Парастосу су присуствовали породице жртава, председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта, представници више избегличких и завичајних удружења.

Према до сада утврђеним подацима, на подручју источне Билогоре, у рату и после, од 1991. до 1997. године, живот је изгубило 65 особа, већином српске националности и оних који су били у родбинским везама са српским породицама.

Од укупног броја страдалих, 39 је цивила, од којих је 17 убијено пре злочиначке акције "Откос-10" током кампање застрашивања и злостављања, те 24 припадника Територијалне одбране, док су двојица Срба ликвидирана иако су остали у хрватској војсци и полицији.

За злочине над Србима почињене у источној Билогори још нико није одговарао ни пред Хашким трибуналом, нити пред хрватским судовима.

Акција хрватске паравојске под називом "Откос-10" почела је 31. октобра 1991. нападом на Територијалну одбрану Грубишино Поље, а циљ је била ликвидација или протеривање Срба са подручја источне Билогоре.

У егзодус је из више од 30 села кренуло око 4.000 људи, а међу њима је било и око 250 припадника других националности, Хрвата, Чеха, Мађара и Рома, део њих у мешовитим браковима са Србима.

После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачка, паљења и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора.

У цркви Ружици на Калемегдану у недељу, 5. новембра 2017. године, у 17 часова, као и сваке наредне недеље у 17 часова, биће служен молебан Пресветој Богородици пред иконом која је урађена по узору на чудотворну икону Богородице Београдске, најавио је протојереј-ставрофор др Саво Јовић, секретар Светог Архијерејског Синода и духовник у цркви Ружици. Чудотворна икона Богородице Београдске однета је заједно са моштима Свете Петке у Цариград и нестала, те је ова сада урађена по њеној фотографији коју је даривао Његова Свесветост Патријарх цариградски, подсетио је прота Саво Јовић.

• приолог Радија Слово љубве

Из Канцеларије Његове Светости

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_34

Сваког дана акатист преподобнима служиће се у 18 сати, а Литургија у 7:30 у параклису Храма. Мошти пребиваће у Храму до 7. октобра. Забележио Марко Маленчић.

Извор: Радио Слово љубве

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. септембра 2017. године, у навечерје празника Рођења Пресвете Богородице, бденије у манастиру Ваведења Богородичиног у Београду.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Мирослав Радојевић, протојереј Димитрије Зверев и јереј Роман Зајцев из храма Рођења Христовог из Епископије черповачке (Русија), као и јереј Небојша Тополић и протођакон Стеван Рапајић. При крају празничног богослужења Његова Светост Патријарх је замонашио г. Ненада Весића, рођеног 1974. године у Крушевцу, доктора Националног техничког универзитета и докторанта на предмету Литургика на Теолошком факултету у Атини. Светом чину монашења новог слугу Господњег, који је том приликом добио име Амвросије, привео је духовник манастира Сланци јеромонах Стефан (Вукосављевић).

Извор: Српска Православна Црква

Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу).

Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам?

Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца.

Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини.

Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој!

Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима.  

За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања.  

Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи!

Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије.

Епископ бачки др Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве

Устоличење Епископа зворничко-тузланског г. Фотија

Новоизабрани Епископ зворничко-тузлански г. Фотије биће свечано устоличен у недјељу, 17. септембра 2017. године, у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини.

Светом архијерејском Литургијом началстоваће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве.

 

Ж     и     в     о     т     о     п     и     с

Епископ Фотије (Сладојевић) је рођен 1. фебруара 1961. године у Дујаковцима, Општина Бања Лука, БиХ. Основну школу завршио је у Чуругу, а средњу техничку школу у Новом Саду. Године 1988. дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Следеће две године проводи на постдипломским студијама у Ерлангену у Немачкој. По повратку из Немачке, на празник Светог Димитрија 1990. године прима моначки чин у манастиру Ковиљу у Епархији бачкој. Исте године, на празник Светог архангела Михаила, Епископ бачки Иринеј рукополаже га за јерођакона, а на празник Светог Саве 1991. године за свештеномонаха.

У периоду од 1992. до 1993. године јеромонах Фотије је свештенослужитељ у манастиру Бођани, а наредних пет година (1993.-1998.) ради као професор у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, где га и затиче избор за Епископа далматинског.

Епископ Фотије хиротонисан је 1999. године, на Духове, у Саборној цркви у Сремским Карловцима, а за Епископа далматинског устоличен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, 31. октобра исте године у Саборној цркви у Шибенику. 

По одлуци Светог Архијерејског Сабора 2000. године епископ Фотије бива постављен за в.д. ректора обновљене Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка.

У периоду његовог архипастирствовања Епархијом далматинском почиње обнова црквеног живота и црквених објеката, а оживљава и издавачка и катихетска делатност. Посебну пажњу епископ Фотије је посветио хуманитарном раду са повратницима и народом у ратом опустошеним подручјима Епархије далматинске.

На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве епископ Фотије је изабран за Епископа зворничко-тузланског са седиштем у Бијељини.

Верски мозаик Србије: Разговор са Владиком далматинским и изабраним зворничко-тузланским Фотијем

РТС 2, недеља 17. септембар у 11,30 часова

Прослава седамстогодишњице од оснивања манастира Крупе и одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, којом је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије, после дводеценијског старања о православнима у Далмацији, изабран за Епископа заворничко-тузланског била је повод екипи „Верског мозаика Србије“ да сними разговор са једним од богословски најобразованијих српских архијереја.

У веома садржајном разговору Фотије говори о приликама у Далматинској епархији, обнављању Богословије у Крки, као и смислу православног богословског образовања. Уз пуно биографских података гледаоци ће имати прилику да упознају личност Владике Фотија, његову укорењеност у Свето Предање и живу веру коју делима исповеда, да је Бог наша снага и наш ослонац.

Интервју је снимљен у манастиру Крупи. Разговор је водио др Владан Таталовић, професор Богословског факултета у Београду.

Извор: www.spc.rs

Тумански светитељи походе Београд

Свети Зосим и Јаков Тумански у наредном периоду боравиће у Београдским храмовима на Миријеву,

у Жаркову и у храму Светога Саве на Врачару

Из манастира Тумана, који датира из 16. века и који је у народу последњих година познат по чудима која се дешавају над моштима Св. Зосима Чудотворца и Св. Јакова Новог, у цркву Св. Пантелејмона у Миријеву стигле су мошти ових великих Божијих угодника.

Том приликом Његова Светост Патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију са бројним свештенством АЕМ и јеромонасима браничевског манастира, на челу са игуманом оцем Димитријем Плећевићем. Велики број верника поклонио се моштима у овој београдској светињи, а на крају их је речима поздравио Патријарх поучавајући их о животима Св. Зосима и Св. Јакова над чијим нетрулежним телима се свакодневно дешавају чуда. „Светитељи тумански су посетили Београд, нама на духовну корист, да би обновили наше знање о њиховом светом животу и да би се могли угледати на праве духовне личности које говоре више својим животом него речима“, рекао је Патријарх додавши да се нада да ће наши светитељи помоћи да очувамо Косово. Мошти туманских светитеља биће у Вазнесењском храму у Жаркову од 18. до 29. септембра.

Линк и аудио снимак беседе патријарха Иринеја, на страници радија "Слово љубве"

Такође, доносимо и вест, са сајта манастира Тумане. У прилогу, следи распоред богослужења у цркви светог исцелитеља и великомученика Пантелејмона, у Миријеву.

Мошти Туманских светитеља у Миријеву
 

Патријарх са ученицима „ОШ Миодраг Матић”