У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“.

 

Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић)

 

Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић)

 

Повезана вест:

 

Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима!

 

 

Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве.

 

Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике.

 

На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника,  деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна.

 

Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности.

 

У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику.

 

Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих.

 

На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век).

 

Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из  XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље.

 

На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви.

 

По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић.

 

У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери  XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836).

 

У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева  XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету).

 

У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године.

 

Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља.

 

Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници.

 

У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII -  XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати.

 

Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године.  

 

Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899).

 

Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић.

 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Патријарх српски Иринеј: „Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“

 

 

Величанствена свечана академија, као централни културни догађај прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, одржана је 8. октобра 2019. године у препуној дворани Центра Сава. Покровитељ ове изузетне свечаности био је председник Републике Србије.

 

Духовни и културни спектакл под насловом Завет Светога Саве отпочео је Молитвом Господњом Оче наш Јосифа Маринковића у извођењу осамдесет певача Хора Радио-телевизије Србије, под диригентском палицом маестра Бојана Суђића.

 

Стојећи сви као један у молитви, у величанственом часу за нашу свету Цркву, српски род, две српске државе - Србију и Српску, више од пет хиљада душа, сабраних под сводовима велике дворане Центра Сава, једнодушно је запевало химну Србије Боже правде, композитора Даворина Јенка, уз монументални звук репрезентативног оркестра Гарде Војске Србије, којим је дириговао мајор Александар Ђуров.

 

Заједно са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, председником Републике Србије г. Александром Вучићем и г. Милорадом Додиком, српским чланом Председништва Босне и Херцеговине, свечаној академији су присуствовали и Његов Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Високопреосвећени Митрополити загребачко-љубљански г. Порфирије и дабробосански г. Хризостом и Преосвећена господа епископи шабачки  Лаврентије, сремски Василије, новограчаничко-средњoзападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, ваљевски Милутин, бихаћко-петровачки Сергије, нишки Арсеније, аустралијско-новозеландски Силуан, аустријско-швајцарски  Андреј, осечко-пољски и барањски Херувим, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирил, далматински Никодим, полошко-кумановски Јоаким, ремезијански Стефан, мохачки Исихије, диоклијски Методије, као и председница Народне скупштине Републике Србије г-ђа Маја Гојковић, председник Народне Скупштине Републике Српске г. Недељко  Чубриловић, председница Владе Републике Србије г-ђа Ана Брнабић, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Милан Мојсиловић, Његово Краљевско Височанство престолонаследник Александар Карађорђрвић са принцезом Катарином, први потпредседник Владе Републике Србије и министар спољних послова г. Ивица Дачић, потпредседник Владе Србије и министар унутрашњих послова г. Небојша Стефановић, потпредседница Владе Србије и минстарка грађевинарства, сабораћаја и инфраструктуре г-ђа Зорана Михајловић, бројни министри влада Србије и Српске, политички прваци српског народа у Хрватској и Црној Гори: проф. др Милорад Пуповац, г. Борис Милошевић, г. Андрија Мандић и г. Милан Кнежевић, чланови дипломатског кора, бројне угледне личности из јавног и културног живота Србије, Српске, Црне Горе, Боке, Босне и Херцеговине.

 

Затим је, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Посланицу Светог Архијерејског Сабора упућену свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете цркве поводом осамстогодишњице њене аутокефалности прочитао Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније. 

 

Орден Светог Саве првог степена Патријарху српском и Председнику Републике Србије

 

На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског г. Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је донео одлуку о додели ордена Светог Саве првог степена Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју. Одлуку Светог Синода прочитао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског.

 

Предстојатељу Српске Православне Цркве одликовање је уручио митрополит  Хризостом, који је истакао да је орден додељен за „дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве”.

 

Његова Светост Патријарх је упућујући речи благодарности истакао да су тим високим одликовањем - њему урученим - одликовани сви српски архијереји, свештеници, монаси и благочестиви српски народ.

