Живе речи утехе: Живе речи утехе

Молитвени испраћај у вечност знамените глумице Јелене Жигон (ВИДЕО+ФОТО)

Sun, 15 Apr 2018 21:09:40 +0000

Испраћена је достојанствено, како је и живела. Уз благе речи оних којима је припадала, пригодну песму „Косовских божура“ које је са ћерком Иваном придизала, и сузе обичних људи који су је волели као свог, најдражег.

Тако се са Новог гробља у Београду, данас, на небеско глумиште, преселила Јелена Јовановић Жигон, дама југословенске и српске филмске и позоришне сцене. Више стотина људи опростило се од ове добре виле која у сећању остаје не само по својим бриљантним улогама, већ и што је у каријеру уписала и лекције о узвишеним људским судбинама – доброти и племенитости.

О томе је, после опела у Цркви Светог Николе, у име Црногорско-приморске митрополије и митрополита Амфилохија, говорио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

– Сећаћемо се Јелене, јединствене по честитој и душевној лепоти којом је подједнако дарована и уметност коју је тумачила и људскост коју је имала за свој страдали народ од Книна, преко Републике Српске, до Космета. Зато је блажен пут на који, у овим васкршњим данима, идеш душо, на место покоја свога супруга и родитеља.

Одар је био потпуно покривен цвећем. Опело је пратио хор, а служили су га свештеници Београдске и Црногорске митрополије. Јеленина деца, ћерка Ивана и син Никола, њени унуци, достојанствени у болу, више од сата примали су саучешћа. Ансамбл „Косовски божури“, који је са ћерком Иваном саставила Јелена од српске косметске деце из енклава, симболиком песме пратио је церемонију испраћаја. Испратили су је пригодном поруком.

– Неговани твојом љубављу, узвишеном и отменом, Јелено, успавана наша оморико, небројано пута смо с тобом кушали са одуховљених трпеза и учили лекције живота и живљења. Само на тренутак се чинило да је твоје срце стало. Не, оно је у нама.

Дива и вила наше филмске сцене, пре него што ће њен ковчег бити положен у вечно боравиште, испраћена је, по жељи породице и поштовалаца, „Реквијемом“ Бранка Миљковића, који је Јелена говорила и кратким рециталом ћерке Иване.

Јелена је унука Митра Мартиновића, који је био црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913.

Митрополит Амфилохије је Јелену Жигон одликовао златним ликом Светог Петра Другог Петровића – Његоша на празник Светог Симеона 2016. године за животно служење љепоти и добру и материнско човјекољубље.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Потомци др Давида Албала (1886-1942) на пријему код Патријарха српског Иринеја

Fri, 13 Apr 2018 10:58:33 +0000

Сусрет је организован од стране Министарства спољних послова Републике Србије, односно амбасадора др Љиљане Никшић. Поред потомака др Давида Албале: проф. Роуз Стивенсон и проф. др Џона Стивенсона, сусрету су присуствовали и др Ивана Лучић, потомак војводе Степе Степановића, др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова, шеф Кабинета Његове Светости ђакон др Александар Прашчевић и др Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије.

Током пријема, поменуте су заслуге др Давида Албале који је учествовао у Балканским ратовима и у Првом Светском рату у којима је био лекар Српске војске, а и сам рањаван током борби. Такође, истакнут је његов дипломатски рад и допринос на том пољу, посебно у периоду пред Други светски рат, када је заједно са намесником Павлом покушао да оружано ојача војску Краљевине Југославије.

Извор: Српска Православна Црква

ЦЕПИС: Инфо мрежа СПЦ - статистика

Fri, 13 Apr 2018 10:43:54 +0000

Такође, са прикупљеном количином података постоје и релевантни статистички подаци који креирају ширу слику информативне службе СПЦ. На месечном нивоу, учесталост објављивања вести је уравнотежена и статистички, дневно се објави око 40 нових садржаја, а 50% укупних објава пристижу из редакција Информативне службе СПЦ, радија Словољубве и радија Светигора. Одмах затим су учестале објаве радија Беседа и телевизије Храм. У групи незваничних православних медија, портал pouke.org учествује са 10% укупног информативног садржаја.

