Отац Милосав ће најпре од 17 часова служити молебни канон Светом деспоту Стeфaну Српском испред иконе и кивота са честицом моштију Светог деспота у самом храму, а од 18 часова сабранима ће представити своју књигу.

Извор: Српска Православна Црква

Мирна и званична посетa Његовог Блаженства патријарха Јована X од 11. до 19. октобра 2018. године

Београд, 19. октобар 2018. - Ова историјска посета, прва откако је православни антиохијски патријарх Теодосије VI посетио Београд, остварена је у контексту тешких и болних околности са којима се суочава Православна Антиохијска Црква у Сирији, Либану и на Блиском Истоку, а и с обзиром на кризу с којом се суочава Православна Црква данас, када се убрзано дешавају ствари на начин који узнемирава и који би могао проузроковати трајне штетне последице по свезе општења, мира и јединства између браће.

1. Ова посета је била важна братска прилика да се браћа састану и да Српска и Антиохијска Црква загрле једна другу и проуче разна питања која су заједнички чиниоци у њиховом служењу и сведочењу Цркве у данашњем свету у кризи. Такође, то је била прилика да се обави братска консултација између обеју Цркава о начелним православно-црквеним питањима и о средствима како да се избегне продубљивање расцепа између браће, као и о захтевима потребним да се консолидују усредсређени процеси и задобије консензус међу Православним аутокефалним помесним Црквама.     

2. Разговори између двеју Цркава били су потхрањивани високим степеном духа заједништва, љубави, мира и отворености и на тај начин су почивали на истинским црквеним начелима која треба разлучити од унилатерализма и приступа потхрањиваних интересом, а која чињеница је породила консензус и хармонију између двеју Цркава. Две делегације су размотриле сличне облике живота у историјском опиту сваке, Српске и Антиохијске Цркве, с обзиром на то да би се свака од њих могла сматрати за „сведочећу“ Цркву и мученичку Цркву која и даље, упркос тешкоћама и страдањима, сведочи о Истини и о Христу у свом аутентичном историјском друштву и у свету. Разговори су обухватали међусобне односе између двеју Цркава и начине како да се они развијају и унапређују. Потврђена је важност обнављања међусобних црквених односа, као што су, на пример, погледи на богословско школство, академску и културну сарадњу и друго. Две Цркве су истакле да ће се мирна посета коју ће се Његово Блаженство патријарх Иринеј учинити Антиохијској Патријаршији остварити у времену пред нама.     

3. Две делегације су размотриле сталне напоре која Српска Црква предузима на свим нивоима како би очувала своје историјско, духовно и национално наслеђе, нарочито на Косову и Метохији, које је историјско извориште Српске Цркве. Обе делегације су истакле важност подршке овом напору, сходно начелима о људским правима, мирној коегзистенцији између цивилизација и религија и у складу са међународним законима и поретком, а с озбиром на значај српског наслеђа за историју и егзистенцијалну свест Српске Цркве, њене садашњости и будућности.     

4. Антиохијска и српска делегација размотриле су тешко и болно стање с којим се Антиохијска Православна Црква суочава у Сирији и Либану и у другим државама и друштвима Блиског Истока, која пате од убистава, тероризма, разарања, присилног расељавања становништа, емигрирања и разних облика политичке и друштвене нестабилности, што погађају људе у њиховом достојанству, слободи и у свакодневном животу. Две делегације су поново истакле чињеницу да је хришћанско антиохијско присуство на Истоку аутентично, да иза себе има две хиљаде година постојања и да тамошњи хришћани нису и не могу се сматрати мањином у овом региону него су народ са историјским изворним атрибутима који живи у државама и друштвима и интегрални су део историјског, друштвеног ткива овог региона и антиохијског простора. Они и надаље остају тамо и строго су везани за своју земљу и своје сведочење у овом централном региону света.     

5. Две Цркве су снажно истакле важност подршке Антиохијској Цркви у свему ономе што ће ова апостолска Црква и даље чинити у њеном сведочењу спасења на Блиском Истоку, у томе да народ остане на свом огњишту и буде партнер при изградњи грађанске државе која православне хришћане чини једнакима, са истим правима и обавезама које имају и други грађани. Обе Цркве сматрају да је једино могуће решење да се на миран начин окончају све трагедије држава овог региона, да се остане у дијалогу и у прихватању другога и његове различитости, као и у започињању отвореног дијалога и неговању мирне коегзистенције између свих страна обезбеђивањем једнаких права и обавеза међу грађанима. Више него икада, промовисање мира и уважавање верске различитости јесу два значајна чиниоца за ширење мира широм Блиског Истока.     

6. Обе Цркве жале због трајног и најдубљег ћутања поводом отмице двојице јерараха из Алепа, митрополита Павла Јазигија и митрополита Јована Ибрахима. Већ дуже од пет година свет као да је заборавио овај значајан хуманитарни случај. Обе Цркве упућују апел свим локалним, регионалним и међународним инстанцама и организацијама да хитно предузму даље праћење овог предмета, да открију судбину двојице јерараха и учине све што је могуће да они буду ослобођени и да се врате у своје епархије и међу своје вернике.     

7. Обе Цркве, Српска и Антиохијска, жале због сукоба између Антиохијске и Јерусалимске Патријаршије услед одлуке ове друге да изабере и хиротонише архиепископа Катара који се налази у историјској канонској црквеној јурисдикцији Антиохијске Патријаршије, а што још није разрешено. Две Цркве изражавају жаљење и због тога што последице овог сукоба по цело Православље нису узимане у обзир на време код свих других Православних Цркава без обзира на ставке у договору постигнутом у разговорима двеју Цркава у јуну 2013. г. у присуству и посредовањем Васељенске Патријаршије и грчког Министарства спољних послова, а који договор је документован код споменутог Министарства и у дописима Васељенске Патријаршије, чиме се признало да постоји договор и његове ставке.     

8. Српска и Антиохијска Црква изражавају велику забринутост због опасности од отуђивања, поделе и издвајања које данас прети помесним Православним аутокефалним Црквама услед једностраних одлука које се тичу основице консензуса и братских односа између ових Цркава и угрожавају њихове свезе јединства и утицај сведочења Православне Цркве у данашњем свету. Две Цркве сматрају да је садашњи историјски тренутак веома тежак и осетљив. Овај тренутак захтева више него икада много мудрости, стрпљења и духовне будности како би се очувао мир Православне Цркве и њено јединство, и спречило да то ескалира, свесно или несвесно, у јаме политичких секира и политичких интереса државâ, а које чињенице ће се одразити на православно сведочење у данашњем свету и ослабити га.

Из овог разлога две Цркве изјављују следеће:

А.  Јединство хришћанског православног света и његов мир предао нам је у наше руке Исус Христос. Стога, две Цркве тврде да је јачање јединства Православне Цркве ствар од велике важности, јер из разлога што је Црква данас изложена разним опасностима и изазовима које јој данашњи свет причињава својим супростављеностима и поделама и својим разним друштвеним и егзистенцијалним утицајима на људе.

