Сабрали смо се вечерас под сводовима овог велелепног храма, који је српски народ изнедрио у знак најискреније љубави и најдубљег поштовања и захвалности према своме оцу, пастиру, учитељу и духовнику, да на достојанствен начин прославимо празник који уједињује сав српски род на свим меридијанима и чини нас да будемо једно биће.
Беседу у част светитеља и молитвеника српског народа пред Господом произнео је високопреподобни архимандрит др Тихон (Ракићевић), игуман српске лавре Студенице, који је између осталог казивао о Светом Сави као о монаху и епископу, времену у коме је живео, оставјајући сва земаљска блага замонавшивши се на Светој Гори. -У тим тешким приликама по српску државу, Цркву и српски народ уместо туге и јадиковања, потоњи светитељ Сава схвата да мора да развије нови пут који би обезбедио да Црква у Србији духовно и свеколико узраста у славу Божју а на спасење српског народа, поручио је игуман Тихон и истакао три битна догађаја из живота Светог Саве: његов одлазак у манастир, монашење и љубав коју је гајио према Богу и Царству Божјем.
Беседу аве Јустина Ћелијског о Светом Сави читао је драмски уметник Тихомир Арсић. У извођењу драмског приказа учествовали су ученици београдских основних школа Свети Сава, Мирослав Антић, Вељко Дугошевић, Милан Милићевић; као и ученици гиманзија Свети Сава и Дванаесте Београдске и средњих школа Артимедиа, Музичке школе Мокрањац. Певали су Дечји хор при храму Преображења Господњег и певачка група Вез (Христина Панић).
С великом трудољубивошћу и љубављу, Управа храма Светог Саве на Врачару, са Преосвећеним Владиком топличким и настојатељем храма Светог Саве г. Арсенијем, и Катихетски одбор Архиепископије београдско-карловачке приредили су ово изузетно духовно сабрање верном народу престоног града Београда који је испунио крипту Светосавског храма. Програм Светосавске академије осмислио је Преосвећени Владика топлички г. Арсеније у сарадњи са редитељком Миленом Пекић, уз помоћ вероучитеља и учитеља поменутих школа.
Светосавском сабрању присуствовали су председник Скупштине Републике Србије гђа Маја Гојковић, саветник председника Владе Републике Србије г. Владимир Божовић, саветник председника Републике Србије за културу г. Братислав Петковић, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протонеимар храма Светог Саве проф. др Војислав Миловановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић; ректор Богословије Св. Саве у Београду протојереј-ставрофор др Драган Протић; председник Одбора за катихетску наставу протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборне цркве у Београду; протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, архијерејски намесник други београдски; монсињор Леополд Рохмес у име Надбискупа београдског Станислава Хочевара; директор Медија центра Одбрана пуковник Стевица Карапанџин, представници градских власти са З. Алимпићем на челу, представници Општине Врачар, амбасадор Републике Белорусије г. Владимир Чушев, свештенство београдских храмова, личности из научног и културног живота, као и многи представници медија.
Снимак Светосдавске академије емитоваће Телевизија Храм. Заједничким појањем свих учесника Светосавске химне завршено је ово духовно славље.

„Вече са Матијом“ је традиционални добротворни програм који академик Матија Бећковић одржава у Звездара театру. Приход од продаје улазница и донаторских прилога, укупно 276.000 динара, академик Бећковић, заједно са Звездара театром на чијем се челу налази академик Душан Ковачевић, уступио је Верском добротворном старатељству за организацију Божићног ручка у Црквеној народној кухињи. Поред академика Матије Бећковић и Душана Ковачевића, подели Божићног оброка нашим ближњима присуствоваће и Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског.
Радио телевизија Србије приказаће на Божић, на другом каналу, са почетком у 11 часова филм о летовању вишедетних породица у Грчкој у организацији ВДС-а.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Овим речима, браћo и сестре у Христу Господу и драга наша децо духовна, позива нас свети цар Давид на данашњи празник и празнично славље које нам је Сâм Господ припремио Својим Рођењем од Пресвете Дјеве Марије у пећини витлејемској. Гле, пре две хиљаде годинâ Пресвета Дјева Марија дође у Витлејем јудејски са праведним Јосифом пописа ради. Али, попис Јосифов међу браћом својом и у роду своме послужио је домостроју спасења и испуњењу пророштва пророка Михеја, који Духом Светим пророковаше овим речима: „А ти, Витлејеме Ефрато, ако и јеси најмањи међу хиљадама Јудиним, из тебе ће ми изићи Онај који ће бити Господар у Израиљу, којему су изласци од искони, од вечних времена” (Мих. 5, 2).

