Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић одлуком Светог Архијерејског Сонода Српске Православне Цркве одликовани орденом Светог Саве првог степена. Српском члану Председништва Босне и Херцеговине г. Милораду Додику уручен орден Светог Симеона Мироточивог.

 

-ФОТОГАЛЕРИЈА-

 

Повезане вести:

 

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху српском Иринеју додељен орден Светог Саве првог степена

 

Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве председник Србије Александар Вучић одликован Орденом Светог Саве првога степена

 

Поводом обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве у београдском Центру "Сава" одржана је свечана академија под називом "Завет Светога Саве". Тим поводом патријарх Иринеј и председник Александар Вучић одликовани су орденом Светог Саве првог степена.

 

Вучић је рекао да га орден обавезује да се бори за Косово и Метохију и за подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, Црној Гори и свуда где живи. "Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је председник Србије на свечаној академији у Центру "Сава".

 

Вучић је, поводом доделе ордена, рекао да није у стању да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га таржио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекација на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан и величине самог чина, и неочекиване части и сопстевене, као би се то рекло, привремености, стања које сам сам изабрао, свесно када сам одлучио да о свему, и најдубљим ранама и нашим проблемима говорим истину", рекао је Вучић. Како је истакао, није желео да лаж постане вечна, да нас поједе, да нас уништи. "Нисам се двоумио да ли је лична пролазност цена коју треба платити. Ја желим, дарги оци, хоћу само то да Србијабуде вечна", поручио је он.

 

А ништа од свега овога данас не би рекао, додаје, убеђен да је ћутање она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. "Тек кад сам видео шта о мени мисле они којима сам постао изговор за слање порука вама, неретко и за обрачун за вама, они који верују да их ордење чини већим од оних који ордење дају одлучио сам да изговорим неколико речи", поручио је Вучић.

 

Члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог. Истакао је да је то "орден српском народу у Републици Српској". Захваливши на тако високом одликовању, Додик је рекао да оно показује љубав и приврженост Српској Православној Цркви. Додао је да живот човеку приреди многа изненађења, а једно од таквих је, казао је, управо ово одликовање које је примио. "Нисам могао ни да замислим да ћу стајати овде на ово месту, у овако значајном дану, и добити овако високо одликовање Цркве у коју верујем", рекао је Додик. 

 

Орден Светог Саве првог степена је највише признање Српске Православне Цркве којим се одликују духовна и световна лица за посебне заслуге за цркву, на духовном, образовном и хуманитарном пољу. Његвој Светости Патријарху орден је уручио Митрополит дабробосански Хризостом, који је истакао да је Патријарху српском г. Иринеју орден додељен за "дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговоност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве".

 

Патријарх: Црква и држава две руке, као у време Немањића

 

Поглавар Српске Православне Цркве патријарх Иринеј поручио је да је Српска Православна Црква дочекала да прослави велики јубилеј, осам векова њене аутокефалности, и то да Црква и држава опет представљају "две руке", као у време Немањића. "Захвални смо Богу што смо, после много празног времена и прилика дочекали да Црква и држава представљају две руке, где Црква врши своју мисију, јеванђељску, благодатну, а држава своју дужност и мисију. То је стање које је било за време Немањића и хвала богу вратило се и у наше време", поручио је патријарх Иринеј на завршетку свечане академије. 

 

Он је истакао да је држава покровитељ обележавања значајног јубилеја Српске Православне Цркве на чему јој је Црква захвална.

 

На почетку свечаности, Епископ нишки г. Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве.

 

На свечаној академији "Завет Светога Саве" у песми, слици, драми, дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светог Саве. На крају је, уз хор РТС-а, у сали Светосавску химну отпевао и хор од 800 деце. "Конац дело краси, а најлепши украс данашње свечаности су наша дивна, благословена деца. Нека Господ умножи и украси нашу земљу децом, која су будућност српске историје и српског народа", рекао је патријарх Иринеј. Деца су, како је рекао, најузвишенији дар једног народа и његова будућност. 

 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Музеј СПЦ, у којем ће у среду, 9. октобра 2019, у 18 ч, бити отворена капитална Изложба "Осам векова уметности под окриљем СПЦ", отворио је своја врата Радију Слово љубве АЕМ, срдачно позивајући наше слушаоце да дођу и виде свештену уметност која почива на вери, нади и љубави српског народа кроз низове векова, како нам у наставку говори кустос Миљана Матић. 

