Живе речи утехе: Живе речи утехе

Патријарашка Литургија на Новом Београду

Tue, 12 Feb 2019 20:22:49 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 10. фебруара 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Димитрија на Новом Београду. Саслуживали су протојереји-ставрофори Рајко Недић и Предраг Мичић, протојереј Владимир Замахајев, јереј Стефан Васиљевић, архиђакон Марко (Момчиловић), као и ђакони Драган Танасијевић и Илија Томић.

Прилог радија Слово љубве

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

Извор: Српска Православна Црква

НАЈАВА: Предавање Архиепископа охридског Јована на Богословском факултету у Београду

Mon, 11 Feb 2019 19:41:56 +0000

ПБФ објављује да ће у среду, 13. фебруара у 12.00 часова у Великом амфитеатру Гост предавач на часу Патрологије 2 бити Његово блаженство Г Јован Архиепископ охридски

СПЦ

Саопштење за јавност

Sat, 09 Feb 2019 18:14:34 +0000

Поводом великог интересовања домаћих и регионалних медија за тему објављивања писма Хрватске бискупске конференције Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и за евентуалну реакцију Српске Православне Цркве поводом тога, обавештавамо јавност да ће се Свети Архијерејски Синод у догледно време огласити по овом питању.

Иначе, Свети Архијерејски Синод је наведено писмо добио у форми службеног акта једне званичне институције, у овом случају Хрватске бискупске конференције, који се, у црквеном контексту, па и у културном свету уопште, не може износити у јавност без сагласности адресата. Поред тога, треба имати у виду и чињеницу да се овакви службени дописи припремају месецима унапред и да се исто тако одговор на њих мора припремити пажљиво, уз прикупљање неопходног материјала. Свети Синод је ово писмо добио пред почетак великих празника у нашој Цркви и до сада није било ни могуће ни потребно хитно одговорити на њега.

Свети Синод сматра црквено и цивилизацијски неприхватљивом праксом да се службена преписка износи у јавност, али, пошто је Хрватска бискупска конференција одлучила да поступи другачије, и одговор Светог Синода ће бити јаван.

По питању изјавâ долепотписаног, истина је да никада није нападао било кога него да су његови јавни иступи и изјаве били реаговање на претходне нападе на Српску Православну Цркву и Патријарха српског. Другим речима, Епископ бачки се никада није бавио хрватским бискупима појединачно, нити Хрватском бискупском конференцијом у целини, нити неким другим бискупима у Србији, осим када је био приморан да у служби портпарола Српске Православне Цркве одговара на нападе не малог броја господе бискупа из Хрватске. Уосталом, нека иста господа изволе доказати и показати да нема усташки, проусташки и усташоидно настројених бискупа у Хрватској бискупској конференцији! Судећи према њиховим изјавама у хрватској јавности, намеће се закључак да они нису мањина у оквиру своје Цркве у Хрватској.

Епископ бачки Иринеј,
портпарол Српске Православне Цркве

Извор: Српска Православна Црква

Значајна подршка мисији Цркве за децу

Fri, 08 Feb 2019 16:32:04 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 7. фебруара 2019. године делегацију Поштанске штедионице на челу са мр Бојаном Кекићем, председником Извршног одбора банке, а поводом њихове подршке мисији Српске Православне Цркве намењене деци и помоћи пројекту Стопама наших предака.

Пријем је почео презентацијом досадашњег развоја споменутог пројекта, који је са благословом Свјатјејшег, покренуло и води Светосавско звонце, званично гласило Српске Православне Цркве за децу, а коју је припремио вођа пројекта г. Димитрије Стикић.

Овај јединствени концептуални пројекат који кроз рад са талентованом децом, на образовни и практични начин обрађује тему српске традиције, језика, писма и вере православне, са посебним освртом на истoријски период Великог рата и боравак српске војске и народа на острву Крфу од 1916. до 1918. године, за претходних седам година дао је веома значајне резултате. Укључио је преко 350 најталентованијих ђака из читавог региона, који су својим трудом и радом за време боравка на Крфу, идући стопама предака и сами остављали отисак својих вредних руку, показујући да дело предака, тих див јунака, није заборављено.

Ђаци су обновили спомен обележја у Агиос Матеосу, луци Гувији, поставили плочу на месту где је некад био хотел Бела Венеција, где је било и седиште српске државе пуне две године, оформили ново спомен обележје у месту Като Коракиана подигнувши споменик крајпуташ чувеном Гвозденом пуку Моравске дивизије, отворили новоформирани Трг крфско-српског пријатељства, који ће бити ново место окупљања Срба и Грка данашњег времена у име неговања и надградње братских односа два народа.

Кроз припремљену презентацију приказани су и планови развоја пројекта који су неопходни, како би се кроз програме и активности створила могућност укључења већег броја талентоване деце и његово активно трајање на терену Крфа дуже него досадашњих две недеље. То подразумева и формирање школског кампа за шта постоји подршка локалне самоуправе Града Крфа, која даје један свој стари камп у луци Гувији, педесет метара удаљеног од места где се искрцала српска војска 1916. године, а у којем постоји потреба обнове, реконструкције и уређења, па је стога и приказан радни план и нацрт који је редакција Светосавског звонца приремила, као и могућност изградње и капеле од постојећег објекта, где би се додао звоник и која би била дечја задужбина подигнута у знак молитвеног сећања на жртву и страдање предака који су мученички пострадали дајући свој живот за слободу Отаџбине и будућих покољења.

