Ево нас и ове године пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се данас у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили анђели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16).

Како нам о догађају Рођења Христовог, које је, по светим Оцима, веће чудо и од самога стварања света, сведоче свети јеванђелисти, очевици и слуге Речи (Лк. 1, 2)? Свети апостол Матеј у своме Јеванђељу пише својим сународницима Јудејима, желећи да им на основу старозаветних пророштава посведочи да Исус Назарећанин јесте Христос или Месија, Помазаник Божији, Спаситељ света (Пс. 138; Ис. 7, 14). Због тога он своје Јеванђеље почиње родословом Господа Исуса Христа (Мт. 1, 1-17), наглашавајући тиме Његову реалну људску природу. Он у свом родослову помиње централне личности Старог Завета, посебно истичући Авраама и цара Давида, јер се за њих везивало највише пророштава о доласку Месије, која су остварена Рођењем Христовим у Витлејему јудејском (Мт. 2, 5–6). Први део Матејевог Јеванђеља нам, дакле, громко каже: Бог је постао реалан човек, ради нас и ради нашег спасења (Мт. 1, 2), а у другом делу свога родослова Матеј говори да Месија јесте Богочовек, да је Његово Рођење натприродно, од Духа Светога и Марије Дјеве (Мт. 1, 20). Узевши на себе реалну људску природу, Христос постаје један од нас (Јн. 1, 14), остајући при томе оно што је од вечности био – Син Божији и Друго Лице Свете Тројице. Ово би, у најкраћем, била благовест јеванђелиста Матеја, благовест о спасењу свих народа вером у Исуса Христа (Гал. 2, 16).

Свети апостол Лука нам у свом Јеванђељу, које је упутио свом ученику благочестивом Теофилу (Лк. 1, 3), а затим и свакој богољубивој души, даје историјски оквир Рођења Христовог. Он апологетским сведочењем разуверава све скептике и неверујуће, који су покушавали Господа Христа да прогласе легендом и непостојећом личношћу, и уверава их да је Христос реална историјска Личност и Месија. Као историчар, Лука наводи да се Рођење Христово догодило у време римског ћесара Августа, који је владао од 27. године пре Христа до 14. године по Христу, а за време првог општег пописа становништва током Киринове управе Сиријом (Лк. 2, 2), што су историјске чињенице које не пориче ни егзактна наука. Допуњујући Матеја, јеванђелист Лука о Рођењу Христовом пише не само Јудејима него и свим народима на земљи (Лк. 2, 29-32). Лука у своме родослову наглашава да Христос јесте Спаситељ, Нови Адам, Глава и духовни родоначелник Новог Израиља, благословеног Царства Оца и Сина и Светога Духа (Лк. 3, 21–23), чиме указује на литургијску димензију овога празника.

Да додамо укратко, као круну и печат, сведочанство светог јеванђелиста Јована Богослова о Рођењу Христовом. Овај љубљени ученик и апостол Христов додаје Матеју и Луки своје Протојеванђеље. У њему он благовести да је Христос предвечни Син Божији, Реч Божја, Логос кроз Кога је све постало (Јн. 1, 1–3) и Који је као светлост дошао у овај свет (Јн. 1, 5) да нам објави Нови и вечни Завет Бога и човека: „Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа” (Јн. 1, 17; Рим. 10, 4).

Драга браћо и сестре, то што су јеванђелисти посведочили, апостоли и свети Оци утврдили, то и ми вама сведочимо данас, на Божић, јер је „Христос исти данас, јуче и довека” (Јевр. 13, 8). Зато вас из пастирске бриге и љубави позивамо да сви заједно узмемо учешћа у божићном празновању, да оставимо свакодневне бриге, да принесемо своје дарове Богомладенцу Христу – духовно злато, тамјан и смирну, а то значи нашу веру, наду и љубав – и да се сусретнемо са Богом и ближњима. Свети Јован Златоуст је Божић назвао кореном свих хришћанских празника јер нам је у Божићу обећано, на неки тајанствени и благодатни начин унапред даровано, и Сретење, и Крштење, и Преображење, али и Крст и Васкрсење Христово. Зато је наш народ говорио: „Без Бога ни преко прага“ и „нема веће славе од Божића”, јер је у Божићу предокушао Тајну Бога и свенародног спасења у Цркви Христовој.

Српски народ је народ Божића, део Народа Божјег или свега рода хришћанскога. Он је и народ Светога Саве, народ светог цара Лазара Косовског и свих осталих мученика и новомученика, који у зла времена пострадаше, као витлејемска деца (Лк. 2, 16), за истину и правду Божију. Њихове жртве се сећамо и молимо их да нас у небеском Витлејему помињу у својим светим молитвама, да бисмо били достојни својих светих предака, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле.