Посматрајући периоде дана, у интервалу од 11-16 часова се објави 40% информација, а до 22 часа доспе још 40% и тај однос је веома стабилан. Свега 20% вести се објави у периоду до 11 часова.

Приступ порталу је омогућен преко адресе http://cepis.spc.rs/TELESKOP/INFO-SPC-CEPIS.php

Александар Арсенин

Стални стручни сарадник ЦЕПИС-а

Извор: ЦЕПИС

Седница Пленума Патријаршијског управног одбора (ФОТО)

Fri, 13 Apr 2018 10:32:15 +0000

Седницом је председавао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у присуству Преосвећене господе Епископа жичког Јустина и ваљевског Милутина, других чланова представника епархија и манастира, као и протојереја-ставрофора Стојадина Павловића, директора Патријаршијске управне канцеларије; начелника Одељења општих и правних послова г. Милана Андрића, начелника Економског одељења г. Александра Томића, в.д. начелника Финансијског одељења г. Милојка Срећковића и других стручних сарадника.

Усвојени су извештаји о материјално-финансијском пословању, правним пословима, повраћају имовине, грађевинској делатности и осталим пословима од значаја за живот и рад Српске Православне Цркве - Патријаршије Српске, као и извештаји епархија у земљи и расејању. Такође усвојен је и Завршни рачун Централне касе за 2017. годину, Буџет општих потреба централних тела за 2018. годину, као и финансијски извештаји осталих јединица у саставу Патријаршије српске.

Извор: Српска Православна Црква

Протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Осврт на текст „Николај Велимировић - лукави беседник“ објављен у листу Данас

Wed, 11 Apr 2018 12:47:20 +0000

На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д.

Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање.

Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра.

Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“.

Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати.

Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи.

Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу.

Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“.

Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“.

Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију.

Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“.

У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи.

Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом.

Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама.

протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић

Извор: Српска Православна Црква

Патријарх српски Иринеј уручио висока црквена одликовања САЈ-у и њеном команданту (ФОТО)

Tue, 10 Apr 2018 16:00:43 +0000

Tрећeг дана највећег хришћанског празника Вакрсења Господњег, 10. априла 2018. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у присуству великог броја верника, служио је свету Литургију у цркви Светог Стефана Дечанског у насељу „13. мај“ у Батајници. Том приликом, Патријарх српски г. Иринеј је уручио висока црквена признања - орден Светог краља Милутина - којима је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Специјалну антитерористичку јединицу (као установу) и њеног команданта пуковника полиције г. Спасоја Вулевића (као поједница) за изузетан допринос у подизању и грађењу цркве Светог Стефана Дечанског (фотогалерија).

Орден Светог краља Милутина додељује се оним поједницима и установама који су се доказали као ктитори и добротвори, с обзиром на то да је и сам краљ Милутин био велики добротвор и задужбинар.

На тржественом празничном сабрању Његовој Светости Патријарху саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеоградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, архијерејски намесник млавски протојереј-ставрофор Јовић, старешина храма Светог кнеза Лазара у Земуну пољу протонамесник Раде Јовић, старешина храма Светог јеванђелисте и апостола Луке на Кошутњаку јереј Никола Гаврић, протођакон Стеван Рапајић и ђакон Драган Танасијевић.

Током богослужења Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј одликаовао је презвитера Радета Јовића, старешину храма Светог кнеза Лазара у Земуну пољу и новог храма Светог Стефана Дечанског, чином протојереја.

Kућа остаје деци, Црква народу!