Захваљујући горе поменутој подршци, предивна образовна наградна екскурзија на Крф добија могућност свог напретка и развоја, што је по оцени Његове Светости, веома важно, јер негује и чува вредности које су нас одржале током векова. Кроз дела и живот младих људи - његових учесника, тка прелепу будућност оличену у подстицају њиховог врлинског живота и удруживању са својим вршњацима који деле исте вредности.

Због дате подршке и показаног позитивног примера, Свјатјејшиј је даровао Захвалницом као малим знаком пажње и сведочанством о учињеном добром делу, Поштанску штедионицу, предавши је свечано у руке њеном првом човеку и представнику мр Бојану Кекићу.

Господин Кекић је, у име делегације Поштанске штедионице, захвалио на указаном поверењу и дару, истакавши да је то за њега лично, његове сараднике и саму Поштанску штедионицу велика част и да ће наставити да подржава мисионарски рад Српске Православне Цркве, јер је то институција која је очувала државу и већ 800 година бди над народом својим, молећи се, саветујући га и подучавајући.

Извор: Српска Православна Црква

Хришћанске врлине и борилачке вештине

Fri, 08 Feb 2019 16:29:19 +0000

Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве крајем 2016. године дао је благослов за покретање Програма духовног вођења тренера борилачких вештина.

За координаторе тог програма постављени су протопрезвитер-ставрофор Војислав Билбија, парох ротердамски, и презвитер др Оливер Суботић, уредник Православног мисионара. Једна од активности Програма јесте сарадња са борилачким клубовима и предавања на теме које су од духовног значаја за вежбаче борилачких вештина. До сада је одржано неколико таквих предавања у Београду, а успостављена је сарадња са више борилачких клубова.

На позив мајора полиције, карате мајстора и инструктора Ненада Миловића (6. дан), у четвртак 7. фебруара ове године у просторијама карате клуба „Феникс Кан“ предавање на тему „Хришћанске врлине и борилачке вештине“ одржао је презвитер Оливер Суботић. Међу присутнима слушаоцима били су, поред чланова и пријатеља клуба, и инструктори борилачких вештина из других клубова: карате мајстор Душан Јанковић (8. дан), аикидо мајстор Драган Станковић (5. дан), аикидо мајстор Драган Миленковић (4. дан), као и наша репрезентативка у теквондоу Александра Радмиловић.

Предавач је у уводном делу предавања укратко испричао своје некадашње искуство у борилачким вештинама и духовно трагање које је потом уследило. Објаснио је потом основне правце рада синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина: теоријски и практичан рад на томе да се медитативне технике Далеког истока, које су веома присутне на овим просторима, замене исихастичком молитвеном праксом Православне Цркве, потом искорењивање специфичних страсти које се обично јављају код вежбача борилачких система и уз то упоредни рад на стицању хришћанских врлина. Нагласио је искуство о. Војислава Билбије и његов пионирски подухват на овом пољу. Посебно је истакао једноставно правило о. Воје: да сваки хришћанин који вежба борилачке системе, себе испита да ли је спреман да после добијеног шамара окрене други образ, по јеванђељској максими.

Током предавања је објашњено шта су то страсти, затим како се страсти гнева, агресије, сујете и гордости појављују код вежбача и на који начин се оне искорењују. Објашњено је и које су то врлине које би вежбачи борилачких вештина посебно требало да стичу: смиреноумље, храброст, пожртвованост, чојство, праведност, мудрост. О. Оливер је рекао да је љубав врхунац врлина, али да је она финални плод очишћења од страсти. Посебно је нагласио да су смирење и мудрост врлине које вежбачи треба да се потруде да стекну, и рекао да је највећи борилачки мајстор онај који смирењем и мудрошћу успе да избегне физички конфликт, када год је то могуће.

На крају предавања, презвитер Оливер Суботић је истакао лик Светог деспота Стефана Лазаревића, човека који је у своје време био највећи витез Европе и имао изузетне борилачке способности, а који је уз све то успео да искорени страсти, стекне све наведене врлине, и на крају да се посвети. Предложио је да сваки српски борилачки клуб у своју салу постави икону Светог Стефана Високог као подстицајан пример споја хришћанских врлина и борилачких вештина за све вежбаче и тренере.

После главног предавања, реч је узео г. Илија Животић, председник Интернационалне полицијске организације за Србију и стручњак за безбедност и сектна деловања. Он је одржао краће излагање на тему савремених сектних деловања. Нагласак је ставио на корпоративне видове секташког деловања који су усмерени, пре свега, против породице. Животић је здушно подржао рад православног свештенства са младима и активности попут Програма духовног вођења тренера борилачких вештина. Према његовом мишљењу, таквих активности на терену наша Црква мора имати далеко више. Животић је, међутим, истакао да се његов приступ борби против секти разликује од оног који има Црква, иако није у супротности. У закључку је нагласио потребу заштите породице у српском друштву, јер је она угрожена неолибералним вредностима које праве секташки менталитет своје врсте, и апеловао на заједничку акцију у том погледу.

После дискусије, завршну реч је дао презвитер Оливер Суботић, који се осврнуо на излагање господина Животића у погледу теме секти и поменуо пример проте Лазара Милина и његовог искуства. Осврнувши се на разлике у приступу које су поменуте, казао је да то није сметња заједничкој акцији, већ да то говори да постоји још једна врлина коју треба да стичемо као народ, а то је слога у најважнијим стварима, попут заштите породице.

Извор: Српска Православна Црква

Почасна мајсторска звања из каратеа нашим свештеницима

Thu, 07 Feb 2019 18:32:37 +0000

Београдско удружење карате ветерана је данас, на празник Свете Ксеније Петроградске, после Свете Литургије у жарковачком храму Вазнесења Господњег, доделило почасно мајсторско карате звање 1. дан двојици свештеника који су у младости годинама тренирали борилачке вештине: протојереју-ставрофору Милану Виленици и презвитеру Оливеру Суботићу.

