "Саборник", које су годинама, са великим успехом, вршиле мисионарску делатност у најширој јавности; као и Веб сајт Саборног храма, који, од почетка 2009. године, бележи свакодневно по неколико хиљада посета, а обједињава информативну, духовно-мисионарску, просветну, историјску, културну и туристичку делатност.

Протојереј-ставрофор Петар Лукић је, од 2004. године, председник Првог београдског певачког друштва, хора Саборне цркве и најстаријег хора у Србији, националне институције која постоји већ 162 године. Следећи историјску традицију овог хора, отац Петар Лукић је гостовања и концертне турнеје Првог београдског певачког друштва подигао на степен својеврсних дипломатских, културних и духовних мисија, гостујући у Јерусалиму, Русији, Белорусији, Италији, Словенији, Хрватској, Републици Српској, Аустрији, Мађарској, Немачкој, Шведској, Данској, Грчкој, Пољској, као и широм Србије. Захваљујући његовим прегнућима и помоћи великог добротвора хора, проф. Радмиле Милентијевић из Њујорка, извршена је, 2007. године, велика обнова просторија Првог београдског певачког друштва, чиме је спасена од пропадања најбогатија нототека у нашој земљи, музеј и историјски архив који постоје у оквиру ове музичке институције, оригинални Мокрањчеви рукописи и заоставштина, као и заоставштина осталих знаменитих диригената, одликовања, иконе, фото-архива и уметнине. Трудом и настојањима оца Петра, хор је снимио неколико ЦД-издања духовне музике, којима се поносно представља у земљи и расејању, као и документарних филмова о животу, историјском путу и турнејама хора. Уједно, отац Петар Лукић руководи и Дечијим хором Првог београдског певачког друштва, који постоји од 2002. године.

Прота Петар Лукић је директор Пастирско-саветодавног центра Архиепископије београдско-карловачке, који, са благословом патријарха српског Павла, постоји од 1997. године и окупља, кроз добротворни рад, бројне стручњаке – психијатре, психологе, специјалне педагоге, духовнике, клиничке психологе, сједињујући у свом раду достигнућа савремене психологије и психотерапије са исцелитељним изворима вере, у проналажењу вредносних одговора на човекове животне тешкоће и проблеме данашњице. Уз одговорност руковођења великим стручним тимом од неколико десетина посвећених стручњака, отац Петар и лично обавља духовне разговоре и пружа пастирску и саветодавну помоћ онима којима је то потребно, нарочито излазећи у сусрет младима, на раскршћима и беспућима савременог света. Учествује и у организовању стручних и веома посећених стручних предавања које Пастирски центар организује више пута годишње, у сарадњи са Коларчевом задужбином, а која су, до сада, објављена у три књиге-зборника Пастирског центра.

Својим бројним активностима, отац Петар Лукић сведочи да је мисија свештенослужитеља знатно шира од богослужбене, под сводовима храма, штавише, да се истинска богослужбена делатност наставља и шири у народ кроз стваралачке и одговорне подухвате, прожимајући све сфере живота појединца и друштва, те да је истински служитељ олтара – неимар, просветитељ, мисионар, лекар душа, чувар духовног, културног и историјског блага и наслеђа предака.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Епархијом милешевском администрира Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

spc.rs

Епархијом канадском администрира Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_20_maj_2015_godine

/фотогалерија/

http://www.spc.rs/sr

Предавање ће одржати Његово Високопреосвештенство, архиепископ охридски и митрополит скопски, г. Јован (Вранишковски).

Предавање ће бити одржано у великом амфитеатру Православног богословског факултета, 22. маја у 19 часова.

View attachment: Plakat PBF.jpg

Убрзо из Париза пређе у Атину и, на препоруку јером. Амфилохија и Атанасија, прими га за свог клирика Митрополит Атички Никодим и постави га, са платом, да служи у женском Манастиру Св. Тројице Коропи крај Атине, одакле је спремио докторат, на грчком, уз нашу помоћ, штампао га 1975. г. и успешно одбранио (Тајна спасења по Св. Максиму Исповеднику). Од тада ништа озбиљније није написао, осим неколико превода Св. Максима (користећи се углавном руским; превео је како-тако Велики Канон и Страстну Седмицу), изузев краћих текстова с „догматским претензијама“, објављених у покренутом часопису „Св. Кнез Лазар“, где је окупио мању групу „ревнитеља Православља“, уско зилотског карактера (нпр. његов текст о Исповести, са преко 160 питања, копирајући језуитске обрасце; текст о Посту, налажући против Канона „пост у суботу“!).

