Вазнесењска црква у Београду, храм носилац славе српске престонице - празника Вазнесења Господњег, Спасовдана - у сарадњи са Радијом "Слово љубве" АЕМ, приређује за житеље и госте Београда празнични концерт. Ове године, у навечерје празника, својим дивним гласовима зазвониће Вокална радионица "Бистрик" Биље Крстић и ученици Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Врања под руководством Александре Савић. На програму концерта су, поред изабраних духовних композиција српских аутора и изворне српске песме из Врања и са Косова и Метохије. Концерт почиње после свечаног празничног бденија у среду 05. јуна 2019. године у 19 часова. Предвиђено је да концерт буде одржан у порти Вазнесењске цркве, а у случају кише биће одржан у самом храму.

Извор: Радио Слово љубве

Београд: Издавачка фондација Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке 2019.

Књига Студије о верској настави Православне цркве објављена је у издању Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Издавачка фондација Српске православне цркве Архиепископије београдско-карловачке 2019. године, на 214 страна формата А5. Састоји се од шест теоријских богословских студија, под називима: ''Верска настава Православне цркве'', ''Методика православне верске наставе'', ''Задаци православне верске наставе'', ''Савременост верске наставе'', ''Припремљеност и стручна оспособљеност православног вероучитеља'' и ''Однос наставника и ученика у православној верској настави''. Прве две студије објављене су ранијих година у часопису Теолошки погледи, а неки делови осталих наслова у часописима Православни катихета и Каленић, Епархије шумадијске.

Ивица Живковић је катихета Средње стручне школе у Нишу, раније дугогодишњи професор хришћанске етике и православне педагогије у Српској православној богословији Светог Кирила и Методија – Призрен, привремено у Нишу, и уредник Медијско-информативне службе Епархије нишке. Секретар Центра за црквене студије, удружења научних истраживача из Ниша. Магистрирао на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2007. године у области православне педагогије. Докторирао на Православном богословском факултету ''Свети Василије Острошки'' у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву 2012. године у области хришћанске етике. Аутор уџбеника Хришћанска етика за пети разред богословија и Православна педагогија (у коауторству са протојерејем др Драгомиром Сандом) за четврти разред богословија, као и већег броја научних радова.

Рецензенти ове књиге су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, и проф.др Александар Јовановић, са Учитељског факултета Универзитета у Београду. Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо уједно је и уредник издања.

Извор: Српска Православна Црква

Нови број „Православља“, новина Српске Патријаршије, доноси: Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са недавно завршеног редовног заседања одржаног у манастиру Жича и Београду од 9. до 18. маја 2019. године, репортажу са свечаног отварања културно-административног центра „Патријарх српски Павле“ у Брчком, као и разговор протојерејем-ставрофором др Велибором Џомићем на тему Предлога закона о слободи вероисповести или уверења који је усвојила Влада Црне Горе 16. маја ове године.

Препоручени текст из новог броја у ПДФ формату:

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић: Предлог закона - враћање у претправно и претполитичко друштво

О дугогодишњем процесу повратка реликвија и културних вредности Српске Православне Цркве у Хрватску говори министром културе у Влади Србије г. Владан Вукосављевић, док јеромонах Варнава Кнежевић пише о великом догађају у Епархији будимској – посети Патријарха српског г. Иринеја и отварању новог Музеја епархије у Сентандреји.

Поред нове рубрике Из Старе Србије, Православље - у духу припрема за обележавање 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве - подсећа на поруку владике Саве (Вуковића) поводом 750 годишњице аутокефалности Српске Цркве.

Уз осврт на књигу ђакона др Александра Прашчевића – Дијалог између православних хришћана и муслимана – Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958–1990), нови број Православља доноси и текстове о црквеним и културним дешавањима, годишњицама и занимљивим темама у одговарајућим рубрикама.

Извор: Православље

Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, и ове године, организовао је квиз из познавања верске наставе за ученике основних школа.

Квиз је организован најпре на нивоу општина-актива 11. маја 2019. године. На квизу је узело учешће око 90 основних школа. Победник са сваког од осам актива квалификовао се за епархијско такмичење које је организовано 25. маја 2019. године у Богословији Светог Саве, једној од најстаријих просветних институција у Београду. На квизу су учествовале основне школе Васа Пелагић, Војвода Степа, Драган Лукић, Радомир Путник, Бранко Ћопић, Владислав Петковић Дис, Илија Бирчанин и Алекса Шантић.

