Закон о извршењу кривичних санкција, који лицима лишеним слободе омогућује остваривање верских права, истовремено даје Цркви могућност да се стара о својим верницима који су прекршили законе друштва

У Казнено-поправном заводу Пожаревац - Забела, другом по традицији затвору који је изграђен у Србији након доношења савременог кривичног законика шездесетих година 19. века, 1. новембра 2016. годие одржан је Други редовни скуп затворских свештенослужитеља, на којем су, поред свештеника Српске Православне Цркве који посећују затворе, учествовали  и управници установа система за извршење кривичних  санкција, као и представници Управе.

Иначе, први редовни састанак је одржан у новембру прошле године у Окружном затвору у Београду (ЦЗ). Овај скуп је одржан по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, а у организацији Управе за извршење кривичних санкција Републике Србије.

Закон о извршењу кривичних санкција, који лицима лишеним слободе омогућује остваривање верских права, истовремено даје Цркви могућност да се стара о својим верницима који су прекршили законе друштва, због чега им је прописана казна лишавања слободе. Уз то, затвори представљају сасвим другачије место, специфичну средину која захтева посебне вештине, као и додатна знања свештенослужитеља који посећују ове установе.

Поздрављајући учеснике скупа, заменик директора Управе за извршење кривичних санкција г. Видић је истакао да Цркву и систем за извршење кривичних санкција првенствено усмерио и обавезао Закон, али да ова  сарадња никако не треба да представља само законску обавезу, већ мора да покаже и жељу за суштинском потребом да се кроз спој двају специфичних система остваре што бољи резултати.

На скупу су представници Управе истакли да корак ка успешнијем раду предсатвља прошлогодишње именовање за координатора, од стране Патријарха и Светог Архијерејског Синода, свештеника Глигорија Марковића, сталног свештеника у Окружном затвору у Београду и Специјалној затворској болници.

Следећи корак је прецизно дефинисање потребе, с једне стране, и реалних могућности с друге, обају система. Зато је потребно што активније учешће и истицање потреба и текућих проблема и управника завода и затворских свештенослужитеља.

Што се тиче кадрова, односно свештеника, на скупу је истакнуто да рад у затвору свакако не треба да представља нежељену обавезу, него га треба посматрати као неку врсту награде, имајући у виду специфичности ове врсте службе. Наглашено је да је знање и искуство свештеника који имају вишегодишњи „стаж“ од великог значаја за млађе колеге, и може послужити као база за надградњу и  јединствено организован систем у свим установама.

Такође је истакнуто да затворски свештенослужитењи нису „обични“ парохијски свештеници и да је немогуће адекватно одговорити на изазове ако свештеник није свестан да у затвору владају посебне законитости, другачије од оних на парохији. Због тога постоји потреба за дефинисањем „профила“ таквог свештеника. Затворски свештенослужитељ мора да буде стабилна личност од ауторитета и поверења, са развијеним социјалним вештинама. Добар затворски свештенослужитељ мора стално да има на уму различитост окружења у коме служи, пошто се богослужења могу користити за недозвољене активности. Самим тим није пожељно често мењати свештенике који служе у затворима, јер се осуђена лица навикавају на човека и нестанак направљеног контакта захтева поновну изградњу односа и поверења, као и додатно време које је потребно и службеним лицима за успостављање потребне комуникације. Ипак, сувишна блискост и нарушавање дистанце може довести до молби које је тешко одбити. Оно чега такође треба бити свестан јесте да молитвени простори могу бити коришћени за скривање забрањених предмета, па о томе треба добро водити рачуна.

Да би се ово достигло потребно је да свештеник у затвору проводи одређено време, а посета једном недељно или само служење свете Литургије ово не могу да обезбеде. Такође, свештеник који служи у затвору, није свештеник само затворенима, већ и запосленима, који такође значајни део свог живота проведу у затвору.

На скупу је истакнута потреба за снажном подршком архијереја у чијим епархијама се налазе установе за извршење кривичних санкција, свештеницима који служе у затворима, као и при повезивању заједнице изван затвора са лицима која издржавају казну на начин који показује да никакви зидови не могу прекинути Цркву као Тело Христово и да је спасење намењено свима који га желе.

На скупу су имали излагања вишедеценијски затворски свештенослужитељи који су присуствовали овом скупу као званични представници затворских система и Цркава Енглеске и Велса и Украјине.

Високопречасни каноник Роберт Пејн, вишегодишњи помоћник главног капелана Енглеске и Велса, у свом излагању је представио успостављање систематске бриге о лицима лишеним слободе на свим просторима бивших комунистичких земаља, у чему је лично учествовао као представник своје Цркве задужен за међународну сарадњу. Навео је проблеме заједничке свима и истакао да су кључни елементи посвећеност овој посебној служби и стрпљиво грађење система.

