Заповест о љубави и Христов позив да сви буду једно утелотворен је на светој Литургији у капели Васкрсења Христовог при овој установи. Шест чланова милосрдне секције на челу са јерејем Владимиром Марковићем и ђаконом Браниславом Јоцићем, студенти Богословског факултета у Београду Миљан Коцановић и Јован Ракочевић, заједно са духовником ове установе јерејем Глигоријем Марковићем, запосленима и лицима лишеним слободе посведочили су јединство Цркве као Тела Христовог у Евхаристијском сабрању.


Информативна служба Српске Православне Цркве
19 / 12 / 2015

Уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке, Патријарх је преломио славски колач и честитао престолонаследнику Александру и члановима краљевске породице крсну славу. Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар истакао је, у обраћању својим гостима и свим грађанима Србије и Републике Српске, да су његове мисли и молитве, као и свих чланова Краљевске породице, данас упућене свима онима који се боре да преживе у временима која су веома тешка за целу земљу. -Желим да овај дан, као и све дане који долазе, проведете у миру, добром здрављу и благостању, рекао је Престолонаследник.

Поред чланова Краљевске породице светој Литургији и славском ручку присуствовали су Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи шабачки Лаврентије, шумадијски Јован, врањски Пахомије и браничевски Игњатије, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, Мифтија србијански еф. Мухамед Јусуфспахић, Муфтија Војводине еф. Мустафа Јусуфспахић, главни рабин Србије г. Исак Асиел, изасланик надбискупа београдског отац Леополд Рохмес, саветник Председника Републике Србије проф. др Оливер Антић, као и чланови саветодавних тела Круне.

Извор: royalfamily.org

Саслуживали ус протојереј-ставрофор Петар Лукић и протођакон Стеван Рапајић. Овом приликом Његова Светост је беседио о величанственом делу Милутина Миланковића, сврставјући га у пантеон српске науке и културе заједно са Светим Савом, Николом Теслом и Михајлом Пупином.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

Изложба је рађена под надзором наставнице ликовне уметности Славице Тодорић. Поред приказаног ликовног талента, деца су још напамет рецитовала и одломке дела владике Николаја Жичког "Молитве на језеру", а затим су сви у глас отпевали химну Светом Сави. Његова Светост је са радошћу поздравио дечицу, благословио њихов садашњи труд и будући рад, као и труд њихових учитеља и родитеља. Деца су своје радове "Духовне очи Православља" даривала Патријаршији српској.

Извор: СПЦ

У веома срдачном сусрету чланови ХО ”Срби за Србе” упознали Свјатјејшег са активностима организације која је за деценију свог постојања и доброчинитељског рада прикупила 1,3 милиона евра донација којима је обезбедила социјалну помоћ за више од 1.400 сиромашних и угрожених српских породица широм Балкана са преко 10.000 деце.

ХО ”Срби за Србе” је званично регистрована у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Канади и Сједињеним Америчким Државама, уз организована представништва у Аустралији, Шведској и Холандији. Истакавши посебну захвалност за помоћ и сарадњу Српској Правосолавној Цркви и Његовој Светости на охрабрењу и благослову за њихов рад, чланови ХО ”Срби за Србе” су Патријарху уручили грамату као сведочанство о узајамној сарадњи и бризи која постоји још од самих почетака рада организације. Чланови ХО ”Срби за Србе” представили су и најавили своју традиционалну Божићну акцију чији је циљ прикупљање и допремање неопходне помоћи за угрожену децу и породице широм Балкана.

Информативна служба Српске Православне Цркве

01 / 12 / 2015

У марту смо, уз помоћ пријатеља, отишли и на Егину, код Св. Нектарија „лично“, што је било незаборавно и чудесно, светитељ нам је помогао, на чему смо му заувек захвални, и после тога смо више пута током ове године били на акатисту у манастиру Раковици, због захвалности светитељу и сталне потребе за живим контактом са њим. Акатист се служи зато што се у манастиру Раковици налази делић моштију Св. Нектарија, који је широм света осведочен као исцелитељ од најтежих болести, а, као што сви знамо и видимо, наш народ је захваћен епидемијом разних болести, укључујући и најтеже. Све ово је неспорно и у домену светиње и најдубље побожности и вере.

Споран је дух манастира Раковице. Пошто живимо на левој обали Дунава, када планирамо да одемо на акатист у Раковицу, обично будемо на литургији негде у центру града, најчешће у цркви Св. Саве, и затим идемо у Раковицу. И редовно, сваки пут, литургија нас у сваком смислу освежи и ободри, а из манастира Раковице вратимо се нерасположени, разочарани, узнемирени, чак саблажњени. У чему је проблем? Можда је проблем у нама, у мени, што не поричем, „моји су греси безбројни“, али, ипак, по својој хришћанској слободи и одговорности, износим своје мишљење и свој став.

Термин акатиста – недељом у 11.00 – је врло незгодан, и није прилагођен ни људима, ради чијих потреба се служи акатист, нити литургији, која је централно богослужење наше Цркве. Имајући у виду савремени градски живот, могућности и начине превоза, сви који желе да дођу на акатист морају или да буду на литургији у манастиру Раковица, која почиње у 8.00 и завршава се око 9.30, и да тако имају сат и по „празног времена“ – до 11.00, или да журе и јуре после недељне литургије, што баш није литургијски. Већ ту се види једна неосетљивост за људе, једна прилична духовна крутост. Током летњег рачунања времена, термин је био померен на 11.30, а са зимским рачунањем времена враћен је на 11.00. Зашто не би могао бити у 12.00, да нико не мора да жури, или у поподневним или вечерњим сатима, када се иначе акатисти служе?

На улазу у манастир дочекују нас манастирски послушници (световњаци) са листом правила и корпама са марамама и сукњама за неприкладно обучене жене. Ту редовно долази до непријатности и сукоба. Нездрава ригидност већ на улазу даје до знања да улазите у један нездраво ригидан простор.