Пре почетка квиза хор Богословије Светог Саве отпевао је тропар Васкрса, а затим је ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић поздравио ученике и вероучитеље упознавши их укратко са историјатом те црквене просветне институције и пожелео им пријатно и занимљиво дружење.

У име Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке учеснике је поздравио ђакон Бранислав Кеџић, који је изразио задовољство што су се учесници одазвали позиву, истакавши пре свега да је сврха организовања квиза да се ученици упознају, друже и забаве проверавајући своја знања из веронауке.

Концепт квиза и јесте такав да се кроз неколико интерактивних и едукативних игара ученици забаве и провере своје знање на један занимљиви начин. Свака екипа је бројала три ученика узраста од петог до осмог разреда. Комисију која је водила квиз и прегледала задатке сачињавали су: Славица Шушњаревић, вероучитељица у ОШ Милан Ђ. Милићевић; Никола Поповић, вероучитељ у Средњој занатској школи; и Зоран Чучковић, вероучитељ у ОШ Иван Горан Ковачић.

Прво место на епархијском финалу заузела је екипа ОШ Драган Лукић, вероучитељице Данијеле Кошћал, друго место су освојили ученици ОШ Војвода Степа, вероучитељице Наташе Филиповић, а на трећем месту нашла се ОШ Бранко Ћопић, вероучитељице Изабел Тодоровић. Победнике је прогласио и поздравио председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо који је благословио сваког ученика и даривао поклон.

За све ученике припремљени су пригодни поклони, како на општинском, тако и на епархијском квизу. Захваљујући уредништву часописа Светосавско звонце, за свако дете које је учествовало на квизу, а било је око тристотине малишана, припремљена је једна од књига Десет Божјих заповести у сто прича, Бисерница Светосавског звонца или Васкршње приче, затим часопис Светосавско звонце, а за финалисте и Годишњак Светосавског звонца. Овим путем Одбор за верску наставу се захваљује Уредништву часописа Светосавско звонце, са жељом да ученицима који похађају верску наставу Светосавско звонце и убудуће буде омиљени часопис који читају.

Одбор за верску наставу ће за све учеснике финала накнадно приредити и једнодневни излет. После послужења и даљег дружења, деца су препуна лепих утисака пожелела да се квиз организује и наредне године,  а да верска настава у средњој школи поново буде њихов сигуран избор.

Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке

Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј служио је 26. маја 2019. године свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. -Бог је жедан нас - нашег повратка у богочовечански загрљај како би нас приволео за вечни Живот, онако како нас је и створио, не да живимо за пропаст у трулежности, већ за лепоту која не зна за залазак сунца, беседио је владика Иринеј.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Ep.Irinej Dobrijevic Vavedenje 26.5.19.mp3

Епископ Иринеј је у надахнутој беседи изразио је радост што са окупљеним верним народом дели радост Христовог Васкрсења из мртвих, али и тугу због одласка схиигуманије Анастасије (Савковић), настојатељице манастира Ваведење на Сењаку, која је уснула у Господу 8. маја 2019. године.

Mанастир Ваведење Пресвете Богородице налази се на Сењаку у једном од најлепших и најмирнијих делова Београда. Ктиторка је Персида Миленковић, која је подигла и цркву Свете Тројице у Кумодражу, зграду садашње Математичке гимназије и која је и Црвеном крсту оставила кућу и велико имање на Дедињу.

Приликом копања темеља за дивну манастирску цркву откривени су у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена и свештеничка одежда. О каквом храму се радило и коме је била посвећена црква није утврђено. Манастир је подигнут поред тадашње Гимназије Краља Александра, на земљишту које је Град уступио Српској Православној Цркви.

Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Темељи су освештани 10. августа 1935. године, а коначно освећење цркве било је 25. октобра 1936. године. Освећења је извршио, велики и верни син Српске Цркве и српског народа, мученик и исповедник Патријарх српски Варнава Росић.

Ризница манастира Ваведења чува неколико изузетних икона из 18. и 19. века, бројне рукописне и штампане богослужбене књиге, као и два кивота са великим бројем честица моштију светих Божјих угодника.