На данашњи дан се испунило ово пророштво. Јер, гле, Пресвета Дјева роди у Витлејему Јудином Онога „којему су изласци од искони, од вечних времена”, Бога Реч (Логоса) Који се на чудесан начин оваплоти од Пресвете Дјеве Марије и роди у Граду Давидову. Гледајући то, до тада невиђено чудо, анђели на небесима задрхташе, небо звездом на Истоку и земља пећином у Витлејему то пропратише! А ми, како рече цар Давид, певајмо данас Господу Богу нашем, благосиљајмо Име Његово, увек и непрестано свима око нас објављујмо Спасење Његово, свим народима који су са нама и око нас казујмо славу Његову и предивна чудеса Његова, славу Његову са којом се не може упоредити никаква слава овога света, и предивна чудеса Његова која око људско не виде и ум људски не може објаснити!

Рођење Господа Исуса Христа јесте историјски догађај који је истовремено обрадовао и небо и земљу, али и многе у Израиљу и Римској Империји узнемирио. Анђели и пастири славе га у Витлејему; мудраци са Истока, пратећи звезду водиљу, путују ка Јерусалиму, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се када чуше од мудрацâ питање: „Где је цар јудејски који се роди?” (Мт. 2, 2). Земља и небо обрадоваше се Спаситељу своме, а Ирод и сав Јерусалим уплашише се праведног Судије свог. Бог Реч (Логос) – Друго Лице Пресвете Тројице, предвечни Син Божји – оваплоћује се и рађа у времену као Богочовек Исус Христос како би спасао човека, слику Своју! То је суштина и смисао овог историјског догађаја
и празника. Али, он у себи носи и једну другу поруку, поруку која се односи на човека, односно поруку о величини, узвишености и назначењу човека, поруку о томе због чега се, ево, Сâм Бог смирава рађајући се у пећини витлејемској. Са друге стране, овај празник нам сведочи и о безграничној љубави Божјој према човеку и свету. Бог, браћо и сестре и драга децо духовна, никада не оставља и не одбацује човека, икону Своју, нити овај свет, који је премудро створио, оставља без милости и доброте Своје. Увек га држи на длану Своме јер је Сведржитељ, обнавља га и спасава јер је Спаситељ. То је највећа и најузвишенија порука, не само овог божићњег празника него и свих спасоносних празника Господњих.
Већ у Старом Завету говори велики и свети пророк Исаија о рођењу Емануила, односно Онога чије име значи с нама је Бог. „Ето, Девојка ће затруднети, и родиће Сина, и наденуће му име Емануил” (Ис. 7, 14), говори пророк и, гле, као да је и сâм сведок тога чудеснога Догађаја, додаје: „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мира” (Ис. 9, 6). Рођење сваког детета је сâмо по себи велика радост, а колика тек радост треба да нас обузме и испуни због Рођења Богомладенца Емануила, Исуса Христа, Који је, уистину, Диван, Бог силни и Кнез мира! Знајући то, драга децо духовна, радујемо се и веселимо данас, као што су се радовали и веселили анђели на небесима и пастири у Витлејему певајући: „Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк. 2, 14), јер је с нама Бог!