Главни капелан Синодског одељења Украјинске Православне Цркве протојереј Виктор Јашченко је приказао развој службе у украјинском пенетрационом систему и нагласио да је трудом, пре свих, свештеника уз подршку локалних архијереја и спремност државних власти за сарадњу, у Украјини од 1999. године до данас у затворима подигнуто 70 храмова и 40 капела за 68 затвора, и да данас сви затвори имају богослужбене просторе и редовно присуство свештеника који су уједно и парохијски свештеници.

Каноник Бил Кејв, свештеник Цркве Енглеске и Велса, подпредседник Међународног удружења затворских свештеника, представио је дух и посвећеност капелана свих Цркава, хришћанских заједница и вера признатих данас у земљама чланицама Савета Европе. Заједничка посвећеност је утемељена на вери да сваки човек као носилац Божје слике има право на спасење ако га затражи.

Скупу су такође присуствовали професори и доценти Правословног богословског факултета Универзитета у Београду.

На крају састанка је наглашено да лица која су лишена слободе свакако представљају болне и гнојне ране на нашем телу и њихово обмотавање завојима без терапије и лечења њих не уклања, само их склања од нашег погледа. Црква остаје место и простор јединственог препорода човека и његове поновне изградње на начин који је немогућ изван Цркве. На овај начин Црква доприноси препороду друштва у ширем контексту.

Узакључцима састанка усвојен је предлог о оснивању стручне радне групе сачињене од лица из праксе обеју институција у оквиру Управе за извршење кривичних санкција, а која би понудила функционална решења оперативних проблема који сада постоје.

СПЦ

Делећи са васцелим српским православним народом, као и са другим православним, па и многим неправославним хришћанима широм света, најдубље молитвено поштовање према личности Светог Владике жичког и охридског Николаја Велимировића, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве осећа обавезу да изрази јавно негодовање поводом непримерене и недобронамерне изјаве надбискупа београдског  г. Станислава Хочевара, дате београдској „Политици“ 28. октобра ове године, којом је себи дао слободу да, по њему познатим мерилима, доведе у питање светост Новог Златоуста, чак поредећи га са кардиналом Степинцем или проглашавајући га за српски еквивалент Степинцу.

За разлику од архиепископа кентерберијског г. Јустина Велблија, који је, заједно са патријархом српским Иринејем, у лондонској катедрали Светог Павла недавно најсвечаније обележио стоту годишњицу Николајевог историјског говора, београдски надбискуп није дужан да познаје светитељев пастирски и духовни рад у Охриду, Битољу и Жичи нити његову многострану међуцрквену делатност. Поготову не морају да га занимају његова богословско-књижевна дела, међу којима постоји и Стослов о љубави и доживљај непријатеља као „суровог пријатеља”, за разлику од Степинца, који је написао да „бизантско Православље” представља „проклетство Европе” и да су Хрвати и Срби, следствено, два неспојива света. Он не мора да зна ни то да је, за разлику од Степинца, свети Николај читав Други светски рат провео у интернацији у Љубостињи, Војловици и на крају у злогласном логору Дахау. Не споримо му ни право да стави под знак питања смисао одлуке поглавара сопствене Цркве, папе Фрање, да се образује Мешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве која треба да одговорно и истинољубиво размотри улогу Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата.

Свети Архијерејски Синод му, међутим, оспорава право да своје залагање за посету папе Фрање Србији заправо користи као ситну монету за поткусуривање у несвесном – а можда и свесном – настојању да поквари односе Српске Православне Цркве са Светом Столицом. У том настојању, уверени смо, неће успети.

За председника Светог Архијерејског Синода
члан епископ бачки Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве

У Дому се налазе угланом покретна лица а мањи број корисника, који не силазе у трпезарију волонтери су обишли по собама, разговарали са њима и поделили воће. Није лако кад стигну године и „изда снага“ и лепа реч, мала пажња и спремност да се саслуша животна прича много значи. Поготову ако неко тугује због губитка најмилијих, посебно сина или ћерке па му је потребна утеха. Увек кажемо да највише може помоћи и утешити Господ и Мајка Божја ако им се обратимо молитвом. Све у Дому је врло уредно и чисто, види се да особље које нас је љубазно примило о свему води рачуна. Већ је било време ручку и волонтери су корисницима који су били у великој трпезарији поделили воће и „Православље“, разговарали и разменили поздраве са људима који су дуже у Дому и које већ познајемо.