 

Звучни запис разговора

 

 

Додаје да је ово колосална изложба, дуго припремана, на којој ће посетиоци видети, у више тематских целина, значајне експонате из 13. па све до 19. века, који приказују трајање Српске Православне Цркве кроз 800 година - ту су иконе из времена цара Душана до барока, радови најбољих српских сликара од којих издваја име зографа Лонгина, крстови из више манастира, а посебно из Пећке Патријаршије, вез и древни текстил, плаштанице, митре, вредни рукописи... Поставка ће трајати до 2. децембра.

 

Музеј Српске Православне Цркве је основан 1954. године. Године 2013. је уз помоћ Министарства културе Србије реконструисан у савремен музејски простор. Улаз у Музеј СПЦ је из улице Кнеза Симе Марковића бр. 3 (прекопута Саборне цркве). Радно време Музеја СПЦ: радним даном од 9 до 16 часова, не ради суботом, недељом и празницима (црвено слово).

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

У београдском "Сава" Центру, вечерас је одржана свечана академија у част великог јубилеја Српске Православне Цркве - 800. година аутокефалије. На почетку свечаности, благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ нишки Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800. година аутокефалности СПЦ. Свечана академија одржава се у оквиру централне прославе јубилеја Српске Православне Цркве, а на њој  у песми, слици, драми су дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светога Саве, првог српског архиепископа.

 

 

На предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита даборобосанског Хризостома, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, одликовао је Његову Светост Патријарха српског Иринеја, највишим одликовањем Српске Православне Цркве - орденом Светог Саве првог степена. За дугогодишњи предани архипастирски рад, мудрост и одговорност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве, ово високо одликовање Првојерарху српске Цркве, у својству члана Светог Архијерејског Синода, уручио је Високопреосвећени Митрополит дабробосански Хризостом. 

 

Орден Светог Саве установљен у време његове светости блажене успомене патријарха српског Германа и подељен је на три степена који се међусобно разликују по бојама ленти и самих инсигнија: први који је беле боје, други црвене, а трећи степен је плаве боје.

 

Орденом првог реда до сада су одликовани сви патријарси Српске Православне Цркве, а између осталих и руски патријарх Алексеј Други, руски председник и премијер Владимир Путин И Дмитриј Медведев, писац Александар Солжењицин, српски академици Дејан Медаковић, Матија Бећковић, редитељ Емир Кустурица, спортисти Новак Ђоковић, Дејан Бодирога, Владе Дивац, француски хуманитарац Арне Гујон...

 

 

Орден Светог Саве додељује се од 1882. године, угледним личностима и институцијама које су својим делањем, трудом и учинком допринеле угледу и бољитку српског народа и српске православне цркве.

 

Чланови, сарадници и пријатељи Хиландарског лекарског друштва свечано су, у недељу 7. октобра, прославили славу, Преподобног Симона Монаха (Светог Стефана Првовенчаног). Чин резања славског колача је извршио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја.

 

 

 

Извор: Телевизија Храм

 

И Р И Н Е Ј,

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ, ПОВОДОМ ОСАМСТОГОДИШЊИЦЕ ЊЕНЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ, УПУЋУЈЕ БЛАГОСЛОВ, ПОЗДРАВ И ОВУ САБОРСКУ ПОСЛАНИЦУ

 

Благодат Господа нашега Исуса Христа

и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа

 да буде са свима вама   (II Кор. 13, 13).

 

 

У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, архијереји, свештенство, монаштво и богољубиви народ, прославимо велики јубилеј – осамстоти рођендан наше Српске Православне Цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Српска Православна Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију.

 

Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви коју је његов хагиограф и химнограф Теодосије уплео у акростих канона Светом Сави: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми!

 

Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-

-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима.

 

Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред  значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји Српске Православне Цркве, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо.

 

Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећâ, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Црквена, пак, управа у Рашкој била је под јурисдикцијом Охридске Архиепископије, а западни српски крајеви су били под снажним утицајем Латинâ, те је духовна подвојеност и подељеност у народу била још израженија.

 

Почетком 13. века, када је великог жупана Стефана Немању на престолу већ стабилне државе, која је по први пут објединила скоро све српске земље, наследио његов син Стефан Првовенчани, Србија, чији положај, величину и углед уважавају и Исток и Запад, коначно постаје хришћанска краљевина. Млада краљевина је поставила политичке оквире и дала замајац узрастању и ширењу православне вере и стварању чвршћих институционалних оквира Српске Цркве и државе. То ће у једном значајном тренутку Свети Сава цару Теодору Ласкарису рећи знаменитим речима којима је започела његова мисија стицања аутокефалије: „Скрбно и печално ми је, царе, јер моја земља нема свог архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божаственим исправљењем“.