Ова два свештеника су добила и захвалнице Светске карате федерације "Хачи-о-каи" ("Hachi-O-Kai") за допринос развоју борилачких спортова и вештина, потврђено је радију "Слово љубве". Прота Милан Виленица је у младости једну пуну деценију тренирао шотокан карате и такмичио се у рвању грчко-римским стилом, док је презвитер Оливер Суботић некада активно тренирао карате, реални аикидо, руску систему и српске вештине борења. Уз проту Војислава Билбију, отац Оливер је један од координатора синодског Програма духовног вођења тренера борилачких вештина. Дипломе и захвалнице београдским свештеницима доделио је г. Душан Јанковић, мајстор каратеа 8. дан.

Извор: Радио Слово љубве

Најава: Презвитер др Оливер Суботић - о хришћанским врлинама и борилачким вештинама

Wed, 06 Feb 2019 19:54:43 +0000

У четвртак 7. фебруара 2019. године у просторијама карате клуба "Феникс Кан" у Жаркову (улица Космајска 56), беседиће презвитер Оливер Суботић, парох храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Отац Оливер ће одржати предавање под називом "Хришћанске врлине и борилачке вештине". Сви су добродошли на ово духовно вече кажу организатори.

Календар „Црква 2019.“ посвећен 800-годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве

Wed, 06 Feb 2019 17:44:20 +0000

Црква 2019. – Календар Српске Православне Патријаршије за просту 2019. годину, издавач Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, главни и одговорни уредник протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, Београд 2019, страна 782.

Угледно издање Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Календар „Црква 2019.“ изашао је у знаку јубилеја 800-годишњице аутокефалије Српске Православне Цркве. Уредник овог календара је као и претходних година високопречасни протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода.

Календар „Црква 2019“ је препознатљива публикација која најчешће доноси текстове посвећене јубилејима из црквено-народне прошлости и по томе се разликује од календара помесних Православних Цркава који више својим садржајем подсећају на богослужбене књиге попут, рецимо, општег минеја или типика. Са друге стране, овогодишњи „Календар Црква“ поред свога уобичајеног историјског дела, затим календарског, има и опсежан шематизам, пописни увид у стање свих 39 епархија Српске Православне Цркве. Шематизам оваквог типа је последњи пут урађен 2006. године, а пре тога 1996. са подацима о пархијама и активном свештенству. Шематизми су важан историјски извор, преко којих се може најбрже упознати са територијалним опсегом, историјатом, свештенством и верним народом једне помесне цркве и њених епархија.

Пракса да се бројно стање и могућности црквене огранизације приказује на шематски и статистички начин потиче из српске Карловачке митрополије. Наиме, сама реч schematismus je грчког корена, развијала се и употребљавала у германској средини и означава публикацију која табеларно и системски приказује бројно стање једног правног лица.

Тежња човекова да прави спискове и пописе своје имовине, свог блага, каналисана је тада административним потребама државе, која је у односима са Црквом желела да буде што одређенија и што јаснија. Први шематизам у историји Српске Православне Цркве издат је на немачком језику и приказује прилике на подручју свих седам епархија Карловачке митрополије уочи 1848. године. Реч је о Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus, Budae 1846/7. Треба нагласити да је у библиографији српских шематизама до 1914 године, преглед стања Епархије далматинске бивао најчешћи и најплоднији. Старањем епископа Стефана Кнежевића и Никодима Милаша готово сваког лета (почевши од 1859.) издаван је по један шематизам. Занимљиво да су први пописи храмова Српске Цркве у Далмацији објављивани на италијанском језику. Знамо за два из 1842. и 1843. године. Црквене општине српског народа крајем XIX и почетком XX века издају шематизме који су за данашње читаоце, који живе у модерним и преметнутим околностима, извор светла за ондашње завичајне прилике. Први шематизам за читаву територију уједињене Српске Православне Цркве објављен је 1925. године и то је чувени Шематизам Источно-православне Српске Патријаршије по подацима из 1924. године (Сремски Карловци 1925).

Однос простора и времена, људи и грађевина у којима се обавља богослужење уочава и на уметнички начин исказује српска епика. Просечан српски пастир, коме су гусле биле средство уметничког израза и преношења националне свести, зна за сваку стопу свог народног и духовног простора. Када српски певач казује каталог српских богомоља, он у времену турске владавине према Латинима исказује културну равноправност, можда и супериорност свог сакралног градитељства:

Да ви знате наше намастире

Наших славних цара задужбине

Какови су и колики ли су!

Да видите лавру Студеничку,

Недалеко од Новог Пазара,

Да видите Ђурђеве Ступове,

Код Дежеве старијех дворова,

Задужбине цара Симеуна,

Да видите чудо невиђено

Бјел Вилиндар усред Горе свете

Задужбину Саве Светитеља

И његовог оца Сименуа“.

..............................................

Да видите пак да се дивите

И остале српске намастире

Какови су и колики ли су!

Жича, Сопоћани, Папраћа, Дечани, Рача украј Дрине, Троноша, Раваница, Ресава... У оваквом каталошком набрајању се налази заметак првих шематизама, први списак богомоља, макар и усмени.