Б.  Није могуће спроводити у животу јединство вере, у опипљивој стварности, и ефикасно сведочити пред људима у данашњем свету растрзаном егзистенцијалним и друштвеним тензијама уколико Православна Црква не пројављује свету своје црквено јединство речима и делима, саборношћу, сагласјем и начином доношења одлука који почива на традиционалном канонском поретку Православне Цркве и на консензусу Православних Цркава без обзира на њихову величину. Православна Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а није федерација или конфедерација Цркава које би биле одвојене и независне једна од друге, које би поступале на основу својих интереса и свету давала утисак да је та група Цркава у сукобу, у расправи и у отуђивању једних од других.

В.  У контексту тога да је данас Православна Црква универзално присутна свуда у свету, православно сведочење захтева, данас више него икада, посебну отвореност, разговоре, размену стручног мишљења и опит предањске канонске саборности између свију Православних Цркава како би оне удружиле своје сведочење у данашњем свету. Из овог разлога две Цркве истичу да интерес Православне Цркве и захтеви за очувањем свеза јединства и општења у братству, љубави и миру између Православних Цркава које су удови једнога тела (Тела Христовог), захтева самокритичко разматрање свих једностраних процеса, одлука, али захтева и озбиљно, делотворно и постепено обнављање духа јединства, сагласја, саборности и примену начела консензуса при приступању и одлучивању по заједничким питањима међу Православним Црквама, међу којима су и одлуке које се тичу црквене аутокефалије, на основу начела православне еклисиологије и канонског поретка.

Г.  Једино је православна саборност делотворан начин да се избегне да конфликтна питања између Православних Цркава не пређу у чиниоце отуђења, поделе и издвајања међу њима, чиме би се запретило јединству васколиког православног тела. Једино здрава саборност која почива на првом месту на евхаристијској Чаши истог Причешћа јесте основица и подлога.

Опасно стање у православном свету, настало услед стања у Украјини, не може и даље потрајати, а да не настане стање трајне поделе између свију чланова Православне Цркве, а што је од штете по свезу мира у православној плироми и по њено сведочење у данашњем свету.

Из овога разлога, а с обзиром на хитну потребу да се избегне даља ескалација садашње кризе, српски и антиохијски Патријарх апелују на свога сабрата, Његову Свесветост Васељенског Патријарха, да успостави братски дијалог са Руском Православном Црквом како би се, уз братску подршку и учешће свих других предстојатеља помесних Православних аутокефалних Цркава, разрешио сукоб између Цариградске и Московске Патријаршије и вратила свеза мира у Православној Цркви.

ЗА СРПСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ          ЗА АНТИОХИЈСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ                              ПАТРИЈАРХ ЈОВАН Х

СПЦ

Његовом Блаженству Патријархи антиохијском и свега Истока г. Јовану X уручено највише одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог Саве првог степена.

Празник Покрова Пресвете Богородице у српској престоници торжествено је прослављен светом Литургијом у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару којом су началствовали предстојатељи Српске Православне Цркве и Антиохијске Патријаршије, Свјатјејши Патријарх српски г. Иринеј и Блажењејши Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X. Салуживали су Блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополити загребачко-љубљански г. Порфирије, Акре г. Василије, Њујорка и Северне Америке г. Јосиф и Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископȃ бачког Иринеја, врањског Пахомија, ваљевског Милутина, стобијског Давида, мохачког Исихија и ремезијанског Стефана, викара Патријарха српског и старешине храма Светог Саве.

Саслуживали су и протојереји-ставрофори др Саво Јовић, главни секретар Светог Ахијерејског Синода Српске Православне Цркве; проф. др Владимир Вукашиновић, архијерејски намесник београдски први; Петар Лукић, старешина Саборне цркве Светог архангела Михаила;, гости из Антиохије Патријаршије: архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован; као и протођакони Радимир Перчевић и Стеван Рапајић. Литургију су појали Хор храма Светог Саве на Врачару, студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду и хор Мојсије Петровић.

Богослужењу су, поред многобројног благочестивог народа, присуствовали директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије др Милета Радојевић, амбасадори Сирије г. Оусман Сааб, Либана гђа Нада Ал и Грчке г. Илија Елијадис, високи представници Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице Србије, Српске академије наука и уметности, Универзитета у Београду и црквених просветних установа.

На крају евхристијског сабрања предстојатељ Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх г. Иринеј, поздравио је Блажењејшег Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X:

-Ваше Блаженство, Патријарше Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Киликије, Палестине и свега Истока, господине Јоване, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо и саслужитељи, часни оци, драга браћо и сестре, верна чеда наше Српске Православне Цркве, христољубиви народе српски,

Благословио је Господ наш да на овај светли и радосни празник Цркве наше, празник Покрова Пресвете Богородице, поделимо духовну радост са нашим драгим гостима из сестринске Антиохијске Цркве и, првенствено, са њеним Предстојатељем, Његовим Блаженством патријархом Јованом.

Смерно стојећи под њеним Покровом, благодарно појући архангелски поздрав Мајци Господа нашега и свих нас, помолимо се да она и нас, својим свемоћним молитвама, огради од свих зала и невоља, да, претрпевши сва искушења до краја, нађемо спас и покој Царства Небеског, у заједници са Њеним Сином и Богом нашим Исусом Христом, у Цркви Његовој.

Без великога трепета и страха Божјега човек се не може осмелити да говори о повести најсветије Антиохијске Цркве. Разлог за то је следећи: човек мора да говори о делима Духа Светога, о неисцрпној благодати која као Врело живота истиче из неизрециве дубине љубави Свете Једноначалне Тројице и улива се у Цркву Христову, чинећи народе и људе удовима Тела Христовог. Међу њима, Ваше Блаженство, сестринска Антиохијска Црква, чији сте Ви Предстојатељ, заузима посебно место. Другачије не може ни бити када знамо да и пре него што су свети првоврховни апостоли Петар и Павле основали Антиохијску Цркву, Сâм Господ наш Исус Христос је ходао и проповедао у крајевима и градовима Либана и Сирије, како нас о томе и Свето Писмо извештава. Свети апостол Петар је развио богату апостолску и мисионарску делатност у Антиохији, а свети апостол Павлe, рођен у Тарсу, доживео је чудесно преобраћење и духовну метаморфозу на путу ка Дамаску, данас главном граду Сирије, и од гонитеља Цркве постао њен градитељ. Свето Писмо нас извештава да је и име хришћанин, како се сви ми данас називамо, настало у Антиохији.

Не можемо без молитвенога трепета да се сетимо чињенице да је један од првих епископа града Антиохије био свети Игнатије, назван Богоносац, јер је Бога у срцу свом носио и Богом ношен био јер беше у Христовим рукама као оно дете које Богочовек  показа апостолима када рече: "Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско". А житије његово, које Антиохијска Црква чува и са нама дели, још каже да је у поодмаклим годинама имао само једну бригу: како да његов живот у врлини и његова старост не буду разлози судијама да му поштеде живот, који је иначе одмалена и као пастир и као учитељ посветио Господу. Мученички венац који у Риму стекао као, пре њега, свети апостол Петар, био је тек прва страница мученичке и многострадалне историје вечно младе и Богом чуване Антиохијске Цркве. У исто време је пострадала и света и равноапостолна великомученица Текла, велика слава сестринске Антиохијске Цркве. За њено свето име, драга браћо и сестре, везан је и први сусрет наших двеју помесних Цркава. Свети Сава је, наиме, на повратку из Свете Земље, као велику драгоценост донео из Антиохије део њених часних моштију, њену десну руку. Заједно са нашим народом претрпела је и она сеобе и гоњења, да би је, средином 18. века, патријарх Арсеније Четврти поклонио Старој цркви у Сарајеву, где се и данас налази.