Извор: Српска Православна Црква

У години великог јубилеја када прослављамо осам векова од стицања самосталности Српске православне Цркве и на празник Преноса моштију Светог Саве, црква на Карабурми која је посвећена Сабору Срба Светитеља имала је изузетну част да је посети архијереј са далеког америчког континента - Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј (Добријевић).

Повод доласка Његовог Преосвештенства у свети храм на Карабурми јесте увођење у свештени клир и рукоположење у ђаконски чин г. Бојана Бановића,  дипломца либертвилског Богословског факултета, који ће у будуће служити у свези клира Епархије источноамеричке.

Епископу, који је началствовао евхаристијским сабрањем, саслуживали су: синђел Теофил Димитрић из манастира Осовице (Еепархија бањалучка), протојереј-ставрофор Јово Бановић (Епархија зворничко-тузланска), протонамесник Синиша Хрвачевић (Епархија сремска), јереј Симеон Васић (Епархија банатска), као и ђакони Немања Ристић (Епархија шабачка), Синиша Дувњак (Епархија источноамеричка), Горан Власац (Епархија сремска), Горан Марјановић (Епархија зворничко-тузланска) и јерођакон Висарион Радовић из манастира Радовашнице (Епархија шабачка).

Пред почетак свете Литургије, Епископ је рукопроизвео г. Бојана Бановића у чинове чтеца и ипођакона, а затим беседом поучио верни народ о улози та два чина у Цркви. У току свете Литургије по прочитаној перикопи из Јеванђеља, Владика је беседио на јеванђелску тему и на крају беседе нагласио верном народу да ће у току Литургије уследити рукоположење у ђаконски чин при чему је нагласио да ће и они сами као свештено сабрање бити учесници у самој светој тајни рукоположења узвикујући заједно са народом: Достојан!

После возгласа И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са сима вама, уледио је тренутак рукоположења у свештени чин ђакона. После треће метаније коју је кандитат учинио пред архијерејем, Владика му је поставио питање: Чему приступаш и шта тражиш од наших руку?. На то питање кандидат је одговорио да тражи рукоположење у свети чин ђакона, а затим је произнео беседу у којој је говорио о свом животном путу. Уследила је света тајна рукоположења. Према речима старешине храма Сабора Српских Светитеља протојереја-ставрофора Живадина Протића, само рукоположење је било јако дирљиво и оставило је велики утисак на све присутне.

По завршетку свете Литургије у Парохијском дому је послужена трпеза љубави коју је домаћин ђакон Бојан Бановић припремио са породицом. Поред Епископа, свештенства, многобројне родбине, пријатеља и кумова који су својим присуством учинили велику част породици Бановић, свечаности је присуствовао и градоначелник Брода у Републици Српској г. Илија Јовичић.

У току трпезе љубави свима се обратио протојереј-ставрофор Јово Бановић, отац од новорукоположеног ђакона Бојана, пожелевши речи добродошлице Његовом Преосвештенству и свима који својим присуством увеличали свети дан.

ђакон Немања Ристић

Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј поводом празника и храмовне славе служио је данас, 24. маја 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија, у Спомен-парку Јајинци. У надахнутој беседи Свјатјејши је рекао да су "света словенска браћа донела словенима писану реч, посејали прве речи благодати Божије превођењем Светога Писма и постали равноапостолни". Патријарх је узнео молитву да "св. Ћирило и Методије благослове нашу децу и школе, како би се учила праведности и мудрости Божијој".

Извор: Телевизија Храм

Књига Српски патријарх Димитрије Павловић (1920-1930), аутора протојереја-ставрофора др Александра Средојевића представљена је у свечаној сали Општине Раковица.

Судећи по свеукупном раду, на свим дужностима почев од дужности учитеља и свештеника, преко функције епископа нишког и шабачког, до положаја предстојатеља Српске Цркве у рангу митрополита и патријарха, Димитрије Павловић је оставио значајан траг у историји српског народа и Српске Цркве.

Личност патријарха Димитрија (1920-1930) свестрано је осветлио свештеник др Александар Средојевић, сада у улози  историчара који користи тачне методе истраживања и историографског писања.

О његовом вредном сочињенију, којим је упаљена воштаница сећања на патријарха Димитрија, говорили су у свечаној сали Градске општине Раковица протојереј-ставрофор др Димитрије Калезић и историчар мр Видан Богдановић, докторант историјских наука.