Међу њима је и г. Јован Тица кога увек посетимо у његовој кућици, гарсоњери испред које он има малу и веома лепу башту коју с великом љубављу и знањем гаји. Поред цвећа у њој је винова лоза а има и јагода. Далеко од родног Книна из кога је због ратних дејстава избегао и оставио свој дом, пун је оптимизма и поносан на своју децу и њихове породице. И на медаље, две златне и једну сребрну за пикадо и за „Човече не љути се“ које је освојио на такмичењу београдских клубова и домова Геронтолошког центра Београд. Врло је као Далматинац поносан на винову лозу, чокот је из његовог завичаја, која рађа на београдском асфалту. Господин Тица је за нас његове драге госте убрао најлепши грозд, сладак и врло укусан.

Упознали смо и ново лице, Драгомира, одраслог у време богоборног комунизма који није крштен и који би сада желео да се крсти. Рекли смо да ћемо помоћи да оствари ову жељу и да ћемо радо доћи на његово крштење. Проблеми старих су најчешће здравље, усамљеност и сиромаштво. Они су велики и породица, друштво и Црква треба да чине највише што могу да се ови проблеми реше. Али на старост би требало гледати и из јеванђељске перспективе. Како се лично припремити и помоћи другима, старима и немоћнима да могу као свети апостол Павле рећи кад дође тај моменат „Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах“ (2.Тим,4).

Извор: Верско добротворно старатељство

Народна банка Србије и ове  јесени је великом акцијом прикупљања хране у свом колективу показала друштвену одговорност а њен колектив да има слуха за потребе наших најсиромашнијих суграђана и да жели да им помогне. Акцију прикупљања хране под називом „Хуманошћу против глади“ у трајању од 18. до 19. октобра 2016. године успешно је организовало и спровело Одељење за комуникације. Позив „Довољно је да свако од нас донесе по један килограм намерница  да бисмо обезбедили толико потребне оброке за 1.800 корисника“  наишао је на велики одзив запослених у Народној банци Србије. Прикупљена је велика количина намерница потребних за рад Црквене кухиње.

На пунктовима где се прикупљала храна волонтери Верског добротворног старатељства су у сусрету са запосленима могли да виде њихову солидарност и искрену жељу да својим прилозима помогну најугроженијим суграђанима. То су спонтано можда најлепше изразила две службенице рекавши „Сваки пут кад дођете ми смо ту“ и „Важно је да има“.

Представници Народне банке Србије г. Немања Мацут и гђе Тимеа Сомер и Бранкица Кецман су одмах по завршетку акције „Хуманошћу против глади“ 20. октобра 2016. године организовали испоруку прикупљених намерница и посетили ВДС. Корисници Црквене кухиње који су се затекли у дворишту помогли су у истовару  намерница које су допремљене у два комбија.

Јереј Владимир Марковић, секретар Верског добротворног старатељства, захвалио је колективу Народне банке Србије која од почетка подржава рад Црквене кухиње на великој донацији у намерницама. Гостима којима су кроз досадашњу сарадњу у многоме познате активности ВДС-а отац Влада је говорио о структури корисника, о људима с маргине друштва, „без игде ичега“. Рекао је да је нажалост све већи  број људи којима је потребна помоћ како кроз рад Црквене кухиње тако и других ресора ВДС-а. Данас је веома угрожена породица, рекао је отац Влада и ВДС с великим трудом спроводи акцију „Подршка породици“  којом су посебно обухваћене вишедетне породице.

Представници Народне банке Србије ће верујемо пренети  изразе захвалности јереја Владимира Марковића испред Верског добротворног старатељства на великој донацији у намерницама које је прикупио колектив Народне банке Србије и пренети своје утиске о Црквеној кухињи чији рад су својим прилозима чланови колектива помогли.

Овом приликом прикупљене су намирнице у следећим количинама:
• шећер – 165 кг
• Зачин „Ц“ – 68 кг
• Алева паприка – 21 кг
• Пиринач – 149 кг
• Конзерве – 62 кг
• Тестенине – 131 кг
• Остале намирнице – 116 кг

Укупно је прикупљено 712 кг намирница.

Извор: ВДС

Архиепископ кентерберијски је поздравио добродошлицом Патријарха српског и делегацију Српске Православне Цркве у Ламбет Паласу. Архиепископ г. Јустин Велби је позвао Његову Светост г. Иринеја да учини званичну посету Уједињеном Краљевству као израз историјски топлих и снажних односа између Цркве Енглеске и Српске Православне Цркве, који одражавају трајно пријатељство двеју земаља.