Антиохијац је био и најречитији беседник Цркве, „пети јеванђелист”, свети Јован Златоуст. Он је захватао „воду живу” из непресушног студенца Премудрости Божје, из чије дубине, кроз смирење и покајање, треба и ми да црпемо живе, одуховљене  речи божанствене Литургије, коју он састави на основу древне антиохијске литургијске праксе и у којој светим Причешћем постајемо синови и кћери Оца небескога по благодати.

Видите, драга браћо и сестре, каква слава увенчава Антиохијску Цркву! У Златоустово време патријарх антиохијски је био свети Мелетије, велики пастир Цркве Христове, учитељ не само светоме Златоусту већ и Василију Великом и многим другим светим епископима. Ови свети архијереји нису били свети само по свом личном благочестивом животу и подвизима него и по својој непоколебивој борби за Православље, по борби са „злом, најгорим од свих зала“ (κακὸν δέ, καὶ κακῶν κάκιστον), са јересима и расколима, који су, страшније од макаквих дивљих звери, непрекидно нападали Цркву Христову.

И следећи сусрет наших помесних Цркава десио се по Божјем Промислу и на чудесан начин. Свети Јован Дамаскин је добио име по граду у коме је рођен и у коме је, даровима које је имао, постао калифов саветник. Иконоборци га оклеветаше код калифа, те калиф нареди да се десна рука Јованова одсече и постави на тргу Дамаска. Исте вечери одсечену руку свети Јован прислони уз своје тело и ноћ проведе у молитви пред иконом Мајке Божје која беше његова породична икона. Рука зарасте, а од ране беше остала само црвена нит тамо где је рука била одсечена. И сâм калиф затражи опроштај за неправедну казну коју изрече. Јован пак, у знак благодарности, припоји  руку направљену од сребра икони коју понесе са собом када се замонаши у манастиру Светог Саве Освећеног близу Јерусалима. Чудесне подвиге потом изврши, дубока, богословска дела и химне написа на корист, радост и спасење хришћана. Пет векова касније, још као монах, у тај манастир дође Свети Сава из Србије као поклоник, а то беше прорекао још оснивач манастира, свети Сава Освећени. Тако Бог преко светог Јована Дамаскина и Саве Освећеног прослави и нашег потоњег светитеља и првог српског архиепископа, Светог Саву. Ова света и чудотворна икона, коју тада прими на дар Свети Сава, названа Света Богородица Тројеручица, данас се чува у манастиру Хиландару.

Драга браћо и сестре, постоји још једно место на којем се наше две сестринске Цркве сусрећу. И не само што се сусрећу него и остају сједињене заувек. То место јесте Голгота, и Часни Крст на њој. Наше Цркве вековима носе крст Христов као удови Тела Његовог, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Његове, која смерно испуњава Завет Његов: „Није слуга већи од господара свога. Ако су мене гонили, и вас ће гонити; ако су моју реч одржали, и вашу ће одржати” (Јов. 15, 20).

Мислимо, наравно, на страдања и гоњења којима се ни број не зна, на мучеништво великог дела наших хришћанских народа. И код вас, у Сирији и на читавом Блиском Истоку, и код нас у Србији, и у многим другим земљама, људи су страдали само због тога  што су били и остали верни својој Православној Цркви и завету Отаца својих. Захваљујући њиховим подвизима исповедништва и мучеништва, ми смело стајемо пред Господа и само крстом Његовим се хвалимо, као што је рекао апостол Павле (Гал. 6, 14). Ваша историја протиче у истом знаку крста, од времена мученичке смрти апостола Петра и светог Игнатија Богоносца, славе Антиохијске Цркве, до дана данашњега. И наша историја, од времена светог Јована Владимира, потом и Великомученика Лазара, и свих косовских мученика, па све до сада, протиче у истом знаку. Али Крст нас упућује на Васкрсење. Један је Завет који се у Цркви, у различитим историјским приликама и различитим народима, чудесно спојио и непрестано спаја са Новим и Вечним Заветом Господа нашег Исуса Христа.

Речи које потврђују тај Завет, браћо и сестре, којима се заветујемо да смо хришћани, да у свему последујемо Господу нашем, које слободним избором, из дубине нашега срца, изговарамо, којима започиње сваки наш подухват и које сведоче о избору наше душе за непролазно Царство небеско, јесу оне речи којима почиње наша божанствена Литургија: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова! Амин!

И овај наш садашњи сусрет, Блажењејши брате, радошћу умивен због Вашег доласка међу нас, окићен је и украшен страдалничким и мученичким венцима Крста Господњег. Наш сусрет се дешава у време када Ваша Патријаршија, по Бог зна који пут,  мученички страда и бива разапета, када Ваш народ бива протериван, расељаван и убијан.

Наш верни српски народ са болом у срцу слуша вести и гледа потресне слике свега онога што се код Вас дешава. Колевка хришћанства скоро да остаје без хришћана! Страдају људи, свети храмови и градови. Страдају и људи других вера и њихове богомоље. Опште безумље које зле силе овога света са очигледном намером стварају довело је до рата и хаоса у којем сви страдају. Слепи фундаментализам и тероризам представљају претњу народима који живе на Блиском и Средњем Истоку, као и народима читавога света. На њима су само маске религиозности. Острашћеност, мржња и злочини не могу се оправдати религијским мотивима. Доказ за то јесте чињеница да су хришћани и муслимани вековима живели заједно.

Израњаван, али Богу веран, српски народ посебно тугује због тога што се не види скори крај патњама народа Сирије, Ирака и целог Блиског Истока, народа који Ви, апостолски ревносно, пастирски предводите. Наш народ зна како је живети у условима када сваки дан доноси опасност – не потенцијалну и замишљену опасност већ реалну опасност по сâм живот, породицу и ближње. Остати, не напустити своје светиње и родну земљу, а пре свега сачувати своју веру, постаје тада подвиг раван исповедничком.

Дао је Бог да дух исповедништва, вазда присутан у Цркви Христовој, буде пројављен у делима и речима Вашег Блаженства, као и међу архијерејима, свештенством, монаштвом и народом Ваше свете Антиохијске Цркве. То је оно што видимо и што нам даје наду. Наша је света дужност да молимо Бога, Мајку Божју и све свете да Вама и свима нама подаре још много снаге и вере. Вера је драгоценија од злата пропадљивог. Она се сада огњем и мачем искушава, у овим временима великих искушења, мука и невоља (ср. I Петр. 1, 6 и 7).

Ваше Блаженство, слабе су и немуште наше речи да искажу радост што Вас овде видимо, а у Вама видимо и прослављамо свету повест славне Антиохијске Цркве. Али осећамо и жалост и тугу када покушавамо да сагледамо и схватимо њен положај у овом историјском тренутку. Зато понављамо речи апостола Павла: „И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (I Кор. 12, 26). То су речи које и ми изговарамо, сада и овде. Оне нису само знак солидарности и разумевања него, пре свега, исповедање нашега истинског јединства, нашега братства у Господу нашем Исусу Христу, у Једној и јединственој Цркви Његовој.