Целу годину 1977-78. провео је као стипендиста на језуитском „Ostkirchliches Institut Regensburg“, код познатог унијопромотера Алберта Рауха, мада је и мимо тога стекао језуитско-папски менталитет, који се огледа и у схватању „неизгладивости свeштенства“ (character indellibilis). Године 1977–78. био је професор у Призренској богословији (где га је, договорно са Еп. Стефаном примио Еп. Павле, да се не би враћао у Крку, коју је самовољно напустио). После само једну годину (а имао је наставничког дара) отишао је ван Космета у Ман. Црну Реку, где је остао 1978–91, одакле га је Еп. Павле предложио Сабору за Епископа; 23. јуна 1991. г. буде изабран, хиротонисан и устоличен за Епископа Рашко-Призренског у Призрену. Из Призрена је, услед НАТО-окупације и шиптарског насиља 1999. г. и нарочито Погрома над Србима 2004. г, прешао са седиштем у Манастир Грачаницу и ту је надаље остао за стално.

Овде су почеци Артемијевог несувислог „зилотизма“ и маније против екуменизма, за коју „јерес“ је почео да оптужује читаву Светосавску Цркву Српску, па и свог Епископа, затим и Патријарха Свјатјејшег Павла. (Кад сам му нешто касније доставио превод „Свештени Канони Цркве“ и рукопис Св. Аве Јустина „Записи о Екуменизму“, где овај нови Свети Отац Цркве јасно износи Православни Богочовечански Икуменизам, насупрот лажних екуменизама римоцентричног и женевског, Артемије се никада није на то ни осврнуо; слушао је само своје суфлере, медиокритете у Православном богословљу и клеветнике свих и свега што није „по слици и прилици“ њиховој и новог им идола „Аве Артемија“. Говорили су он и они: „Један је Артемије!“ Овај култ личности прати га, нажалост, и до данас и одводи га у све дубљи раскол са читавом Српском и Православном Црквом у васељени. Већ од године 2002. па надаље Патријарх Павле је пророчки говорио Еп. Жичком +Хризостому: „Овај ће нам Брат отићи у раскол“!

Артемије је првих десетак година доста добро радио у Епархији на Косову и Метохији (и то смо као Комисија и написали у ширем Извештају Сабору маја 2006. г). Учествовао је у обнови црквеног и богослужбеног живота, без прозивања тзв. умишљеног код псевдозилота „новотарства“. (У јесен 1992. г. заједнички смо, са још Епископа и његовим свештенством, на Дечанском извору започели Божанску Литургију, осветили воду и крстили 900 одраслих дотад некрштених људи и деце са КиМ, и потом у литији на Малом Входу ушли и Дечански Храм Св. Спаса, миропомазали новокрштене и наставили Св. Литургију и Причешће свих присутних. Зашто Артемије то заборавља?). Нажалост, са довођењем Симеона Виловског, претенциозног а медиокритетског незналицу у свему, осим у „прању новца“ (пример „Атос“ и „Раде Неимар“) и постављањем за првог, и јединог, у ствари свемоћног човека у Епархији, убрзо је почињено низ канонских и материјално-финансијских преступа на КиМ, због чега је Свети Синод 2006. г. послао своју вишечлану Комисију да испита рад Еп. Артемија и тзв. грађевинског му предузећа „Раде Неимар”“, на челу које „бизнис групе“ је био С. Виловски и његов брат, и кум им Суботички, па је Синодска Комисија, и поред Артемијевог и Симеоновог ометања њеног рада, о свему поднела Сабору вишеструке реферате, о канонским и финансијским преступима обојице њих. Посебно је избио на видело акт организованог терора: пуцања из ватреног оружја на секретара КМ Епархије о. Срђана Станковића, због писменог достављања Артемију Симеонових марифетлука по Епархији. Пуцање је било организовано „с циљем застрашивња“, а претворило се у буквални покушај атентата на о. Срђана и његову суругу са двоје малолетне деце у колима код Звечана, на Ђурђевдан 2006. г. Овај страшни мафијашки акт није био без знања Еп. Артемија, јер је исто вече он изјавио: „Једно је сигурно, да су пуцали Шиптари”. Убрзо су ухваћени двојица потплаћених Срба, од којих је један затим и осуђен „за покушај атентата“ на 2 г. затвора, али је убрзо побегао са Косова. У организовању овог мафијашког акта, познатог само у гангстерским мафијама Запада, али не у Цркви Христа Спаситеља, учествовао је и врло сумњиви по много чему Коља Маљм, Рус, плаћени фотограф Артемијев (кога је он потом сместио у за свој новац купљену приватну кућу у Сремчици код Београда).