Инцијатива за изградњу цркве Светог Стефана Дечанског покренута је 18. августа 2011. године, када је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио у Патријаршији српској у Београду команданта САЈ-а пуковника г. Спасоја Вулевића, као и јереја Радета Јовића из Земун поља. Сусрету су присуствовали и тадашњи викари Његове Светости, Епископи хвостански Атанасије и липљански Јован. У срдачаном и топлом сусрету пуковник Вулевић тада је изразио Његовој Светости жељу припадника САЈ-а, Војске Србије и грађана да у непосредној близини своје базе у насељу „13. мај“ у Батајници подигну храм који би могли свакодневно да посећују. Његова Светост се са овом изузетном замишљу сложио и благословио да планирана и новоподигнута црква буде на обличје Краљеве цркве у Студеници и да добије име по Светом Стефану Дечанском, који ће бити заштитник и покровитељ овог храма.

На дан Светог великомученика Никите и Светог Јосифа Темишварског, 28. септембра 2011. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је насеље „13. мај“ у Земуну и место где ће почети градња Цркве. Његова Светост је благословио припаднике полиције и војске и благословио да на том месту буде подигнута црква посвећена Светом краљу Стефану Дечанском која ће сабирати вернике из овог насеља, а такође бити и капела САЈ-а и 224. центра за електронска дејства Војске Србије.

Изградња цркве Светог Краља Стефана Дечанског свечано је почела 12. октобра 2011. године, на дан Светог Киријака Отшелника. Тог дана, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Епископ хвостански Атанасије (Ракита) осветио је новопостављени крст у насељу „13. мај“ у Батајници, где ће по благослову Његове Светости бити подигнута црква. Владику је дочекало мноштво житеља насеља, верника, припадника Војске Србије и САЈ-а, који ће у храму, када буде изграђен, моћи да се сабирају на свету Литургију. Овај историјски дан остаo je свима у лепом сећању, зато што означава почетак градње цркве која представља прву војно-полицијску капелу коју припадници војске и полиције градe заједно са народом.

Копање темеља за изградњу цркве почело је 3. маја 2012. године, на дан Светог Николаја Српског. Темеље су ручно ископали припадници САЈ-а и Јединице за електронска дејства Војске Србије, што је била њихова велика жеља. Наливање бетона у темељ цркве извршено је 10. маја 2012. године, на дан Спаљивања моштију Светог Саве. Први су сипали бетон пуковник Бранислав Љушић, командант 224. Центра за противелектронска дејства Војске Србије, пуковник полиције Спасоје Вулевић, командант САЈ-а, г. Душан Ћосовић, директор ПИК Земун и јереј Раде Јовић, месни парох.

Освештење новог храма Светог Стефана Дечанског обављено је 13. августа 2012. године у присуству великог броја житеља насеља, верника, припадника САЈ, Војске Србије, донатора и гостију. Чин освештења је обавио Епископ хвостански Атанасије (Ракита) уз саслужење јереја.

Свечаност освештења и постављања крста на кров новосаграђене цркве одржана је 13. августа 2013. године. Службу је вршио Епископ липљански Јован (Ћулибрк) уз чинодејствовање свештеника и присуство великог броја гостију, грађана, припадника војске и САЈ-а, представника Цркве. Владика Јован истакао је значај овог црквеног здања, јер ће подвиг његове изградње бити заувек уписан у нашу историју. Он је нагласио и да освећење и постављање крста на цркву представља „крај почетка и почетак краја“. -Крај почетка јер је црква сазидана, а почетак краја који нема крај - духовног зидања. Ова црква има посебан значај, јер је прва после Другог светског рата коју су с народом изградиле војска и полиција, истакао је Владика липљански Јован.

Црква је грађена добровољним личним прилозима припадника САЈ-а, 224. cцнтра за противелектронска дејства Војске Србије, грађана и верника из насеља „13. мај“, а изградњу су помогли и Градска општина Земун, Српска Православна Црква и бројни донатори. Такође, припадници САЈ-а, Војске Србије, грађани и верници учествовали су изградњи цркве и добровољним радом и прилозима у грађевинском материјалу. У том смислу, изградња храма Светог Стефана Дечанског представља јединствен пример саборности народа и успешне цивилно-војно-полицијске сарадње.