Нека дâ Бог да се у јединству наше Цркве, у Духу Светом, Који на њој почива и у њој дела, супротставимо свим невољама и искушењима која нас сустижу. Свето Писмо нас, уосталом, опомиње да искушења морају доћи и да свако ко хоће да служи Господу мора да спреми срце своје и веру своју као мач духовни да тим искушењима одоли. После Крста долази Васкрсење. Тиме је све речено.

Радујмо се данас, и у све дане живота нашега, што је Бог нама подарио Велику и Славну Заштитницу, Мајку Божју, Пресвету Богородицу! Бог Логос сместио се у утробу њену, а она, озарена Духом Светим, узвисила се као Невеста Неневестна, над целом творевином Божјом и бди и моли се за њу. И сада Покровом својим, као порфиром сјајнијом од сунца, закриљује цео људски род.

Знајући слабости своје и неопходност помоћи Божје, смело, са покајањем, смирењем и љубављу, завапимо Царици небеској: Владичице наша, својим неисказаним човекољубљем погледај на нас и помози нам! Помози народима Сирије, Палестине, Ирака, помози свим хришћанима Истока, закрили их Покровом својим и сачувај их у земљи њиховој и међу светињама њиховим, на славу Сина Твог и Бога нашег Исуса Христа! Данас, на празник, када се анђели са архијерејима и народом радују, када се апостоли са пророцима радују, Теби и светом Покрову твом се обраћамо: буди Помоћница у све дане живота нашега! Велико је уздање наше у милосрђе твоје, да у теби нађемо благодат за благовремену помоћ (Јевр. 4, 16). Пресвета Богородице, Мати Господа нашега, Мајко наша, чувај нас под Покровом твојим! Амин, Боже дај!

Затим је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је Блажењејшем Патријарху антиохијском и свега Истокa г. Јована највише одликовање Српске Православне Цркве - орден Светог Саве првог реда. Под сводовима заветног храма српског народа проломио се усклик: Достојан! Такође, Његова Светост Патријарх г. Иринеј уручио је Блажењејшем Патријарху г. Јовану на молитвено сећање икону Светог Јована Крститеља и Претече Господњег. 

Затим се сабору верних обратио Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X:

-Ваша Светости, браћо архијереји саслужитељи, христољубиви народе,

Данас нас је, у овом светом храму, сабрала Господња евхаристијска трпеза са које смо, попут мирис тамјана, уздигли своје молитве Христу Богу, коме нека је слава у векове. Антиохијска и Српска Црква се данас коленопреклоно моле закланом Јагњету, које се увек једе и никада не нестаје, но освећује оне који се причешћују, за спасење света. Браћо, како је само велелепна и слаткоћом вечног живота испуњена Господња евхаристијска Чаша, која нас је са вама спојила! Ова Чаша је заиста величанствена и надвремена док пред њом промичу историјске и географске опсене овога света! Сјединимо се једним устима и једним срцем, ми православни хришћани, који живимо о насушном хлебу љубави нашег Спаситеља као плоду истинског Дрвета живота, и отпијмо из његове свете Чаше која је врело нашег спасења и лек бесмртности.

Ваша Светости, драга браћо и сестре,

Желео бих, пре свега, да своју реч започнем управо са небеским и непролазним Хлебом, као и са стиховима вечне поезије великога хришћанскога Слаткопојца, који је рекао:

Ходите сви, народе Божји, исповедимо свецело веру нашу у Христа;
са страхом Божјим примимо Хлеб тајинствени и Чашу спасења окусимо;
са чистом савешћу приступимо и исповедимо живу веру,
надајући се да ћемо се настанити у анђелским насељима; 
уистину је Свето Тело Христово, које је страдање и крст поднело, небески Хлеб нетрулежни!

Ово су речи Романа Слаткопојца, чији спомен данас славимо према календару наше Цркве. Изузетно сам почаствован и неизмерно радостан да, чинећи спомен и произносећи речи овог антиохијског светитеља, рођеног у Хомсу који служаше Цркви Христовој у Бејруту и Константинопољу, созерцавам Тајну Господње евхаристијске трпезе која нас је данас сјединила са нашом браћом у Србији. Такође, ми данас вршимо спомен и светог апостола Ананије, који се помиње на данашњој светој Литургији заједно са Светим Романом, као што и наша недостојност заједнички дели са њим место пребивања у граду Дамаску, улици Правој, где је „у време оно“ крштен Свети апостол Павле. Отуда сам особито радостан и  причињава ми нарочито задовољство да наведем речи апостола Ананије, упућене Павлу које гласе: „Послао ме је Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, да прогледаш и да се испуниш Духа Светога“ (Дап 9, 17).

На самом почетку, неизмерно сам срећан што нашим ближњима у Србији могу да пренесем љубав њихове браће из Цркве Антиохије – тамо где су ученици Господњи били по први пут названи хришћанима

Долазим Вам у миру из древне Антиохије која је крстила Павла руком Ананије, првог епископа града Дамаска, и из Антиохије Петра и Павла, Варнаве и Квартоса, Игњатија Антиохијског и Јосифа Дамаскина. Поврх свега, долазим из Антиохије еванђелиста Луке, Јована Дамаскина и Романа Слаткопојца, то јест оне Антиохије која је своју љубав према Христу посведочила најстаријим литургијским појањем, прелепом свештеном уметношћу у бојама, надахнутом црквеном химнографијом и узвишеним богословљем, и најсрдачније грлим Цркву мученика и праведника у Србији

Господ Исус Христос је истински посредник нашег живота и непоколебиви ослонац нашег целокупног постојања. Можда су управо то речи које сажето изражавају искушења са којима су се суочавале и суочавају Антиохијска и Српска Црква.

Протекло је већ више од две хиљаде година откако је хришћанство укорењено на Истоку и засађено на српској земљи коју су походили ученици апостола. А вера која је у нама и вама браћо, превазилази дела ума и изражава саму суштину и дубинуљудског постојања. Древна Црква Антиохије је током свога постојања пребродила све историјске изазове и сачувала Христа у свом срцу, попут надрагоценијег бисера у шкољци. Србија је исто тако прошла Голготу својих страдања да би изнова оживела у зори Христовог Васкрсења.

Данас нас је, све заједно, сабрала на једном месту тајна Божанствене Евхаристије, а света Литургија је у својој суштини један вечнокрећући израз благодарности. Уистину, управо је јединство вере, још од праскозорја хришћанства, оно што нас је окупљало и што нас сабира све до данас. Ово јединство вере се и у данашњем свету, упркос свим владајућим изазовима, тумачи као истинска и опипљива реалност јединственог сведочења Господа Исуса Христа. Отуда, возљубљена браћо, неопходно је да искрено и свесрдно размењујемо искуства о свему што би могло да обједини сведочење Православља савременом свету. Саборност руковођена миром, која је првенствено заснована на једној, заједничкој евхаристијској Чаши, представља по превасходству темељ и основу хришћанског идентитета.