На вишеструки реферат Синодске Комисије, Сабор је, маја 2006, донео одлуку: да Еп. Артемије одмах распусти тзв. компанију „Раде Неимар“, а Симеона одмах стави под суд, и да свој однос са Синодом, Епископима и својим Клиром и народом у Епархији поврати у канонски ред и пастирски однос. Артемије је ту Саборску одлуку из 2006. г. просто напросто изиграо; само је „Рада Неимара“ преименовао, а С. Виловског није ставио под Црквени суд, нити је свој однос са Клиром, Народом и Манастиром Дечанима у било чему поправио. Ускоро је дошао на тапет и његов конфликт са Патријархом и Синодом око тзв. Меморандума за обнову 2004. г. порушених Светиња, који је он био потписао, па кад није добио новац на руке, кренуо је у бојкот те обнове, а Патријарх и Синод су тај посао, важан за охрабрење страдалог Српског Народа на КиМ, поверили Викарном Епископу Теодосију, због чега су Артемије и Виловски кренули буквално у прогон и изгон из Дечана и са Косова Епископа Теодосија. Но Св. Синод је то спречио, а Еп. Теодосије је успео да већи број новопорушених Светиња на КиМ обнови. Артемије је искористио и болест Патријарха Павла и дуже лежање у болници, и наставио свој „аутокефални“ папско-феудални однос и у својој Мученичкој Епархији и са од Синода слатим другим Епископима Српске Цркве да помогну страдалном Косову. (О свему томе постоји опширна документација, коју је Синод у 12 досијеа презентирао Св. Сабору, маја 2010. г, кад је и обављено суђење, и донета пресуда његовог свргавања с положаја Епархијског Архијереја, што је Артемије затим, директно лажући, окарактерисао флоскулом: „мене нису ни судили, ни осудили“, и ту клевету је ширио и по сестринској Грчкој и шире. У томе је учествовао и одбегли у Грчку Симеон).

*

Монах Артемије Радосављевић, до 2010. г. Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, од 11. фебруара те године суспендован је са Епархије и на мајском Сабору канонски осућен и смењен са тог положаја и умировљен, са дозволом да као Епископ живи и служи у Манастиру Шишатовцу у Сремској Епархији, што је све прихватио и потписао, и у Шишатовцу се настанио. Изненада, пак, 13. септембра исте године, најпре у штампи, а затим и у писму Светом Синоду изјављује: „да се више неће повиновати ранијим, а ни будућим одлукама“ Српске Цркве. Синод га је тада ставио под забрану свештенодејства, а Сабор је, на своме новембарском заседању изабрао за новог Епископа у Призрену – Грачаници дотадашњег Викарног Епископа Теодосија. На то је Артемије, као разбојник и побуњеник, реаговао бруталним ноћним упадом и накратко заузимањем два Манастира на северу Рашкопризренске Епархије (Девине Воде код Звечана и Дубоки Поток код Зубиног Потока), због чега буде саборски рашчињен 19. новембра 2010. г.

Отада се несрећник коначно одметнуо у раскол, са групом од 38 монаха и 12 монахиња, који су претходно, уз Артемијеву подршку, самовољно напустили Рашкопризренску Епархију, због чега су редовним Црквеним судовима сви рашчињени, који су били у свештеном чину, а сви остали подвргнути канонским епитимијама. Главни вођа свега тога, фамозни протосинђел Симеон Виловски, кукавички је побегао тајно ноћу, 13-14. фебруара 2010. г, у Солун (са манастирским колима и ко зна колико Епархијског новца; мада су он и Артемије већ имали позамашне суме, око 12 милиона долара, у Националној банци Грчке у Солуну, као и сличну суму у еврима у Комерцијалној банци у Србији – све то од новца Косовске сиротиње, који је народ из земље и Дијаспоре слао за страдални Народ и Светиње на Косову и Метохији, а они себи присвајали, како је и Комисија Св. Синода установила). Затим је судским поступком тражено од Грчке Симеоново изручење Србији, и прва одлука грчког суда била је да се исти изручи, али је тада Артемије хитно отишао у Атину и преко разноразних веза (ако не и новца), успео да Апелациони суд Грчке промени одлуку и Симеона „оправда“, јер, по Артемијевом лажном сведочењу, Симеон је „невин“, а у Србији је прогањан „из верских разлога – као антиекумениста!“ – што је ноторна лаж, јер у Србији нико није гоњен ни као „екумениста“ ни као „антиекумениста“. То је само психопатска опсесија Артемија и секте Артемијеваца да су „прогоњени“.