Ова посета представља и прилику да се прослави стогодишњица посете Светог владике Николаја Велимировића, првог православног хришћанина који је проповедао с предикаонице Катедралне цркве Светог Павла.

Поздравно слово Архиепископа кентерберијског г. Јустина Велбија Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју

Ваша Светости, велико ми је задовољство и велика част што данас могу да  поздравим добродошлицом Вас и Вашу делегацију у Ламбет Паласу. Дивно сам се осећао кад сам сазнао више о дугој историји пријатељства између Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске. Посебно ми је у свести да се ове године навршава сто година од оног изванредног тренутка када је Свети Николај Велимировић, као млади јеромонах, посетио Енглеску и учинио снажан утисак на толики свет. Можда сад могу навести један посебно моћан одељак из те дубоко надахнуте проповеди. Владика је казао:

„Ја долазим из Србије, из европске 'помрчине'. Нема ни зрачка светла, нема ни једног трага. Сва светлост је отишла од земље на небо, и  небо је једино место одакле светлост долази. Па ипак, ми који смо слаби у свему, снажни смо у вери и нади да ће зора ускоро доћи.“

Сутра увече Ваша Светост ће проповедати у катедрали Светог Павла, а тај повод биће испуњен емоцијама и сећањима. Тада ћемо, далеко од тога да то чинимо први пут, освежити успомене на изванредно гостопримство и Вашу добродошлицу нашој Анликанској заједници у Србији ових последњих стотину година. Овде посебно мислим на мог апокрисара и на редовни пријем Англиканске заједнице поводом божићног богослужења у Патријаршијској капели.

И данас, још једном, Србија се налази на међи Европе, суочавајући се с безбројним десетинама хиљада оних који су протерани помрчином из својих земаља. И што је још трагичније, као и у прошлости, Европа се још није подигла, уједињеним гласом, да удовољи овом изазову, и тако Србија мора да поднесе велики терет - а Православна Црква је поново показала своју приврженост вери.
Међутим, има много више светлости него пре стотину година. Спасоносна светлост Христова обасјава Европу последњих деценија. Под Вашим руковођењем Српска Православна Црква игра велику улогу у назидању верних.

Током Ваше патријарашке службе показали сте се као неуморни заточник мира и стабилности, а дубоку снагу Српске Православне Цркве у молитви и верском  заједништву запазио је и Његово Височанство принц Чарлс. Ваше је ангажовање на делу помирења и у раду на миру Ваше Цркве кроз верску наставу и подучавање хришћана на упознавању своје вере како би били испуњени Светим Духом  - све ово представља надахнуће и изазов нама. Најдубље благодаримо на Вашој посети. Уверен сам да ћемо много научити од Вас и продубити пријатељство у Исусу Христу.

Отпоздрав Патријарха српског г. Иринеја Архиепископу кентерберијском г. Јустину

Ваша Милости, благодарим Вам на овим дивним речима које сте ми упутили. Пре свега, хвала Вам што сте сазвали овај састанак једним дивним поводом, на томе што сте нашли за умесно и исправно да Нас позовете у посету како бисмо продискутовали многа питања која су од значаја за обе наше Цркве и оба народа - и разговарали једни с другима као деца Божја и браћа у Исусу Христу.

Хвала Вам што сте пружили прилику да обележимо један веома важан тренутак из живота јеромонаха Николаја Велимировића, а поводом оне чувене проповеди коју је произнео у катедрали Светог Павла. И, као што Вам је познато, у овој проповеди он спомиње Ћеле-кулу, чудесни споменик саграђан од људских лобања, а налази се у граду Нишу. У граду у којем је цар Константин рођен. У граду у којем сам столовао као Епископ 30 година.

Управо из Ниша прешао сам у Београд, на своју велику тугу. И премда нисам рођен у Нишу, нити пак у његовој околини, заволео сам тај град и  његове житеље, који већ дуже времена преживљавају велике тешкоће, али су одржали веру. То је народ који показује огромну љубав према Цркви, и стога је то народ у коме се осећам као међу својима.

Радује ме и веома сам срећан и почаствован тиме што овде седим с мојом браћом архијерејима, на овом значајном  месту на којем сте Ви, Ваша Милости, домаћин. И не само што сте на челу ове значајне установе, него сте и домаћин свих нас, нашега народа и наше Цркве. Наша Црква има позитиван став према овој веома великој држави с њеном моћном историјом и културом. Управо је Николај Велимировић открио ову величанствену историју и културу нама - Српској Православној Цркви. Волео је он ову земљу и њен народ. Волео је културу овог народа. Волео је многе њене људе, а неки од њих су били веома значајни не само за локалну историју, него и за свеопшту светску културу. Говорим као један од његових следбеника, управо је он скренуо нашу пажњу на Енглеску. Од тада па надаље - а верујем да смо имали људе који су и пре њега, наравно, неговали добре односе са Енглеском - наш народ је неговао веома пријатељске односе, обраћајући се Енглеској, што се посебно пројавило за време Првог светског рата, током којег је Николај држао предавања у Лондону, у Енглеској, и заинтересовао многе лекаре, болничарке и друга лица из овога града и овог народа да нам много помогну за време тог Великог рата.