Календар Црква за 2019. годину у историјском и наративном делу доноси текстове историчара и теолога. Пажњу читалаца ће свакако привући студија др Драгољуба Марјановића „Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве (1219-2019)“ која се бави важном темом око које ће се свијати културни догађаји наше помесне Цркве наредних месеци и кроз читаву годину. Редовни професор на катедри за историју Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић аутор је два прилога „Осамдесетогодишњица од упокојења злетовско-струмичког епископа др Симеона Поповића“ и „Осамдесетогодишњица од упокојења банатског епископа др Викентија Вујића“. Једним архијерејем из 20. века бавио се др Владислав Пузовић, професор Православног богословског факултета, а реч је о његовом тексту „Митрополит загребачки др Дамаскин Грданички“. Историографску монотонију разбија рад протојереја проф. др Љубивоја Стојановића из домена пастирског богословља, а која гласи „Императив мисије Цркве: осавременити време и савременике вечношћу“. Историчар млађе генерације Немања Девић посветио је пажњу НАТО бомбардовању Србије 1999. године, а потписник ових редова даје два прилога „Косовска битка у историји и историјској свести српског народа (1389-2019)“ и „Григорије Живковић, митрополит зворничко-тузлански (1839-1909)“.

По устаљеном обичају ово издање у наставку доноси молитве и заповести Господње, преглед црквених тела наше свете Цркве и просветних установа и даје преглед прошлогодишњих епископских хиротонија и устоличења. Календар „Црква 2019“ је доста добро графички опремљен, богато је илустрован, пружајући фотографије нових посленика на њиви Господњој, доносећи нове портрете Његове Светости, високопреосвећених митрополита и преосвећених епископа Српске Православне Цркве. Један ревијални карактер овог календара и шематизма показује се и у избору фотографија историјских цркава и манастира, важним духовним средиштима српске црквено-народне прошлости. Ово је досад, свакако најбоље издање вољеног и практичног српског црквеног календара који се припрема, објављује и штампа у Српској Православној Цркви, а који у протеклих пет година сигурно и умешно уређује високопречасни протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода.

др Радован Пилиповић

директор Архива Српске Православне Цркве

Извор: Српска Православна Црква

Интервју са мати Златом игуманијом манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Београду

Wed, 06 Feb 2019 13:14:33 +0000

Благослов владике Херувима у цркви Светог Саве на Врачару

Mon, 04 Feb 2019 17:58:38 +0000

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и настојатеља Светосавског храма Епископа ремезијанског г. Стефана, Патријарховог викара, у недељу, 3. фебруара 2019. године, у цркви Светог Саве на Врачару светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.

Саслуживало је братство Светосавског храма: протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Драган Шовљански, Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић; протођакон Младен Ковачевић и ђакони Радомир Врућинић и Синиша Дувњак.

Прислуживали су чтечеви Војислав Николић и Милош Стаменковић. Литургијско сабрање својим краснопјенијем улепшао је Светосавски хор Мокрањац , којим је дириговала др Катарина Станковић, док су певницу водили појци при храму Светог Саве.

-Шта је заправо истина у овоме свету? Истина је Син Божји, који је дошао на овај свет, и љубав Божја, која се излила, управо тим догађајем Оваплоћењем Божјим, уласком Бога у овај свет. То је љубав, то је милост, то је загрљај Божји, беседио је владика Херувим верном народу на крају свете Литургије.

Извор: Српска Православна Црква

Пред нама је фебруарски број "Православља"

Sun, 03 Feb 2019 21:31:38 +0000

У фебруарском броју Православља, новина Српске патријаршије читајте о посети руског председника Путина храму Светога Саве; знаменитим Србима који су волели и воле Свету Русијуиз пера проф. др Ксеније Кончаревић. Поводом прославе празника Светога Саве и 8 векова од аутокефалије Српске Православне Цркве, читајте о капиталном подухвату – преводу Студеничког типика на три светска језика. У овом броју представљамо и Зборник радова о Епархији бачкој, „Епархија бачка кроз векове“, али и Српски Молитвеник - Споменица Милану Решетару, књигу која је ове године добила награду „Павле и Милка Ивић“. О вечном сећању на жртве Новосадске рације пише протојереј Владана Симића члан Одбора за обележавање Новосадске рације 1942. године, у тексту под насловом „Време је за корак више“. Протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић за овај број новина пише о Теолошком доприносу Владете Јеротића, а у Рубрици Реч две са... протођакон др Дамјан С. Божић разговара са архимандритом др Евстатијем Аздејковићем из Епархије буеносајреске и јужноцентралноамеричке. Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић пише о меморандуму који је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 2003. године једногласно и једнодушно усвојио – Меморандум о Косову и Метохији у тексту под насловом: Косово и Метохија -српска црквена тајна... Како је уобичајено о различитим црквеним и културним дешавањима, новим издањима књига и годишњицама, обавештавамо вас кроз натписе у одговарајућим рубрикама...

Из овог броја издвајамо текст протојереја Владана Симића: "Време је за корак више" који можете преузети и прочитати путем интернет сајта "Православља"

Извор: Православље

Светосавски турнир у шаху на Богословском факултету

Sun, 03 Feb 2019 21:11:55 +0000

Традиција одржавања Светосавског универзитетског турнира дуга четврт века успешно је настављена 29. јануара 2019. године на Православно богословском факултету Универзитета у Београду.

Шесту годину заредом, Богословски факултет је домаћин љубитељима древне игре. Овогодишњи турнир је окупио 49 учесника. Оно што је обележило овај турнир студената, професора и гостију је веома јак професорски и гостујући састав. За разлику од прошлогодишњег турнира када су професори доминирали, овога пута победничка места су заузели гости.

Победио је ФИДЕ мајстор Драшко Бегуш, професор гимназије у Шапцу и професор у Савременој гимназији у Београду. Он је освојио 6,5 поена и за поен побегао најближим пратиоцима, другопласираном ФИДЕ мајстору, новинару Милану Јеремићу и трећепласираном Драгану Драгићу из Завода за израду новчаница.