Божић нам открива циљ и смисао нашег живота на земљи. Речено светоотачким језиком, Бог постаје човек да бисмо се ми људи обожили, да бисмо постали „богови по благодати” испунивши своје биће пуноћом божанске благодати. То није хришћански максимализам нити антрополошка утопија. То је реалност живота у Христу. То је духовна реалност која је дар Божића. Не дозволимо зато да нас ишта од овога света, света који у злу лежи (1. Јн. 5, 19), одвоји од љубави Божије, откривене у Христу Исусу, Господу нашем (Рим. 8, 35)! Пуноћа ове љубави је у Рођењу Христовом. Зато Божић заиста јесте „дан који створи Господ да се радујемо и веселимо у њему” (Пс. 118, 24).

Божић нам указује и на светињу људског живота. Овај Празник нас позива на обожење, а не на уништење, на служење животу, не само биолошком већ и вечном, а не на робовање смрти. Свети старац Силуан Атонски се трудио да у животу не погази ни црва, ни мрава, ни цвет, ни најмањи стручак траве. Свему је од Бога дарован живот, а посебно људском бићу, које је у Христу икона Бога Живога (2. Кор. 4, 4). Божић нам оснажује и враћа библијски благослов: „Рађајте се и множите и напуните земљу!” (1. Мојс. 1, 22). Дај Боже да овај благослов постане мера живота српског народа и свих народа на земљи, јер би на тај начин пакао братоубиства и чедоморства био замењен рајским миром и пуноћом живота. Нека од овог Божића оживи Србија и нека наше породице испуни радост и дечија игра! Свето Јеванђеље нас управо и подсећа на то да, ако се не обратимо и не постанемо безазлени као деца, нећемо ући у Царство небеско (Мт. 18, 3). Зато је Божић празник и наше деце, празник младости и вечне будућности.

У ове благословене божићне дане молимо се Господу, Цару мира (Јевр. 7, 2), да угаси непријатељства међу народима, да спасе људе Своје широм света и да буде милостив свима нама. Нека овај Божић призове у заједницу све оне који су се на било који начин одвојили од Цркве Бога Живога! Нека нестану јереси и расколи, да би сви људи, са страхом Божијим, вером и љубављу, приступили јединству и животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве! За то јединство се и Сâм Господ молио у Својој првосвештеничкој молитви речима: „Да сви једно буду” (Јн. 17, 21).

Поздрављамо божићним поздравом сву нашу духовну децу у Отаџбини и расејању и позивамо их да живе у међусобној братској љубави, у љубави Божића. Посебно се молимо за распето Косово и Метохију, нашу духовну и националну колевку, коју је велики Његош назвао „грдним судилиштем”. Док је Срба, биће и Косова! Косово је душа Србинова! Зато ће Косово и Метохија бити и остати наша земља, јер су ту наша Голгота и наш Јерусалим. Нека би Бог, Једини Човекољубац, подарио мир и благослов свему народу Свом и, по речима светог Силуана Атонског, даровао да Га сви народи на земљи познају Духом Светим, у чудесној светлости Божића!

Мир Божји, Христос се роди!
Ваистину се роди!
Благословена нова 2017. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2016.

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца, чудесно Рођеног од Духа Светог и Марије Дјеве ради нас и ради нашега спасења:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ аустралијско-новозеландски СИЛУАН

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ бивши нишки ЈОВАН

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски КИРИЛО

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД

Англиканска заједница Пресвете Богородице у Београду, која иначе има редовна богослужења у капели у Вишеградској улици, традиционално и ове године је богослужбено прославила Божић у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог, у навечерју празника, 24. децембра 2016. године.

Богослужење је предводио пречасни свештеник Робин Фокс уз појање верника, међу којима су се налазили г. Мајкл Девепорт, шеф делегације Европске уније у Србији, чланови дипломатских представништва у Београду, као и поједини припадници Лутеранске Цркве.

У име Његове Светости Патријарха српског Иринеја, свечаној Божићној миси присуствовао је Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског.

Богослужењу су присуствовали и протођакони Радомир Ракић, уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, и Стеван Рапајић, секретар Епархијског црквеног суда, као и ђакони Александар Прашчевић, службеник Светог Архијерејског Синода у Одељењу за међуцрквене послове, и Драган Танасијевић, званични фотографа Информативне службе.

Богослужењу је присуствовао и проф. др Богдан Лубардић, члан Међународне комисије за англиканско-православни теолошки дијалог.