 

Црква и држава поново заједно

 

Највише црквено признање председнику Републике Србије г. Александру Вучићу уручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј изговарајући историјске речи: „Хвала Богу, доживели смо и дочекали да и у ово наше време као и у време Немањића српска држава и Српска Црква буду заједно“.

 

Како је истакнуто у одлуци Светог Синода, председник Републике Србије г. Александар Вучић је одликован за његову делатну љубав према Мајци Цркви, пожртвовано залагање за јединство српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије, посебно за очување Косова и Меотхије у њеним границама.

 

Његова Светост Патријарх је истакао да му је част да председнику Вучићу, у име Српске Православне Цркве, додели највеће црквено одликовање што, како је рекао, Црква чини са пуно разлога и оправдања.

 

„Да не помињемо све што неуморно чини и ради. Он је учинио велика дела, не само за наше време и прилике, већ за читаву Србију и њену будућност", рекао је патријарх Иринеј.

 

„Председник је отворио путеве Србије у Европи и свету. Данас, после његовог труда, о Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи да није то та Србија коју свет зна. До Вучића, Србија је каскала у свом животу. Његовим трудом и радом, отварањем према свету, покренула се сва привреда у Србији. Кренуло се великим кораком напред. За то је потребно много жртве, државничке мудрости и много смисла да се српски народ отвори према свету, рекао је Патријарх српски које је захвалио председнику Вучићу за све што је до сада учинио и замолио да настави истом снагом, силом и аргументима.

 

Председник Вучић је рекао да га орден Светог Саве обавезује да ради још више и да се још снажније бори за Србију и њено јединство. „Да се борим за Косово и Метохију, али и подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, али и у Црној Гори и свуда где живи. Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж“, рекао је председник Вучић и додао да му је тешко да опише шта осећа. „Нисам му се надао, нисам га тражио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекција на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан величине самог чина и неочекиване части. Ћутање је она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. Хоћу само то да Србија буде вечна! Мир нас уједињује. Ово ме обавезује да се борим још више“, рекао је председник Вучић.  

 

Орден Светог Симеона Мироточивог г. Милораду Додику

 

Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је носилац ордена Светог Саве, а на предлог Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и одлуком Светог Архијерејског Синода, одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог за делатну љубав према Мајци Цркви, постојано залагање за јединство српског народа у целини и неуморну борбу за Републику Српску.

 

Патријарх српски г. Иринеј је истакао да г. Милорад Додик дише српским духом и живи српским идеалима.

 

„Вечерас имам част да се обратим поводом једног јубилеја. Изражавам велику захвалност Светом Синоду на одликовању. Ово није орден Милораду Додику, него српском народу у Републици Српској. Наша Црква у Републици Српској исто обележава 800 година. И нашу Епархију захумско-херцеговачку основао је Свети Сава. Ми који служимо народу, помажемо народу колико можемо. Свети Сава нам је оставио поруку да се отворимо према свету, и ми се трудимо да то и радимо. Захваљујући светосавском завету, очували смо се као народ и морамо да останемо и опстанемо; захваљујући том завету, успели смо да преживимо страдања, ратове, разне муке. Црква је увек била уз свој народ. Зато је ово јубилеј над јубилејима, ово је доказ да све што је засновано на чврстим темељима може да опстане“, рекао је г. Милорад Додик упућујући честитке патријарху Иринеју и председнику Вучићу на додељеном им ордену Светог Саве. 

 

Уручивање одличја торжественим појањем пратили су појци Спомен-храма Светог Саве на Врачару.

 

Завет Светога Саве

 

Уследио је уметнички део програма који је чинила музичко-драмска мултимедијална повест Завет Светог Саве у три чина, по замисли и сценарију г. Душана Стокановића и г. Саве Ј. Мирића, уједно и извршног продуцента академије, и г. Александра Радојковића.