Црква је простор љубави и слободе, а манастир Раковица скоро сваким својим аспектом намеће супротно: индивидуалне потребе и неслободу разних правила. Мислим да се таквим приступом не може ништа правилно урадити. За све ове месеце, само једном сам чуо свештеника који је одржао смислену беседу о правилном црквеном животу, о односу према светитељским моштим у контексту целовитог црквено-литургијског живота, а то би требало буквално сваки пут понављати: да је Христос васкрсао и да је наша вера вера у Васкрсење (што се не осећа у манастиру); да су Његове две главне заповести – љубав према Богу и према ближњима (а не крута дистанца и махање разним правилима); да је основна нота православног живота радост заједнице са Живим и Истинитим Богом и са ближњима (а не чудна смраченост и псеудодуховна преозбиљност и строгост); да уопште није најважнија ствар бити телесно здрав или чак исцељен (а атмосфера на акатисту је толико загушена мукама и невољама свих присутних, које остају изоловане, самозатворене, ван заједнице Цркве, и самим тим неотворене за дејство Божије); да је Црква простор где данашњи обремењени и онемоћали човек треба да одахне као у свом Дому и да удахне непомућено чист ваздух Божијег присуства (а не да буде невољни и принудни послушник неправилне и нездраве побожности „не окуси, не дотакни, не помери“); да монаштво и свештенство треба да имају апостолску службу у овом и оваквом свету, да загрле и приме све намучене и изранављене људе (а не да се као раковичке монахиње или уопште не појављују током акатиста, или кад се појаве –појачавају туробан утисак дистанце према непросвећеном народу; уместо да током миросања после акатиста певају за певницом псалме или духовне песме, њих једноставно нема); да се не прави сувишна фама око воде која се точи у манастиру (да неки мисле и верују да је манастирска вода битнија од Светог Причешћа); да цркве и манастири нису места где се испуњавају индивиудуалне, врло често себичне и егоистичне жеље и потребе, него места где се сви окупљамо ради реалне заједнице са Богом и ближњима, ради учествовања у Тајни Цркве, што је веће чудо од чуда појединачних исцељења; да је Црква оваплоћење и испуњење Божије Воље, наш прави Дом, Очев Дом, наша Најсигурнија Кућа, наш најприснији свети простор и свето место, у коме се понашамо по љубави, а не по видљиво спутавајућим правилима која нас држе на дистанци од Светиње, и зато Цркву и манастир не доживљавамо као своју кућу, као нешто најприсније, него као нешто још увек туђе, недовољно познато и страно.

Врхунски показатељ оваквог необичног духа који влада у манастиру Раковици је то да су све изложене иконе које се целивају – чак и мошти Св. Нектарија! – прекривене најлоном или целофаном! Сваки коментар је сувишан. На сваку моју реакцију или питање зашто је нешто тако, један од горљиво-слепо ревносних послушника одговарао је, прилично зомбирано и несловесно: такав је типик, тако је рекла игуманија, такво је правило, чак је једном рекао: због хигијене!

Иначе, главни храм (у коме се, због величине, не служи акатист) предивно је фрескописан, и заиста изражава сву лепоту и дубину православне вере и црквене уметности. Али, чим уђете у храм, ту су једна или две жене које непрекидно понављају једно те исто: да се фреске нипошто не целивају, да се икона Богородице Тројеручице која је у једној ниши на северној страни нипошто не сме дотаћи руком (пошто је дубоко унутар нише и не може се целивати као остале иконе) „јер је освештана“! Целивајућа икона је у стакленој кутији-витрини (што је уобичајено), а иконе Христа и Богородице испред олтара прекривене су опет целофаном! И све по благослову игуманије. На данашњу примедбу у вези са целофаном, онај слепо-ревносни послушник ми је рекао да ако имам примедбе напишем писмо игуманији или чак патријарху. Какав дух и какав ум стоји иза свега овога? Каква вера и какви „обичаји и правила“, па чак и манастирска, замрачују Бога и Његово реално присуство у иконама, фрескама, моштима и свим освештаним стварима? Зар се управо у Цркви не догађа освештавање нашег целокупног бића (духа, душе и тела) управо причешћивањем, тј. додиривањем и окушањем Светиње? Бојим се да је дух манастира Раковице дубоко нецрквен, превазиђено и непотребно ригидан, неосетљив и несаосећајан према прилично обездуховљеним људима који вапе за смислом и Богом, неснисходљив и неадекватан реалности данашњег живота. Уосталом, кога ће, и како, такав дух привући и задржати у Цркви? И да ли, можда, још негде влада такав дух?

Одмах поред храма, у порти, сахрањени су два патријарха, Димитрије и Павле. Велики људи, због којих, поготово због патријарха Павла, мноштво људи посећује манастир Раковицу. И због њих, и због Св. Нектарија, и због Цркве која је општа ствар целе националне и општељудске заједнице, „због свих и због свега“, требало би да се дух манастира Раковице излечи и оцрквени, да буде истинско црквено уточиште свима, а то нам је данас итекако потребно.

Пријему су присуствовали представник Федералне агенцијеРоссотрудничество г. Сергеј Алексејевич, амбасадор Руске Федерације у Београду г. Александар Чепурин, генерални директор Нафтне индустрије Србије г. Кирил Кравченко, директор Руског дома у Београду гђа Надежда Кушченкова, Преосвећени Епископ топлички и викар Патријарха српског г. Арсеније, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталије Тарасјев, секретар Канцеларије Патријарха српског свештеник Владимир Вранић, протонеимар храма Светог Саве проф. др Војисав Миловановић и службеник Канцеларије Патријарха српског ђакон Александар Секулић.

Информативна служба Српске Православне Цркве

14 / 11 / 2015

Очигледно је да се питање духовне и културне баштине не може решавати политизацијом посебно у ситуацији где је након рата на Косову и Метохији уништено толико много хришћанских православних светиња и гробаља. Поверење се мора градити делима, а не речима, а понајмање негирањем веома тешке ситуације у којој већ годинама после рата живи наш верни народ и наше светиње на Косову и Метохији.

Зато и овом приликом Српска Православна Црква позива на дијалог и изградњу поверења као једини пут за решавање свих проблема и захваљује свим оним земљама које су дале подршку путу дијалога и разумевања.

• Синодска саопштења
  

У одлуци Светог Архијерејског Синода, коју је током свечане доделе прочитао главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог цара Константина, на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, додељује Његовом Високопреосвештенству Митрополиту неапољско-ставропољском г. Варнави за његову делатну љубав према Српској Православној Цркви и српском народу, нарочито показану бригом о ратној сирочади из Босне и Херцеговине у току и после ратних сукоба 90-их година, помагањем српских православних светиња на Косову и Меотхији и духовним старањем о Српском војничком гробљу Зејтинлик у Солуну.

Свечаном чину присуствовали су Преосвећени Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије, Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарх српског; протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; јереј Владимир Вранић, секретар Кабинета Патријарха српског; протојереј Гајо Гајић, хонорарни службеник Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве; ђакон др Александар Прашчевић, службеник Светог Архијерејског Синода, презвитер Панајотис Каратасиос, свештеник Грчке Православне Цркве у Београду; као и чланови делегације драгог госта из Грчке: протојереји Никола Калаидзидис и Леон Ефремидис, јерођакон Пантелејмон Анастасијадис, г. Хризостом Тирис и свештеник Александар Павловић.