Као што је познато, већ почетком протеклога столећа започете су припреме за одржавање једног великог Свеправославног сабора. Али ми, Антиохијци, били смо разочарани због његовог исхитреног одржавања, чему није претходило благовремено разрешење веома озбиљних питања, што је имало за последицу да наша древна Патријаршија, заједно са још три помесне православне Цркве, није узела учешћа на Сабору одржаном 2016. године на острву Крит. Са дубоким болом помињемо овом приликом и нарушавање наших права од стране Јерусалимске Патријаршије на примеру успостављања нове епископске дијацезе у Катару, марта 2013. године, и постављења епископа противно нашој вољи. Са великом горчином у срцу морамо да поменемо и неуспех свеправославног трудбеништва и интензивног рада у циљу успешног решавања овога, за нашу Цркву, веома озбиљног проблема. Пошто су, напослетку, биле исцрпљене све могућности за решавање поменутог проблема, то нас је и навело да прекинемо општење са Јерусалимском Патријаршијом, чији је став по питању свих претходних иницијатива био веома ригидан.

Све то се већ дешавало, нажалост, онда када је Антиохијска Црква примала ударац за ударцем – протеривање њених духовних чеда, разарање њених светиња и отмице њених свештеника и епископа међу којима су два епископа града Алепа – сиројаковитски епископ Јован Ибрахим и православни митрополит Антиохијске Патријаршије Павле Јазиџи, а који су отети још пре пет година.

Међутим, разлози нашег доласка у мирну посету сестринској Српској Православној Цркви нису критике у вези са Критским сабором, већ опредељење да заједнички сагледамо све оно што је обележило и што тренутно оптерећује односе међу помесним православним Црквама. Због чега је неопходно да расправљамо о питањима аутономије или аутокефалности управо сада када нам је највише потребно целовито и снажно јединство свих православних хришћана? Нема никакве сумње да би Православна Црква требало да размотри своје проблеме на једном сабору где би били окупљени сви поглавари помесних Цркава, али је истовремено неприхватљиво да један такав архијерејски сабор буде сведен на покушај решавања наведених проблема без плодотворног произношења и умножења живе еванђелске речи коју од нас очекује савремено друштво.

Дозволите ми да, на овоме свештеном месту, поделим са вама и нешто што ће бити оцењено пред судом историје. Древна Црква Антиохије, као она која је прва наденула име хришћанима, будући свагда препознавана у личностима првоврховника апостолског сабрања Петра и Павла, била је принуђена да изостане са Сабора на Криту 2016. године, иако то сама није желела. Она је на то била приморана на првоме месту услед одсуства јединства са једном од помесних Православних Цркава, одлагања у проналаску решења и изостављања дотичне теме из плана рада Сабора. Осим тога, на идентичан начин су пропраћена и нека друга, мање значајна питања, међу којима су примедбе које се тичу обавезујућег карактера доношених одлука и устројства црквеног живота православних хришћана у дијаспори, као и неке друге примедбе.

Све претходно речено је јасно и недвосмислено становиште и језгровита порука Антиохије, кћери двомиленијумског хришћанског сабрања, свим православним хришћанима и читавом свету ради унапређења сваког свеправославног сусрета. То је уједно и својеобразно начело изградње слоге и једногласја у погледу свих суштинских питања, а које је освештано стваралачким и надахнутим антиохијским искуством у циљу проналажења одговора на питања која сведоче о видљивим и оним мање приметним делатностима православних у свету.

Насупрот томе, управо ових дана до нас допире снажан хук ветрова у циљу осамостаљења црквених заједница на различитим местима у васељени. Усрдно се молимо Господу нашем Исусу Христу, како би од своје Цркве одбио све таласе политичких замки, историјских преврата и разорног духа индивидуализма, е да би у њој засијао дух славе Његове.

Љубљени у Господу, нама је највише потребно време у коме ће православно хришћанство бити једна реч и једно чврсто Тело усред хаоса овог света који се пре свега одликује поделама. Јединство православног хришћанског света је залог који је Христос предао у наше руке, а сагласје помесних православних Цркава је оно што првенствено чува њено јединство и кохезију.

Такође, нама је поверено да чувамо једноту и јединственост Православља пред налетима олује подела овога света, коју превазилазимо кроз Онога који је благоизволео да будемо једно, Господа Исуса Христа, чија свагда блистајућа слава треба да засија у целокупном свету и у нама. Истовремено, овде смо да посведочимо, како вама тако и кроз вас, Европи и васколиком свету, да су хришћани Блискога истока неодвојиви део тога поднебља, без обзира на историјски ток времена. Ови хришћани су уградили себе и све што су имали да би остали на својим вековним огњиштима, у земљи на којој их је засадила десница Бога Вишњега. Њихово срце саткано је од чистоте снежних планина Либана и бистрине сиријског и ирачког Еуфрата, а које одјекује попут жубора Јордана и речних токова плодотворне равнице Палестине. У средишту бића ових древних  хришћана је дах Јерусалима и искуство неправди учињених Палестини и њеном народу. Ми, православни хришћани, укорењени смо у правом смислу речи на Блиском истоку и тамо смо присутни већ две хиљаде година. Припадност нашој земљи неодвојива је од нашег удеоничарења у Тајни Крста и Васкрсења Христовог коју свагда носимо и коју ћемо носити занавек. Ми хришћани Блиског истока осећамо на веома опипљив и истанчан начин да је наше присуство на тамошњим просторима једна особита порука и сведочанство. Ослањамо се и уздамо се у силу нашег Господа и у добре људе широм васељене да ћемо тамо и даље остати, чврсто утемељени и дубоко укорењени. Поврх свега, ми не тражимо од овоземаљских власти да нас заштити као хришћане, јер смо живели две хиљаде година на Истоку, делећи горчине и радости са нашом браћом свих вероисповести и верских заједница. Хришћанима не треба заштита, већ они траже мир и безбедност за себе, као и за све друге у земљи у којој живе са свим другим конфесијама. Дајте мир Истоку, да бисте видели како сви на Истоку живе у хармонији.

Драга браћо, Блиски исток је много више од обичног земаљског пространства. Он је стециште небеских откривења и земља Христовог Оваплоћења. Ми, правоверни Антиохијци, уистину јесмо Црква Оваплоћења и заједница опипљивог и живог присуства које исијава сведочењем и делатним постојањем, превазилазећи категорију броја и количине и пројављујући јединствену улогу и послање. Стога би требало да, попут других народа света, на одговоран начин надиђемо историјске оквире нашег овоземаљског постојања и уклонимо прашину пролазнога времена, јер смо носиоци поруке нашега Господа. Отуда је наша дужност да сведочимо Његово присуство кроз нас и у нама, као грађевина Божја у Духу Светоме која није саздана од обичнога камења.

Данас се молимо за Вашу Светост и паству која је поверена Вашој очинској бризи. Молимо се пред Господарем Васкрсења за свеукупни српски народ, за његове властодршце, поглаваре и добротворе, као и за свеопшту добробит Србије. Уверени смо да и ви уздижете своје молитве за наш добри и напаћени народ, за његову добробит и миран живот. Овом приликом особито помињемо нашу тешку и и незацељену крваву рану – отмицу двојице митрополита града Алепа – Јована Ибрахима и Павла Јазиџија пре више од пет година, што најбоље осликава чему је све био, а и даље је, изложен човек Блиског истока – почев од насиља и отмица па све до унижавања и порицања достојанства усред бесмисла ратова и овоземаљских интереса.