Најуспешнији студент на турниру је био Славен Паштар (Пољопривредни факултет) са 5 поена колико је имао и другопласирани Матија Лојовић (Математички факултет). Трећу студентску награду је освојила женски ФИДЕ мајстор Лена Миладиновић (Факултет политичких наука) са 4,5 поена која је освојила и прву женску награду. Другу награду за студенткиње је освојила Тијана Петровић (Филолошки факултет) са 4, а трећу Анђела Миљков (Факултет музичке уметности) са 3 поена.

Славен Паштар и Лена Миладиновић, као најуспешнији студент и студенткиња на турниру стекли су право учешћа на финалном турниру студената и студенткиња Београда који носи назив „Трофеј Верице и Срећка Недељковића“.

У конкуренцији професора победио је ФИДЕ мајстор Милош Николић са 5 поена, доцент на Сабораћајном факултету, други је био Драган Б Попадић, професор на Филозофском факултету са 4,5 поена, а трећи је био Владета Милин (Филозофски факултет) такође са 4,5 поена.

Захваљујући бројним донаторима сви учесници турнира су добили вредне награде и поклоне. Ове године то су били: Епархија бачка, Патријаршијски управни одбор, Издавачки фонд СПЦ Архиепископије београдско-карловачке, Задужбина манастира Хиландара, Музеј Српске Православне Цркве и Библиотека Српске Патријаршије.

Турнир су, као и прошле године, отворили протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин, у име домаћина, а у име Универзитетског спортског савеза Београда и као судија, Небојша Баралић. Турнир се играо по швајцарском систему у 7 кола са темпом игре 10 минута по играчу уз бонификацију од 5 секунди по потезу. Резултати, табеле и комплетна статистика може се пронаћи на следећем линку:

http://chess-results.com/tnr411044.aspx?lan=1&art=1&turdet=YES

Организатори турнира су били Православно богословски факултет, Универзитетски спортски савез Београда, Шаховски клуб „Богослов“ и Шаховски клуб „Студентски град“, а судио је Небојша Баралић, међународни шаховски судија.

Извор: Српска Православна Црква

Патријарх српски Иринеј: Интервју за „Политику“

Mon, 28 Jan 2019 19:49:53 +0000

-Разговор недеље: Патријарх српски Иринеј. Аутор: Јелена Чалија-

Нисмо могли лепше да започнемо разговор за наш најстарији дневни лист, него речима о најславнијем и најсветијем из рода нашег и о његовом наслеђу. И „Политика”, која је управо прославила 115. годину излажења, драгоцени је део духовног и културног наслеђа Светог Саве. „Политика” је изузетно важна јер је, на пример, једна од српских дневних новина која се одупире нападу шунда, таблоидног новинарства на српску културу, заправо на душу српског народа. На тај начин, чувајући нашу културу, јавну реч, српско писмо, сведоци смо да се најважнији српски дневни лист са својим новинарима и посленицима учио и научио од Светог Саве.

А величину и значај његове личности и дела, можемо да посматрамо с различитих страна, кроз кључни допринос у многим областима: теологији и философији, архитектури и грађевинарству, политици и дипломатији, уметности и књижевности, медицини... У неким од побројаних области, он сам се остварио кроз Богом му дароване таленте, а у другим је створио услове и атмосферу у друштву за свеобухватни развој и напредак.

Чини ми се да би било довољно рећи само то да је први поглавар аутокефалне Српске Цркве у исто време и зачетник осамостаљене српске књижевности. Та два процеса кључна за самосталност српске културе и њено трајно укључивање у светску културу, вољом Божјом, одиграла су се преко једне личности, преко Светог Саве. И да, напокон, речима овог анђела Српске Цркве и народа кажем шта данас од њега можемо да научимо. „Трудом својим све ћете стећи”, учио је Свети Сава савременике. Дакле, и данас нам он исто поручује: трудите се око сваког доброг дела и не одустајте. Било да се ради о напретку личном, било породичном, о напретку заједнице села, града, улице у којој живите, а поготово српских држава. Будите вредни, трудите се, а Господ ће, молитвама Светог Саве, и када не видите резултате вашег труда и рада, благословити оно што предузимате.

Како ће бити обележен велики јубилеј Српске Православне Цркве: да ли је већ познато ко ће од православних патријараха присуствовати централном обележавању почетком октобра?

Значај и карактер јубилеја условљавају и начин његовог обележавања. На првом месту, осам векова од дароване аутокефалије Српској Цркви прославиће се хришћански и молитвено. Добивши титулу архиепископа све српске и поморске земље, Свети Сава је своју архипастирску службу започео у Дому Спасовом, у манастиру Жичи. У тој светињи, нашем првом црквеном средишту, српски архијереји, наш Свети сабор, почетком октобра месеца, сабраће се око Престола Божјег, да би тако велику годишњицу прославила и земаљска и небеска Србија, са Светим Савом на челу и свим светима из рода нашег. Свету службу ћемо потом служити и у Пећкој патријаршији, нашем древном и историјском седишту. Прослава је већ почела на нашем Богословском факултету који је претходног месеца организовао међународни научни скуп посвећен самосталности и осмовековном доприносу Српске Православне Цркве историји, теологији и култури српског народа. Планирано је и мноштво изложби, концерата, академија, како оних у престоници, тако и широм епархија Српске Православне Цркве у земљи и дијаспори. Користим ову прилику да честитам свем српству овај диван и велики јубилеј, који сваки Србин и свака Српкиња треба да доживи као празник.