 

Кроз приказ историјских околности које су претходиле добијању аутокефалности, у три чина су приказани одлука хиландарског монаха Саве да оде у Никеју прогнаном византијском цару и цариградском патријарху; затим сам чин доделе самосталности испред храма Премудрости Божје у Никеји; и у трећем делу уметничка визија чувеног Сабора у Жичи и слања новопосвећених епископа на њихове дијецезе широм Српства.

 

У величанственом програму, као да су се такмичиле глумачке роле са виртуозношћу хорова и музичких ансамбала, све време праћене изванредним анимацијама које су уместо класичне сценографије дочаравале гледаоцима места догађаја и лепоту православне уметности. На сцени се, укључујући осам стотина ученика основних школа из целе Србије, појавило више од хиљаду учесника. И мање пажљиви гледалац, било у Центру Сава, било пред телевизијским или компјутерским екраном, видео је да се до танчина водила пажња о сваком детаљу: од хаљине изванредне водитељке програма Драгане Косјерине, креације из колекције Краљевина чувене српске сликарке Оље Ивањицки, до изванредних костима које припадају фундусима Народног позоришта, Радио-телевизије Србије, али и оних који су шивени специјално за ову прилику.

 

Као Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани заблистали су Иван Вучковић и Дејан Стојаковић; у улози Савиног хагиографа Доменитијана истакао се Небојша Љубишић, а у улози краљице Ане Немањић млада дива Милена Јакшић. Убедљив је свакако био Небојша Кундачина у улози патријарха Манојла II Сарантена, као и млади Никола Станковић као краљевић Радослав.

 

Специјално за ову свечаност звезда српске уметничке музике Александар Седлар компоновао је три композиције: Доментијан, Никеја и Жича, које је премијерно извео ансамбл Београдска симфонијета. У сагласју са ансамблом за рану музику Висантика, који предводи уметнички руководилац Јелена Теофиловић, Београдска симфонијета је извела и Скомраску игру – српско средњевековно традиционално коло које су у кореографији Горана Митровића извели чланови Ансамбла народних игара и песама Србије Коло, уз громке аплаузе импозантног аудиторијума.

 

Уметнички и духовни печат извођењу дела Завет Светог Саве дали су здружени хорови Светоархангелске обитељи манастира Ковиљ, студената Богословског факултета у Београду и Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под управом јеромонаха Јеротеја Петровића, сабрата ковиљског, уз незаобилазан допринос протођакона Владимира Руменића, водећег бас баритона данашње српске музичке сцене, и младог ђакона, тенора Немање Ристића.

 

Изванредна видео сценографија и анимације дело су Ненада Пирната, Александра Лазаревића и Растка Стокановића. Директор фотографије био је Душко Филиповић Фипа. Дефинисани концепт представе водио је редитељ Саша Габрић, уз помоћника Марка Ристивојевића, уз супервизију Братислава Петковића. Изванредним зналачким доприносом, трудом и сарадњом истакла се костимографкиња Сузана Глигоријевић са својим тимом. Дизајнер светла је био Небојша Милојевић, дизајнер тона Владан Адамовић, док је сценограф био Борис Миловојевић. Допринос инспицијента Бранкице Пљаскић у реализацији представе био је беспрекоран.

 

И на послетку најлепше: завршни део академије обележили су кораци осам стотина Српчића пристиглих из свих крајева Србије, који су улазили на сцену Центра Сава у ритму Говорне фуге Србија почившег великана српске класичне и духовне музике Александра Вујића, коју је извео хор Радио-телевизије Србије са надахнутим маестром Бојаном Суђићем. И док је ова величанствена модерна композиција трајала, деца су, узевши благослов, извела свог Светејшег Патријарха на сцену да би величанствени хор са више од хиљаду и две стотине учесника и пет хиљада гледалаца из свег срца отпојао химну свом првом архиепископу - Светоме Сави. На крају свечаности, речи радости и благослова присутним ученицима - малим светосавцима, гледаоцима у публици, али и милионима Срба широм света, упутио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, осамдесет и први наследник Светог Саве на трону српских првојерараха:

 

„Ова деца су наша будућност! Они ходе стопама Светог Саве! Драга децо моја духовна: Љубите Српство – љубите Православље!“

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј истакао је синоћ у Београду, отварајући изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве“ да су Срби стварали и у ропству и у страдањима.