Усрдно се молимо за Сирију, Либан и цео Блиски Исток са свим његовим земљама, као и за добробит и мир у целом свету.

Такође се молимо и за успех Његове Екселенције господина Председника ове земље и његових сарадника, у свему што чине и што ће чинити за добробит овог благословеног народа.

Нека је благословена држава Србија и њена Црква! Нека су благословена и нека се радују ваша срца, сабрана браћо наша! Нека је благословен овај дан молитвама Светог апостола Ананије и Романа Слаткопојца који нас данас сјединише у Тајни оприсутњене Педесетнице, измоливши милост од великога Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа – коме нека је слава у све векове! Амин!

У Светосавском дому уследио је свечани ручак у част Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована и његове часне пратње. Том приликом Патријарх српски г. Иринеј уручио је висока црквена одликовања, орден Светог Саве другог степена Вископреосвећним Митрополитима Акре г. Василију и Њујорка и Северне Америке г. Јосифу, док су архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије удостојени орденом Светог цара Константина. Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован уручио је пригодне дарове српским архијерејима Порфирију, Иринеју, Јовану и Стефану  

СПЦ

У укупном корпусу веровања/знања, нека се могу издвојити и препознати као она која се односе на неку област стварности, на неку научну област, или на неку област уметности, културе и сл. Тако издвојена веровања добијају имена, најчешће, према области на коју се односе; па се онда може говорити о знањима/веровањима из области: лингвистике, психологије, физике... Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана. О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић

Други дан мирне посете Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јoвана X Српскoj Православнoj Цркви отпочео је званичним пријемом који је за високог госта уприличио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у двору Патријаршије српске у Београду (фотогалерија).

Званичим разговорима првојерараха Српске Православне Цркве и Антиохијске Патријаршије присуствовали су високопреосвећени митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и преосвећена господа епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, као и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофо др Саво Јовић. У име Антиохијске Патријаршије разговорима су присуствовали вископреосвећена господа митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, као и ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован.

После двочасовног разговора, свештено посланство Антиохијске Цркве посетило је, у пратњи Патријарха српског г. Иринеја, Патријаршијску капелу Светог Симеона Мироточивог и Музеј Српске Православне Цркве.

СПЦ

Са благословом Патријарха српског г. Иринеја, Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Митрополита јарославског и ростовског г.  Пантелејмона, из руског Спасојаковљевског манастира у Србију су 11. октобра 2018. године стигле мошти ростовско-јарославских светитеља.

Руску делегацију која се налази у Србији поред игумана Августина чине начелник Ростовског рејона Јарославске области г. Алексеј Константинов, градоначелник Ростова г. Велики Андреј Лос, власник фармацеутске компаније „Протек“ и оснивач хуманитарног фонда „Свети Григорије Богослов“ г. Вадим Јакунин, директор фабрике звона „Италмас“ г. Николај Шувалов.

Колону аутомобила у којој се се налазиле мошти светитеља са аеродрома до храма допратили су мотоциклисти Ноћни вукови. Уз звук звона, високу делегацију на платоу храма Светог Саве дочекало је братство Светосавског храма са мноштвом благочестивог верног народа. У име домаћина Владике ремезијанског г. Стефана, викара Патријарха српског и настојатеља храма Светог Саве, обратио се протојереј-ставрофор Стојадин Павловић који је захвалио браћи из Русије на моштима руских светитеља које походе напаћену српску земљу и благослову који су донели.

Распоред богослужења у цркви и храму Светог Саве

• Петак, 12. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, затим ће мошти бити пренесене у велики храм Светог Саве где ће у 17 часова бити служена вечерња служба са акатистом,
• Субота, 13. октобар 2018. године - Света Литургија у малој цркви Светог Саве са почетком у 7,30 часова, потом у 10 часова испраћај моштију у Епархију жичку где ће мошти остати до 11. новембра.

У кивоту се налазе честице моштију угодника Божјих: Светог благоверног великог кнеза Александара Невског, Преподобног Сергеја игумана радоњешког и све Русије Чудотворца, Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Данила Переславског,  Преподобног Никите Столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског, Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског Чудотворца, Светог Јакова Епископа ростовског,  Благоверног кнеза Романа Углическог, Светог Исаије Епископа ростовског,  Светог Игнатија Епископа ростовског,  Светог Игнатија Епископа кавкаског Брјанчанинова, Благоверног кнеза Константина Јарославског, Светог мученика Агатангела Митрополита јарославског,  Преподобног Аврамија Ростовског Чудотворца,  Светог Димитрија Митрополита ростовског Чудотворца, Отрока-страстотерпца Јоне Чеполосова и Благоверних кнежева Феодора Давида и Константина.

Кивот са моштима је постављен у малу цркву Светог Саве где је братство служило вечерњу службу са акатистом руским и српским светитељима, док је народ у миру и побожности целивао свете мошти. После акатиста пригодном беседом верном народу се обратио јереј Далибор Стојадиновић

Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X служена је 11. октобра 2018. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду (фотогалерија ускоро!).

Током торжественог и радосног чина доксологије, који је служио протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма, уз саслужење протођаконâ Радомира Перчевића и Стевана Рапајића и ипођаконâ Дејана Накића и Владимира Јелића, поглавар Антиохијске Цркве Његово Блаженство г. Јован X достојанствено је стајао у патријарашком трону у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: Вископреосвећна господа Митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков, јерођакон Јован, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован, ремезијански Стефан и мохачки Исихије.

Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са малишанима у народној ношњи из Културно-уметничког друштва Талија, ученицима Богословије Светог Саве, студентима Православног богословског факултета, омладином и верним народом, испунило је Саборни храм Светог архангела Михаила којим се разлегло појање чувеног Првог београдског певачког друштва.

Доксологији су присуствовали амбасадори Сирије и Либана г. Оусман Сааб и гђа Нада Ал и чланови часне пратње Антиохијског Патријарха господа Илија Касрин Ел Халаби, Карол Саба, Хусан Салиби и Харбел Бастоури и гђа Леа Адел, као и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић.

Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао:

Ваше Блаженство, Патријарше Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока, вазљубљени у Господу брате и саслужитељу наше смерности, господине Јоване,

Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, пречасни оци, драга бpaћo и сестре!

Добродошли, Блажењејши Владико, у Србију, земљу Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, и светог великомученика Лазара Косовског, који народ наш подвигом великим, правдом и истином Божјом заветоваше и трајно утврдише у заједници народа хришћанских, у светој Цркви Православној! Благословом Господњим и њиховим, и са целивом братске љубави у Христу, дочекујемо вас, драге госте, срдачно вас поздрављамо и желимо добродошлицу.

У Богу, молитвеним посредовањем Пресвете Богорoдице и свих светих, наше су Цркве заиста сестринске јер један је Дух мучеништва, исповедништва и љубави према Христу који их је вековима надахњивао: вас од апостолâ и светог Игнатија Богоносца, а нас од светог цара Лазара. То је исти онај Крст голготски који Сâм Господ наш понесе и који je свим хришћанима света знак победе над грехом, смрћу и ђаволом, знак велике радости Васкрсења.