Уосталом, 4 су слогана којима оперише и манипулише свест и савест, ако је имају, ове расколничке парасинагоге (у штампи, јавно и тајно, застрашујући слабе и незнавене људе), а то су: Мондијализам, Глобализам, Екуменизам и Папизам! (О томе је Артемије говорио дословно у Северној Митровици пред само смењивање са Епархије). Просто питање, које се овде сваком Православном Србину и уопште Хришћанину намеће, јесте: Да ли тај псевдозилот и „православни фундаменталиста“ мисли да тиме проповеда Јеванђеље Христа Спаситеља, или оваквим слоганима „продаје маглу“ по разноразним антицрквеним сајтовима, градећи мегаломанску идеју о себи као „једином борцу за веру“, једином „чувару Парвославља“, једином „браниоцу Косова и Метохије“ итд. На ово још он додаје и клевету да су: „моји противници“, тј. Јерарси Српске Цркве и богослови, „издали Светосавље“ и „продали Косово“! Одговор на те клевете је контрапитање: „Колико је пута Артемије био у Америци?“ И шта је постигао (а огроман новац на то потрошио: 700 хиљада долара)? Што он није одбранио Косово? – него је кукавички побегао „у егзил“?! Управо у време његовог епископовања догодило се све на Косову: НАТО окупација КосМета, шиптарски над Србима Погром 2004. г. и затим њихово фамозно „проглашење независности Косова“ 2008. г.

И још једно питање: Зашто он и његова секта све време дрилују јадне вернике око себе причама о „доласку папе у Србију“, о „унијаћењу Срба“, о „промени календара“, итд – кад од свега тога нема ништа, нити ће бити, осим подгревања њихове психотичне усплахирености и смутљивости у којој такви смутљивци лове у мутном. [1]

Артемије је већ одавно човек секташког менталитета. Опседнут личном мегаломанијом, он, иако канонски лишен Епископства и Епархије, себе је прогласио за „доживотног Епископа Рашкопризренског у егзилу“! и његову секту за „Епархију КМ у егзилу“!, а самозване групице монаха, монахиња, смућених верника и сличних људи збијених са животног пута за – катакомбе! – мада зграде где живе и служе све друго су само не „катакомбе“. И откуда новац за све то? (Треба само видети њихове сајтове, скице, монтиране фотографије: како је „великомученик“ Артемије у римском Колосеуму са крстом у рукама, окружен са пар верника, а на њега јуриша „разјарени лав Сатанасије“! Или: Патријарх и Папа њему гиљотином одсецају главу, а ми около аплаудирамо! Кад су Светогорци видели те продукте болесне опседнутости самомученика, па још упоређеног са Распетим Христом – рекли су нам да је по среди – човек психопата! [2] (Међу присталицама те секте већ кружи „Артемијево житије“, а од гроба му већ сада најављују чуда! Православна браћа Руси би рекли: „Према Свецу и тропар“!).

Неколико речи о Артемијевој небивалој у историји Цркве „секташкој Еклисиологији“. Схватање Цркве му је слично секти-јереси Монтаниста и усплахиреног јуридисте Тертулијана, који је напустио Цркву и прешао у ту зилотску секту, а онда и њу напустио и основа своју пара-секту „Тертулијаниста“. Има, нажалост, и других примера секти сличних Артемијевој. (Најсличнија му је секта псевдостарокалендарца Матеоса из Кератеје Атичке, који је сам рукоположио свог наследника, а „ђаволе изгонио“ тако што су испод њега стављали мачку, па онда уз повике је „изгонили“ из болесника!).

Оно што је свакоме иоле искусном црквеном човеку, благочестивом Православцу, одмах јасно код несрећног нам брата Артемија, то је: он је био некада Епископ, али је канонски и саборно свгрнут и рашчињен, дакле нема ни Епархије ни Епископског чина ни благодати (осим што верује као папист „у неизгладиви карактер“ свештенства!) за служење Божанствене Литургије, нити за рукополагање било кога, а понајмање Епископа, и то сам самцат! Где му је рудиментарна свест о Православној саборности?! Он је, јеванђелски речено, „лопов и разбојник“, који „не улази на врата у тор овчији“ (Јн.10, 1-2). Он, изгубивши Епархију Рашко-Призренску и Косово-Метохијску, просто напросто упада као разбојник у туђе Епископске Епархије, нарочито у светониколајевску Жичку и Шумадијску, служи безблагодатне службе са безблагодатним бившим му клирицима, или другима рашчињенима, „рукополаже“ или „монаши“ тзв. монахе или монахиње (његов рашчињени „игуман“ Николај још пре тога је разводио венчане брачне супруге, отимајући жене од законитих супруга, да их онда „замонаши“!). Сада је сам рашчињени „епископ“ Артемије „хиротонисао“ за „хороепископа“ рашчињенога „игумана“ Николаја (у недељу, 26. априла 2015) у дрвеној бараци, никада непризнатој ни освећеној као храм Божји у селу Лозници код Чачка, на имању искљученог из Цркве, канонском одлуком Епископа Жичког Хризостома, комендијанта „Милоја патријарха“ (донедавно ноторног комунисте, а сада болесно мегаломанског „ревнитеља“, притом ситношићарџијског трговчића и самосхвалисавог „добортвора“ осиромашене у свему и с врха унесрећене „проевропске Србије“).