Наша браћа и сестре на Косову и Метохији и светиње Српске Православне Цркве су у великој опасности, јер поборници такозване државе Косово желе да чланством у УНЕСКО присвоје српске цркве и манастире. Због тога, Српска Православна Црква позива сав благочестиви и православни народ, све људе добре воље и све којима је стало до права и правде у свету, да се успротиве учлањењу такозване државе Косово у УНЕСКО, што би било равно хуманитарној катастрофи, односно уништавању српских православних светиња, а тиме и светске баштине.

Тим поводом Српска Православна Црква објавила је на свом интернет сајту www.spc.rs релевантне информације.

Позивамо вас да ове информације које пронађете на интернет сајту Српске Православне Цркве и порталу на енглеском језику - SAVE WORLD HERITAGE, http://saveworldheritage.org, Заштитимо српску и светску духовну и културну баштину - проширите што више можете путем интернета и социјалних мрежа у наредних пет дана. Тако бисмо заједничким напорима и овим путем упознали међународну јавност са озбиљношћу ситуације и високим степеном угрожености духовних и културних светиња српског народа на Косову и Метохији.

Уверени смо да би овакав вид информисања помогао да многи, којима ове чињенице нису доступне, буду обавештени брже и ефикасније. То ће верујемо помоћи да чланови Генералне скупштине УНЕСКО, упркос свим притисцима, ипак донесу праведну одлуку пре коначног гласања на предстојећој седници и сачувају српску и светску баштину у Јужној српској покрајини.

С благословом,

• прилог Радио Слово љубве
  

• Архиепископија београдско-карловачка
  

На пунктовима где се прикупљала храна волонтери Верског добротворног старатељства су, у сусрету са запосленима Народне банке Србије, могли да виде изражен осећај солидарности и да службеници својим прилозима искрено желе да помогну онима којима је помоћ најпотребнија.

Представници Народне банке Србије су одмах по завршетку акције „Хуманошћу против глади“ у четвртак 15. октобра 2015. године испоручили Црквено кухињи при Верском добротворном старатељству прикупљене намернице. У истовару велике донације су учествовали сви: представници Народне банке Србије, ВДС-а и корисници кухиње. Поред значајне помоћи у раду кухиње ова акција је показала колико има истине у народној изреци „ Ко хоће може, ко неће нађе разлог“. Акција је показала да само друштвена одговорност великих компанија и људска доброта могу наше „невидљиве“ суграђане учинити „видљивим“.

Након истовара, јереј Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства, је захвалио колективу Народне банке Србије која од почетка подржава рад Црквено кухиње, на овој великој донацији у намерницама. Говорећи о раду кухиње отац Влада је рекао да се број корисника нажалост повећава, то је слика и прилика нашег друштва тако да је ово значајна помоћ у припреми оброка и у њеном раду. Он је госте упознао и са активностима ВДС-а у другим секцијама које се све заснивају на добровољном, волонтерском раду и уз Божију помоћ развијају. Секретар Старатељства је посебно истакао нове садржаје у раду са децом и успех анимираног филма „Стефан Високи“ Дечије уметничке школе анимације-ДУША при ВДС-у на фестивалу анимираног филма одржаног ове године средином септембра у Јагодини.

Верујемо да ће представници Народне банке Србије пренети изразе захвалност јереја Владимира Марковића, секретара Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке, на великој донацији у намерницама које је прикупио колектив Народне банке Србије и пренети утиске о милосрдном раду Верског добротворног старатељства и црквене кухиње чији рад су својим прилозима чланови колектива помогли.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Под Покровом Пресвете Богородице над свима нама узнели смо Господу молитве за нашу христољубиву војску, за све полазнике Војне академије која прославља своју славу, за васцели народ српски широм васељене. Данас се Пречиста Богородица, окружена анђелима, херувимима, серафимима, моли Богу и Оцу нашему, и заједно са свим Божјим угодницима и данас је део наше стварности.

У 8,30 часова испред зграде Војне академије кадети и кадеткиње начинили су шпалир спремни да дочекају архијереја Српске Православне Цркве - Епископа бихаћко-петровачког Атанасија (Ракита).

После кратког разговора са начелником Војне академије генерал-мајором Гораном Зековићем, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки благословио је кадете и кадеткиње постројене у шпалиру, и сви заједно су пошли у параклис посвећен Покрову Пресвете Богородице.

Настаде време у овом чудесном дану да се Богу служи, да се Пресветој Богородици молимо за спасење свих нас, а посебно данас за ово часно училиште, Војну академију, и генерације нових војника који под омофором Богоматере духовно узрастају и чврсто стоје на бранику Отаџбине.

Са начелником Војне академије генерал-мајором Гораном Зековићем, сви су изговарали молитву Оченаш на овом литургијском сабрању. Христоносни кадети и кадеткиње, ученици Војне гимназије, професори, војници, деца... причестили су се Светим тајнама. Славски колач и жито припремио је кум Негован Иванковић, капетан асистент на Војној академији, са породицом. Колач је пререзао и жито освештао Владика Атанасије. Славском богослужењу су присуствовали генерал-мајор Младен Вуруна, ректор Универзитета Одбране, и генерал-мајор Видосав Ковачевић са сарадницима.

Преносећи поздраве Његове Светости Патријарха српског и Епископа шумадијског и војног Јована, као и војног свештенства из српског састава оружаних снага Босне и Херцеговине, Владика Атанасије је посебно уручио поздраве од народа који није многобројан, али је на огњиштима Грмеча, Осећенице, Оштреља, Клековаче, Шатора, Цинцара, Виторога...Гламочког, Ливањског и Петровачког поља... Чули смо кроз Владикине речи жубор и шапат река Сане, Уне...

Данашњом беседом у наша срца су се урезале све речи Преосвећеног владике Атанасија, који је говорио о историјском контексту данашњег празника, о вековном страдању људи, о стваралачком и рушилачком току живота и указао на то да су се црни облаци надвили над човечанством:

"... Подсећам на то да се величина данашњег празника може сагледати и схватити само из контекста овога тренутка и из контекста историје. Треба често и редовно путовати кроз историју и кроз своју сопствену биографију. Зашто и кроз своју биографију? Зато што је свако од нас, хтео он то или не, учесник ове историје.