 

Српски народ се у то време – баш као и данас – налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада. Но, то није спречило него је надахнуло Светог Симеона Мироточивог и његове свете синове Саву и Стефана Првовенчаног да мудро и благоразумно воде двоједини брод српског народа, брод Српске Цркве и српске државе, кроз Сциле и Харибде сукобâ Истока и Запада који нису били мањи од ових данашњих.

 

Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална.

 

Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно Римско Царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско Царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне Цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, сâм поставши први Архиепископ свих српских и приморских земаља.

 

То описује Савин хагиограф јеромонах Доментијан следећим речима: „…И свемоћном силом Божјом, и уз Божју помоћ имајући све могуће, испроси благослов од часнога патријарха и од свега сабора васељенскога, да више не иде други архиепископ у васељену на освећење, но само његово помињање међу првима, и да самоосвећено буде отачаство његово као што је Божјом помоћу и самодржавно. По истом чину и ово сатвори, да је са обе стране безбрижно, но да се састане тај сâм архиепископ са сабором својих епископа и тако да освећују себи архиепископа.''

 

У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани први и седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве.

 

Добијање аутокефалије за Српску Цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. Области са различитим политичким традицијама, окупљене у једну државу, сада су повезане у јединствену духовну целину. Несумњиво је да је Свети Сава, тражећи аутокефалију, имао у виду и национални, државни интерес српског народа. Због тога је већ на повратку из Никеје у Србију уредио Законоправило (Номоканон), књигу која је уз црквено-канонска правила обухватала и грађанско-правне норме. Не треба, међутим, губити из вида чињеницу да је то чинио првенствено из духовних и пастирских мотива. Свети Сава је знао да у датим историјским околностима само административно самостална Црква може да омогући ваљану и трајну евангелизацију, духовни напредак и верско утемељење његовом народу и отачаству.

 

При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним Црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру.

 

Суштински црквени садржај и канонски смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, своју главу, односно првојерарха или предстојатеља, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних Цркава. Аутокефални статус значи да једна Црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра.

 

Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава за Српску Православну Цркву издејствовао од патријарха Манојла II Харитопулоса Сарантена и византијског цара Теодора I Ласкариса. Српска Црква је добила сопствени архијерејски сабор, а он сâм је признат за њеног предстојатеља. Дакле, за питања у јурисдикцији и надлежности помесне Српске Цркве ни Свети Сава ни његових осамдесет и један наследник на архипастирском трону нису тражили нити траже сагласност или пристанак Цариградске или било које друге Цркве. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега.

 

Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности – једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа. Под окриљем аутокефалне Цркве, архепископ Сава, са седиштем у манастиру Жичи, успева да покрене све стваралачке снаге народа, да одушеви, да понесе, да упали огањ вере и унесе Јеванђеље Христово у сваку душу, у све односе, у васцели народни живот. У томе је тајна духовног, материјалног и политичког успона Србије у средњем веку. У томе је тајна златних векова српске средњовековне државе. Тај успон је плод ангажовања свих најбољих, добро организованих и обједињених снага народа, покренутих јединством вере, мисли, речи, дела и циља.

 

Захваљујући опредељењу Светога Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа, а црквеном самосталношћу и потоњим духовним плодовима које је она дала пројављено је његово црквено, културно и национално пунолетство. То Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српског народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле, а, како видимо, и данас прате историјску судбину нашег народа: преживели смо вишевековно ропство под Османлијама, албанску Голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупаторâ и њихових савезника у Другом светском рату... Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током  нацистичке окупације!

 

Верност Светосавском Завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Није довољно само преживети, поучава нас Завет: треба усправно стајати! Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни.

 

У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском Путу који у живот води и Светосавском Завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силникâ овога света са циљем да их насилно и неправедно отму.

 

Од временâ у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје у историји српског народа. Штавише, без ње као носиоца и сведока вечних истина и непресушне духовне снаге, наша историја и наш опстанак на тлу увек немирног Балкана, раскрсници многих етничких кретања, духовних и културних утицаја и разних освајачких амбиција, не може се ни замислити. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви Светосавској налази снагу за даљи опстанак, налази тихо пристаниште и утеху за свакодневни живот. Зато рецимо јасно и гласно: без Светосавске Српске  Православне Цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали!