 

 

Патријарх Иринеј нагласио је да ово изложба драгоцјености од непроцјењивог значаја на којој је представљен само мали остатак онога што је СПЦ створила кроз протекле вијекове, а што је чувано у ризницама српских манастира од Крке до Високих Дечана.

 

Његова светост истакао је да су српске светиње пљачкане и разношене, али да су Срби стварали и у тешким условима.

 

Патријарх сматра да је потребно да надлежне институције ријеше питање изложбеног простора Музеја СПЦ који је мали.

 

Управник музеја СПЦ ђакон Владимир Радовановић рекао је да ће посјетиоци изложбе моћи да се упознају о богатом културном и духовном насљеђу српског народа и да се увјере да чињенице и артефакти потврђују да су Срби вијековима стварали.

 

– Кроз две ризнице, манастира Високи Дечани и манастира Крка, приказали смо простор на којем је стварао наш народ. Реч је о два удаљена манастира, о две ризнице, од којих је једна на крајњем југу наше земље, а друга у другој држави, али у тренутку стварања уметничких дела то су два средишта нашег народа – истакао је ђакон Радовановић.

 

Он је нагласио да оно што можда боли данас, када се сматра да се живи у времену просвећености и да су прошла времена уништавања туђих обиљежја, јесте то да се живи у простору гдје је српско духовно и културно насљеђе угрожено.

 

Отварању изложбе присуствовали су Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије и Митрополит загребачко – љубљански Г. Порфирије, Преосвећени Епископи: шумадијски Јован, крушевачки Давид, британско – скандинавски Доситеј, јужноцентралноамерички Кирило, бачки Иринеј, источноамерички Иринеј (Добријевић), осјечкопољски Херувим, мохачки Исихије, ремезијански Стефан, Њ. К. В. принц Александар Карађорђевић и Њ. К. В. принцеза Катарина Карађорђевић, затим директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама г. Милета Радојевић и многобројни културни посленици.

 

На изложби „Осам векова умјетности под окриљем СПЦ 1219-2019“ у Музеју СПЦ премијерно је представљено 135 рукописних и двадесетак штампаних књига са раскошним оковима које свједоче о томе шта је књига значила и какав је углед уживала у средњем вијеку.

 

Међу бројним реликвијама је и дечански крст цара Душана, оригиналне повеље манастира Хиландара, први кивот у који су положене мошти Стефана Дечанског, круне, те бројни предмети из порушених манастира на Косову и Метохији и много тога другог.

 

Отварањем изложбе заокружено је званично обиљежавање и прослава осам вијекова аутокефалности СПЦ, које је започело Светом архијерејском литургијом 6. октобра у манастиру Жича, настављено 7. октобра архијерејском посјетом Пећкој патријаршији и Високим Дечанима и 8. октобра свечаном академијом „Завет Светог Саве“ у Београду.

 

Изложба ће бити отворена до 2. децембра, а посетиоци ће моћи да виде црквено-уметничке предмете непроцењиве вредности, настајале од 13. до 19. века.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Ђакон Александар Савић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ (ЦЕПИС) говори за Радио Слово љубве о овом црквеном телу чији је велики значај, током десет година његовог постојања, вишеструко препознат, а сада овенчан значајним признањем – номинацијом за годишњу плакету Друштва информатичара Србије, за пројекат – „Матична биометрија“ који спречава крађе новорођенчади у породилиштима. 