Са љубављу вас примамо као бpaћy, јер у Вама, Ваше Блаженство, у архијерејима Антиохијске Цркве, у монасима, свештенству и верном народу Ваше Патријаршије, видимо исти крст страдања, прогона, расељавања и мучеништва, који је познат нашем народу, а који Ви изнова, пред целом Васељенском Црквом, данас са трпљењем носите и тако славу Васкрсења пројављујете.

Славословљем Вас дочекујемо, Ваше Блаженство, као на сабору свих наших светитеља, и молимо Вас за Ваше заступништво пред Господом. Приступамо Гори сионској, Граду Бога живога, Небеском Јерусалиму, и, окружени миријадама анђела (ср. Јевр. 12, 22), потврђујемо и исповедамо јединственост и вечност Цркве Божје. Њена је Глава Сâм Христос. Стога је само Он апсолутно Први у Цркви Његовој. На њу и кроз њу се изливају божанске енергије, благодат и љубав у којој је радост нашег сусрета са Вама, радост Вашег доласка и боравка у Србији.

Просторна, земаљска раздвојеност није ништа према истини, вери, страдањима и подвизима који уједињују у Господу наше помесне Цркве. У њима је јединствена благодат која делује непрестано од дана Педесетнице. Њу и сада и свагда призивамо да у истини и правој вери останемо, а да сва страдања и искушења пребродимо и y тихо пристаниште Царства Божјег упловимо.

Још се молимо Господу, Који чува наше сестринске Цркве и побожне братске народе, да и ми, наше садашње покољење, једном вером коју једнодушно исповедамо, у страдањима и искушењима која подносимо, смело и без осуде поновимо речи које је први изговорио апостол Павле: „Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету^" (Гал. 6, 14). Те речи су одговор на сва питања која човек може поставити. У свим временима, а нарочито данас, прогони хришћана су потпуно отворени и јавни, а небројена лукавства и искушења демонска, у личном животу и друштву, вребају и савлађују слабе, неприпремљене људске душе. Речи које нас упозоравају на ништавност и пролазност царства земаљског постављају божански Завет пред свакога хришћанина. Молимо се да нас Господ учини достојнима да их и ми изговарамо и да се по њима владамо да бисмо и ми стали пред Господа у светлости Васкрсења Његовог. Храбримо и бодримо једни друге, - што и сада чинимо овим малим славословљем, - призивајући у помоћ молитве Владичице наше Богородице, светих небеских сила и свих светих!

Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства!

Добродошли, драга бpaћo, у Србију, међу православни народ наш, у наше светиње и манастире, у братски загрљај наших архијереја и свега свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве! Ис полá éти, Дéспота!

Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X:

Ваша Светости, браћо архијереји, христољубиви народе,

У миру Христовом вам долазимо, помазањем Његовог Светог Духа заједно чистимо своја срца, прослављајући моћ непобедивог божанског цара – Свете Тројице.

У миру Христовом вам прилази Антиохијска Црква, грлећи међу вама сваког свог верног сабрата у Србији. Поздрављамо у вама, драга моја браћо, апостолску веру и истинску љубав. Поздрављамо у вама одисање мирисом Јеванђеља и дарове прослављања. Поздрављамо у вама исповедање Петрово и радост Магдаленину.

Грлимо у вама азбуку Ћирила и Методија. Грлимо у вама славне плодове труда Павловог и чежње Јованове. Грлимо у вама сведочење Христа у народу који се опио љубављу према Њему. Поздрављамо у вама истинску веру и чување предања. Поздрављамо у вама ревност Илијину и смиреност галилејских рибара. Поздрављамо у вама свете успомене и носимо вам дах Христов из земље чији се народ први назвао по Њему; из Антиохије, прве зоре хришћанства, оне која се прва оденула Његовим именом, обукавши затим и цео свет у њега, као Христа, Господа, господара живота и смрти..

Из апостолске Антиохије вам долазимо. Из Антиохије која се огрнула у исповедање Петрово и просекла узбуркане таласе овог света са посланицама Павловим. Из Антиохије Јефремове и Мелетијеве, Теофилове и Златоустове, Антиохије Максима Исповедника, Романа Мелода, Јована Дамаскина, Козме и других светитеља и отаца. Из Антиохије сведочења и мучеништва, која је са Петром и Павлом пренела Јеванђеље Христово и засадила га до најдаљих крајева земље. Из Антиохије, источног магнетног пола хришћанства и престонице римског Истока, која је Јеванђеље Христово учинила престоницом свог срца и магентним полом својих стремљења. Из Антиохије која се није заоденула у ореол земаљске славе, већ у Исуса Христа, да би онда снагом вере обукла свет и помазала га Јеванђељем љубави и спасења, као лековитим еликсиром свуда и за сва времена.

Долазимо вам данас у мирну посету, прву коју је благоизволео учинити Патријарх антиохијски у трећем миленијуму, и то после оне коју је, још далеке 1959. године, остварио наш претходник, блаженог спомена Његово Блаженство Патријарх Теодосије Шести блаженопочившем првојерарху Српске Православне Цркве, Његовој Светости Патријарху српском Герману. Отуда, наша данашња посета јесте недвосмислена потврда снажних духовних и сестринских веза између двеју помесних Цркава, упркос свим досадашњим патњама и искушењима са којима су се суочавали и са којима се суочавају наш народ, земља и отаџбина, а који бивају побеђени и превазиђени силом и благодаћу Господа нашега Исуса Христа.

Долазимо вам, сећајући се увек ваше земље и отаџбине која је изнедрила светитеље међу којима је велики Свети Сава, заштитник ове свете цркве. Сећамо се Србије по њеној аутентичној вери и њеним светима. Сећамо се у њој Светог апостола Андроника и Јована Владимира и многих других, сећајући се такође Ниша, прозваног Градом мученика, и оне светости, укорењене у истинској вери, која је донела мноштво светитеља од саме зоре хришћанства.

Сећамо се Србије, по њеном племенитом народу и њеној живој цркви коју нису потопили таласи безбожништва него су напротив, учврстили њену историјску везаност за корене хришћанства. Сећамо се такође и мука и ратова који су задесили Србију у смирај другог миленијума, не заборављајући у то време усрдне молитве и молебане од стране ваше браће у Антиохијској Цркви и ставове њеног Патријарха, нашег претходника Игњатија Четвртог и Светог Архијерејског Сабора о злоупотреби религије у религијским и етничким поделама, затим о медијском замрачивању на једној, и усмеравању рефлектора на друге стране, циљајући на хришћанство које је било и остало чврсто језгро идентитета Европе, и суштина егзистенције Блиског Истока и свих других крајева света.

Веома ценимо вашу солидарност и молитве за нас, као и вашу подршку током тренутних искушења која су нанела крваве ране нашем народу и цркви, и нашој отаџбини.

Ваша Светости, драга браћо,

Антиохијска Црква однедавно пије из исте горке чаше из које сте и ви пили овде, у вољеној Србији. Хришћанска Антиохија је била и остала сведок и глас Истока о свим његовим радостима и тугама, и не само то, већ је и истински амбасадор срца рањеног човека пред ухом овог света, и једро молитве која плови из сломљеног срца, све до прага Господа Крста и господара васкрсења.