Једно од најозбиљнијих питања с којима се суочава наша држава али и Српска Православна Црква јесте питање Косова и Метохије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве почетком новембра поновио је став да се ни по коју цену не сме довести у питање пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији. У међувремену, догодили су се проблеми са увођењем такса од 100 одсто на српске производе, најаве укидања границе између Албаније и Косова и Метохије. Како гледате на те најновије притиске на наш народ и нашу државу који се несумњиво појачавају?

Појачавање тих спољних притисака треба да доведе до снажнијег јединства народа и државе у одбрани суверених права и интегритета државе. То јединство не би требало да нарушавају унутрашње размирице. Социјални проблеми и незадовољство, које постоје код неких слојева друштва, не треба да цепају народно биће, посебно имајући у виду истовремено оснивање још једне албанске војске, спречавање снабдевања српских установа, болница, школа и другог на Косову и Метохији. Са великом бригом сам пратио недавне демонстрације на улицама Бањалуке. Они који не желе добро Републици Српској и српском народу, тада су били задовољни. Не видим да ће бити користи за народ ни од подстицања на такве протесте у Београду и широм Србије. Можда неко не види или не жели да види, али сви ти процеси јесу повезани. Држава и државни органи имају обавезу да се више ангажују на стварању демократске атмосфере, мира и сарадње у друштву, на решавању проблема свих слојева, поготово оних који својим високим образовањем и знањем треба да буду узор свима.

Као што је са гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно са Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру.

Какви Вама извештаји стижу с Косова и Метохије од нашег свештенства и монаштва, из Епархије рашко-призренске? Како изгледа њихов свакодневни живот и борба за очување наших светиња?

Када год могу и лично боравим на Косову и Метохији, јер је седиште Српске Православне Цркве у Пећкој Патријаршији, а тај наш манастир је ставропигијални, у непосредној надлежности патријарха. Тада чујем и видим шта се догађа с нашим људима и северно и јужно од реке Ибар. Већина нашег народа у осталим деловима Србије, као и свуда по свету где живи слободно, не може да појми да код народа и свештенства постоји стална стрепња за сутрашњи дан, за безбедност деце, кућа, светиња... С тим се наш народ тамо, нажалост, саживео, јер на Косову и Метохији је тако од ропства под османском влашћу, која је најмила планинска племена да буду крвници поробљеним хришћанима. Зулум је настављен и за време два светска рата. Проблеми су сакривани током полувековне владавине југословенских комуниста. Сведочанство о томе је и обимна књига блаженог спомена патријарха Павла, под насловом „Извештаји с распетог Косова и Метохије”, хроника непрестаног насиља и прогона Срба у време Титове Југославије. Али, одговорност је и наша, српска. Удаљавали смо се од Бога, Цркве, Српства. Удаљавали смо се сами од себе. Све нам је било, а некима и данас јесте, прече од Српства и Православља. Бог увек оставља прилику и на различите начине нас позива да се покајемо и исправимо: да будемо јединствени у заштити свог народа и својих светиња на Косову и Метохији. Најважније је да не будемо малодушни, да се унапред не предајемо. На крају, Господ Бог је господар историје. Будимо верни Богу и Цркви, Светом Сави и цару Лазару – а Бог нас неће заборавити, ни нас, ни наше Косово, ни нашу Метохију!

Као што је с гаранцијама светских сила основана Република Српска, молим се Богу и надам се да ће доћи час када ће вође тих држава прихватити чињеницу да српски народ никада неће одустати од Косова и Метохије, своје заветне земље, и да ће заједно с Русијом, нашом савезницом и заштитницом, нашим државним вођством и представницима Албанаца усагласити решење по коме ће оба народа наставити да живе у миру

Велико искушење за православни свет свакако представља недавно давање томоса о аутокефалности новоформираној православној цркви у Украјини, који је потписао васељенски патријарх Вартоломеј. Српска Православна Црква више пута је указала да и раније одлуке у вези с „украјинским питањем” представљају кршење канонског поретка.

Колико је стварна опасност да на овај начин буде „решено” питање неканонских и непризнатих црквених структура пре свега у Македонији, а можда и у Црној Гори и какав је став Српске Православне Цркве у вези с овим структурама у две суседне државе?

Добро сте истакли да је наша Црква благовремено реаговала и указивала на кршење светих канона. Осећам обавезу да поновим да ми нисмо ни против Грка, ни против Руса, ни за Грке, ни за Русе. Српска Црква је искључиво за поштовање светих канона и вековног поретка установљеног тим канонима, што једноставно значи да смо и за једне и за друге. Наравно да смо за Русе и Руску Православну Цркву, једнокрвну браћу и сестре, који нам вековима помажу у тешким околностима. Али, наравно и да смо за нашу Мајку Цркву, Цариградску Патријаршију која нам је пре осам векова дала самосталност и ми смо од тада, као и друге аутокефалне Цркве, укључујући и Цариградску Цркву, међу собом равноправни. Патријарх наше Мајке Цркве је први међу једнакима. Српска Црква, а верујем ни друге Православне Цркве, неће прихватити неког православног папу. Уколико би прихватиле престале би да буду православне. Српска црква не прихвата, нити ће прихватити легализовање раскола у Украјини, као законитог стања, а поготово неће прихватити уколико се такве амбиције покажу на њеном канонском подручју. Оно што је Цариград урадио у Кијеву, мајци руских градова, за Српску Цркву је ништавно. Украјина има своју канонску Цркву која има свог законитог поглавара митрополита Онуфрија. Друге не познајемо и нећемо их упознати. У Фанару знају да је у окриљу Српске Православне Цркве аутономна Охридска архиепископија, која има свог поглавара архиепископа Јована и ту са становишта канона, могућности спасења верних, вршења светих тајни не постоји ниједан проблем ни за кога. Било да себе сматра Србином, било Македонцем, Северномакедонцем, Бугарином, Ромом, Грком, свеједно. Сви могу да приступе чаши спасења. Стога не видим да постоји могућност за било какав изговор за уплитање у канонску територију Српске Цркве. То би била нека псеудодуховна верзија НАТО „милосрдног анђела”. Тек је у Црној Гори све јасно. То јесте друга држава и с тим немамо проблем. Али сви православни верници тамо припадају Српској Православној Цркви и, осим једног броја Руса који у Црној Гори развијају бизнис и тако унапређују државу, готово сви су Срби. Шта би ту било ко имао да тражи?