 

Звучни запис емисије

 

Ђакон Александар говори и о животу Цркве у медијском простору, о пројекту инфо-мреже која повезује црквене емитере и помаже у сабирању актуелних информација, о изазовима са којима се сусреће савремени човек у ери комуникационо-информационе доступности, али и о злоупотреби информација, док је посебну пажњу, као пастир Цркве Христове и отац четворо деце, у разговору посветио породици и питању - како децу усмеравати када је реч о Интернету и медијима. Ђакон поред осталог препоручује „информациони пост“: „Права је уметност у шуми информација разабрати дрво, а тек пронаћи цвет“.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић одлуком Светог Архијерејског Сонода Српске Православне Цркве одликовани орденом Светог Саве првог степена. Српском члану Председништва Босне и Херцеговине г. Милораду Додику уручен орден Светог Симеона Мироточивог.

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

Повезане вести:

 

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху српском Иринеју додељен орден Светог Саве првог степена

 

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве председник Србије Александар Вучић одликован Орденом Светог Саве првога степена

 

Поводом обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве у београдском Центру "Сава" одржана је свечана академија под називом "Завет Светога Саве". Тим поводом патријарх Иринеј и председник Александар Вучић одликовани су орденом Светог Саве првог степена.

 

Вучић је рекао да га орден обавезује да се бори за Косово и Метохију и за подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, Црној Гори и свуда где живи. "Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је председник Србије на свечаној академији у Центру "Сава".

 

Вучић је, поводом доделе ордена, рекао да није у стању да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га таржио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекација на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан и величине самог чина, и неочекиване части и сопстевене, као би се то рекло, привремености, стања које сам сам изабрао, свесно када сам одлучио да о свему, и најдубљим ранама и нашим проблемима говорим истину", рекао је Вучић. Како је истакао, није желео да лаж постане вечна, да нас поједе, да нас уништи. "Нисам се двоумио да ли је лична пролазност цена коју треба платити. Ја желим, дарги оци, хоћу само то да Србијабуде вечна", поручио је он.

 

А ништа од свега овога данас не би рекао, додаје, убеђен да је ћутање она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. "Тек кад сам видео шта о мени мисле они којима сам постао изговор за слање порука вама, неретко и за обрачун за вама, они који верују да их ордење чини већим од оних који ордење дају одлучио сам да изговорим неколико речи", поручио је Вучић.

 

Члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог. Истакао је да је то "орден српском народу у Републици Српској". Захваливши на тако високом одликовању, Додик је рекао да оно показује љубав и приврженост Српској Православној Цркви. Додао је да живот човеку приреди многа изненађења, а једно од таквих је, казао је, управо ово одликовање које је примио. "Нисам могао ни да замислим да ћу стајати овде на ово месту, у овако значајном дану, и добити овако високо одликовање Цркве у коју верујем", рекао је Додик. 

 

Орден Светог Саве првог степена је највише признање Српске Православне Цркве којим се одликују духовна и световна лица за посебне заслуге за цркву, на духовном, образовном и хуманитарном пољу. Његвој Светости Патријарху орден је уручио Митрополит дабробосански Хризостом, који је истакао да је Патријарху српском г. Иринеју орден додељен за "дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговоност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве".

 

Патријарх: Црква и држава две руке, као у време Немањића

 

Поглавар Српске Православне Цркве патријарх Иринеј поручио је да је Српска Православна Црква дочекала да прослави велики јубилеј, осам векова њене аутокефалности, и то да Црква и држава опет представљају "две руке", као у време Немањића. "Захвални смо Богу што смо, после много празног времена и прилика дочекали да Црква и држава представљају две руке, где Црква врши своју мисију, јеванђељску, благодатну, а држава своју дужност и мисију. То је стање које је било за време Немањића и хвала богу вратило се и у наше време", поручио је патријарх Иринеј на завршетку свечане академије. 