После поздравног говора англиканског свештеника Робина Фокса, који је захвалио Његовој Светости Патријарху на благослову да и овде године богослужи у капели Светог Симеона,  присутнима се обратио Преосвећени Епископ г. Арсеније:

-Велечасни оче Робине, Ваше Ексленције, драга браћо и сестре, искрено и од свег срца се радујемо што имамо прилику да вас, припаднике драге нам Цркве Енглеске, опет видимо на свечаном богослужењу уочи празника Рођења Сина Божјега по грегоријанском календару у Патријаршијској капели, седишту Српске Православне Цркве, чија је историја исписана трудом и жртвом великих делатеља, који су своју љубав према Богу и роду своме посведочили конкретним делима.

Исто тако, радујемо се што односи наших Цркава нису ограничени само речима братске подршке, него су посведочени добрим делима, како у тешким, тако и у тренутцима радости као што је данашњи дан, а све по заповести Господа нашег Исуса Христа: „Љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн. 13, 34-35).

Плод наших братских хришћанских односа је ова племенита, вишедеценијска традиција коју негујемо, јер нам је остављена у аманет од наших предака, који су током Првог светског рата били сведоци љубави англиканског свештенства које им је уступило богослужбене просторе у Британији, што им је омогућило наставак ратом прекинутог рада православне богословије на колеџу код Оксфорда, где се школовао Свети ава Јустин Ћелијски, и што је нашем клиру у Британији штампало богослужбене књиге. Свештенство ваше Цркве је позвало Светог владику Николаја Охридског и Жичког да проповеда у великој катедрали Светог Павла у Лондону на Видовдан 1916. године, а ове године, поводом стогодишњице овог догађаја, у истој катедрали је беседио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

Окупљени данас у овом светом месту помолимо се Богомладенцу Христу да нас благослови даровима и умножењем истинске љубави и сетимо се речи Светог апостола Павла који нас поучава да „у братољубљу будите једни према другима нежни“ (Рим. 12, 10).

У име Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја и у своје лично име најсрдачније вам честитам овај велики хришћански празник са жељом да га молитвено прославите и проведете у најлепшем празничном расположењу са вашим најмилијима. Христос се роди!

Информативна служба Српске Православне Цркве
честита празник Рођења Богомладенца верницима и свештенству хришћанских Цркава који Божић славе по грегоријанском календару.

МИР БОЖЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

http://www.spc.rs/sr

Света Литургија ће бити служена у недељу, 25. децембра 2016. године са почетком у 8 часова. Истог дана у 17 часова биће служена света тајна јелеосвећења уз учешће седам свештеника и неколико ђакона. Потребно је понети уља и брашна ради освећења, као и списак имена оних који ће бити поменути на молитви за телесно и духовно здравље.

До храма Светог Илије у Миријеву (ул. Витезова Карађорђеве звезде бр. 61, тел: 011/3433-332) иду следеће линије градског саобраћаја: 25п, 27, 46 и 74. Ближе информације на телефон 064/800-1853 (јереј Борислав Петрић).

Управа храма Светог Илије у Миријеву

Наиме, у петак, 16. децембра 2016. године, пред празник Светог Николаја, Архиепископа Мирликијског Чудотворца, у дворишту зграде Верског добротворног старатељства у Француској улици број 31, организована је подела „Никољданских пакета“ вишедетним породицама. Првог дана уручена су 33 пакета за исти број породица које броје, поред одраслих, 177 деце.

Пакети су се састојали од џака брашна од 25 кг, 10 литара јестивог уља, 5 кг кристал (ситног) шећера, 20 сардина, 10 килограма детерџента за веш, 1 литар шампона, 6 сапуна и пакети школског прибора. У расподели су поред запослених у ВДС-у, учешћа узели и сами родитељи и неколико волонтера.

Овом акцијом су обухваћене породице из Београда и ближе околине. До краја ове недеље биће послати и пакети за још 6 породица ван Архиепископије београдско-карловачке, тако да ће број породица којима су пакети уручени достићи бројку од 39, а број деце у тим породицама ће прећи 200.

Свети Никола се потрудио да вишедетним породицама о којима се делимично стара и Верско добротворно старатељство, током предстојећих празника не мањка основних животних намирница. Како он не заборавља нас, тако и ми не би требали да заборављамо њега већ би требало да му умножимо благодарствене молитве са вером да ће их лично узнети за нас пред престолом Божијим.

Господе слава ти и хвала на свему, на светитељима које нам шаљеш да се Тебе и Твоје милости увек сећамо.

Извор: ВДС

Крипта храма Светог Саве има намену да се у њој поред литургијског живота одржавају духовне и културне свечаности. Крипта је била место где су се токм ове године одржали многобројни концерти, изложбе, промоције, филмови и монодраме.