С посебним поштовањем сећамо се нарочито лекара и болничарки из Вашега народа који су похитали у помоћ дубоко рањеном нашем народу. Тако чинећи, поднели су огромне жртве, а неки од њих положили су свој живот у Србији за Србију. Неке од њих убила је војска Аустро-Угарске, а значајан број њих умрли су од тифуса. И ја бих сад желео да нагласим да су многи од оних који су умрли, управо била лица из редова медицинских тимова. Ово је за свагда везало наш народ за Енглеску.

Данас смо свесни улоге коју је Британија одиграла у Другом светском рату, кад је примила нашу Владу у егзилу - која је једно време боравила у Лондону - као и историјску краљевску кућу. И све ово је пружило дубоке корене у тело наших односа.

Тачно је, морамо рећи, да су у недавном временском периоду наши односи били засењени неким облацима. То је период деведесетих година прошлога века када се, на наше велико изненађење, Енглеска придружила у бомбардовању Србије од чега смо много страдали и имали губитке на многим пољима. Па ипак, ја се веома надам да је ово управо облак који ће ускоро бити одуван неким другим ветром с поља наших односа.

Истински се надам да ће се ова Наша посета одвијати у таквом духу и да ће задржати такво усмерење. То је и разлог зашто смо овде и зашто ћемо разговарати. И ми ћемо, ето, настојати да остварујемо оно што је ум и што је дело Цркве Христове, наиме, изграђиваћемо мир међу народима и, блиско пратећи Ваш сопствени програм, радићемо на миру међу Црквама и, наравно, међу различитим религијама исто тако.

Морамо схватити да смо деца Цркве и, пре свега и изнад свега, деца Божја  - као што су то и други народи који постоје на овој планети. Из овог разлога, дужност нам је да и пред нама самима и пред другима истичемо шта је смисао Јеванђеља Христовог.

У данашње доба, које је засићено збрком и неспокојем, као и злочинима који се чине у свету, потребно је да уносимо нови дух у односе између држава и народа, и истрајемо у настојању да Христов ум улази у овај свет. Управо ту Цркве имају одиграти највећу и најважнију улогу.

Из овог разлога морамо потражити путеве који ће нам омогућити да се блискије приближимо једни другима, да одстранимо оно што нас евентуално дели и чини удаљеним једне од других. Но, истовремено да у нама самима изграђујемо оно што нам је заједничко – а, ваистину, има много заједничког између Вас и нас, као и између нас и римокатолика и, наравно, протестантског света.

На овом темељу треба да градимо наше заједничке односе. Верујем да је то воља Божја и да је то оно што Бог очекује од нас. Из овог разлога треба да будемо служитељи мисије, евангелизације у нашем добу и у нашем свету.

Извор: archbishopofcanterbury.org, превод Информативна служба СПЦ

У пратњи Патријарха српског г. Иринеја биће Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, Епископ источноамерички г. Иринеј, Епископ јегарски г. Јероним, ђакон Владимир Руменић и проф. др Богдан Лубардић.

Његово Блаженство Патријарх Јерусалима и све Палестине г. Теофило III посетио је, у повратку са освећења храма Светог Јована Владимира у Бару, српску престоницу.

Блажењејшег Патријарха г. Теофила III пред храмом Светог Саве на Врачару, у присуству многобројног верног народа, дочекало је свештенство храма предвођено архијерејским намесником протојерејом-ставрофором др Владимиром Вукашиновићем. После свечане доксологије, Блажењејшег је, у име Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, поздравио настојатељ храма Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније.

• Патријарх јерусалимски г. Теофил III: Нашим присуством овде исповедамо истину, љубав и везе које нас повезују преко Крста нашег Господа Исуса Христа (Радио Слово љубве)
• Епископ топлички г. Арсеније: Свети Сава је посебна духовна спона која нас уједињује са Мајком свих Цркава - Јерусалимском Патријаршијом (Радио Слово љубве)

Одговарајући на срдачне поздраве, Његово Блаженство је истакао да су Јерусалимска Патријаршија и наша помесна Црква повезане снажним везама, међу којима је свакако најзначајнија личност првог предстојатеља Српске Цркве - Светог оца нашег Саве.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј придружио се Његовом Блаженству г. Теофилу, приликом обиласка храма Светог Саве, после чега је за драгог и уваженог госта приређена свечана вечера у Светосавском дому, којој је поред пратње Патријарха јерусалимског г. Теофила III присуствовао и представник Пољске Православне Цркве, Архиепископ лублински и холмски Авељ.