У служби народа, у славу Бога

Веза која обједињује и повезује крсну славу САЈ-а - Сабор Светог архангела Михаила (Аранђеловдан) и припаднике ове јединице није само симболична и духовна - она је исконска и дубока, у њеној суштини се налази борба против свакојаког зла. Аранђеловдан је празник архистратига Михаила, предводника војске анђела сабране да би се супроставила силама зла палог анђела Луцифера. Архангел Михаило је заштиник и покровитељ САЈ-а.

Архангел Михаило први је од осам анђела који су пред Божјим престолом задужени да се супроставе злим силама. Име Михаил на јеврејском значи „раван Богу“ и од првих хришћанских времена представља се као војвода и заповедник, са копљем које упире у Луцифера. Уз то, сматра се чуваром православне вере и борцем против јереси. Сматра се најугледнијим међу бестелесним силама и најближим небеском престолу.

Обележавању крсне славе присуствују припадници јединице у свечаним униформама, велики број званица, црквених великодостојника, руководилаца и колега из МУП-а, гостију и пријатеља јединице.

Извор: Српска Православна Црква

Патријарх српски примио Апостолског нунција (ФОТО)

Tue, 10 Apr 2018 15:58:37 +0000

Извор: Српска Православна Црква

Патријарх српски Иринеј на васкрсни понедељак богослужио у манастиру Раковица (ВИДЕО+ФОТО)

Mon, 09 Apr 2018 18:13:51 +0000

Извор: Српска Православна Црква

Поноћна Васкршња Литургија у храму Светог Саве (ФОТО)

Mon, 09 Apr 2018 18:11:19 +0000

Извор: Храм Светог Саве

Патријаршијска Васкршња литургија у Спомен-Храму Светог Саве

Sun, 08 Apr 2018 20:05:59 +0000

Патријарх Иринеј на Велики четвртак богослужио у Храму Светог Димитрија на Новом Београду (ВИДЕО+ФОТО)

Fri, 06 Apr 2018 09:25:34 +0000

Извор: Српска Православна Црква / Телевизија Храм

НАЈАВА: Интервју Патријарха Иринеја за Телевизију Храм (среда, 4. април у 20:02)

Tue, 03 Apr 2018 19:17:52 +0000

Празнична литија прошла Клиничким центром Србије

Mon, 02 Apr 2018 13:40:19 +0000

На Лазареву суботу - Врбицу, 31. марта 2018. године, после вечерње службе и освећења врбе верни народ који се окупља на богослужењу у храму Светих бесребреника Козме и Дамјана заједно са јерејем Зораном Керезовићем, старешином храма и духовником Клиничког центра, прошао је у литији између комплекса зграда Клиничког центра Србије.

Док су појци заједно са оцем Зораном и народом појали радосни тропар празника Обшчеје воскрсеније деца су делила врбице и звонца болесницима и запосленима који су били на прозорима или испред својих болница. Највише их је било испред Поликлинике гинекологије а сви су с приметном радошћу дочекали литију и узели дароване им врбове гранчице и звонца.

Јереј Зоран Керезовић редовно обилази, исповеда и причешћује болеснике ове здравствене установе и труди се да их обрадује за велике празнике, посебно за Божић и Васкрс. Отац Зоран већ осам година редовно на Врбицу организује литију у комплексу Клиничког центра и већ неколико година на Васкрс заједно са верним народом који му помаже обиђе цео Клинички центар и болесницима у њиховим собама подели васкршња јаја и честита, и запосленима, Васкрс. Радост ових сусрета је обострана, а за учеснике литије и Васкршњих активности и оца Зорана велика јер су у име Христа Господа ближњег посетили и обрадовали.

Извор: ВДС

Патријарашка Литургија на Цвети у манастиру Ваведење на Сењаку (ФОТО+АУДИО)

Sun, 01 Apr 2018 15:07:00 +0000

Саслуживали су архимандрит Стефан (Шарић), протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић, Мирослав Миленковић, Бранко Цинцаревић, Драги Вешковац, Ненад Микић, Милован Глоговац и Милосав Ђорђевић, протосинђел Серафим (Мишић), протођакон Игор Давидовић и ђакони Александар Прашчевић, Ненад Михајловић и Урош Степановић.

Извор: Српска Православна Црква