 За предметну књигу, која је и докторска дисертација др Александра Средојевића, коришћена је објављена и необјављена грађа, а међу документацијом од посебне важности били су записници са седница Светог Архијерејског Сабора и Синода Српске Православне Цркве, који најверодостојније одсликавају црквена кретања и религијски живот  током свих актуелних збивања.

По одлуци Синода бр. 1743/зап. 1216 од 28.октобра 2005, аутор је могао да користи синодску грађу о патријарху Димитрију за период од 1900-1930. године, као и друге изворе архивске грађе и радове истраживача,  што се види по опсежној научној апаратури.

О самом настанку књиге, коју су заједнички  објавили Хришћанска мисао из Београда, Задужбина Николај Велимировић и Јустин Поповић и Хиландарски фонд, о животу и раду патријарха Димитрија говорио је аутор књиге, отац Александар Средојевић.

Користећи богату архивску грађу, радове других аутора, крећући се хронолошки кроз обиље материје, сама тема је подељена на десет поглавља: Младост и школовање; Еппископ нишки Димитрије; Епископ шабачки Димитрије; Епископ Димитрије и Хиландарско питање; Митрополит Србије Димитрије; Српска патријаршија - уједињење, устоличење, уређење; Унутрашњи живот Цркве; Црква, држава и народ; Спољња политика Цркве; Крај животног пута.

Књига је обима 600 страна; рецензенти су проф. др Љубодраг Димић, проф. др Радош Љушић и проф. др Драган Протић.

Представљању књиге у сали Општине Раковица, а под окриљем цркве Светих апостола Вартоломеја и Варнаве, поред верног народа присуствовали су свештеници Архиепископије београдско-карловачке, као и протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве. 

У новој духовној оази у Раковици, следећег понедељка 27.маја 2019. у 19 часова биће речи о 44. поглавару Српске Цркве, блаженопочившем патријарху Павлу.

Извор: Српска Православна Црква

Објављена су научна дела ђакона др Александра Прашчевића под насловом Дијалог између православних хришћана и муслимана у три књиге: 1. Допринос Патријарха српског Германа дијалогу са муслиманима (1958-1990), 2. Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997), 3. Допринос Патријарха српског Павла дијалогу са муслиманима (1998-2009), у издању Епархије рашко-призренске, а под покровитељством Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије. У наставку следе рецензије професорâ.

Професор др Дарко Танасковић - С обзиром на то да је патријарх Павле стајао на челу Српске Православне Цркве у једном од најтежих раздобља наше новије историје, кад су се над њу, а и над васколики српски народ, поред егзистенцијалних, са више страна надвиле и не мање опасне сенке пропагандне хајке и клеветничког опадања, аргументовано подсећање на начин на који је он водио и усмеравао своју Цркву, паству и пук има и знатно шири и далекосежнији значај. А управо томе циљу, постављању чињеничних темеља за стабилну грађевину нашег познавања најближе сопствене (незавршене) прошлости, разложне самоспознаје и поштеног представљања другима, а и као незаобилазно полазиште разноврсним даљим изучавањима, драгоцено ће послужити ова друга књига Александра Прашчевића, посвећена доприносу патријарха Павла односима Српске Православне Цркве са нашим муслиманима, а и са исламом, односно муслиманским светом уопште, у периоду од 1998. до 2009. године.