Данас, више него икад, потребни су мир на земљи и добра воља међу људима и народима! Мир на земљи и добра воља међу људима вечити је вапај неба и земље. Какав мир, каква воља и међу каквим људима? – упитаће неко. Јеванђелски одговарамо: божићни, божански Мир, Који нам се роди у Витлејему јудејском – Новорођени Богомладенац Исус Христос. Он Сâм јесте Мир Божји међу нама. Препознајмо Га, прихватимо Га и нека Он постане и наш Мир у немиру овога света! Добра воља међу људима мора бити резултат тог божанског Мира. Оволики недостатак добре воље у свету, па и међу нама хришћанима, показатељ је одсуства Мира Божјег међу нама. Да бисмо имали мир међу собом, прво успоставимо лични мир са Богом својим, Богом нашим! Помиримо се са Њим кроз покајање, кроз петровски вапај: „Господе, помагај! Изгибосмо!” Онда ћемо лако – као деца Божја, као Народ Божји, као браћа и сестре – успоставити и добру вољу и мир међу собом.

Шта видимо у савременом свету? Видимо да су се људи и народи веома удаљили од Бога. Али не само од Бога већ и међусобно, јер то једно са другим иде. Видимо да свеспасавајуће Име Божје и Самога Бога многи више псују неголи што Га славе и призивају у помоћ. Видимо да се највећи грех, грех убијања човека и читавих људских заједница, свакодневно врши, и то, често, у име Божје. То је за нормалан ум и разум непојмљиво. Питамо се: зар је могуће да неко са именом Божјим на уснама убија невину децу, жене, заробљенике и прогнанике? У име којег и каквог Бога то чини? У име које и какве религије то чини? Због овакве псевдорелигијске изопачености имамо оволико немира и страхова у свету, који нису ништа друго до ли плодови активне безбожности псевдоверникâ. Браћо и сестре и драга децо духовна, позивамо вас у име Бога, у име Новорођенога Христа Господа, да чувамо себе и свој народ од свепагубног богохуљења и грехова који вапију до небесâ. Ако је Господ дошао да спасе свакога човека, обнови му стваралачко назначење и дâ му живот вечни, како онда да се ико дрзне да човеку одузме божански дар живота, било у мајчиној утроби било овде на Земљи?

Без истинског и животног мира са Богом својим немогућ је мир са браћом својом, немогућа је и добра воља међу људима и народима. Знајући то, браћо и сестре и драга децо духовна, позивамо вас да се измиримо са Богом својим. Завапимо Му у покајању као онај изгубљени, блудни син у јеванђелској причи, а Он ће нас раширених руку примити!
Уместо добре воље и љубави међу људима и народима сведоци смо планетарне експанзије егоизма, суревњивости, антагонизама и надгорњавања – порока који изазивају забринутост, страх и зебњу за будућност овога света. Упутимо молитву Богомладенцу Христу да онима који данас воде своје народе, па и читав овај свет, подари мудрост и доброту, љубав и смиреност, како би овај свет извели из најдубље моралне и егзистенцијалне кризе!
У овој празничној радости поздрављамо све вас, нашу духовну децу и светосавску браћу и сестре широм света, у отаџбини и расејању. Поздрављамо вас и позивамо вас: помиримо се са Богом и међусобно и будимо деца Божја и Народ Божји! Развијмо и покажимо добру вољу међусобно и према свим људима око нас! Кроз ту добру вољу међу људима будимо светлост свету и со земљи! Живимо свето и честито и испунимо завет отаца којим су нас заветовали за Царство небеско!
Посебно поздрављамо нашу браћу и сестре на нашем мученичком Косову и Метохији, у нашој духовној колевци. Молимо се Богомладенцу Христу да их духовно и божански, као пророка Данила и свете младиће у Вавилону, охрабри и учврсти у опредељењу да буду и остану верни завету наших светих предака. Апелујемо на све прогнане и избегле са ове наше свете српске земље, као и све прогнане и избегле са својих вековних огњишта, из Далмације, Лике, Славоније, Барање, са Баније и Кордуна, као и из разних крајева Босне и Херцеговине, да учине све што до њих стоји да се врате на своја вековна огњишта, да их обнове, унапреде и сачувају за покољења која ће доћи.