Какви су односи с другим хришћанским Црквама, пре свега с Римокатоличком Црквом и Ватиканом? Колико црквена дипломатија може да помогне у ширењу свести међу европским државама о значају Косова и Метохије за нашу Цркву и наш народ?

Односи с Римокатоличком Црквом се одвијају на више нивоа. На нивоу парохија, градова и села, где се ми, мислим на Бачку и Банат где има највише браће римокатолика, трудимо да им и у црквеном животу, али и у друштвеном животу, уопште ништа не недостаје. Да не буду ометани ни у чему, да Србију доживљавају као своју државу. То је став и наших епископа у тим епархијама, свештеника, а такав је став и наше државе. Уколико, у том погледу, нисмо у нечему успели, и наши се суграђани римокатолици, не осећају конформно, сви до којих то стоји, треба да се, у оквиру расположивих могућности, труде се да то исправи. Лично бих био пресрећан уколико би такав став имало вођство Римокатоличке Цркве у Хрватској и Босни и Херцеговини. У Хрватској постоје охрабрујући знаци да има и нових ветрова и да ће се ситуација поправљати. Наше људе понекад обесхрабри чињеница да се различите проусташке агитације, лажирање историје, страдања у Јасеновцу и слично, одржавају у просторијама Римокатоличке Цркве у Загребу и другим местима. Али, наша Црква у Републици Хрватској, њени млади епископи и свештеници, моли се за добро и ради за добро свих и да би свима било боље. Молим се Богу да њихове молитве и њихов рад, као и молитве и дела браће римокатолика, донесу добро свима у тој држави.

Односи Српске Цркве с Ватиканом или Светом столицом унапређени су кроз дијалог који се одвија на више нивоа: кроз сусрете, разговоре и размену мишљења Синодових тела с државним секретарима и ватиканским званичницима, кроз учешће представника Српске Цркве у мешовитој комисији за дијалог две Цркве; на академском нивоу кроз сарадњу Богословског факултета с Латеранским универзитетом, кроз научна истраживања и сарадњу Патријаршијске библиотеке с Архивом Ватикана. Генерално има ствари у којима се слажемо, али има и оних других. Лично, високо ценим одлуку папе Фрање да одбаци унију, а посебно приступ сагледавању питања улоге кардинала Степинца, на чему сам и лично захвалан. Морамо ценити и став Ватикана који није признао лажну државу Косово.

Како видите место и улогу Српске Православне Цркве у савременом српском друштву? Где је већ дала свој значајни допринос друштву, а где би могла да ојача своју улогу?

На овако важно и сложено питање одговор би морао бити опширан макар колико наш данашњи разговор. Стога ћу покушати да кроз пар кратких примера одговорим какво, по мишљењу српског патријарха, треба да буде место Цркве у друштву. С том мишљу сам и почео данашњи разговор с вама, указујући да је и „Политика” са својим крштеним посленицима део духовног и културног наслеђа Светог Саве, што значи део Цркве. Или, пре извесног времена, новинар из Загреба, римокатолик, искрен, и рекао бих и честит човек, питао ме је: зашто се у установама и предузећима ломи славски колач, да ли је то злоупотреба? Рекао сам му да је човек јединствена личност и да није хришћанин само у храму или код куће, по подне приватно, него је хришћанин који тако живи и поступа увек и свуда. А Срби, и ако нису учили веронауку, славили су крсну славу и тако у срце усадили суштину вере, да је Христос увек између нас и с нама. Стога славе свеца заштитника и у дому, и у предузећу, војсци, школи. Зато и јесте Христос увек с нама, с православним Србима. Зато смо и опстали што је Он с нама и ми с Њим. Или опет, уобичајено је да се каже у медијима: Српска Православна Црква и њени верници, мислећи ваљда при томе да су Црква владике, монаси и свештеници, а верници су нешто друго. Не, сви смо Црква Православна. Владике, свештеници, народ, сви смо Црква. И када указујемо, као данас, да личне или интересе мање групе не треба стављати испред интереса државе или Косова и Метохије, ми се обраћамо нашој верној деци. Исто и када од одговорних тражимо да осујете тровање народа шундом и порнографијом у медијима, то указујемо деци наше Цркве, и мислимо да о томе треба да воде бригу као одговорни људи, хришћани и родитељи. И слично... Значи Црква смо Христова, и ми који се данас молимо, радимо, волимо, васпитавамо, спасавамо, заједно с нашим прецима од Светог Саве Немањића, па и пре њега. И увек смо део Цркве, не само у храму, него и на послу, на улици, школи, па и у кафани, увек треба да поступамо као хришћани, као верна деца Светог Саве. У то име, честитам свима данашњи празник, са жељом да се у овој јубиларној години сви поучимо делом првог српског архиепископа.