 

Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу; да бисмо указивали поштовање предању, Савиним стопама, које су биле у темељима нашег националног идентитета. Напротив! Рецимо слободно да ми желимо и да хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је пре наших времена сагледао и у најпознатију песму Светом Сави преточио богомудри црквени песник рекавши: „Пута који води у Живот наставник, и првопрестолник, и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и, отачаство твоје просветлив, Духом Светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади.“

 

Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском Архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносушну и нераздељиву.

 

У четири високошколске богословске просветне установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и српском роду, као и целокупном Православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у основним и средњим школама двеју република, Србије и Српске, а усто мноштво наше деце при црквено-школским општинама у Европи, Америци и Аустралији уз верску наставу учи српски језик и ћирилично писмо. Тако широм света преноси светосавску духовност и српску културу.

 

 За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне Цркве. Плодови њене делатности су препознатљиви у календару, украшеном именима мноштва светитељâ из рода нашега: краљева и краљица, царева и царица, деспотâ и деспотицâ, просветитељâ и учитељâ, равноапостолних и преподобних, ктиторâ и бесребреникâ, исповедникâ, мученикâ и новомученикâ, христољубивих војвода и војника... Међу њима као први и најсјајнији блиста лик Анђела Српске Цркве, Светог Саве, свесрпског и свечовечанског.

 

Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу Отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази.

 

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!

 

Срећна и благословена велика годишњица наше помесне Српске Православне Цркве!

 

Дано у Патријаршији српској у Београду, о осамстогодишњици аутокефалности Српске Православне Цркве, 2019. године.

 

Ваши молитвеници пред Госпoдом:

 

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и

Патријарх српски ИРИНЕЈ

 

Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски АМ­ФИ­ЛО­ХИ­ЈЕ

Ми­тро­по­лит за­гре­бач­ко-љу­бљан­ски ПОР­ФИ­РИ­ЈЕ

Ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски ХРИ­ЗО­СТОМ

Епи­скоп ша­бач­ки ЛА­ВРЕН­ТИ­ЈЕ

Епи­скоп срем­ски ВА­СИ­ЛИ­ЈЕ

Епи­скоп ба­ња­луч­ки ЈЕ­ФРЕМ

Епи­скоп бу­дим­ски ЛУ­КИ­ЈАН

Епи­скоп ба­нат­ски НИ­КА­НОР

Епи­скоп но­во­гра­ча­нич­ко-сред­ње­за­пад­но­а­ме­рич­ки ЛОН­ГИН

Епи­скоп ка­над­ски МИ­ТРО­ФАН

Епи­скоп бач­ки ИРИ­НЕЈ

Епи­скоп бри­тан­ско-скан­ди­нав­ски ДО­СИ­ТЕЈ

Епи­скоп за­пад­но­е­вроп­ски ЛУ­КА

Епи­скоп жич­ки ЈУ­СТИН

Епи­скоп врањ­ски ПА­ХО­МИ­ЈЕ

Епи­скоп шу­ма­диј­ски ЈО­ВАН

Епи­скоп бра­ни­чев­ски ИГ­ЊА­ТИ­ЈЕ

Епи­скоп звор­нич­ко-ту­злан­ски ФО­ТИ­ЈЕ

Епи­скоп ми­ле­шев­ски АТА­НА­СИ­ЈЕ

Епи­скоп бу­ди­мљан­ско-ник­шић­ки ЈО­А­НИ­КИ­ЈЕ

Епи­скоп ди­сел­дор­фски и не­мач­ки ГРИ­ГО­РИ­ЈЕ

Епи­скоп ва­љев­ски МИ­ЛУ­ТИН

Епи­скоп ра­шко-при­зрен­ски ТЕ­О­ДО­СИ­ЈЕ

Епи­скоп за­пад­но­а­ме­рич­ки МАК­СИМ

Епи­скоп гор­њо­кар­ло­вач­ки ГЕ­РА­СИМ

Епи­скоп ис­точ­но­а­ме­рич­ки ИРИ­НЕЈ

Епи­скоп кру­ше­вач­ки ДА­ВИД

Епи­скоп сла­вон­ски ЈО­ВАН

Епи­скоп ау­стриј­ско-швај­цар­ски АН­ДРЕЈ

Епи­скоп би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки СЕР­ГИ­ЈЕ

Епи­скоп ти­моч­ки ИЛА­РИ­ОН

Епи­скоп ни­шки АР­СЕ­НИ­ЈЕ

Епи­скоп Ми­тро­по­ли­је ау­стра­лиј­ско-но­во­зе­ланд­ске СИ­ЛУ­АН

Епи­скоп бу­е­но­са­и­ре­ски и ју­жноцен­трал­но­а­ме­рич­ки  КИРИЛО

Епи­скоп дал­ма­тин­ски НИ­КО­ДИМ

Епи­скоп осеч­копољ­ски и ба­рањ­ски ХЕ­РУ­ВИМ

Епи­скоп за­хум­ско-хер­це­го­вач­ки ДИ­МИ­ТРИ­ЈЕ

 