Смешно је до суза Артемијево „образложење“ (на сајту „Епархије у егзилу“ истога дана – ко ли му је само писао такав антиканонски и антицрквени галиматијас, јер он више, као оболео, није за тако што ни способан; ипак, неке му старе суфлере препознајемо) тога новог „канонског“ и пара-црквеног стрмоглављења, и њега лично и читаве те секте, која се хвали именом и слоганом: „Истина је једна – Владика Артемије“! Е вала, боље да је као такве нема! Јер једина Истина је само Христос! Не бих улазио у његово, чланкопишчево, тотално незнање Светих Канона и Канонског Предања Цркве Христове. То је опако и кварно а дилетантско „продавање магле“ незнавенима око њих. Па зар је Артемије толико забораван да се не сећа да је говорио „ја нећу стварати раскол“ ни „другу Цркву“? (монах Наум, „Новинар“, 4. 12. 2010). Или недавне му изјаве: „Нека ми врате чин (Епископа), па ћу отићи у пензију“! То је поновио пред неколико братољубивих Отаца, браће, сестара који су га посетили у последњих пар година молећи га да „напише само једно писмо покајања“. Дакле, свестан је да он више није Епископ, и зато тражи да му се „врати чин“. Нажалост, и на сам помен покајања, луциферовски је одговарао: „Ја немам зашто да се кајем. Нека они траже покајање преда мном!“ (Један православни Грк је био, не тако давно, код једног чувеног гуруа на Непалској висоравни, па кад му је гуру говорио да „он нема греха, и не зна шта је то грех“, Хришћанин се хватао за главу и са сузама се присетио смирених речи Светих подвижника Смиренога Христа Спаситеља: „Боље је и грешити па се кајати, него сматрати себе безгрешним“).

Не верујем да Артемије и његови суфлери (а нема их, изгледа, много, јер је себе окружио пирамидалном стражом, те му је уопште тешко и доћи – за мене неће ни да чује, но ја нећу престати да се за њега молим и палим свећу! Мада сматрам да га треба што пре искључити из Цркве, еда би га земљотрес, као овај сада у Непалу, потресао до геотектонских дубина окорелости); не верујем да не знају он и они да Епископа рукополажу 3, или 2-3, Епископа, па дакле и Хороепископа, уз сагласност Митрополита. Кога Артемије има за Митрополита, или Патријарха? Кога ли он помиње на Литургијама? Није ваљда дотле с ума сишао или, псаламски речено, „залудио у мислима својим... па измишља оправдања за грехе“, да сматра да је он једини Епископ у читавом Православљу?! Или да не зна канонски темељ Цркве: да у једном граду буде само један Епископ; и да Епископ у другу Епархију не може ући ни служити без сагласности локалног Епископа? Или је он самосвој виртуелни епископ неке само њему познате имагинарне Цркве, којој Христос није Глава, ни Епископи по васељени наследници Апостола? Ако тобож брани „јединство вере“, он свакако нема „заједништво Духа Светога“, како исповедамо у Литургији пред Причешће, а без којег нема ни „јединства вере“. Црква Христова је Сабор Свете Тројице и Сабор са свима Светима. Где су ту Артемију самодовољном и „аутокефалном“ Свети Сава и Свети Николај и Свети Јустин?

У име кога он наступа као неки нови папа, „супер-епископ“ над свим Апостолским и Светосавским Епископијама? Ко ли му је сада па тај „старорашки“ Епископ, кад Рас и Рашка имају свога Епископа? А ко ли тек тај милојевски „Лознички“, у шта је гурнуо ионако смућеног и снобурног Николаја, који је до јуче говорио Јустину Жичком: „Кад Артемије умре, ми ћемо код тебе“! – на што му је Јустин, некадашњи црноречки сабрат, одоговорио: „Е па, Артемије не сме да умре ван Цркве, него да се врати у Цркву“! Био је млади Јустин и код Артемија да га посети и замоли за то, али, по горком Пророку и Анђелима Божјим: „Лечисмо Вавилона – и не излечи се“ (Јер. 28, 9).