Извор: Српска Православна Црква

Високо црквено одликовање професору проти Предрагу Пузовићу

Mon, 28 Jan 2019 19:24:33 +0000

На дан када Српска Православна Црква светкује свога оснивача, првог Архиепископа и учитеља, 27. јануара лета Господњег 2019., Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уручио је, на торжественој Патријарашкој Литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, високо црквено одликовање орден Светог деспота Стефана Лазаревића протојереју-ставрофору проф. др Предрагу Пузовићу, дугогодишњем професору и декану богословских факултета у Београду и Фочи и иностраном члану Српске академије наука и уметности у Републици Српској.

У одлуци коју је донео Свети Архијерејски Синод на предлог Његове Светости Патријарха наводи се да се високо одликовање Српске Православне Цркве додељује протојереју-ставрофор проф. др Предрагу Пузовићу за његову делатну љубав према светој Цркви коју је као професор и декан на Православном богословском факултету у Београду посведочио својим вишедеценијским и самопрегорним радом.

Професор Пузовић је својим књигама и студијама из историје Српске Цркве умногомње допринео расветљавању многих догађаја из историје нашег народа и тиме у значајној мери допринео напретку историјске науке. Уз то, представљао је своју Цркву на многим богословским научним симпосионима, не само у земљи него и у иностранству, а као декан на богословским факултетиам допринео је унапређењу наставе, као и самој организацији рада на њима, посебно на Богословском факултетту Светог Василија Острошком у Фочи, у Републици Српској, где је оставио трајног трага, посебно у његовим почетним стадијумима. Подсећамо да је последњих шест година (2012-2018) био декан на Православном богословском факултету у Београду.

Био-библиографија коју у наставку доносимо најбоље казује о прегнућима проф. Пузовића на многим пољима рада, не само на научном.

Предраг Пузовић рођен је 6. маја 1950. у Пријепољу. Основну школу завршио је у селу Доње Бабине. У Београду је 1970. године завршио Богословију Светог Саве, а 1974. Православни богословски факултет. Године 1975. постављен је за суплента Богословије Светог Саве у Београду. У чин свештеника рукоположен је 1977. године. Докторску тезу Карловачки митрополит Павле Ненадовић и његово доба одбранио је 1990. године на Богословском факултету у Београду, где је потом изабран у звање доцента за предмет Историја Српске православне цркве. У звање ванредног професора изабран је 1995. године. Одлуком Светог Архијерејског Синода исте године постављен је за професора на Духовној академији Светог Василија Острошког у Фочи. Три године касније изабран је за декана Академије. За редовног професора изабран је октобра 2000. године. Оставка на дужност декана факултета уважена је 2009. године.

Захваљујући свом научно-педагошком угледу, професор Пузовић биран је на високе функције универзитетских институција: био је председник Савета Православног богословског факултета у Београду (два мандата) и Управног одбора Православног богословског факултета у Фочи, члан Већа научних области хуманистичких наука Универзитета у Београду, Већа научних области биотехничких наука Универзитета у Београду, Већа хуманистичких наука Универзитета у Источном Сарајеву и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду. За иностраног члана АНУРС-а изабран је 4. децембра 2015. године. Године 2010. године написао је илустровану монографију Српска патријашија, написана на 633 странице, која је штампана на српском и енглеском језику. Благослов за изадвање и штампање дао је и Патријарх српски г. Иринеј. У децембру 2014. године, у издању Института за теолошка истраживања Православног богословског факултета, објављена је књига Прилози са историју Српске Православне Цркве, аутора протојереја-ставрофора Предрага Пузовића. Поред већ поменуте илустроване монографије, написао је још низ илустрованих наслова. Један од њих је и Учешће свештенства у Првом српском устанку.

Избор из библиографије: Укидање Неготинске и Шабачке епархије 1886. године, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Епархије Српске Православне Цркве у расејању, Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Ниш: Византијско огледало. Раскол у Српској Православној Цркви - македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church - The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник. Српска Православна Црква: Прилози за историју. Хиландарски фонд при Богословском факултету СПЦ. Кратка историја Српске Православне Цркве (1219-2000). Крагујевац: Каленић. Платон Јовановић, епископ бањалучки (1874-1941). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Сарајевска богословија 1882-2002. Србиње: Духовна академија Светог Василија Острошког. Зворничка епархија. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Фоча: Православни богословски факултет Светог Василија Острошког. Српска патријаршија: Историја Српске Православне Цркве. Нови Сад: Православна реч. Рад Светог Архијерејског Сабора 1947. године. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Задарска богословија. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Улога свештенства у Балканским ратовима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Последњи дани патријарха Варнаве. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Прилози за историју Српске Православне Цркве. Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Рад митрополита Павла Ненадовића на просвећивању свештенства и народа (Work of the Metropolitan Pavle Nenadović on the education of priesthood and common people)”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013. Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. Рад митрополита Павла Ненадовића на завођењу монашке дисциплине у фрушкогорским манастирима. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Стотину осамдесет година Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Српска Православна Црква и балкански ратови (Serbian Orthodox Church and the Balkan wars)”. Први балкански рат 1912-1913: Историјски процеси и проблеми у светлости стогодишњег искуства. Београд: Српска академија наука и уметности. Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата (The suffering of the priests of the Serbian Orthodox Church in Bosnia and Herzegovina during the First World War)”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. Пострадали свештеници током Првог светског рата са простора Тимочке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Шабачко-Ваљевске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника из Епархије горњокарловачке током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Пакрачке и Битољске епархије. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. Страдање свештеника Рашко-призренске епархије током Првог светског рата. Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду.

Извор: Српска Православна Црква