 

Он је истакао да је држава покровитељ обележавања значајног јубилеја Српске Православне Цркве на чему јој је Црква захвална.

 

На почетку свечаности, Епископ нишки г. Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве.

 

На свечаној академији "Завет Светога Саве" у песми, слици, драми, дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светог Саве. На крају је, уз хор РТС-а, у сали Светосавску химну отпевао и хор од 800 деце. "Конац дело краси, а најлепши украс данашње свечаности су наша дивна, благословена деца. Нека Господ умножи и украси нашу земљу децом, која су будућност српске историје и српског народа", рекао је патријарх Иринеј. Деца су, како је рекао, најузвишенији дар једног народа и његова будућност. 

 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Музеј СПЦ, у којем ће у среду, 9. октобра 2019, у 18 ч, бити отворена капитална Изложба "Осам векова уметности под окриљем СПЦ", отворио је своја врата Радију Слово љубве АЕМ, срдачно позивајући наше слушаоце да дођу и виде свештену уметност која почива на вери, нади и љубави српског народа кроз низове векова, како нам у наставку говори кустос Миљана Матић. 

 

Звучни запис разговора

 

 

Додаје да је ово колосална изложба, дуго припремана, на којој ће посетиоци видети, у више тематских целина, значајне експонате из 13. па све до 19. века, који приказују трајање Српске Православне Цркве кроз 800 година - ту су иконе из времена цара Душана до барока, радови најбољих српских сликара од којих издваја име зографа Лонгина, крстови из више манастира, а посебно из Пећке Патријаршије, вез и древни текстил, плаштанице, митре, вредни рукописи... Поставка ће трајати до 2. децембра.

 

Музеј Српске Православне Цркве је основан 1954. године. Године 2013. је уз помоћ Министарства културе Србије реконструисан у савремен музејски простор. Улаз у Музеј СПЦ је из улице Кнеза Симе Марковића бр. 3 (прекопута Саборне цркве). Радно време Музеја СПЦ: радним даном од 9 до 16 часова, не ради суботом, недељом и празницима (црвено слово).

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој  у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа.

 

 

На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. 

 

Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје.

 

Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон...

 

 

Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.

 

Чланови, сарадници и пријатељи Хиландарског лекарског друштва свечано су, у недељу 7. октобра, прославили славу, Преподобног Симона Монаха (Светог Стефана Првовенчаног). Чин резања славског колача је извршио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја.

 

 

 

Извор: Телевизија Храм

 

И Р И Н Е Ј,

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ

 

Благодат Господа нашега Исуса Христа

и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа

 да буде са свима вама   (II Кор. 13, 13).

 

 

У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију.

 

Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми!

 

Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-

-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима.

 

Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред  значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо.

 

Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија.

 

Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“.

 

Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих.

 

Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална.

 

Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља.

 

То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.''

 

У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве.

 

Добијање аутокефалије за Српску Цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме. Не треба, међутим, губити из вида чињеницу да је то чинио првенствено из духовних и пастирских мотива. Свети Сава је знао да у датим историјским околностима само административно самостална Црква може да омогући ваљану и трајну евангелизацију, духовни напредак и верско утемељење његовом народу и отачаству.

 

При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним Црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру.

 

Суштински црквени садржај и канонски смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, своју главу, односно првојерарха или предстојатеља, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних Цркава. Аутокефални статус значи да једна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра.

 

Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава за Српску Православну Цркву издејствовао од патријарха Манојла II Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Српска Црква је добила сопствени архијерејски сабор, а он сâм је признат за њеног предстојатеља. Дакле, за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега.

 

Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе. Тај успон је плод ангажовања свих најбољих, добро организованих и обједињених снага народа, покренутих јединством вере, мисли, речи, дела и циља.

 

Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа: преживели смо вишевековно ропство под Османлијама, албанску Голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупаторâ и њихових савезника у Другом светском рату... Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током  нацистичке окупације!