Једна од таквих свечансти је и духовни концерт одржан поводом 80 година постојања Световаведењског манастира из Београда, а учесници који су обрадовали публику својим наступом били су Дечји хор Растко при храму Светог Саве у Београду којим предано диригује гђица Јелена Јеж, ученици Богословије Свети Сава из Београда, интерпретаторка православне духовне музике гђа Дивна Љубојевић и хор Мелоди, г. Бранислава Подрумац и монахиња Теодора (Васић), намесница манастира Ваведење, мушки октет Свети Сава чији је диригент проф. мр Предраг Миодраг.

Учеснике програма и све присутне у препуној крипти Храма, у име настојатеља Светосавског храма епископа Арсенија, поздравио је јереј Иван Штрбачки, парох при храму Светог Саве. Гђица Јелена Јеж је сјајним наступом са Светосавским дечјим хором Растко и професионалним вођењем програма свечаности, умећем стеченим вишегодишњим искуством водитеља на Радију Слово љубве, оставила посебан утисак. Наратор је био прослављени млади глумац Виктор Савић. Концерт је одржан под покровитељством ТВ Храм која је несвакидашњи јубилеј 80-годишњег постојања Световаведењске обитељи забележила и видео записом.

У крипти је изложена и поставка фотографија манастира Ваведења Богородице (опшириније овде).

На крају концерта, мати Теодора (Васић), намесница манастира Ваведењa, у име Високопреподобне Игуманије Анастасије и сестринства манастира Ваведења, захвалила је Пресвећеном Епископу топличком г. Арсенију, свештенству, монаштву и сабраном народу.

Извор: Манастир Ваведење

Његова Светост је срдачном добродошлицом поздравио директоре основних и средњих школа који су ове, једанаесте, године по реду како се организује пријем за њих, дошли у највећем броју. -Ово заиста посебан дан. Радостан сам због данашњег сусрета, поручио је патријарх Иринеј којиј је похвалио трудољубивост запослених у просвети и говорио о важности верске наставе и решавања статуса вероучитеља. Патријарх је изразио жељу да сарадња буде још тешња како би се унапредила веронаука у школама.

Поздравно слово произнео је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Проф. Сандо је казао да у 186 београдских основних и средњих школа ради око 270 вероучитеља и да су својим прегалаштвом задобили поверење колектива и директора, па су тако данас вероучитељи у неколико школа и помоћници директора и разредне старешине. -Сви недостаци и проблеми решавају се уз обострано велико разумевање, казао је протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо.

На ова питања се надовезао и министар просвете, науке и технолошког развоја г. Младен Шарчевић, који је и обећао да ће се сва питања везана за статус вероучитеља решавати у ходу и према приликама и законским могућностима.

У име свих директора обратила се гђа Сузана Спасојевић, директор Основне школе „Милан Ђ. Милићевић“ која је заблагодарила на овом окупљању и казала да је веронаука добро дошла у школе, да има своје видне резултате и да децу учвршћује и у образовању, али и у моралним начелима.

Данашњем пријему присуствовали су Преосвећени Епископ топлички г. Арсеније, викар Патријарха српског; протојереј-ставрофор Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду; директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић; директор Завода за за унапређење просвете наставе и и наставних средстава проф. др Зоран Аврамовић; протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; прота Мирослав Чолаковић, секретар Епархијског управног одбора Архиепископије; мр Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије; као и чланови Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке.

Свјатјејши Патријарх је као добри домаћин уручио директорима пригодне дарове.
Свечани пријем је увеличао  појањем хор Богословије Светог Саве из Београда, под управом мр Бранка Тадића, професора.

З.Зец

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. децембра 2016. године, на празник Светог Андреја Првозваног, поводом крсне славе Краљевске породице Карађорђевић, свету архијерејску Литургију у Краљевској капели Светог Андреја Првозваног при Белом двору у Београду.

У молитвеном присуству престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорћевић и Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија, шумадијског Јована, врањског Пахомија и браничевског Игњатија, Патријарху српском су саслуживали протојереји-ставрофори Владимир Вукашиновић и Владан Перишић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Игор Давидовић. Појао је Мушки октет Богословије Светог Саве у Београду под диригентском управом проф. Драгана Тадића.

Патријарх је преломио славски колач и честитао престолонаследнику Александру и члановима Краљевске породице крсну славу. Престолонаследник Александар се обратио присутнима речима: -Хвала вам што сте данас овде да заједно прославимо славу моје породице. Ваша Светости, хвала на светој Литургији и части што сте данас овде са нама. Хвала представницима других верских заједница што су дошли на нашу славу. Овај благи дан проведите у спокоју и здрављу, желим вам срећне Божићне и новогодишње празнике.