Гледајући све у контексту, видимо многа страдања у свету у овоме тренутку и у прошлости. Видимо како су се црни облаци надвили над човечанство, видимо како и даље постоје два тока живота: један је ток стваралачки, а други је рушилачки. Тај стваралачки ток потиче од Господа нашега, Творца који је створио овај свет и Који је промислитељ овога света, и Који је послао Сина Свога да овај свет исправи, поправи, да њиме руководи и оживотвори га.

Али, поред тога тока живота, постоји и онај зли ток, рушилачки ток смрти. Наиме, ђаво и даље дејствује у овоме свету, силе зла су и даље присутне и даље се води рат; и, како каже Свето писмо, водиће се рат до краја историје. Између та два тока живота, између стваралачког и рушилачког, или, боље речено, између тока живота и тока смрти на другој страни.

Наравно, ми смо се определили за ток живота.

И док тако размишљамо и док видимо како нам отимају Косово и Метохију, док видимо да у Крајини, чијих житеља сам вам поздраве пренео, сада има само око тридесет хиљада стараца и старица, ми на данашњи дан видимо отворено небо! Неко и својим очима. А други који то не успевају, онда кроз очи оних достојних, као што је 911. г. у Влахерни у Цариграду Андреј виодео како се Богородица моли за сав народ и штити га... "

Владика Атанасије је истакао и да је "Свети кнез Лазар учесник нашег живота, наше стварности; он није истиснут, он је само прешао у један други род, у други вид борбе, војске, прешао у војску небеску; и даље наставља борбу само на други начин," и додао да морамо повести рачуна о новој предстојећој борби која нас све очекује.

У име Његове Светости Патријарха српског Иринеја грамате за делатну љубав и ревност према Српској Православној Цркви, као и за деловање у оквиру верске службе у Војсци Србије, Епископ бихаћко-петровачки Атанасије уручио је пуковнику Саши Милутиновићу, начелнику Одељења за веру Генералштаба Војске Србије; професору др Илији Кајтезу, пуковнику авијације Војске Србије и начелнику Катедре друштвених наука на Војној академији, као и г. Радовану Елезу, мајору инжењерије Војске Србије.

Домаћин данашњег сабрања био је војни свештеник Немања Петровић, капетан.

Епископу бихаћко-петровачком Атанасију саслуживали су презвитери: Слађан Влајић (главни војни свештеник), Ђорђе Стојисављевић (војни свештеник 1. бригаде КоВ у Новом Саду) и Предраг Докић (војни свештеник 204. ваздухопловне бригаде у Батајници); протојереји Небојша Тополић (црква Светог Марка), Здравко Богојевић (секретар Епископа Атанасија); презвитери: Предраг Велимировић (Епархија ваљевска) и Јован Бабић (Архиепископија београдско-карловачка); ђакон Андреј Савићевић.

За певницом су појали богослови Православног богословског факултета, а њима су се придружили и полазници Војне гимназије. Данашњем обележавању славе Војне академије присуствовали су и чланови породица, многи пријатељи, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник информативне службе СПЦ, главни капелан Војске Србије Горан Аврамов.

Владика Атанасије је за време трпезе љубави домаћинима поделио књигу Милоша Ернаута Канонско подручје Епархије бихаћко-петровачке у времену Митрополита дабро-босанског Георгија Николајевића (1886-1896).

Беседа Епископа бихаћко-петровачког Атанасија може се послушати на Радију Слово љубве.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Поводом захтева владе самопроглашене државе Косова за чланство у УНЕСКУ, изражавамо дубоку забринутост Српске Православне Цркве. Евентуално усвајање тога захтева имало би, уверени смо, далекосежне последице како за сâмо хришћанско културно наслеђе тако и за перспективу заједничког живота Срба, Албанаца и других на Косову и Метохији у будућности.

Познато је да четири објекта светске културне баштине под заштитом УНЕСКА на Косову и Метохији (уписана као „средњовековни споменици на Косову“) јесу светиње Српске Православне Цркве. Поред њих, то се с правом може казати и за скоро свеукупно хришћанско културно наслеђе на овом тлу, од четвртог, а особито од средњег века па до данас. Наше ћутање по овом питању могло би се погрешно протумачити као прећутно одобравање овог захтева косовских власти. У складу са тим усредсредићемо се на аргументе који су од животног значаја за будућност наших хришћанских светиња на Косову и Метохији и, посебно, за очување нашег културног и верског идентитета и заштиту наших људских права и грађанских слобода.

Као што је познато, после завршетка грађанског рата на Косову и Метохији у јуну 1999. и распоређивања међународних НАТО-мировних снага, са цивилном мисијом и полицијом Уједињених нација, укупно сто седам српских православних објеката на Косову и Метохији је или потпуно уништено или оштећено[1]. Уништење нашег наслеђа догодило се, дакле, не у време рата већ у време мира, и то мира који је гарантован Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација бр. 1244. Ово разарање српског православног хришћанског наслеђа у послератном периоду без преседана је у новијој историји Европе. Оно је имало систематски карактер јер су десетине наших цркава уништене сличним методом, најчешће минирањем, и на начин који снажно указује на постојање предумишљаја и стратегије. На многим уништеним објектима још се могу видети пароле такозване Ослободилачке војске Косова. Заједно са осталим послератним злочинима у којима су стотине цивилâ српске народности и других народности пострадали или били отети, уништавање нашег хришћанског и културног наслеђа никада није подробно истражено нити је ико до сада изведен пред лице правде за ове и друге ратне и послератне злочине, што дубоко подрива наше поверење у косовске институције.

После првог послератног таласа уништавања нашег наслеђа у масовним нередима косовских Албанаца у марту 2004. године, уништена су додатна тридесет и четири српска православна објекта. Један од озбиљно оштећених објеката била је и саборна црква Богородице Љевишке у Призрену (споменик светске баштине из 14. века, под заштитом УНЕСКА). Захваљујући процесу обнове објеката оштећених 2004. године, који је предводио Савет Европе, нешто је поправљено, али, нажалост, ништа није урађено ни на једном објекту који је уништен између јуна 1999. и 2004. године. Такође је важно напоменути да је још један објекат на Косову и Метохији, који се такође налази под заштитом УНЕСКА, манастир Високи Дечани из 14. века, претрпео четири оружана напада од завршетка рата 1999. године (два минобацачка напада 2000. године, још један минобацачки напад у нередима 2004. и коначно напад зољом 2007. године), тако да овај манастир представља и најчешће нападани хришћански објекат на Косову и Метохији. Од свих напада само је овај последњи истражен и један косовски Албанац је осуђен на две и по године затвора. Само захваљујући напорима КФОР-а манастир Дечане, оближњу Пећку Патријаршију и манастир Грачаницу (сва три споменици светске баштине под заштитом УНЕСКА) нису тада уништили албански терористи. Још су нам пред очима видео-снимци уништења цркве Светог Андреја у Подујеву са младим косовским Албанцима који се пењу уз зидове цркве, ломе крстове, бацају их међу разуларену масу која скандира „Ослободилачкој војсци Косова” и коначно пале храм, што неодољиво подсећа на садашње насиље над верским објектима у Ираку и Сирији, посебно на уништење Балшамина храма који се налази у оквиру древног сиријског града Палмире.