Нова Прашчевићева књига, која је јамачно, као и прва, плод претходних истраживања за његову будућу постдокторску радњу у Солуну, обухвата послератно раздобље, све до упокојења патријарха Павла. Иста концепција и методологија препознају се и у овом другом тому објективно јединствене монографије, што је и разумљиво и логично,  поготово с обзиром на веома уверљиво и успешно спроведен поступак у првој књизи. Ваља, пре свега, истаћи документарну исцрпност Прашчевићевог дела. Црпећи податке из свих расположивих примарних и секундарних извора, од архива, преко деловодника и одлука црквених тела и институција, до периодичних и засебних публикација и штампаних медија, као и малобројних постојећих ауторских студија, овај приљежни истраживач савесно прикупља, систематизује и предочава сву грађу релевантну за целовито сагледавање доприноса патријарха Павла дијалогу или, пре, животним везама са муслиманима. Уједно, то је и исцрпни и свобухватни преглед православно-муслиманских институционалних контаката, и то у њиховој хронологији и динамици, из чега је могуће сагледати једну битну, а прилично скривену димензију друштвене и верске интеракције у Србији, на простору бивше Југославије, а и на ширем плану међурелигијског дијалога, где је СПЦ била неупоредиво присутнија и активнија но што се то обично претпоставља. Прашчевићев допринос познавању ове проблематике јесте од темељног и суштинског реда, јер успоставља чврсту фактографску базу, као досад непостојећи предуслов за свако њено озбиљно даље разматрање. Он практично читаву једну занемарену и скривену, а важну област живота и општења наше Цркве са окружењем и светом изводи из нелагодности немуштог подразумевања и несигурног самопреиспитивања, које није лишено извесне дозе превентивне и самозаштитне хипокризије. Далеко од тога да треба самозатајно и наивно хрлити у загрљај исламу и муслиманима само зато да би се отклониле често злонамерно изрицане критике због наводне затворености  и одбојности наше Цркве, јер би то било бесмислено и контрапродуктивно, па стога и штетно, како по православље тако и по перспективу успостављања оне реално могуће и пожељне мере узајамности са муслиманима, са којима нам је судбински задат исти животни и друштвени простор. Оне мере на коју је мислио архиепископ Анастасије и у коју је истрајно веровао  наш патријарх Павле, делом својим то до последњег даха и доказујући.  Иако би се површним односом према тексту нове Прашчевићеве монографије могао стећи утисак да је она примарно, па и готово искључиво документарно информативна, што свакако јесте, то би значило да њен епистемолошки и сазнајни потенцијал није читалачки и интелектуално до краја препознат и валоризован. Аутор, наиме, уз сву скромност и свест да служи теми о којој нас чињенично и објективно извештава, успева да, условно речено, кратким коментарима и констатацијама  ненаметљиво усмери читаочеву пажњу и сажето наговести сопствени вредносни суд на који чињенице упућују. Новина и корисност двеју књига Александра Прашчевића доћи ће до пуног изражаја тек онда кад се, као незаобилазна ставка, почну јављати у библиографијама радова будућих проучавалаца, до чега, надајмо се, неће проћи много времена. У сваком случају, са нестрпљењем чекамо увиде које ће овај млади, а већ зрели истраживач саопштити у својој солунској постдокторској студији "Допринос Српске Православне Цркве дијалогу са муслиманима". Прашчевић је том дијалогу значајан допринос већ остварио.

Протојереј-ставрофор професор др Радомир Поповић - Пред читаоцем је књига младог истраживача ђакона Александра Прашчевића посвећена духовном лику и делу блажене успомене патријарха српског Павла. Од свих аспеката сагледавања архипастирске делатности патријарха Павла изабрао је оно што је било највећа насушна потреба турбулентног времена крајем деведесетих прошлог и првих година нашег века: ратни сукоби на просторима бивше Југославије, који су имали верско-конфесионалну димензију. Мултиетнички и мултиконфесионални простори на којима су православни Срби, и ако већина, били углавном највеће жртве и сносили су највећу одговорност. За нашу помесну Цркву била је велика срећа да је, свакако по Божијем допуштењу и благослову, кормило Српске Цркве водио управо добри, јеванђелски пастир патријарх Павле. Као поглавар Цркве имао је и највећу духовну одговорност за Цркву свога народа, и био је, више него било ко други, одговоран, како у домаћој, тако и у међународној јавности да заступа инетересе свог народа.   Аутор ове студије, то је срећна околност, имао је на располагању изворе из прве руке — документа похрањена у Кабинету Патријарха српског, у архиву Светог архијерејског синода и појединих наших Епископија. То је архивска грађа новијег датума, није лако доступна обичним истраживачима, али је с друге стране драгоцена јер кроз ову студију уводи читаоца у све појединости веома сложених међуконфесионалних и међурелигијских односа на нашим просторима у току најновијих ратних сукоба. Драгоцено је што наш писац поједина круцијална документа која осветљавају ово време, поготово духовни лик патријарха Павла, доноси интегрално, у целини. Овакав начин излагања и презентације омогућава и другим истраживачима који се интересују за ову проблематику да могу ова документа користити као валидне и аутентичне, не само историјске, изворе.