Славском ручку присуствовали су, поред Патријарха и архијереја Српске Православне Цркве, реис-ул-улема Сеад еф. Насуфовић, муфтија еф. Мустафа Јусуфспахић, саветник премијера Србије г. Владимир Божовић, директор Ураве за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и чланови саветодавних тела Круне.

СПЦ

Модератор трибине био је Сергеј Беук, који је најпре поздравио присутне и представио предаваче, и изразивши задовољство због тога што је ова трибина привукла бројну публику, обећао да ће убудуће трибине на религиолошке теме у Дому омладине бити одржаване у већем простору, који би могао да прими већи број људи – будући да је сала Клуба Дома омладине овом приликом била препуна, да су све столице биле заузете и да је велики број људи стајао, а да није био ни мали број оних који нису успели да уђу у салу већ су трибину пратили из хола.

Уводно излагање, о схватању душе у хришћанству, одржао је презвитер доц. др Александар Ђаковац. Он је своје обраћање започео кратким приказом схватања душе у антици, посебно код старих Грка. Наиме, према његовим речима, у најстаријем периоду јелинске мисли, нпр. у Хомеровским списима, нејасна је представа о души: она се схвата као сенка човека, као нека врста алтер ега, дајмон… Код старих Латина било је слично – овом схватању одговарала је старолатинска представа о генију.

Међутим, како је рекао отац Александар, код орфичара и питагорејаца, и касније код Платона (427–347 пре Христа), јављају се другачија виђења, и душа се схвата као неки посебни ентитет, као нешто ваздушасто, нешто што сапостоји са телом… Претрчавајући кроз векове и учења, отац Александар се осврнуо на Стари Завет и библијске представе о души. Појам нефеш – старозаветни израз који се уобичајено преводи као душа, према старозаветним текстуалним сведочанствима није посебан ентитет, који би нпр. напуштао тело, већ пре потпуни човек, личност. Но јелинска мисао извршила је утицај на семитску – а могуће је да то није био једносмерни утицај, већ да се дешавало и обрнуто. Можда се већ у раним библијским текстовима налазе сведочанства одређених грчких утицаја – отац Александар је као илустрацију навео случај са Ендорском врачаром која је призвала Самуиловог духа; у познијој старозаветној литератури (насталој од 5. века пре Христа, нарочито у другоканонским књигама) јаснији су и извеснији упливи грчке мисли.

У семитској мисли, шеол, место на ком обитавају душе после смрти, схватан је као место прашине, на ком леже кости, где су мртви, односно схватан је као гроб. Концепт загробног живота и награде/казне у старојеврејској мисли није био разрађен: добро и зло добијају се у овом животу, као нпр. код Јова: награде и казне долазиле су човеку у овом животу, не у загробном.

Насупрот овом семитском гледишту, с друге стране, учење о души као посебном нематеријалном ентитету код старих Грка било је општеприхваћено, а негирали су га једино атеисти. У време настанка хришћанства у јелинистичком свету постојао је такорећи консензус по питању постојања душе и по питању њене бесмртности.

Међутим, код најстаријих црквених отаца, који су начелно прихватали јелинско учење о души, додуше са извесним ограничењима, било је значајних отклона од јелинистичких схватања. Тако је Свети Иринеј Лионски (c. 140–202) начелно прихватао тада уобичајено гледиште да је душа бесмртна, али је додао значајну примедбу: да душа није бесмртна по себи већ по благодати, односно по дару Божјем. Свети Јустин Философ (c. 105–165) и Татијан Сирац (c. 120–180) имали су слична схватања. Свети Макарије Велики (300–391) је још експлицитније изразио ово схватање.

Међутим, поред оваквог разумевања, постојала је међу црквеним оцима и писцима и другачија концепција, која је била резултат отворенијег усвајања јелинистичких гледишта науштрб библијских. Најкарактеристичнији представник оваквог приступа био је Ориген (185–254), који је прихватио новоплатонизам. Према његовом учењу нематеријалне душе претпостоје, а у паду добијају материјална тела: кроз познање, душе могу поново да се уздигну и ослободе твари како би се вратиле Богу. Оци су његово схватање одбацили, посебно учење о преегзистенцији душа.

Но, током процеса интеракције јелинизма и хришћанства, хришћани су усвојили јелински космолошко-антрополошки концепт који је укључивао учење о бесмртности душе. На различите начине и са различитим успехом хришћански богослови су покушавали да овај концепт прилагоде хришћанском схватању Бога, света и човека. Ово прилагођавање није било лако и једноставно, пошто је јелинско схватање душе било утемељено на онтолошким претпоставкама космологије и антропологије које су се битно разликовале од хришћанских.