Ови учестали напади, иза којих видимо јасну намеру да се са лица земље избрише српско православно хришћанско наслеђе на Косову и Метохији, а преко њега и свеукупно хришћанско наслеђе од 4. века до данас, били су међу најјачим разлозима са којих су наши споменици на Косову и Метохији под заштитом УНЕСКА укључени и на листу светске баштине у опасности. Истовремено, појавиле су се и међународне иницијативе да се хришћанско наслеђе на Косову и Метохији институционално заштити од уништења, што је коначно резултирало Анексом V Ахтисаријевог плана из 2008. године.

Веома је жалосно и разочаравајуће то што је чак и после нередâ 2004. године врло мало починилаца идентификовано и изведено пред лице правде[2]. Иако су све водеће међународне политичке личности јавно осудиле ово насиље и назвале га „организованим“, ниједан косовски политички или локални лидер никада није био под истрагом. На наше велико чуђење, албански политички лидери тога времена са контроверзном ратном прошлошћу још увек су међу водећим политичким личностима на Косову данас. Процес обнове дêла нашег наслеђа који је водио Савет Европе и у коме су учествовале и привремене косовске институције никада се не би догодио без снажног међународног инсистирања да се штета мора поправити. Жалосно је да се у своме лобирању за чланство у УНЕСКУ косовске власти већином фокусирају на ратну штету над исламском баштином, минимизујући или чак потпуно игноришући штету која је причињена хришћанском православном наслеђу у току рата и после рата. Изјаве косовских лидера о овом питању често су двосмислене и политички обојене, што су екстремисти лако могли да протумаче као зелено светло за нападе на српске цркве у атмосфери набеђене српске колективне кривице, која се и данас шири преко косовских медија. У многим публикацијама о културној баштини по правилу се увек на првом месту помињу исламски објекти иако су сва четири споменика под заштитом УНЕСКА објекти Српске Православне Цркве. Већ годинама се боримо да у Дечанима, Пећи и Призрену обезбедимо адекватне ознаке за споменике под заштитом УНЕСКА које туристи често и не успевају да пронађу. Врло често морамо да прекоревамо албанске туристичке водиче што наше цркве представљају посетиоцима као албанске цркве које су окупирали Срби. Садашњи косовски закони не регулишу презентацију наших светиња и остављају простор за злонамерне политичке спекулације.

Било би неправедно не поменути систематско послератно уништавање најмање 392 српска православна гробља на Косову и Метохији (колико их је документовао ОЕБС) и жалосно стање у коме се они још налазе[3]. Прогон и искорењивање живих у историји је увек праћено скрнављењем гробова мртвих и тиме убијањем памћења на оне који су ту вековима живели и стварали своја дела и своју културу. Да ствар буде још трагичнија, све је то својеврсни продужетак петвековног отоманског ропства (до 1912) и фашистичких прогона и насиља из времена другог светског рата. Дубоко верујемо да је систематско уништавање нашег наслеђа и гробаља на просторима са којих је само у наше време избегло више стотина хиљада српских цивила показатељ организованог напора локалних екстремиста, криминалних група и других радикалних елемената међу косовским Албанцима да спрече долазак српских повратника и да трајно измене демографски и културни карактер већег дела Косова и Метохије, и иначе измењен, у највећој мери, услед вишевековног робовања и живљења под насиљем. Дужни смо да Вам скренемо пажњу да оно што се догађа на Блиском Истоку, особито на територијама под контролом такозване Исламске Државе, – масовни прогони становништва и уништавање културне баштине, – представља, по много чему, наставак онога што се догађало на Косову и Метохији, посебно од 1981. до данас. Чињеница да су најзначајнији српски православни објекти још увек под оружаном заштитом полиције, а манастир Дечани под јаком заштитом војникâ КФОР-а, нарочито после прошлогодишњих исламистичких графита, јасно указује на то да је српско православно наслеђе на Косову и Метохији и даље у озбиљној опасности, и то искључиво од албанских екстремиста који инспирацију налазе у „идеалима” такозване Ослободилачке војске Косова, а данас, нажалост, све чешће у фанатизму радикалног ислама.

Пошто је Ахтисаријев план био политички условљен српским признавањем самопроглашене независности Косова, гаранције за заштиту српског православног наслеђа су, после неуспеха у његовој примени, у међувремену већим делом биле изгубљене или су само делимично пренесене у косовске законе. Најновији покушај Скупштине Косова да прихвати крајње проблематичан нацрт закона о културној баштини, који додатно укида оно што је преостало од Ахтисаријевих гаранција, оставља нам још мање простора за поверење у косовске институције. Поменути закон тражи увођење државне контроле над објектима Српске Православне Цркве, а нашу баштину проглашава имовином „Републике Косова“. Само захваљујући одлучном ангажовању Европске уније и Сједињених Америчких Држава нацрт закона је повучен иако је само питање времена када га влада Косова поново може послати на расправу у Скупштину. Неки косовски министри, укључујући и министра културе, још оклевају да Српску Православну Цркву назову њеним званичним именом, док неке водеће културне институције, као Академија наука и уметности Косова, објављују књиге у којима се богати српски хришћански допринос историји Косова највећим делом игнорише. Млади косовски Албанци редовно уче у школама да су средњовековни српски православни манастири заправо албански – или чак илирски (sic!) – и да су их Срби насилно заузели. Таква ситуација у културном животу Косова не показује ни зрелост ни одговорност за заштиту коју би косовска влада морала номинално да гарантује приликом пријема у УНЕСКО. На донаторској конференцији у Паризу 2005. године тадашњи косовски министар културе делио је памфлет који је српске православне манастире називао aлбанским споменицима. Памфлет је одмах повучен на интервенцију специјалног представника генералног секретара УН.