Јеромонах професор Исидор (Јагодић) - Међусобни односи православних и муслимана нису били, а нису ни сада идеални, те за то није потребно тражити много примера. Некада на то утичу жеље да се другоме наметну лична гледишта, а не жеља да се са другим подели визија. Ови односи личе на један мозаик у изради, који када се посматра изблиза делује да неке коцкице у том уметничком делу не изгледају као да су на свом месту. Шта више, чини нам се да оне никако не могу да се ту налазе, да су превише контрасне боји основе, да сметају и да руже лепоту мозаика. Некада је обрнуто, па оне коцкице које нам се чине да се идеално уклапају, баш кваре и руже лепоту овога рада јер се утапају у позадину и са њом чине безобличан део. Међутим, мозаик се може лепо сагледати и у њему уживати само ако се довољно удаљите од њега и ако га посматрате као целину. Тада се чини да баш све оне коцкице, ма колико оне изблиза биле контрасне и нескладне, чине једну величанствену целину. Такав је овај дивни свет - креација Свеуметника Бога, пун различитости. У овој књизи представљене су ”различите коцкице” за сагледавање ”мозаика” односа православних и муслимана. Тек ће неке будући радови, настали на основу сведочанстава изнетих у овој књизи, помоћи да се ове ”коцкице” уклопе у једно велико уметничко дело. Тада ће се открити колико и како се делало на основу онога што живимо, а колико се говорило само на основу онога што се сматрало да знамо. За нас који данас градимо односе са другима и другачијима, важно је да сведочимо оно што јесмо – деца Божија, те да са свима и за све градимо мир ”колико до нас стоји” (Рим. 12,18).

Професор др Бранко Ракић - Јавност је, чак и она најшира, а поготову она заинтересованија и информисанија, упозната са чињеницом да је Патријарх Павле огромне напоре улагао да би зло које је завладало овим простором било мање, посебно се трудећи да одржава и гради мостове са свештенством из других религијских скупина и да буди човекољубље и богољубље код Срба. Међутим, чини се да смо недовољно информисани о стварној мери те ангажованости нашег сада благопочившег Патријарха на овом плану, која се састојала од готово свакодневних активности на комуникацији са верским великодостојницима, апелима за спречавање а касније и за обустављање непријатељстава, дипломатским контактима, помагању у пружању хуманитарне помоћи и слично, а све са циљем олакшавања патњи грађана свих вероисповести и повратка мира и слоге на ове просторе. Међу ангажманима Патријарха Павла на грађењу међуверске толеранције, сарадње и блискости посебно су били значајни они који су се односили на муслимане, верску групацију са чијим припадницима и великодостојницима је имао вишедеценијско искуство позитивног прожимања из времена када је био Епископ рашко-призренски.

Књига ђакона Александра Прашчевића под насловом „Патријарх Павле о исламу и муслиманима (1990-1997)“ управо нас детаљно упућује на наведени племенити ангажман Патријарха Павла у првих седам година последње деценије ХХ века. Др Прашчевић је, иако веома млад, као стручњак за православно-муслиманске односе који завршава већ треће постдокторске студије и као човек који, будући да тренутно обавља дужност секретара Канцеларије Патријарха српског, добро познаје начине израде и чувања докумената који сведоче о активностима једног патријарха, био свакако једна од најпозванијих особа да српској и светској јавности представи миротворачке активности Патријарха Павла, на првом месту оне које су се односиле на дијалог и стварање позитивних веза са муслиманима. И др Прашчевић је тај задатак обавио на најбољи могући начин.

У књизи су хронолошким редом представљане активности Патријарха Павла на плану о коме је реч и изнети су бројни цитати из докумената који сведоче о тим активностима, а вештим и ненаметљивим вођењем читаоца кроз догађаје и документе и умешним и умесним коментарима, оценама и закључцима, др Прашчевић готово физички уводи читаоца у време и догађаје којима се бави и приближава му личност и дело Патријарха Павла дотле да може, читајући, да осети топлину његове душе.

Виши научни сарадник др Александар Раковић - С обзиром на тему, Прашчевићев рад је ексклузиван и пионирски јер се нико пре њега није изричито бавио истраживањем односа Патријарха српског Павла према муслиманима како у општем контексту тако и у контексту сукоба и спорова на простору некадашње Југославије. У опсегу којим се бави ова књига, реч је понајпре о Босни и Херцеговини.