Није био лак егзегетски задатак да се Свето Писмо, настало у оквиру семитске традиције, које је баштинило сасвим другачију онтологију, интерпретацијом усклади са кључним јелинским концепцијама а да се истовремено не разоре темељне откривењске истине, попут оне о апсолутној онтолошкој разлици тварног и нетварног.

Резултат напора хришћанских богослова су два различита приступа овој проблематици. Према првом, распрострањенијем, помирљивијем према јелинским схватањима, душа је посебан ентитет који сапостоји са телом, а који се у тренутку смрти одваја од тела, и према неким ауторима на неки начин наставља своје постојање и после смрти тела. Према другом приступу, слабије заступљеном – а некада парадоксално заступљеном и код истих оних аутора који прихватају прво гледиште, сматра се да је душа оно што ми данас називамо личност, сопство, селф… сами човек. Не постоји оштра граница између ова два учења, она се кроз историју хришћанске мисли преплићу и сусрећу, чак и код истих аутора, нпр. код Светог Максима Исповедника (581–662), који истовремено баштини и једну и другу традицију. Све ово проблематику поимања појма душе у хришћанству чини врло сложеном и захтевном, те није лако поједноставити и укратко изложити хришћански концепт душе.

На излагање оца Александра надовезао се др Техран Халиловић, који је говорио о схватању душе у исламу. Према његовим речима, у исламу постоје, условно речено, три главне научне дисциплине које се баве науком о души: калам (што је, како је рекао, назив дисциплине која се обично преводи термином теологија, мада би тачнији превод био апологетика), филозофија и суфизам. Халиловић се фокусирао на учења исламских филозофа.

Исламска наука о души није пука психологија: она се не бави стањима душе и њеним животом, већ њеним пореклом, надматеријалношћу и вечношћу.

Исламски мислиоци позивају се на курански текст и друга исламска предања. Али се ослањају и на филозофске увиде. Тако је за исламско учење врло значајан мислилац Ибн Сина (Авицена, 980–1037), који је са Аристотелом (384–322 пре Хр.) донекле сагласан у томе да је душа савршенство тела, функционалност тела… Но, према учењу Ибн Сине, душа је самостално надматеријално биће. Она опстаје након растајања од тела. Тело и душа су два различита бића. Сина за илустрацију односа душе и тела наводи пример птице и кавеза – душа је птица, која постаје слободна тек када се ослободи кавеза (=тела). Душа с друге стране настаје са телом, али као надматеријално биће, другачије суштине.

Исламски мислилац Шихабудин Сухраварди (1155–1191) као и Ибн Сина учи о томе да постоје свет интелекта и материјални свет (слично Платону), али уз ова два света додаје и свет имагинације. Душа припада трећем свету, као посредник између прва два света.

Мула Садра (1571/2–1640), још један значајни представник исламске филозофије, прихвата поделу на три света. Садра тврди да постоји могућност да се путује између ова три света, тј да постоји могућност да се материјално биће усаврши и унапреди и постане надматеријално. То је и сврха постојања свих материјалних бића. Према његовом учењу, материјално и надматеријално не разликују се по суштини, већ по интензитету постојања. Што је биће интензивније, ближе је надматеријалном, и обрнуто. Човекова душа има могућност путовања између три поменута света.

Сви исламски филозофи једногласно тврде да је човекова душа надматеријално биће које не умире ни када се растане од тела. Такође, познато је да сви муслимански мислиоци верују да је душу створио Бог.

Важно питање јесте начин на који исламски филозофи, посебно Мула Садра који је значајно унапредио филозофска истраживања о души, образлажу настанак човекове душе. Ово питање постаје много значајније када упоредимо различите религијске текстове у Курану и предањима из којих се с једне стране може закључити да је човекова душа настала пре тела, а с друге да је душа створена истовремено с формирањем тела у мајчином стомаку.

На основу иновативних филозофских принципа које је Мула Садра утемељио у својој трансцендентној школи, он износи бројне критике против популарног мишљења из свог времена о томе да надматеријална душа настаје истовремено с настанком тела. У ствари, идеја коју Мула Садра представља у својој филозофији унапређује резултате ранијих исламских филозофа у вези с питањем порекла душе. Он истиче да човекова душа, као што је наведено у бројним куранским ставкама, настаје из тела и постепено постаје надматеријална, односно развија своју онтолошку вредност.

Према учењу Мула Садре, душа има материјално порекло али надматеријални опстанак – речима др Техрана Халиловића. У закључку је овај предавач нагласио да је према исламском схватању цео материјални свет жив: сагласно куранској објави, Бога славе 7 небеса и земља и све на њима, цео материјални свет, који се креће истом оном циљу ком би човек требало да крене – надматеријалном свету.