И овај горки текст је још један такав горак покушај.

Недеља Раслабљенога, Св. Николај Жички, 2015.

+Еп. Атанасије, Херцеговина

______________

[1] Пада ми на памет Светогорска пригодна прича: Два монаха ишли негде ван Свете Горе, и са њима неки хришћани и хришћанке. Код једног набујалог потока, један је монах пренео преко речице једну уплашену девојчицу, а онда му је успут други монах стално пребацивао: да је „носио женско на рукама“! На то му је овај одговорио: „Брате, ја сам девојку пренео преко воде, и оставио је тамо, а ти је све врме носиш са собом!“

[2] Мене је тај „великомученички“ брат тужио грађанском суду „за клевете и лажи“: ово прво што сам тврдио да су његови полтрони организовали пуцање на секретара о. Срђана 2006.г, на Ђурђевдан увече, код Звечана, а ово друго да има „грдне паре“ присвојене од прилога Косовској сиротињи и народних кухиња. При истрази судија је био запањен патолошком опседнутошћу мога тужиоца, а он сам није смео да се појави на моје тражење суочења током истраге и саме расправе. Парницу је изгубио, и он и фатални му алтер-его Симеон Виловски, јер су ме обојица тужили (не Синоду, како лажу, него државнм суду). Био сам припремио и сведоке и да доведем самог извршиоца неуспелог атентата. Артемије и Симеон су прошли некажњени, а оружјем нападнути о. Срђан је од Артемија протеран са Косова 2006. г.

http://www.spc.rs/sr/strmoglav_monaha_artemija_raskolnika_njegove_sekte

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, бр. 416/зап.257, од 20. априла 2015. године, Његово Преосвештенство Епископ канадски Г. Георгије привремено је разрешен управљања Епархијом канадском до окончања покренутог канонског поступка, односно до коначне одлуке Светог Архијерејског Сабора.

На истој седници, Свети Архијерејски Синод Нас је умолио да администрирамо Епархијом канадском, са свим правима и дужностима епархијског архијереја, што смо Ми и прихватили да чинимо уз помоћ Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Г. Теодосија, члана Светог Архијерејскод Синода, и Његовог Преосвештенства Епископа западноамеричког Г. Максима. Обе ове одлуке су прослеђене Његовом Преосвештенству Епископу Г. Георгију и епархијским телима Епархије канадске.

Овим путем овлашћујемо Нашег Архијерејског заменика, протојереја-ставрофора Василија Томића, да са овим одлукама упозна архијерејске намеснике, свештенство и верне Епархије канадске, и да њих, као и јавност обавести да је мимо Нашег знања, неовлашћено и неканонски, сазвана седница Епархијског савета Епархије канадске.

Исто тако, да не би дошло до нежељених злоупотреба, овлашћујемо Нашег Архијерејског заменика да одмах преузме канцеларије секретара и благајника, одељење Инфо-службе, као и просторије Епископије.

Сва даља саопштења и одлуке везане за живот и рад Епархије канадске биће оглашавани преко званичног сајта Епархије (www.istocnik.com). Свако друго саопштење у име ове Епархије, које не долази преко Архијерејског заменика и мимо званичног сајта, има се сматрати неважећим и неуставним.

Овим истовремено обавештавамо све парохије и манастир Епархије канадске и укупну јавност да смо као канонски постављени Администратор преузели управу Епархије канадске, и позивамо свештенике и верне да у целости поштују одлуке Светог Архијерејског Синода и да савесно допринесу мирном превазилажењу садашњег стања.

Истовремено, позивамо све у Епархији канадској да не подлежу обманама појединаца или група и групица које злонамерно шире дезинформације о одлукама Светог Архијерејског Синода, и износе клевете на рачун Светог Синода и Нас лично као Патријарха Српског, јер такве приче могу само нанети свима штету, од којих ћемо сви, па и наши потомци, трпети последице.

Сви они који буду деловали из себичних интереса треба да буду свесни да њихови поступци подлежу канонским и судским санкцијама, и да таквим делањем само отежавају статус Његовог Преосвештенства Епископа Г. Георгија.