Ширину овој теми, која превазилази југословенски а улази у светски контекст, дају подаци о сусретима Патријарха Павла са државницима, амбасадорима и дипломатама западних и муслиманских земаља, представницима Исламске заједнице, Ватикана и Јеврејске заједнице, међународних организација, који су се тицали односа православних, римокатолика и муслимана на простору некадашње Југославије и улоге Српске Православне Цркве у успостављању мира на ратом захваћеним просторима.

Поруке које је Патријарх Павле пружао сугерисале су да је православнима и муслиманима на југословенском простору потребан миран саживот, темељно разумевање и недвосмислени опстанак. Прашчевићево тумачење ових извора, у које је преко архивске грађе имао увид, доказује миротворну улогу Српске Православне Цркве и непрестано пружање руке муслиманима.

Муфтија професор др Мевлуд ефендија Дудић - Један од првих у иницирању дијалога јесте српски патријарх Герман који је недвосмислено радио на зближавању, разумијевању и поштовању православних хршћана са припадницима ислама - муслиманима.

Попут правог пастира, показујући одговорност према чињеници да је челник највеће вјерске организације у тадашњој заједничкој држави, патријарх Герман први исказује практичну активност на међувјерском уважавању, дијалогу и поштивању у бившој заједничкој држави. То се може виђети и у самом наслову ове књиге гдје нам уважени ђакон др Александар Прашчевић показује да већ устоличењем патријарха Германа 1958. године почиње интензивни међувјерски дијалог између хршћана и муслимана. Овај дијалог се водио на нивоу највиших вјерских поглавара - српског патријарха Германа и реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре.

Колико је Патријарх уважавао и поштовао муслимане, а посебно њихове вјерске вође, показује и његово присуство на џенази - сахрани реису-л-улеме рахметли Сулејмана еф. Кемуре 22. јануара 1975. године у Сарајеву. Патријарх је, том приликом, посјетио и Стару цркву у Сарајеву.

Аутор Прашчевић нам, у казивању о овој посјети, доноси и диван говор старјешине тога храма протојереја Душана Веселиновића који је рекао: „Иако је посјета Ваше Светости ненадана, а услиједила је због смрти старјешине Исламске заједнице, Његове Преузвишености реису-л-улеме Кемуре, наша радост, ради посјете Ваше Светости, не само да није умањена, већ је тиме и већа, јер ће се јеванђељска љубав коју проповиједамо и овом приликом манифестовати као реалност нашег убјеђења...”

Само присуство патријарха Германа на џенази Реису-л-улеме утицало је позитивно на актере тадашњег вјерског живота - православне и католичке хршћане и муслимане.

Извор: Српска Православна Црква

У листу Blic од 22. маја текуће године, на 10. страни, Жељка Јевтић је објавила текст под насловом „Неистина да се владика Максим покајао: Иринеј бачки фалсификовао саопштење Сабора СПЦ”, чији садржај је дат већ у наслову, уз додатак да је иста наводно преправљање саопштења протумачила као одмазду за ставове епископа Максима у полемици око раскола у Украјини и у Православљу уопште, а саборску дискусију већине архијереја приказала као „мање-више неуку прозивку” од стране „неколицине”.

Чињенице говоре нешто сасвим друго, што потврђују Записници саборске седнице од 14. маја (АСбр. 39/зап. 88 и АСбр. 63/зап. 89). У дискусији није учествовала неколицина него, свако са свога становишта, тринаесторица архијереја, међу њима и сви који су доктори и професори теологије. Никакве „неуке прозивке” није било већ је вођен озбиљан и одговоран богословски дијалог. После тога је Сабор затражио разјашњење од самога владике Максима, које је он и дао истога дана, 14. маја, а које гласи:

Представка Светом архијерејском сабору 

Ваша Светости, Блажењејши, браћо архијереји, 

Са обзиром на добронамерну дискусију и братске сугестије са овогодишњег Сабора, а ради отклањања сваког неспоразума, изјављујем да је чин додељивања аутокефалије Српској Цркви 1219. године у потпуности одговарао духу канонског предања Цркве те да се он не може оспорити ни са којег аспекта (историјског, духовног, канонског и слично). 