СПЦ

Благосиљајући ученике на почетку школске године Преосвећени Владика г. Арсеније је између осталог рекао: -Ми смо се данас овде сабрали да узнесемо бескрвну жртву и да призовемо молитвом благодат Духа Светог за почетак нове школске године не само ђака који похађају веронауку већ свих ђака којима је почела нова школска година. Да призовемо благодат Светог Духа да Дух Свети просвети ум и срца њихова да сву ону науку која им се предаје у школи могу лако и с љубављу да прихвате и да прихвате такође свог Господа својим умом и срцем... Нека би свима вама драги вероучитељи и драга децо и драги родитељи био срећан и благословен почетак нове школске године и да Господ дарује нашој дечици пуно успеха у труду и раду који улажу не би ли стекли нова знања а на корист својих родитеља и своје отаџбине и своје Цркве и на своју личну корист.

Међу многобројном децом били су и ученици основних школа „Др Драган Херцог“ и „Миодраг Матић“ које организују наставу за децу која се лече у београдским болницама, и које волонтери Милосрдне секције ВДС-а редовно посећујују и ученици школе за оштећене слухом „Стефан Дечански“ са којом волонтери сарађују.

И овом приликом по благослову јереја Владимира Марковића секретара Верског добротворног старатељства волонтери Милосрдне секције, Црквене кухиње припремили су за ученике ових школа и њихове наставнике са  вероучитељицама и пратиоце, међу којим је било и неколико родитеља, трпезу љубави која је послужена у порти храма Светог Саве.

Трпеза је постављена на отвореном, сервирана је према расположивој опреми у три „софре“. Благослов богослужења и љубав свих који су припремили трпезу и организовали долазак деце испунио је све радошћу. Трпеза је почела по благослову свештеника а молитву Оче наш прочитао  је Дејан ученик ОШ „Др Драган Херцог“. Ручак је протекао уз шалу у ведром расположењу. Пасуљ из Црквене кухиње је, као и увек добио одличну оцену.

На трпезу љубави су сви добродошли па је и на овој трпези тако било. Четри младе Кинескиње које су се затекле у порти Храма разгледајући га приметиле су наш скуп, заинтересовале се за њега и прихватиле наш позив да се придруже. Импровизован је помоћни сто и послужен посни пасуљ и уштипци. Девојке сарађују на катедрама за кинески језик Универзитта у Београду и Новом Саду и предају студентима кинески језик као волонтери. Студенткиње су и стипендисти секретаријата Владе НРК који се бави развојем и ширењем кинеског језика и културе. Деци је њихов долазак био интересантан и прилика да се фотографишу а девојкама радост због указаног гостопримства. Верујемо да су се осећале као код куће и самоиницијативно су саме распремиле импровизовани сто.

Долазак друге групе волонтера Милосрдне секције ВДС-а који су после посете Специјалној болници „Рудо“ дошли у порту Храма да виде да ли би требало нешто да помогну заинтересоваио је кинеске гошће за волонтерски рад у Верском добротворном старатељству. Прихватиле су позив да се поново сретнемо и боље упознамо.

Благодаримо Гоподу који нас је ове недеље окупио на молитвено сабрање тако важно за децу, њихове родитеље, вероучитеље, школу и Цркву. Благодаримо и што нас је  окупио на трпези љубави да бригом једних за друге прослављамо Бога јер као што је Господ рекао „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом.“(Јн:13,35).

Извор: ВДС

Патријарх је благословио дан када наша деца ступају у школу и поручио да образовање значи стицање образа, части, достојанства и поштења, да то науче и знају од малих ногу како би сутра када постану одрасли људи и када буду заузели одговорне положаје у друштву били онакви какве их Господ жели и онакви какве их народ жели. - „Да послуже Богу пре свега и своме народу. Нека их Господ благослови и да мудрост Божанску и благодат Божију да успевају у свему добром, честитом и племенитом“ - благословио је Свјатијејши Патријарх српски.

Патријарх је истакао да се код нас православних, не само код нашег народа , пре свакога посла а поготово пред важније послове чини молитва Господу, да нам Господ да благодат, мудрост и знање за оно што нам је потребно у нашем животу.