Уследило је обраћање проф. др Радосава Пушића. Он је најпре напоменуо да није згодно о тако опширној и значајној теми излагати укратко и поједностављено, будући да поједноставити значи заправо угрозити истину. Није могуће скратити пут ка Богу, истини, себи…

Како је истакао др Пушић, будући да није сачувано ништа што је Буда написао, односно пошто Буда ништа није написао, све што је у будизму записано продукт је будистичких школа, којих је заправо много. У том смислу, питање душе у будизму јесте питање које се везује за два цивилизацијска круга: индијски и кинески. Изворно, ово питање се преплиће са бројним питањима, од којих су најважнија она која се односе на време и тело од чијих решења и одговора на ова питања зависи и однос према души у будизму.

Како се у будистичком учењу разумеју јаство или сопство, дух, реинкарнација, итд.? Према речима проф. Пушића, одговори на ова питања зависе од тога из ког угла се приступи будизму. Одговори на ова питања зависе од одговора на питање шта је изворно Будино учење.

Учење о метемпсихози, карактеристично за будистичко схватање, није изворно будистичко: оно је најраније зачето у предбудистичкој Индији: пре настанка будизма, у Индији Веда и Упанишада, у ономе што се у литератури од 19. века назива хиндуизмом. Вера у реинкарнацију није својствена само једној вери и једном учењу: она је била позната старим Египћанима, питагорејцима, Платону, постоји такође у хиндуизму…

У вези са тим стоји и чињеница да је према будистичком веровању Буда у тренутку пробуђења, просветљења, имао виђење својих реинкарнација; подобно Платону он је мислио да се душа сећа свог ранијег живота.

Учење о реинкарнацији је на Тибету било заступљено више него у Индији и Кини. У махајана будизму, Буда није историјска личност већ космички принцип, и ту је врло упечатљиво и битно учење о реинкарнацији и бодисатвама – које силазе у свет да спасу људе из зачараног круга рађања. С друге стране, у кинеском будизму концепт душе преузет је из даоизма. Даоисти тело описују као симбол, икону: тело је сједињено са умом и душом, а у исто време носи и део пролазне твари… У даоизму Кине човек је јединствено плетиво духа, душе и тела. Таква представа усвојена је и у кинеском будизму.

И будизам Индије и будизам Кине исто гледају на човека: човек је космичка тј. божанска креација, а срце је господар духа, душе и тела. У том контексту, за кинески будизам не може бити речи о томе да нема душе. Напротив, има много душа по кинеском даоистичко-будистичком будистичком виђењу, почев од космичке душе. Душа је тако оно божанско, свето, непоновљиво у човеку.

Кроз историју се развило много различитих будистичких школа и будистичких учења, али сва ова учења су сагласна по питању божанског порекла света и човека. Како је на крају нагласио проф. Пушић, ако пробуди душу у себи, човек налази смисао живота.

По завршетку излагања уследила су питања присутних. Било је занимљиво чути одговоре на питања како се то у ове три велике религијске традиције схвата појам душе. Посебно је било интересантно чути одговор на питање „Како да спасим своју душу?“ Др Халиловић је истакао да према исламском учењу пут ка спасењу, односно пут ка Богу води преко стотине, према неким исламским мислиоцима и преко хиљаде степеника, али да су сви сагласни у једном: да је први корак на том путу воља, односно опредељење да се крене ка Богу и чини добро. Професор Пушић, који је на трибини представљао будистичко учење, ценећи да онај ко је поставио питање већ има одговор на њега, није ни покушао да из будистичког угла одговори, већ је као одговор на ово питање прочитао Химну љубави из 1. Коринћанима 13, 1–7, сугеришући да је љубав једина снага која може спасити нечију душу. О. Александар Ђаковац је одговарајући навео библијски цитат – да је за спасење потребна „вера која кроз љубав дела“ (Гал. 5, 6), и образложио тај стих Христовом поуком о две највеће заповести – љубави према Богу и према ближњима, нагласивши да је управо делатна љубав оно што нас води спасењу.

У наставку је било речи о схватању душе али и о неким другим темама: о будистичком храму у Београду који је постојао до 1944. године, о западњачким утицајима на Тибету, непознавању будистичких школа, раздору између шиита и сунита који је интензивиран борбом за нафту итд. Време је једноставно било прекратко да се бар загребе по површини учења о души ових религијских традиција, а чињеница да за једним столом седе и на питања публике одговарају представници различитих религија – што није чест случај код нас – подстакла је присутне да се не држе теме већ да постављају најразличитија питања, и нешто више од два сата, колико је трибина трајала, прошло је муњевитом брзином.