У једном интервјуу, говорећи о чудесном лику „Архиепископа жичког и свих српских и поморских земаља” Светога Саве и његовом доприносу Српској Цркви и народу – у коме ничим нисам оспорио да су Савин избор за архиепископа Српске цркве и његово рукоположење у свему (и суштински и формално), били у сагласности са светим канонима и са предањем Цркве – поменуо сам да је 1219. године Васељенски патријарх заобишао чињеницу да су области државе Стефана Немање у том историјском тренутку биле у области Охридског архиепископа. То је могло изгледати двосмислено, и жалим што се могао стећи утисак да оспоравам каноничност српске аутокефалије. 

Светом архијерејском сабору Српске Цркве подносим ову представку као појашњење и истовремено иштем опроштај од свих оних које је мој усмени исказ подстакао да посумњају у мој став по горе наведеном питању који је, иначе, у потпуној сагласности са ставом Светог архијерејског сабора.  Светом архијерејском сабору у Христу одан, 

Епископ западноамерички Максим 

Београд, 14. маја 2019. г.

Закључак: епископ Максим јесте дао појашњење свог усменог исказа који је и изазвао целу расправу и затражио опроштај од свих које је тај исказ узнемирио, а епископ Иринеј није фалсификовао саопштење Сабора. Фалсификаторску праксу би Жељка Јевтић могла да потражи на другим адресама, а могла би да је потражи и код себе.

Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода

Извор: Српска Православна Црква

Поводом манифестације „Дани патријарха Павла”, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 21. маја 2019. године Шесту београдску гимназију коју је својевремено (од 1938. до 1942. године) похађао патријарх Павле.

У свечаној сали Гимназије одржана је свечана академија на којој је поздравно слово упутио г. Раде Зејак, директор знамените школе основане 1933. године. Присутнима су се обратили Патријарх српски г. Иринеј и градоначеленк Београда др Зоран Радојичић.

У духу дела и мисли блаженог спомена патријарха Павла, марљиви ђаци припремили су академију у којој су учествовали мешовити хор ученика Шесте београдске гимназије, вокални солиста Катарина Божић и ђакон Владимир Руменић, док су беседе у спомен патријарху Павлу произнели гимназијалци Ана Ћурчић и Иван Ђорђевић. У програму су учествовали и драмски уметници Ненад Ћирић и Снежана Савић.

Награде за најбољи литерарни рад Милици Ђуришић уручио је директор гимназије у име Дома патријарха Павла. Другонаграђена је Бојана Стошић, док је треће место освојила Милица Јоксовић. Патријарх српски г. Иринеј уручио је том приликом награде за знање и благочешће, у виду комплета дела патријарха Павла Питања наше вере и статуе, ученицима Луки Цвијићу и Бојани Стошић и вeроучитељици Невенки Пјевач.

Изложбом светлописца Информативне службе Српске Православне Цркве ђакона Драгана С. Танасијевића почела је манифестација Дани патријарха Павла: Светлост - љубав - живот чији је циљ да промовише лик и дело патријарха Павла и универзалне хуманистичке, етичке и моралне вредности за које се залагао блаженопочивши патријарх. На првом спрату Шесте београдске гимназије изложено је преко тридесетак портрета патријарха Павла, у црно белој техници, које је у разним причикама сачинио светлописац ђакон Драган С. Танасијевић, истакнути уметник фотографије чији су радови постали саставни део збирки у Србији и свету. Његове фотографије, поред тога што су драгоцени историјски документ о знаменитим личностима нашег времена, представљају и специфичан уметнички доживљај портретисаних личности. Оком врсног уметника фотографским апаратом забележени су, данас историјски, тренуци: патријарх Павле у молитви, у олтару, у припреми свете тајне причешћа, са мирјаним и свештенослужитељима...

Свечаном сабрању присуствовали су, поред Патријарха и Градоначелника, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са сарадником г. Гаврилом Грбаном, главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско- карловачке протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, Надбискуп београдски г. Станислав Хочевар, директор Православнe гимназије Катарина Кантакузина из Загреба протојереј Слободан Лалић, представници Министарства просвете, Општине Звездара, Удружења бивших ђака и професора Шесте београдске гимназије...

Програм манифестације обухвата садржаје које су реализовали ученици, наставници, као и стручњаци и познаваоци лика и дела патријарха Павла.

Извор: Српска Православна Црква