Грех је, међутим, поменути невољнике, страдалнике и прогнанике српског рода, а не сетити се свих невољника, страдалника и прогнаника из других народа и земаља, ма које вере они били, а нарочито наше браће и сестара на Блиском и Средњем Истоку, у Украјини и у Африци, посебно у ове свете и благе дане када прослављамо Рођење највећега Страдалника и Прогнаника у историји, Богочовека Исуса Христа, Победника над злом, смрћу и сатаном. Сећајмо их се молитвено и помозимо им делатно кад можемо и колико можемо!

Независно од тога где живимо и радимо, у отаџбини или расејању, драга децо духовна, ми смо један, хришћански, православни и светосавски народ који су Божић и божићњи етос на посебан и јединствен начин обликовали. Божић је у срцима нашим, у душама нашим. Славећи Божић у радости и миру са свим и сваким, учили смо се светости живљења и страху Божјем. Поздравом Мир Божји – Христос се роди и отпоздравом Ваистину се роди ми смо формирани као народ мира Божјег и добре воље. То је наш велики духовни капитал. Умножавајмо га кроз правилно и свето слављење овог великог празника! Божић нас је васпитавао у свему ономе што је свето, честито и миломе Богу приступачно. Знајући то, још једампут вас позивамо: чувајмо јединство вере и Цркве светосавске и светињу овог божићњег празника као зеницу ока свога! Не дозволимо никоме да нас дели по било ком основу! Српска Православна Црква била је, јесте и биће гарант нашег духовног и народног јединства! У то име поздрављамо вас радосним божићним поздравом:

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2015. године.
Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД

Последње новости из Украјине о насилним заузимањима православних храмова и масовнoм тучењу верникâ Украјинске Православне Цркве изазивају нашу дубоку узнемиреност.
Српска Православна Црква је услишила позив Вашег Блаженства да се и она моли за клир и страдалне парохијане Успењске цркве у селу Птичја у Ровенској области. Ми приносимо своје молитве за оне који су жртва погрома и вапијућег насиља у том селу; за свештенослужитеље, претучене у име Христово; и за нашу унесрећену сабраћу, коју, ево, већ неколико дана муче жеђу и глађу у њиховој сопственој цркви, не дозвољавајући им чак ни пружање неопходне медицинске помоћи. Нека им подари Господ снагу да исповедају Христа и с храброшћу прођу сва искушења ради Њега.
Подједнаку забринутост изазива и недавни покушај одузимања Кијево-Печерске Лавре од канонске Цркве. За сав православни свет Кијево-Печерска и Почајевска Лавра су највеће светиње, и Ми смо с негодовањем сазнали за намере да се предају расколницима, које не признаје ниједна Света Православна Црква.
По плодовима њиховим познаћете их, каже се у Светом Писму (Мт. 7, 16). Зло може да се одева у одећу вере, светлости и истине, али га његови плодови: лаж, подела и мржња према ближњем неизбежно разобличавају. Расколници из такозваног «Кијевског патријархата» одавно су одбачени од стране Православних Цркава и само по имену припадају Православљу. А њихово презирање норми хришћанског морала и спремност на мржњу, лаж и проливање крви представља живо сведочанство тога.
Молимо се да Господ укрепи Ваше Блаженство и Свету Украјинску Православну Цркву у подвигу исповедања Христа, и да јој подари снагу да се супротстави насиљу и мржњи с љубављу и дуготрпљењем у Христу!
Желећи Вам Божји благослов,

http://www.spc.rs/sr

Изложба је отворена од 21 - 25. децембра 2015. године, од 10-15 часова.

Захвајуљући поменутим емитерима програм Телевизије Храм ће моћи да прате гледаоци у Србији, Републици Српској и Црној Гори. На конференцији су говорили и аутор емисије Док анђели спавају Марина Рајевић, као и и промотери Телевизије Храм Александра Радовић, Дејан Томашевић и Дубравко Јовановић.