Точак времена ће се можда окренути доносећи јој још много искушења и невоља, али ће њено вечно уздање у васкрслог Господа и чврсто опстајање на Истоку увек бити неодвојиви део њеног хришћанског иденитета и аутентичног сведочења Исуса Христа у земљи којом су додиривала Његова стопала и кораци његових апостола и светитеља.

Ми, као хришћани Антиохије остајемо у нашој отаџбини какве год промене, радости или туге да нам донесе време. Ми смо брат близанац овог Истока. Ми исходимо из праскозорја хришћанства, у његовој садашњости се обликујемо и изграђујемо, а у будућност која свиће гледамо.

Од почетка овог десетлећа, на Сирију и земље у њеном окружењу ударају насиље и тероризам, а људи Истока, из било које религије да долазе, плаћају данак рату, својом крвљу, животним миром, и самим животом; разарањима, отмицама, прогонима, тешким животом и хаосом. Као хришћани, и ми као и други, у свако време и на сваком месту плаћамо данак рату, кроз прогоне, отмице, убиства, разарање храмова и историјских симбола и обезвређење људског живота. Стављам пред вас пример који даје слику свега овога – то је отмица сиријанског јакобитског митрополита града Алепа Јована Ибрахима и отмица православног митрополита Алепа, Павла Јазиџија, која се догодила пре више од пет година, као и немоћ света и свих његових инстанци да покрену ово питање, ако то питање уствари није и заборављено.

Помолимо се данас свемогућем Господу, за добробит Србији и мир њеном народу. Помолимо се и за мир у Сирији и стабилност у Либану, као и за мир у свим земљама Блиског Истока.

На почетку наше посете мира, у своје лично име и у име наше делегације, упућујем Вама, Ваша Светости, а преко Вас и свој нашој браћи у Србији, са анђеоским миром који су чули витлејемски пастири – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“, и нека Његов мир увек буде у нашим срцима да би она, надајући се и чекајући Га, живела у радости и срећи. Њему нека је слава у све векове, амин.

После свечног чина доксологије, у Патријаршијском двору приређен је свечани ручак у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X. Том приликом, највиши црквени и државни званичници изговорили су здравице и радосне речи поздрава и добродошлице драгом госту из славне древне Антиохијске Патријаршије.

СПЦ

Његово Блаженство Патријарха г. Јована и посланство Антиохијске Цркве на београдском аеродрому Никола Тесла дочекао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј са Високопреосвећеним Митрополитом загребачко-љубљанским г. Порфиријем и Преосвећеном господом Епископима шумадијским Јованом и ремезијанским Стефаном. Дочеку су присуствовали амбасадори Сирије и Либана г. Оусман Сааб и гђа Нада Ал. Часну пратњу предстојатеља Антиохијске Цркве чине: Вископреосвећна господа Митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков, јерођакон Јован, господа Илија Касрин Ел Халаби, Карол Саба, Хусан Салиби и Харбел Бастоури и гђа Леа Адел.

Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X боравиће од 11. до 19. oктобра 2018. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да Блажењејшег Патријарха Јована и његову часну пратњу поздраве непосредно по његовом доласку у четвртак, 11. октобра 2018. године у 12 часова, када ће у Саборној цркви Светог архангела Михаила у част високог госта бити служена доксологија.

Централни догађај посете биће саборна света Литургија коју ће патријарси са архијерејима обе Цркве служити у недељу, 14. октобра 2018. године у Спомен-храму Светог Саве.

Заједно са Патријархом српским Иринејем, епископима, свештенством и монаштвом, благочестиви српски народ ће гостопримство драгом госту указати и у најзначајнијим српским светињама: Жичи, Студеници, Острогу, Пећкој Патријаршији, Високим Дечанима, у Подгорици и Нишу. Поглавари двеју Цркава ће се сусрести и са водећим личностима државног и друштвеног живота Србије.

Током посете поглавари двеју Цркава, са члановима делегацијâ, водиће званичне разговоре који ће се тицати актуелних питања и проблема са којима се суочавају обе Цркве, али и Православље и хришћанство у целини, међу којима значајно место заузимају питања узрокâ и последицâ страховитог ратног страдања Сирије и великог егзодуса народа са Блиског Истока.

Београђани и житељи других места, које ће посетити Блажењејши Патријарх Јован Х, имеће ретку прилику да својим молитвеном присуством посведоче састрадалну љубав и хришћанску солидарност српског православног народа са хришћанима Антиохије и Сирије, који пред  свим народима света сведоче једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово.

Званичне или мирне посете, та древна и непрекинута пракса Православне Цркве, прилика су да се изнова потврди јединство Православне Цркве остварено у Глави Цркве, Господу нашем Исусу Христу, и у Духу Светом, у славу Бога Оца, односно да се јединство изнова посведочи заједничким служењем свете Литургије. У исто време мирне посете представљају и потврду живе и реалне заједнице православних народа. Братска сарадња, узајамна подршка и свеза љубави двеју сестринских Цркава, двојице поглавара и православних народа свакако су саставни део и плод ове посете.

БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ!

Извор: Српска Православна Црква

Са благословом Патријарха московског и целе Русије Г. Кирила и Патријарха српског Г. Иринеја, у четвртак 11. октобра 2018. године у 13 часова у Светосавском храму на Врачару молитвено ће бити дочекане мошти двадесет руских ростовско-јарославских светитеља, из Спасо-Јаковлевског Димитрева, мушког манастира града Ростова Великог Епархије јарославске. Мошти светих отаца руских биће доступне благоверном народу на поклоњење и целивање до суботе, 13. октобра (до 10 часова), када ће наставити свој молитвени ход по Србији.

У посебно припремљеном ковчежићу налазе се честице моштију:

св. Благоверног великог кнеза Александара Невског,

Преподобног Сергеја игумана Радонежског и све Русије чудотворца,

Преподобног Корнилија Переславског, Преподобног Даниила Переславског,

Преподобног Никите столпника Переславског, Благоверног кнеза Василија Јарославског,

Благоверног кнеза Андреја Смоленског Переславског чудотворца, св. Иакова епископа Ростовског,

Благоверног кнеза Романа Углическог, св. Исаије епископа Ростовског, св. Игнатија епископа Ростовског,

св. Игнатија епископа Кавказског (Брјанчанинова), Благоверног кнеза Константина Јарославског,

св. мученика Агафангела митрополита Јарославског, Преподобног Авраамија Ростовског чудотворца,

св. Димитрија митрополита Ростовског, Отрока-страстотерпца Иоанна Чеполосова

и Благоверних кнежева Феодора, Давида и Константина.

                                                                                        *

     Мошти руских светитеља у Епархији жичкој

Мошти поменутих руских светитеља ће 13. октобра бити пренесене у Епархију жичку - у Ивањицу - у 15.00 часова биће свечани дочек у порти Цркве Светог цара Константина и Царице Јелене, а истога дана ће у Дому културе Ивањица у 18.00 часова бити одржана свечана Академија. У Жичкој епархији мошти ће остати до 11. новембра. 

Извор: Храм св. Саве

радио словољубве

Звучни запис беседе