Истовремено, дубоко смо разочарани чињеницом да косовски правни систем не пружа адекватну имовинску заштиту нашој Цркви. Уместо доношења закона о реституцији црквене и друге приватне имовине на Косову и Метохији, одузете у време комунистичке власти, данас се отуђује и угрожава и преостала имовина Цркве и, нарочито, имовина прогнаних у етничком чишћењу Срба са Косова и Метохије. Најскорији пример јесте случај имовине манастира Дечани (који се односи на 50% манастирске земље) која је већ петнаест година предмет судских расправа, и то осам последњих година на Врховном суду Косова. После одлуке Суда 2012. године којом је потврђено власничко право манастира и после процеса жалби у коме се нису појавили никакви суштински нови аргументи, наша Црква је очекивала да ће ово питање судски бити решено једном заувек и да ће манастирска права бити потпуно заштићена. Међутим, Апелационо веће Врховног суда Косова, на опште запрепашћење, прогласило се ненадлежним да закључи ово питање, иако је претходно веће истог суда под председавањем међународног судије неколико пута потврђивало своју надлежност и чак донело коначну одлуку. Будући да је најновија одлука донесена прегласавањем, уз снажан отпор двоје судија (по свему судећи међународних) од пет чланова судског већа, ову одлуку наша Црква, као и релевантни међународни фактори на Косову, доживљава као једнострану, неисправну и супротну европским правним нормама. За нашу Цркву ово није само питање неуспелог правосуђа већ представља обесхрабрујућу слику односа косовских институција према виталним интересима наше Цркве и народа, поготову у ситуацији када се одлуке доносе без међународног надзора. У случају да ова неправда превлада, наш најзначајнији манастир и споменик под заштитом УНЕСКА остаће без 50’% своје имовине и без економске одрживости. Овакве неправде могли смо да видимо још само у време комунистичког режима у бившој Југославији, када је Црквама и верским заједницама одузимана имовина без икакве правде и надокнаде.

Ове чињенице се лако могу проверити и добро су познате међународним представницима на Косову и Метохији, који и сами деле нашу забринутост. Оне нас доводе до закључка да би пријем Косова у УНЕСКО, посебно у условима под којима институционална заштита српског хришћанског наслеђа на Косову није адекватно обезбеђена, не само био неразложна и исхитрена одлука већ би могла отворити пут културној репресији и дугорочном уништењу хришћанског духовног и културног идентитета. Имајући у виду све ове чињенице, треба разрешити следећа важна питања:

• Институционална заштита српског православног наслеђа на Косову и Метохији са нашом имовином, именом и историјском традицијом мора бити ефикасно дефинисана и обезбеђена од покушајâ преправљања историје и лишавања наше Цркве и народа одрживе будућности. Потребне су снажне писмене међународне гаранције, уз рехабилитацију садржаја Ахтисаријевог Анекса V, као заштита од могућег мењања локалног законодавства у будућности и доношења нових дискриминаторних закона. У том смислу сматрамо да је посебно важно име под којим су наши споменици уписани на листу светске културне баштине јер оно у садашњем облику не указује јасно на њихов историјски и верски идентитет, те оставља простор за политичке и информативне манипулације. Одлучно сматрамо да би питање српског православног наслеђа на Косову и Метохији морало да буде укључено у бриселски дијалог између Београда и Приштине због његове крајње осетљивости за међуетничке односе и мултиетничку будућност Косова и Метохије.
  
• Наша Црква се вековима стара о заштити своје имовине и хришћанског наслеђа на Косову и Метохији и за нас је сасвим непојмљиво да косовске институције једнострано предузимају било какве интервенције, укључујући радове на обнови и конзервацији. Радови на нашој имовини без наше пуне сагласности и надзора, што је било предвиђено Ахтисаријевим Анексом V, били би сасвим неприхватљиви. Наши манастири и цркве нису само имовина Српске Православне Цркве већ представљају и најзначајније споменике европског културног наслеђа, што захтева јасно дефинисан начин презентације, експертизе и техничких мера заштите, што није на задовољавајући начин дефинисано у косовским законима.
  
• Недавно се појавила подршка косовских „верских заједница“ Тачијевом захтеву за пријем Косова у УНЕСКО. Уствари, та подршка се своди на албанску исламску верску заједницу. Потписник у име Католичке Цркве није њено овлашћено лице; малобројна јеврејска заједница, колико знамо, нема на Косову свог културног наслеђа.
  

Дубоко смо убеђени у следеће: у садашњим околностима и постојећим законским провизијама пријем Косова у УНЕСКО, а посебно и свака помисао да се брига о нашим најзначајнијим верским споменицима препусти бризи косовских институција, била би изузетно опасан елемент нестабилности који би озбиљно угрозио будућност Косова и Метохије, његово свеукупно хришћанско наслеђе, као и елементарна верска и људска права. Ако је статус заштите од стране УНЕСКА већ дат нашим објектима не само као акт признања њиховој културној и цивилизацијској вредности за човечанство већ и као додатни механизам заштите у садашњој безбедносној ситуацији, статус светске културне баштине сâм по себи може, у случају да Косово постане члан УНЕСКА, постати пре проблем него елемент дугорочне заштите и гаранције те будућности.

У нади да ћете посветити дужно поштовање нашој забринутости, остајемо унапред искрено благодарни.

[1]Распето Косово – преглед уништених објеката СПЦ од 1999 до 2004. године, изд. Епархија Рашко-призренска, 2001: http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf

2 ОЕБС, “Одговор судског система на мартовске нереде 2004. године,” децембар 2005:http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true

3 Извештај мисије ОЕБС-а потврђује да су већина православних гробаља на Косову у жалосном стањуhttp://www.osce.org/kosovo/84453

Напомена:

Писмо исте садржине достављено је још на више од двеста релевантних адреса у иностранству.

HOLY SYNOD OF BISHOPS

SERBIAN ORTHODOX CHURCH

No 1047

14 September 2015

Belgrade

Director-General of UNESCO,

Mrs. Irina Bokova

Paris

Dear Madame,

On the occasion of recent self-proclaimed Government of Kosovo bid for UNESCO membership we would wish to express our profound concern on behalf of the Serbian Orthodox Church. We are convinced that an eventual acceptance of this request would have far-reaching consequences for the Christian cultural heritage itself as well as the perspective of common life of Serbs, Albanians and others in Kosovo and Metohija in the future.

It is well known that all four World Cultural Heritage Sites of UNESCO in Kosovo and Metohija (inscribed as “Medieval monasteries in Kosovo”) are holy sites of the Serbian Orthodox Church. Conjointly, the same can rightfully be said for almost all the Christian cultural heritage on that territory, from the fourth century and especially from the medieval ages until today. In that regard our silence on this issue might be misinterpreted as our tacit approval of this motion by Kosovo authorities. Consequently, we would like to focus primarily on arguments that are of vital importance for the future of our holy sites in Kosovo and Metohija, and particularly for the preservation of our cultural and religious identity as well as protection of our human rights and civil liberties.

