Житије Св. Исповедника Доситеја

Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију где је ступио у Кијевску духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта.

Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године.

Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију.

У својству потпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима.

Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског.

Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен.

Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб.

Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде".

Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања.

* извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник.

Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра.

http://www.spc.rs/sr/sveti_ispovednik_dositej_vasitsh_mitropolit_zagrebachki

**

Тропар глас 8.

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

**

Из архиве:

Манастир Ваведење у Београду: Молитвени шапат пред кивотом Свештеноисповедника Доситеја, загребачког и ваведењског:

http://www.manastirvavedenje.org/page67.html

**

О Монографији „Христу веран до смрти“ посвећеној Свештеноисповеднику Доситеју Загребачком, у издању Архиепископије београдско-карловачке и Митрополије црногорско-приморске:

http://www.spc.rs/sr/hristu_veran_do_smrti

• Базен Тонус, ул. Здравка Челара 14, за општине Палилула и Звездара 
• Базен Royal for kids, ул. Пашманска 1 за општине Врачар и Вождовац 
• Базен ОШ 20.октобар, ул. Омладинских бригада 138 за општине Нови Београд и Земун 

Извор: Српска Православна Црква

 

Извор: Радио Слово љубве

Братство цркве Ружице и капеле Свете Петке посетило је 6. јануара 2018. године, на Бадњи дан, у сарадњи са јерејем Зораном Керезовићем, духовником Клиничког центра, пацијенте Клинике за онкологију и Универзитетске дечје клинике у Тиршовој и поделило им пригодне божићне поклоне.

Извор: Црква Ружица

Зоран НИКОЛИЋ | 07. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:704747-Повратак-Богородице-Београдске

Фото В. Данилов

 

 

 

 

ХРАМ Успења Пресвете Богородице у Доњем граду на Калемегдану био је један од првих на удару војске Сулејмана Величанственог после крваве битке и освајања Београда 1521. године. То је било доба султана којем се љубитељи ТВ серија диве пратећи харемске сплетке и друге плитке трачеве који одагнавају суштину од сопственог животног смисла.

 

 

У том тренутку била је то најважнија градска црква, у којој су почивале мошти Свете Петке, а ту се налазила и чудесна икона Богородице Београдске, заштитница града. Последњи који је наложио обнову храма био је деспот Стефан Лазаревић.

Као и многе друге цркве које су биле на удару Османлија, и ова је имала тешку судбину. Осим што је храм одмах претворио у џамију, Сулејман је наредио да највећи део српског становништва буде насилно пресељен у Цариград. На то путовање они су понели и мошти светитељке и чудесну икону, а тамо су их населили на ободно насеље које је прозвано Белиград махала.

У њему је никла Београдска црква, у којој су наши преци чували спомен на град који више никад нису видели, као и највећу светињу - икону Богородице.

СЕОБА СВЕТЕ ПЕТКЕМОШТИ Свете Петке из Истанбула су касније пренете у Румунију, где и данас почивају у граду Јаши. Многи ходочасници из Србије одлазе пут тог места, сматрајући Свету Петку једном од најважнијих светитељки. У Капели Свете Петке, на чудотворном извору у подграђу Београдске тврђаве, и данас постоје честице њених моштију.

 

Како објашњава старешина Цркве Ружице, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Београдска црква је пострадала у пожару током друге половине 20. века и тада је, вероватно, и икона изгорела.

Будући да је Сулејман претворио нашу цркву у џамију, 1521. године, грађевина је тако битисала док хришћани (додуше католици) поново нису завладали градом, 1717. године. Тада су Београд од Османлија преотели Аустријанци, на челу са принцом Еугеном Савојским.

У то доба обрађени камен био је веома драгоцен грађевински материјал, а како су Аустријанци тада темељно реконструисали град и тврђаву, решили су да сруше џамију, а грађу искористе за потоње фортификације.

Тако данас не постоји ни камен на камену од наше старе цркве, а једино су остали делови Митрополитског двора који се налазио уз њу.

Крст на месту где се некада налазио олтар Храма Успења Пресвете Богородице на Калемегдану

Археолози су утврдили место на којем је некада био олтар овог храма и на њега поболи импровизовани крст. То је све што смо до сада урадили у спомен Храма Пресвете Богородице.

- Постоје различита предања везана за то време - подсећа отац Вукашиновић.- Суштина је да данас желимо да покренемо обнову цркве која је некада била најважнија у Београду, тим пре што је то једина значајна црква из наше прошлости која није обновљена. Почетак је био што смо на симболичан начин "вратили" икону.

У Цркви Ружици однедавно постоји икона која поново носи име Богородице Београдске. Постављена је овде недавно, када је обележено 150 година постојања овог храма.

- Имали смо њену фотографију, која је помогла да јој призовемо оригинални изглед. Она се некада налазила у Београду, а онда је однета у данашњи Истанбул - додаје отац Владимир Вукашиновић. - Не односимо се према садашњој икони као према копији, већ сматрамо да она обједињује и симболише све оне које су нам отете током историје.

У једну икону наши преци су током векова уткали сву своју веру, енергију и надања. Једни су стајали пред њом у нади да ће се вратити кући, други да ће опстати у далеком свету, трећи молећи се за добробит и здравље себе и породице, четврти... Нико пред икону не стане желећи некоме зло, већ пуштајући оно најбоље и најчистије из себе да погледа ка Богу, и искрено молећи да му поглед буде узвраћен. Зато је икона Богородице Београдске симбол васколике енергије и љубави које су безбројне генерације предака уградиле у овај наш, срећни и несрећни, намучени и радосни - Београд.

 

РЕЧИ ПАТРИЈАРХА

ПРИЛИКОМ обележавања једног и по века Цркве Ружице поменута је заједничка идеја да Храм Успења Пресвете Богородице буде обновљен, пошто је поздравио и Његова светост патријарх српски Иринеј.

- Приликом малог освећења обновљеног храма Цркве Ружице патријарх је подсетио на постојање старе цркве - каже отац Вукашиновић. - Тада је изразио жељу да се храм обнови, а то жели и братство Цркве Ружице, као и бројни верници.