 

Верност Светосавском Завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни.

 

У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму.

 

Од временâ у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске  Православне Цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали!

 

Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу; да бисмо указивали поштовање предању, Савиним стопама, које су биле у темељима нашег националног идентитета. Напротив! Рецимо слободно да ми желимо и да хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је пре наших времена сагледао и у најпознатију песму Светом Сави преточио богомудри црквени песник рекавши: „Пута који води у Живот наставник, и првопрестолник, и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и, отачаство твоје просветлив, Духом Светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади.“

 

Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском Архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву.

 

У четири високошколске богословске просветне установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и српском роду, као и целокупном Православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у основним и средњим школама двеју република, Србије и Српске, а усто мноштво наше деце при црквено-школским општинама у Европи, Америци и Аустралији уз верску наставу учи српски језик и ћирилично писмо. Тако широм света преноси светосавску духовност и српску културу.

 

 За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне Цркве. Плодови њене делатности су препознатљиви у календару, украшеном именима мноштва светитељâ из рода нашега: краљева и краљица, царева и царица, деспотâ и деспотицâ, просветитељâ и учитељâ, равноапостолних и преподобних, ктиторâ и бесребреникâ, исповедникâ, мученикâ и новомученикâ, христољубивих војвода и војника... Међу њима као први и најсјајнији блиста лик Анђела Српске Цркве, Светог Саве, свесрпског и свечовечанског.

 

Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу Отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази.

 

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!

 

Срећна и благословена велика годишњица наше помесне Српске Православне Цркве!

 

Дано у Патријаршији српској у Београду, о осамстогодишњици аутокефалности Српске Православне Цркве, 2019. године.

 

Ваши молитвеници пред Госпoдом:

 

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ИРИНЕЈ

 

Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ

Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ

Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ

Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ

Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ

Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ

Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН

Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР

Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН

Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН

Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ

Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ

Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА

Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН

Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ

Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН

Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ

Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ

Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ

Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ

Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ

Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН

Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ

Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ

Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ

Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ

Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД

Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН

Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ

Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ

Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН

Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ

Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН

Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки  КИРИЛО

Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ

Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ

Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ

 

Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ

Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН

Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ

Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ

 

ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:

 

Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН

Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ

Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО

 

Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД

 

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени средњеевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ умировљени славонски САВА

Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ умировљени нишки ЈОВАН

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Српска Православна Црква позива вас да свечано и свенародно прославимо велики јубилеј 800 година аутокефалности:

 

 

 

6. октобар 2019. године - света архијерејска Литургија у манастиру Жичи са почетком у 9 часова;

 

8. октобар 2019. године - свечана академија у Центру Сава са почетком у 20 часова;

 

9. октобар 2019. године - отварање изложбе Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве у Музеју Српске Православне Цркве у Београду са почетком у 18 часова;

 

 

Поводом прославе осамстогодишњице аутокефалности наше помесне Цркве Информативна служба Српске Православне Цркве припремила је посебну интернет страницу посвећену великом јубилеју на адреси:

 

http://www.spc.rs/sr/osam_vekova_autokefalnosti_srpske_pravoslavne_crkve

 

 

Повезана вест:

 

У сусрет јубилеју Српске Православне Цркве (ВИДЕО)

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 5. октобра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Јерменије г. Армена Саркисијана.

 

 

Председник Јерменије је захвалио Патријарху српском г. Иринеју на срдачном пријему током кога су разговарали о актуелним проблемима са којима су суочени српски и јерменски народ, као и о могућностима да се исти превазиђу. Патријарх српски г. Иринеј је пожелео свако добро од Господа братском јерменском народу.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Храм Преображења Господњег са Пашиног брда организује у понедељак, 7. октобра, у 19 часова, духовну трибину у сали Општине Вождовац на којој ће беседити Епископ Јован Пурић на тему "Венац Истине, доброте, лепоте". Улаз је слободан.

 

 

Извор: Радио Слово љубве