Информативна служба Српске Православне Цркве
19 / 12 / 2015

Заповест о љубави и Христов позив да сви буду једно утелотворен је на светој Литургији у капели Васкрсења Христовог при овој установи. Шест чланова милосрдне секције на челу са јерејем Владимиром Марковићем и ђаконом Браниславом Јоцићем, студенти Богословског факултета у Београду Миљан Коцановић и Јован Ракочевић, заједно са духовником ове установе јерејем Глигоријем Марковићем, запосленима и лицима лишеним слободе посведочили су јединство Цркве као Тела Христовог у Евхаристијском сабрању.


Информативна служба Српске Православне Цркве
19 / 12 / 2015

Уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке, Патријарх је преломио славски колач и честитао престолонаследнику Александру и члановима краљевске породице крсну славу. Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар истакао је, у обраћању својим гостима и свим грађанима Србије и Републике Српске, да су његове мисли и молитве, као и свих чланова Краљевске породице, данас упућене свима онима који се боре да преживе у временима која су веома тешка за целу земљу. -Желим да овај дан, као и све дане који долазе, проведете у миру, добром здрављу и благостању, рекао је Престолонаследник.

Поред чланова Краљевске породице светој Литургији и славском ручку присуствовали су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије, шумадијски Јован, врањски Пахомије и браничевски Игњатије, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, Мифтија србијански еф. Мухамед Јусуфспахић, Муфтија Војводине еф. Мустафа Јусуфспахић, главни рабин Србије г. Исак Асиел, изасланик надбискупа београдског отац Леополд Рохмес, саветник Председника Републике Србије проф. др Оливер Антић, као и чланови саветодавних тела Круне.

Извор: royalfamily.org

Саслуживали ус протојереј-ставрофор Петар Лукић и протођакон Стеван Рапајић. Овом приликом Његова Светост је беседио о величанственом делу Милутина Миланковића, сврставјући га у пантеон српске науке и културе заједно са Светим Савом, Николом Теслом и Михајлом Пупином.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Изложба је рађена под надзором наставнице ликовне уметности Славице Тодорић. Поред приказаног ликовног талента, деца су још напамет рецитовала и одломке дела владике Николаја Жичког "Молитве на језеру", а затим су сви у глас отпевали химну Светом Сави. Његова Светост је са радошћу поздравио дечицу, благословио њихов садашњи труд и будући рад, као и труд њихових учитеља и родитеља. Деца су своје радове "Духовне очи Православља" даривала Патријаршији српској.

Извор: СПЦ

У веома срдачном сусрету чланови ХО ”Срби за Србе” упознали Свјатјејшег са активностима организације која је за деценију свог постојања и доброчинитељског рада прикупила 1,3 милиона евра донација којима је обезбедила социјалну помоћ за више од 1.400 сиромашних и угрожених српских породица широм Балкана са преко 10.000 деце.

ХО ”Срби за Србе” је званично регистрована у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Канади и Сједињеним Америчким Државама, уз организована представништва у Аустралији, Шведској и Холандији. Истакавши посебну захвалност за помоћ и сарадњу Српској Правосолавној Цркви и Његовој Светости на охрабрењу и благослову за њихов рад, чланови ХО ”Срби за Србе” су Патријарху уручили грамату као сведочанство о узајамној сарадњи и бризи која постоји још од самих почетака рада организације. Чланови ХО ”Срби за Србе” представили су и најавили своју традиционалну Божићну акцију чији је циљ прикупљање и допремање неопходне помоћи за угрожену децу и породице широм Балкана.