„То и ми чинимо призивајући благодат Духа Светога, да Дух Свети обасја мудрост и разум наших школских ученика, да сазнају и упознају све оно што је битно и важно у нашим животима. Да упознају онога који је овај свет створио, који овај свет одржава, и који нам је даровао све оно што нам је потребно за наш живот“.

Свјатијејши је подсетио да све оно што видимо и што нас окружује, није створио нико од нас нити било ко други – „већ онај који је створио и све нас, даровао нам живот и све оно што је потребно нашем животу. Тој истини великој нас учи Црква наша. Тој истини нас учи Свето Јеванђеље“ – казао је Патријарх Иринеј.

Његова Светост подсећа на нашег великог научника Михајла Пупина, који је од детињства био сав испуњен благодаћу Духа Светога, истичући да је Пупин иако млад и неискусан у животним приликама, у свему видео присуство Божије, а нарочито је поштовао и молио се Светоме Сави, и у свакој прилици, не само као дете и млад човек него и касније као прослављени научник, увек је спомињао име Светога Саве и истицао његову заслугу за оно што он јесте.

 

    

 

- „Михајло Пупин био је сав испуњен вером, испуњен Јеванђељском истином, а његова честита мајка Пелагија је, иако неписмена, знала цео псалтир напамет, и са мудрошћу псалтира она је учила, саветовала и васпитавала свога сина Михајла. Ето, то је диван пример нашој деци да се угледају на њега, јер се он много трудио и од свега је био најжеднији и најгладнији знања“ рекао је Патријарх и додао: „Нека се и наша драга деца угледају на Михајла Пупина и на друге великане, не само наше него и из других народа, који су дубоко веровали у Бога, који су били одани вери својој, и којима је Господ открио велике тајне, а наша нас Црква позива да упознамо тајне нашега живота и света у коме живимо, и да на тај начин у свему видимо онога који је присутан у свему – створитеља и спаситеља нашега Христа“ – поручио је Патријарх и благословио:

- „Нека Господ просвети ум наше деце, нека их обасја, нека помогне нашој деци да сазнају да је без вере немогуће свет упознати, нити смисао нашега живота. Да их Господ просвети у вери, јер када веру имамо – онда имамо Господа са собом, а када Господа имамо – онда имамо све оно што нам је потребно овде и за читав наш живот и нашу будућност“ – поручио је Патријарх.

Телевизија Храм

05 / 09 / 2016

Телевизија Храм

01 / 09 / 2016

Нажалост, нису обезбеђени уџбеници за децу првог и другог разреда. Верско добротворно старатељство позива родитеље да преузму уџбенике за своју децу у просторијама Верског добротворног старатељства у улици Француској број 31 на првом спрату почев од 2. септембра 2016. у времену од 8 до 14 часова сваким радним даном док постоје залихе уџбеника. Родитељи су обавезни да понесу копију извода из матичне књиге рођених за дете или децу за коју су им потребни уџбеници, као и списак уџбеника који је њихова школа одобрила.

Извор: Верско добротворно старатељство

Уговор о донацији потписан је у Председништву Србије између Друштва за подизање Храма Светог Саве на Врачару, „Гаспром њефта“ и организације „Московски међународни фонд за пружање помоћи УНЕСКО“.

Потписали су га председник Србије Томислав Николић и патријарх Иринеј испред Друштва, Александар Дибаљ испред „Гаспром њефта“ и Манана Валентиновна Попова у име Фонда.

Председник Николић је захвалио председнику Русије Владимиру Путину јер је омогућио да идеја о украшавању куполе буде спроведена у дело.

„Ово је братска, пријатељска, хришћанска помоћ“, рекао је Николић наводећи да та помоћ долази „као киша која падне када је најпотребнија“.

Потписивање споразума за осликавање Николић је оценио као израз историјских и свеобухватних веза са Русијом, додајући да ће Храм бити место где се може наћи мир и спокој у тешким временима, а да ће купола вечито спајати српски и руски народ.

Он је додао да је конкурс за реализацију тог пројекта био општи и да су у комисији били професори и уметници из Србије.

Амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин изразио је наду да ће осликавање бити завршено до краја следеће године захваљујући помоћи руске компаније „Гаспром њефт“ од четири милиона евра.

„Надамо се да ће основни радови на осликавању целог Храма бити завршени до 2019. године када СПЦ обележава 800 годиона аутокефалности“, рекао је Чепурин и додао да ће храм који је постао симбол Београда постати симбол пријатељства и узајамне подршке Србије и Русије.

Обилазак Храма Светог Саве

Патријарх Иринеј је подсетио да је Храм место у коме се сједињује цео српски народ у отаџбини, али и они који су се силом прилика нашли у другим државама.