Ако појединци истински желе да помогну нашем брату и саслужитељу Епископу Георгију, нека то чине смирењем, молитвом и послушношћу одлукама Светог Синода, и Нас као Администратора Епархије канадске. Сви треба да знамо да је наша Црква саборна и да је Духом Светим саборно-јерархијски уређена и руковођена, те да сви ми подлежемо канонском реду и канонским санкцијама – као што је одувек било у Цркви Православној.

Поздрављамо све вас у Епархији канадској, са молитвеном жељом и благословом да у овом пасхалном периоду наставимо да живимо у православном и светосавском духу, уз међусобно праштање, братску љубав и уважавање, а нарочито редовним учешћем у богослужењима, посебно у божанственој Литургији.

Уједно најављујемо да ћемо, благодаћу Духа Светога, као Администратор Епархије канадске надзирати живот и рад парохија и манастира преко Епископског савета наше Цркве у Северној и Јужној Америци и Нашег Архијерејског заменика протојереја-ставрофора Василија Томића.

С благословом,

Београд, 30. април, 2015. Администратор Епархије канадске

АЕМ и Патријарх Српски

Писмо Његове Светости патријарха - PDF

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Планирано дело има Наш благослов и пуну подршку три Патријаршије – древне Јерусалимске, Сестринске Руске и наше Српске, али би пројекат био би неизводљив без несебичног ангажовања више благоверних личности из Србије и Руске Федерације, чије добротворство и труд у свему заслужују сваку похвалу.

Ради вашег знања и даљег сходног поступања, наводимо неколико детаља планираног догађаја:

Званична делегација Српске Православне Цркве на челу са Његовим Преосвештенством Епископом славонским господином Јованом и званични представник Државе Србије, господин др Душан Јововић, помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију из сектора за бригу о културном наслеђу и сарадњу са СПЦ – отпутоваће на Велики петак у Јерусалим, да би наредног дана узели учешће у молитвеном дочеку силаска Благодатног огња, који се чудесно појављује сваке године уочи Васкрса, приликом молитве Његове Светости Патријарха јерусалимског и све Палестине господина Теофила, у цркви Христовог Васкрсења.

Благодатни огањ биће истог дана пренет из Тел Авива на Аеродром „Никола Тесла“ у вечерњим часовима, а одатле, касније уз свечану пратњу – до храма Светог Саве на Врачару.

Дочек Благодатног огња биће организован испред храма Светог Саве у 23:30 часова, где ће бити постројена гарда Војске Србије. Благоверном народу ћемо тада свечано предати Благодатни огањ, започети Васкршње јутрење, а тачно у поноћ, следи Света Васкршња Литургија којом ћемо лично началствовати.

Будући да горе наведено представља јединствен догађај од изузетног значаја за све благочестиве вернике Српске Православне Цркве, сматрамо важним да унапред примите ову информацију на знање, обзиром на то да ће ово бити први званичан пренос Благодатног огња.

Благодарећи Господу Богу на овом изузетном дару који се нама Православнима даје као сведочанство Христовог Светлог и Славног Васкрсења, изражавамо Нашу искрену жељу да се широм Епархија наше Цркве, манастира и парохија, Благодатни огањ пренесе и раздели – да би пре свега душе, срца и домови верника Српске Православне Цркве били обасјани нетварном и незалазном Светлошћу Осмог дана – Светлошћу Васкрсења.

С благословом,

• Саопштења
  

|

У наставку свете Литургије биће служен парастос упокојеним патријарсима, задужбинарима, службеницима и радницима Патријаршије српске и Архиепископије београдско-карловачке.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

У срећи и захвалности Богу што је на слободи, поглавар Православне охридске архиепископије владика Јован служио је јуче ујутру прву литургију, после три године заточеништва, у манастиру Светог Јована, у Нижепољу код Битоља.

Пред затвором, у коме је провео више од три године, архиепископа је сачикао владика Давид, и сам изненађен позивом затворске управе да ће владика Јован бити пуштен на слободу. Позив је стигао у касним поподневним сатима, а архиепископ је затворску капију напустио тачно у 17.30. Тек тада му је било дозвољено да, први пут, телефонира мајци и епископима, да је пуштен на условну слободу.

Из Идризова, упутио се у манастир у Марковој Сушици, недалеко од Скопља. Овде се мало окрепио и, после неколико часова, кренуо пут Битоља и манастира Свети Јован, који је са монаштвом придигао на рушевинама оног који су после 2002. године до темеља разориле македонске власти.