As you are aware, since the end of the civil war in Kosovo and Metohija in June 1999 and deployment of the NATO led international peacekeeping forces (KFOR) together with the UN Mission and Police, 107 Orthodox Christian Sites in Kosovo have been either completely destroyed or damaged[1]. The destruction of our heritage, let us note, happened not in time of war but in peace which was guaranteed by the UN Security Council Resolution 1244. The devastation of the Serbian Christian Orthodox heritage in the post-war period is unprecedented in recent European history. It had a systematic character as dozens of our holy sites were destroyed in a similar pattern, often by explosives and in a way that strongly suggests premediated intention and strategy. On many of our ruined sites the acronyms of the so called Kosovo Liberation Army (KLA) still can be seen. Together with other post-war crimes in which hundreds of Serbs and other civilians suffered or were abducted, the destruction of our heritage has never been properly investigated nor has anyone ever been brought to justice for this and other post-war crimes, which seriously undermines our confidence in Kosovo institutions.

After the first post-war wave of destruction of our heritage, the massive Kosovo Albanian riots in March 2004 left in ruins an additional 34 Serbian Orthodox sites. One of the seriously damaged sites was the 14^th century Cathedral of Bogorodica Ljeviška in Prizren (a UNESCO World Heritage site). Thanks to the Council of Europe led effort to reconstruct the sites damaged in 2004 some of the damage has been repaired, but regrettably none on sites destroyed between June 1999 and 2004. It is also important to mention that another site under UNESCO protection in Kosovo, the 14^th century Monastery of Visoki Dečani suffered four armed attacks since the end of the civil war in 1999 (two mortar attacks in 2000, one more mortar attack in 2004 riots and a RPG attack in 2007) which makes it the most frequently attacked Christian site in Kosovo and Metohija. Only the latest of these attacks was investigated and a Kosovo Albanian male was sentenced to 2.5 years of prison. We can say that it is only thanks to the efforts by KFOR that Dečani Monastery, the neighboring Peć Patriarchate and Gračanica Monasteries (all three UNESCO sites) were not destroyed by Kosovo Albanian terrorists. We are still haunted by the video footage of destruction of St. Andrew’s church in Podujevo with young Kosovo Albanians climbing the walls, breaking crosses, throwing them among the cheering crowd chanting „Kosovo Liberation Army“ slogans and ultimately burning the church, which so painfully reminds us of the current violence against religious sites in Iraq and Syria, particularly the destruction of the Baalshamin temple on the grounds of the ancient Syrian city of Palmyra.

These persistent attacks, behind which we can see a clear intention to obliterate the Serbian heritage in Kosovo and Metohija, and with this the overall Christian heritage from the 4^th century AD until today, were the most important reason to include our UNESCO sites in Kosovo in the list of the World Heritage in Danger. At the same time there appeared international initiatives to institutionally protect our heritage in Kosovo from destruction, which ultimately led to Annex V of the Ahtisaari Plan in 2008.

It is very sad and disappointing that even after 2004 riots very few perpetrators have been identified and brought to justice[2]. Although all international political figures publicly condemned the violence and called it „organized“, no Kosovo political and local leaders have ever been under any investigation. To our great surprise the political leaders of that time with controversial war-time past are still among the leading political personalities in Kosovo today. The Council of Europe (CoE) led process of reconstruction of the part of our heritage in which Kosovo provisional institutions participated would have never happened without a strong international insistence that the damage had to be repaired. We find it unfortunate that in their lobbying for UNESCO membership Kosovo authorities focus mainly on war time damage on Islamic heritage, minimizing and almost completely ignoring the damage which was inflicted on Christian Orthodox heritage during and after the war. Statements by Kosovo leaders have often been ambiguous and politically colored on this issue, which could easily be interpreted by extremists as a carte blanche for attacks on Serbian churches in the atmosphere of alleged Serbian collective guilt which is spread even today by Kosovo media. In many publications on cultural heritage as a rule Islamic sites are mentioned first although all four UNESCO protected sites are of the Serbian Orthodox Church. For years in Dečani, Peć and Prizren we have been struggling to provide adequate signs for the UNESCO sites as many tourists cannot easily find them. Very often we had to reprimand Kosovo Albanian tour guides because they present our holy sites as Albanian churches occupied by Serbs. Current Kosovo laws do not regulate the presentation of our sites and leave space for ill-intended political speculations.

It would be unfair not to mention the systematic post-war destruction of at least 392 Serbian Orthodox cemeteries in Kosovo and Metohija (which have been documented by OSCE) and a deplorable condition in which they still are found.[3] Persecution and uprooting of the living people has often been accompanied in history with desecration of tombs of the dead, and consequently by obliterating the memory of those who had been living there for centuries creating works of their culture. To make the situation more tragic, all this represents a prolongation of five centuries of Ottoman occupation (until 1912), and of the fascist persecution and atrocities from the Second World War period. We strongly believe that the systematic destruction of our heritage and cemeteries in the areas from which only in the recent time several hundreds of thousands of Serb civilians fled demonstrates a concerted effort by local extremists, organized crime groups and other radical Kosovo Albanian elements to prevent the return of Serbian refugees and permanently change the demographic and cultural landscape of the larger part of Kosovo and Metohija, which had already been largely changed throughout the centuries due to living in enslavement and under violence. We feel obliged to draw your attention to the fact that what is currently happening in the Middle East, particularly in the territories controlled by the so called Islamic State (ISIS)—massive persecution of the people and destruction of cultural heritage— represents in many ways the continuation of what happened in Kosovo and Metohija, particularly from 1981 until today. The fact that the most important Serbian Orthodox sites are still under armed police protection and the Monastery of Dečani is still protected by KFOR soldiers, particularly after last year’s Islamist graffiti, offers clear evidence that the Serbian Orthodox heritage in Kosovo and Metohija is still at serious danger, exclusively from Kosovo Albanian extremists who find inspiration in the „ideals“ of the so-called Kosovo Liberation Army and today, regrettably, more often in fanaticism of radical Islam.