Информативна служба Српске Православне Цркве

01 / 12 / 2015

У марту смо, уз помоћ пријатеља, отишли и на Егину, код Св. Нектарија „лично“, што је било незаборавно и чудесно, светитељ нам је помогао, на чему смо му заувек захвални, и после тога смо више пута током ове године били на акатисту у манастиру Раковици, због захвалности светитељу и сталне потребе за живим контактом са њим. Акатист се служи зато што се у манастиру Раковици налази делић моштију Св. Нектарија, који је широм света осведочен као исцелитељ од најтежих болести, а, као што сви знамо и видимо, наш народ је захваћен епидемијом разних болести, укључујући и најтеже. Све ово је неспорно и у домену светиње и најдубље побожности и вере.

Споран је дух манастира Раковице. Пошто живимо на левој обали Дунава, када планирамо да одемо на акатист у Раковицу, обично будемо на литургији негде у центру града, најчешће у цркви Св. Саве, и затим идемо у Раковицу. И редовно, сваки пут, литургија нас у сваком смислу освежи и ободри, а из манастира Раковице вратимо се нерасположени, разочарани, узнемирени, чак саблажњени. У чему је проблем? Можда је проблем у нама, у мени, што не поричем, „моји су греси безбројни“, али, ипак, по својој хришћанској слободи и одговорности, износим своје мишљење и свој став.

Термин акатиста – недељом у 11.00 – је врло незгодан, и није прилагођен ни људима, ради чијих потреба се служи акатист, нити литургији, која је централно богослужење наше Цркве. Имајући у виду савремени градски живот, могућности и начине превоза, сви који желе да дођу на акатист морају или да буду на литургији у манастиру Раковица, која почиње у 8.00 и завршава се око 9.30, и да тако имају сат и по „празног времена“ – до 11.00, или да журе и јуре после недељне литургије, што баш није литургијски. Већ ту се види једна неосетљивост за људе, једна прилична духовна крутост. Током летњег рачунања времена, термин је био померен на 11.30, а са зимским рачунањем времена враћен је на 11.00. Зашто не би могао бити у 12.00, да нико не мора да жури, или у поподневним или вечерњим сатима, када се иначе акатисти служе?

На улазу у манастир дочекују нас манастирски послушници (световњаци) са листом правила и корпама са марамама и сукњама за неприкладно обучене жене. Ту редовно долази до непријатности и сукоба. Нездрава ригидност већ на улазу даје до знања да улазите у један нездраво ригидан простор.

Црква је простор љубави и слободе, а манастир Раковица скоро сваким својим аспектом намеће супротно: индивидуалне потребе и неслободу разних правила. Мислим да се таквим приступом не може ништа правилно урадити. За све ове месеце, само једном сам чуо свештеника који је одржао смислену беседу о правилном црквеном животу, о односу према светитељским моштим у контексту целовитог црквено-литургијског живота, а то би требало буквално сваки пут понављати: да је Христос васкрсао и да је наша вера вера у Васкрсење (што се не осећа у манастиру); да су Његове две главне заповести – љубав према Богу и према ближњима (а не крута дистанца и махање разним правилима); да је основна нота православног живота радост заједнице са Живим и Истинитим Богом и са ближњима (а не чудна смраченост и псеудодуховна преозбиљност и строгост); да уопште није најважнија ствар бити телесно здрав или чак исцељен (а атмосфера на акатисту је толико загушена мукама и невољама свих присутних, које остају изоловане, самозатворене, ван заједнице Цркве, и самим тим неотворене за дејство Божије); да је Црква простор где данашњи обремењени и онемоћали човек треба да одахне као у свом Дому и да удахне непомућено чист ваздух Божијег присуства (а не да буде невољни и принудни послушник неправилне и нездраве побожности „не окуси, не дотакни, не помери“); да монаштво и свештенство треба да имају апостолску службу у овом и оваквом свету, да загрле и приме све намучене и изранављене људе (а не да се као раковичке монахиње или уопште не појављују током акатиста, или кад се појаве –појачавају туробан утисак дистанце према непросвећеном народу; уместо да током миросања после акатиста певају за певницом псалме или духовне песме, њих једноставно нема); да се не прави сувишна фама око воде која се точи у манастиру (да неки мисле и верују да је манастирска вода битнија од Светог Причешћа); да цркве и манастири нису места где се испуњавају индивиудуалне, врло често себичне и егоистичне жеље и потребе, него места где се сви окупљамо ради реалне заједнице са Богом и ближњима, ради учествовања у Тајни Цркве, што је веће чудо од чуда појединачних исцељења; да је Црква оваплоћење и испуњење Божије Воље, наш прави Дом, Очев Дом, наша Најсигурнија Кућа, наш најприснији свети простор и свето место, у коме се понашамо по љубави, а не по видљиво спутавајућим правилима која нас држе на дистанци од Светиње, и зато Цркву и манастир не доживљавамо као своју кућу, као нешто најприсније, него као нешто још увек туђе, недовољно познато и страно.