Манастир је био препун, црква и порта. На богослужење су допутовали верници из Скопља, Куманова, Штипа, Битоља, Кавадараца…

Овако је атмосферу са литургије за „Новости“ пренео један од црквених великодостојника Православне охридске архиепископије. Он је казао да је архиепископ, пуштен из затвора у Идризову на условну слободу, у своју кућу-манастир подно Пелистера стигао прексиноћ око поноћи. Ту су га дочекале мајка Галена са монаштвом и свештенством.

Захвалност Архиепископ Јован засада не даје никакве изјаве. У саопштењу Православне охридске архиепископије он се захваљује свима који су током његовог вишегодишњег тамновања помогли не само њему, него и архиепископији чији је поглавар.

– Архиепископова мајка није крила неизмерну срећу што је дочекала сина. Његово тамновање и њу је савило и оборило. Једина жеља јој је била да доживи његову слободу – речено је „Новостима“. – Мада је стигао прилично уморан и исцрпљен, архиепископ је без сна дочекао јутро и припремио се за литургију.

Сусрет са верницима, монаштвом и свештенством, као и богослужење јуче ујутру, били су више него дирљиви. Сатима, после верског обреда у манастиру, верници Православне охридске архиепископије остали су у храму. Многи су желели да се у трпезарији манастирског конака сретну са владиком Јованом, пожеле му здравље и трајање у слободи.

Сви који су се срели и поразговарали с њим протеклог дана и ноћи, уверили су се да је здравље архиепископа Јована више него угрожено. Највећи проблем је дијабетес који је готово на горњој граници. Од ове болести није могао да се заштити, нити да је лечи, јер су му понајчешће у ћелији лекови били недоступни. У међувремену, погоршало се стање оболелих зглобова и кичменог стуба.

Због тога је архиепископ Јован добио позив од руског патријарха Кирила да отпутује у Москву. На наше питање да ли ће он пристати на овај позив, одговорено је: „Највероватније да хоће“.

М. Марковић

Племенити дародавац, г. Предраг Бановић из Обреновца, лично је уручио позамашан пакет хране (100 кг јабука, исто толико кромпира и чак 200 кг црног лука.), скромно се правдајући да би до нас стигао и раније, али су га, нажалост, у томе спречиле поплаве које ни њега нису заобишле. Требало је санирати штету, па је донација причекала. У разговору смо сазнали да је за Црквену народну кухињу чуо слушајући радио „Слово љубве“ са којим Верско добротворно старатељство има дугу и одану сарадњу од самих почетака. Распитавши се код колега са радија о нама, сазнао је адресу Верског добротворног старатељства и дошао нам у посету пуних руку.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Људски и технолошки ресурси ФОН-а су у самом врху српске научне заједнице када је реч о информационо-комуникационим технологијама, док у погледу организационих области и управљања квалитетом овај факултет представља референтну академску институцију у региону, о чему сведочи и велики број признања на домаћем и светском нивоу. Циљ протокола који је са ФОН-ом потписан на дан Светог Саве 2015. године је афирмација рада овог факултета у нашем медијском простору у складу са хришћанским вредностима које су темељ европске цивилизације, и истовремено пружање стручно-техничке помоћи од стране ФОН-а када је реч о раду ТВ Храм.

Протокол су потписали протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник ТВ Храм и проф. др Милан Мартић, декан ФОН-а. Потписивању су присуствовали проф. др Јован Филиповић (шеф катедре за управљање квалитетом ФОН-а) са својим стручним тимом сарадника у настави који ће бити ангажовани у процесу даље сарадње, презвитер др Оливер Суботић (управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ и дипломац ФОН-а) и Петар Станојловић (филмски и телевизијски редитељ и предавач на Академији лепих уметности).

У пријатељској атмосфери су размотрени облици будуће сарадње и предложени конкретни пројекти који би требало да се реализују већ током наредних месеци. Наведени су и предлози подршке ФОН-а када је реч о раду ТВ Храм. С обзиром да ФОН деценијама успешно обједињује информатичке и друштвене науке, посебна пажња биће посвећења реализацији заједничких медијских пројеката у којима ће информационо друштво бити разматрано у најширем опсегу на научно-популаран и друштвено одговоран начин, у чему ће бити ангажовани како студенти и професори ФОНа, тако и стручни сарадници ТВ Храм.

Посебан медијски сегмент биће посвећен промоцији успеха студената ФОН-а који показују изузетне резултате на домаћем и међународном плану из више области. Потписивањем овог споразума отварају се и нове могућности сарадње на пољу међусобног стручног усавршавања студената ФОН-а и запослених при медијским институцијама Архиепископије београдско-карловачке.

• Архиепископија београдско-карловачка