Када сам после скупа у Дому омладине пријатељима који нису били на трибини одговарао на питање о чему се причало, у шали сам им укратко рекао следеће: отац Александар, који је представљао хришћанско учење, говорио је о Платону, др Халиловић, који је излагао на тему схватања душе у исламу говорио је о Аристотелу, а проф. Пушић, који је представљао учење будистичких школа о души, читао је Апостол! То ме је навело на мисао да су нам овакви сусрети и разговори на сличне теме веома потребни, и да је упознавање са религијским традицијама и вероучењима нешто на чему би се тек требало радити и чему би требало посвећивати више пажње, између осталога и на оваквим трибинама.

Срећко Петровић

Извор: Теолошки погледи XLIX/3 (2016)

Преузето са: spc.rs

Вест о овој трибини пренео је и Центар за религијске науке ,,Ком“, иранска новинска агенција Fars News, и часопис Српске Православне Цркве ,,Православље“

Аудио снимак трибине ,,Схватање душе у хришћанству, исламу и будизму“:

Са благословом Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, викара Патријарха српског, у крипти храма Светог Саве на Врчару 1. децембра 2016. године одржан је несвакидашњи концерт. Први мешовити инклузивни хор на овим просторима Исон под управом диригента и вероучитеља г. Миодрага Близанца наступио је у саставу: Хор деце ШОСО Милан Петровић из Новог Сада, Хор деце из Дечјег села у Сремској Каменици, Хор корисника Дома у Ветрнику, Хор октет просветних радника Новог Сада и Хор Вивак ОШ Душан Радовић из Новог Сада.

Концерт, који је протекао са много емоција, слика је дивне духовне вечери коју су многобројној публици даривала деца која су у првим редовима била у инвалидским и дечјим колицима, деца са церебралном парализом, Дауновим синдромом и Паркинсоновом болешћу, оштећеног слуха, говора и вида, а у исто време деца уметници, песници, сликари и изврсни појци, а пре свега велики људи.

Владика Арсеније је благословио извођаче и све присутне, а концерт су учесници започели молитвом Светог Филарета Московског. Следећа песма, која је на све присутне оставила највећи утисак, била је Молитва коју је хор отпевао знаковним језиком за особе оштећеног слуха.

Диригент професор Миша са гитаром око врата лагано је свирао мелодије духовних песама дајући ритам свим члановима хора чије су очи биле упрте у њега, указујући му љубав и поверење и слушајући га као свог родитеља. Многи малишани из хора су напуштени и одрастају без родитеља. Миша им је вратио веру у живот. Много година труда, љубави и жртве уложио је вероучитељ и дефектолог по струци Миодраг Близанац бавећи се особама којима наше друштво често окреће леђа. Свакодневно учећи њих и сам бива учен од деце која свима нама пружају велику веру, наду, жртву, посвећеност, искреност, скромност и наравно чисту љубав.

Владика Арсеније је добио на дар од диригента и чланова хора икону Господњу коју је насликао један слепи дечак, члан њиховог удружења, док је гђа Милица Ракић, неуморни вероучитељ у основним школама Др Драган Херцог и Миодраг Матић у Београду, добила икону Свете Петке. Преосвећени Владика је даривао на благослов хору Исон, у знак великог поштовања, икону српског покровитеља Светог Саве, коју је у име хора примио диригент г. Миодраг Близанац. Сваки учесник концерта од Владике је добио на дар и благослов крстић.

Извор: hramsvetogsave.rs

На аеродрому "Шереметјево" Његову Светост Патријарха српског дочекао је Председник Одељења за спољне црквне односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион, Епископ Сава, викар руског патријарха, Епископ моравички Антоније, старешина Подворја српске Патријаршије у Москви као и г-дин Славенко Терзић, изванредни и опуномоћени амбасадор Србије у Руској Федерацији.

 

    

 

Чланови свештене делегације Српске Православне Цркве су и Преосвећени Епископ бачки Иринеј, високопреподобни архимандрит Исихије, намесник манастира Ковиља, и часни ђакон Владимир Руменић.

Телевизија Храм

19 / 11 / 2016

(фотогалерија).

На позив Његовог Блаженства Архиепископа Кипра г. Хризостома, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј стиже у Ларнаку у вечерњим часовима 9. новембра 2016. године. Његову Светост и делегацију Српске Православне Цркве на аеродрому ће дочекати Архиепископ Кипра и чланови Светог Синода Цркве Кипра. Делегацију Српске Православне Цркве коју, предводи Патријарх српски г. Иринеј, чине Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије, Епископ бачки др Иринеј и Епископ жички г. Јустин. У пратњи Његове Светости и архијереја биће и протојереј Дејан Јовановић, јерођакон Ермолај и протођакон Игор Давидовић.