Врхунски показатељ оваквог необичног духа који влада у манастиру Раковици је то да су све изложене иконе које се целивају – чак и мошти Св. Нектарија! – прекривене најлоном или целофаном! Сваки коментар је сувишан. На сваку моју реакцију или питање зашто је нешто тако, један од горљиво-слепо ревносних послушника одговарао је, прилично зомбирано и несловесно: такав је типик, тако је рекла игуманија, такво је правило, чак је једном рекао: због хигијене!

Иначе, главни храм (у коме се, због величине, не служи акатист) предивно је фрескописан, и заиста изражава сву лепоту и дубину православне вере и црквене уметности. Али, чим уђете у храм, ту су једна или две жене које непрекидно понављају једно те исто: да се фреске нипошто не целивају, да се икона Богородице Тројеручице која је у једној ниши на северној страни нипошто не сме дотаћи руком (пошто је дубоко унутар нише и не може се целивати као остале иконе) „јер је освештана“! Целивајућа икона је у стакленој кутији-витрини (што је уобичајено), а иконе Христа и Богородице испред олтара прекривене су опет целофаном! И све по благослову игуманије. На данашњу примедбу у вези са целофаном, онај слепо-ревносни послушник ми је рекао да ако имам примедбе напишем писмо игуманији или чак патријарху. Какав дух и какав ум стоји иза свега овога? Каква вера и какви „обичаји и правила“, па чак и манастирска, замрачују Бога и Његово реално присуство у иконама, фрескама, моштима и свим освештаним стварима? Зар се управо у Цркви не догађа освештавање нашег целокупног бића (духа, душе и тела) управо причешћивањем, тј. додиривањем и окушањем Светиње? Бојим се да је дух манастира Раковице дубоко нецрквен, превазиђено и непотребно ригидан, неосетљив и несаосећајан према прилично обездуховљеним људима који вапе за смислом и Богом, неснисходљив и неадекватан реалности данашњег живота. Уосталом, кога ће, и како, такав дух привући и задржати у Цркви? И да ли, можда, још негде влада такав дух?

Одмах поред храма, у порти, сахрањени су два патријарха, Димитрије и Павле. Велики људи, због којих, поготово због патријарха Павла, мноштво људи посећује манастир Раковицу. И због њих, и због Св. Нектарија, и због Цркве која је општа ствар целе националне и општељудске заједнице, „због свих и због свега“, требало би да се дух манастира Раковице излечи и оцрквени, да буде истинско црквено уточиште свима, а то нам је данас итекако потребно.

Пријему су присуствовали представник Федералне агенцијеРоссотрудничество г. Сергеј Алексејевич, амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Чепурин, генерални директор Нафтне индустрије Србије г. Кирил Кравченко, директор Руског дома у Београду гђа Надежда Кушченкова, Преосвећени Епископ топлички и викар Патријарха српског г. Арсеније, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталије Тарасјев, секретар Канцеларије Патријарха српског свештеник Владимир Вранић, протонеимар храма Светог Саве проф. др Војисав Миловановић и службеник Канцеларије Патријарха српског ђакон Александар Секулић.

Информативна служба Српске Православне Цркве

14 / 11 / 2015