As the Ahtisaari Plan was politically conditioned on the Serbian recognition of the self-proclaimed independence of Kosovo, the guarantees for the protection of Serbian Orthodox heritage, after the failure in its implementation, have in the meantime been mostly lost or have only been partially transferred into Kosovo laws. The most recent attempt in the Kosovo Parliament to pass a very problematic draft law on Cultural Heritage, that additionally abrogates that what is left of Ahtisaari’s provisions, leaves even less space for confidence in Kosovo institutions. The draft law is suggesting the introduction of direct state control over the sites of the Serbian Orthodox Church and is characterizing our heritage as “property of the Republic of Kosovo”. It was only thanks to the strong EU and US efforts that the draft law was withdrawn but it is only a question of time when Kosovo Government may send it to Parliament discussion again. Some Kosovo Ministers, including the one of Culture, are still reluctant to call the Serbian Orthodox Church by its official name, while some leading cultural institutions like Kosovo Academy of Science and Arts publish books in which the rich Serbian contribution to the history of Kosovo is vastly ignored. Young Kosovo Albanians often learn in schools that medieval Serbian Orthodox Monasteries are in fact Albanian—or even Illyrian (sic!)—and that they have been occupied by force by Serbs. Such an atmosphere in the cultural life of Kosovo does not demonstrate maturity and responsibility for the protection that the Kosovo Government should nominally pledge in the course of their UNESCO bid. At the 2005 UNESCO Donors’ Conference in Paris the then Kosovo Minister of Culture distributed a pamphlet calling Serbian Orthodox Monasteries Albanian monuments. The pamphlet was immediately withdrawn by the intervention of the Special Representative of the UN Secretary General.

At the same time, we are deeply disappointed that the Kosovo legal system does not offer adequate protection of the property rights of our Church. Instead of passing a law on restitution of the Church and other private property in Kosovo and Metohija, which were confiscated during the Communist rule, today we can see that the remaining property of the Church is being taken away or endangered, particularly the property of those Serbs who fled the ethnic cleansing in Kosovo and Metohija. The most recent demonstration of this is the issue of the Dečani Monastery land (affecting 50% of its current property) which has been the subject of a court procedure for 15 years, and of those the last 8 years in the Supreme Court of Kosovo. After a decision of the Court in 2012 confirming the Monastery’s ownership and an appeal process in which no new substantial arguments were presented, our Church expected this issue to be finally adjudicated and the Monastery rights fully protected. However, the Appellate Panel of the Kosovo Supreme Court proclaimed, inducing general dismay, that it lacked jurisdiction to adjudicate the case although the previous Supreme Court panel with the international chairperson several times confirmed its jurisdiction in the case and even reached the final decision. Having in mind that the most recent decision was reached by majority voting with strong opposition of the two (presumably international) dissenting judges out of five panel members, this decision is seen by our Church, as well as relevant international factors in Kosovo, as biased, flawed and contrary to European legal principles. For our Church this is not only a matter of a failing judiciary but also portrays a discouraging picture of the position of the Kosovo institutions toward vital interests of our Church and our people, particularly in situations in which decisions are made without international supervision. In case that this injustice prevails our most important Monastery and a UNESCO protected site will be deprived of 50% of its property and left without economic sustainability. Such injustices we could see in the time of the Communist rule in Yugoslavia when religious institutions were deprived of their property without any justice and compensation.

These facts are easily verifiable and well known to the international representatives in Kosovo and Metohija who share our concerns. All of this leads us to the conclusion that the admission of Kosovo to UNESCO, particularly in circumstances where institutional protection of Serbian Christian heritage in Kosovo is not adequately safeguarded, would not only be an unwise and hasty decision, but could pave way towards cultural repression and the long-term loss of Christian spiritual and cultural identity. Having in mind all these facts the following important issues must be resolved.

• The institutional protection of Serbian Orthodox Heritage in Kosovo and Metohija, with its property, name and historical tradition, must be effectively defined and safeguarded against attempts to rewrite history and deprive our Church and our people of their sustainable future. Strong written international guarantees, including the rehabilitation of content of Ahtisaari’s Annex V, are needed to prevent the possibility of changing the local legislation in future and passing new discriminatory laws. In this respect we find particularly important the name under which our monuments are inscribed on the World Heritage List because it currently does not clearly reflect their historical and religious identity and leaves space for political and media manipulations. We adamantly believe that the issue of the Serbian Orthodox Heritage in Kosovo must be included in the Brussels dialogue between Belgrade and Priština due to its utmost sensitivity for the interethnic relations and the multiethnic future of Kosovo and Metohija.
  
• For centuries our Church has taken care of the protection of her property and Christian heritage in Kosovo and Metohija and it is incomprehensible for us that Kosovo institutions could unilaterally undertake any intervention including reconstruction and conservation works. Works on our property without our full agreement and supervision as envisaged by the Ahtisaari Annex V would be completely unacceptable. Our Monasteries and churches are not only the property of the Serbian Orthodox Church but also constitute the most important monuments of the European cultural heritage, which requests a clearly defined manner of presentation, expertise and technical preservation, which is not satisfactorily defined by Kosovo legislation.
  
• Recently there appeared a support of Kosovo “religious communities” to Mr. Thaci’s request for admission of Kosovo to UNESCO. Actually behind this support stands the Albanian Islamic religious community. The signatory of the Catholic Church is not its authorized person and the minuscule Jewish community has, as far as we are aware, no cultural heritage in Kosovo.
  

We are deeply convinced that in the current circumstances and with the existing legal provisions, the admission of Kosovo to UNESCO, in particular any thought of entrusting the care of our most important religious sites to Kosovo institutions, could be a dangerous element of instability which could seriously jeopardize the future of Kosovo and Metohija, its overall Christian heritage, as well as fundamental religious and civil rights. If the UNESCO status granted to our sites was not only an act of recognition of their cultural and civilizational value for humanity, but also an additional mechanism of protection in the current security situation, the World Cultural Heritage status by itself, in case Kosovo becomes a member of UNESCO, might become more of a problem than an element of long-term protection and a guarantee of that future.

With hope that you will pay due attention to our concerns, we remain deeply grateful.

President of the Holy Synod of Bishops

Archbishop of Peć

Metropolitan of Belgrade-Karlovci and

Serbian Patriarch

IRINEJ

[1] Kosovo Crucified – Destruction of Serbian Orthodox Heritage between 1999 and 2004http://www.eparhija-prizren.com/sites/default/files/kosovo_crucified.pdf Published by the Diocese of Raška and Prizren, SOC 2001

[2] OSCE “The Response of the Justice System to the March 2004 Riots” December 2005http://www.osce.org/kosovo/17181?download=true

[3] OSCE Mission report confirms that most Orthodox graveyards in Kosovo are in poor conditionhttp://www.osce.org/kosovo/84453