Он је рекао да је СПЦ дубоко захвална братској, осдносно сестринској Руској цркви са патријархом Кирилом на челу, и додао да ће Храм представљати сви лепоту како својим стилом, иконама и мозаиком целог православља.

„Без обзира на то шта други мислили и покушавали да раздвоје два народа, неће у томе успети, јер нас сједињују односи из прошлости који се цементирају осликавањем Храма Светог Саве“, рекао је патријарх Иринеј.

Николић, Иринеј, Чепурин обишли Храм Светог Саве

Председник Србије Томислав Николић, патријарх српски Иринеј и председник Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије Иларион обишли су данас Храм Светог Саве, где су упознати са досадашњим, али и будућим радовима у храму на Врачару.

Председник Србије, патријарх и представници донатора дочекани су црквеним звонима, а на улазу у Храм поздравили су их свештеници Храма Светог Саве, које је предводио владика топлички Арсеније, уз погачу и со коју су им послужила деца у народној ношњи.

Њих је кроз Храм провео протомајстор Храма Војислав Миловановић.

“Унутрашње украшавање храма ствара молитвени амбијент који свака црква и овај храм и треба да испуни. Самим тим радовима очекујемо да се створи молитвени амбијент и да храм има своју пуну сврху и смисао“, рекао је Миловановић.

У делегацији која је посетила Храм били су и представници „Гаспром њефта“, Друштва за подизање Храма Светог Саве на Врачару, амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин, владика Амфилохије…

http://www.mitropolija.com/pocinje-oslikavanje-kupole-na-hramu-svetog-save-u-beogradu/

На празник Успенија Свете Ане, 7. августа/ 25. јула Лета Господњег 2016., Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду и обавио хиротонију Епископа Митрополије аустралијско-новозеландске мр Силуана (Мракића).

Првојерарху Српске Цркве саслуживао је двадесет један архијереј и мноштво свештенства и свештеномонаштва, што је, уз појање Првог београдског певачког друштва и молитвено учешће бројних верника, свечани чин хиротоније учинило величанственим.

Епископа Силуана (Мракића) пастирска служба одводи у територијално најудаљенију, али духом матици веома блиску, епархију наше помесне Цркве, чије је седиште град Сиднеј у коме је, крај благочестивих родитеља Вељка и Јање Мракић, отпочео свој живот у вери предака. Управо ту збио се и сусрет са духовним му оцем, тадашњим Епископом аустралијско-новозеландским, данас ваљевским г. Милутином. Након школовања и свеколиког духовног узрастања на Цетињу, у Београду, Москви и Епархији ваљевској, крај новопросијавших светитеља Српске Православне Цркве владике Николаја и аве Јустина, Божјим промислом и одлуком Светог Архијерејског Сабора, владика Силуан отпочеће ове јесени апостолско служење у Цркви у земљи у којој се родио.

-Одлазите у најудаљенију епархију. Али, тамошњи народ, иако телесно живи далеко, у срцу носи своју веру, љубав, отаџбину и своје дивне обичаје. Света Црква Вас шаље на најузвишенију службу која тражи много труда, жртве и љубави. Света Црква се нада да ћете оправдати очекивања... Ви сте млади, недостаје Вам искуство. Али, све ће то вера и љубав према Цркви и свом народу  надокнадити. Надамо се да ће љубав и жртва бити најбољи доказ да у нама постоји оно што карактерише веру апостолску. Ваш највећи задатак биће да утврдите и сачувате веру у том народу, поручио је патријарх Иринеј епископу Силуану у беседи након свечаности у Саборној цркви у Београду.

Уручивши архијерејски жезал владики Силуану, Свјатјејши је позвао верни народ да узноси молитве Господу да га чува и води на његовом пастирском путу.

У свом обраћању учесницима сабрања, епископ Силуан заблагодарио је Господу и светом архијерејском Сабору на указаној части да понесе благодатни епископски крст. У осврту на свој животни пут, он је нарочито истакао улогу Епископа ваљевског г. Милутина, свог духовног оца и узора, крај ког је много тога научио. Свестан изазова које носи служба на „петом континенту“, владика Силуан је поручио да ће, уз Божју помоћ, учинити све за духовну добробит верног народа на простору са ког је потекао.

На крају литургијског сабрања, епископ Силуан даривао је верни народ иконицама свог небеског покровитеља Светог Силуана Атонског. Свечаност је завршена трпезом љубави у хотелу „Палас“.

Ј. Ј.

чин наречења изабраног Епископа аустралијско-новозеландског, архимандрита Силуана

СПЦ