Ви­кар­ни Епи­скоп мо­ра­вич­ки АН­ТО­НИ­ЈЕ

Ви­кар­ни Епи­скоп ре­ме­зи­јан­ски СТЕ­ФАН

Ви­кар­ни Епи­скоп мо­хач­ки ИСИ­ХИ­ЈЕ

Ви­кар­ни Епи­скоп ди­о­клиј­ски МЕ­ТО­ДИ­ЈЕ

 

ОХРИД­СКА АР­ХИ­Е­ПИ­СКО­ПИ­ЈА:

 

Ар­хи­е­пи­скоп охрид­ски и Ми­тро­по­лит скоп­ски ЈО­ВАН

Епи­скоп по­ло­шко-ку­ма­нов­ски ЈО­А­КИМ

Епи­скоп бре­гал­нич­ки МАР­КО

 

Ви­кар­ни Епи­скоп сто­биј­ски ДА­ВИД

 

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ умировљени средњеевропски КОНСТАНТИН

Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ умировљени славонски САВА

Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ умировљени нишки ЈОВАН

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Српска Православна Црква позива вас да свечано и свенародно прославимо велики јубилеј 800 година аутокефалности:

 

 

 

6. октобар 2019. године - света архијерејска Литургија у манастиру Жичи са почетком у 9 часова;

 

8. октобар 2019. године - свечана академија у Центру Сава са почетком у 20 часова;

 

9. октобар 2019. године - отварање изложбе Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве у Музеју Српске Православне Цркве у Београду са почетком у 18 часова;

 

 

Поводом прославе осамстогодишњице аутокефалности наше помесне Цркве Информативна служба Српске Православне Цркве припремила је посебну интернет страницу посвећену великом јубилеју на адреси:

 

http://www.spc.rs/sr/osam_vekova_autokefalnosti_srpske_pravoslavne_crkve

 

 

Повезана вест:

 

У сусрет јубилеју Српске Православне Цркве (ВИДЕО)

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 5. октобра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Јерменије г. Армена Саркисијана.

 

 

Председник Јерменије је захвалио Патријарху српском г. Иринеју на срдачном пријему током кога су разговарали о актуелним проблемима са којима су суочени српски и јерменски народ, као и о могућностима да се исти превазиђу. Патријарх српски г. Иринеј је пожелео свако добро од Господа братском јерменском народу.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Храм Преображења Господњег са Пашиног брда организује у понедељак, 7. октобра, у 19 часова, духовну трибину у сали Општине Вождовац на којој ће беседити Епископ Јован Пурић на тему "Венац Истине, доброте, лепоте". Улаз је слободан.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије посетио је 30. септембра  ФК Црвену звезду. Он се, пре свега, одазвао позиву ветерана Звезде и искористио кратак боравак у Србији за долазак на стадион „Рајко Митић“.

 

 

Угостили су га председник Светозар Мијаиловић, генерални директор Звездан Терзић и почасни председник клуба Драган Џајић. Дружио се и са Звездиним ветеранима Шестићем, Боровницом, Владимиром Петровићем Пижином, Аћимовићем и са секретаром Браниславом Кантаром.

 

Обишао је и музеј Црвене звезде где се упознао с богатом историјом клуба. После пријатног ручка посетио је и први тим Црвене звезде, где је разговарао са шефом стручног штаба Владаном Милојевићем и играчима.

 

– Велика ми је част и радост што сам у посети овако великом клубу као што је Црвена звезда. Први пут сам на овом стадиону и то је наставак духовне везе која постоји последњих година. Ми често у Хиландару имамо посете Звездиних играча и осталих чланова, а сада се створила прилика да узвратим посету – рекао је игуман Методије.

 

Будући да је игуманова посета уприличена дан пред утакмицу другог кола Лиге шампиона против Олимпијакоса, архимандрит Методије је играчима и стручном штабу пожелео успех у сутрашњем мечу и даљем такмичењу.

 

 

Извор: Хиландар

 

На данашњи дан, 2010. лета Господњег, Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић), устолиен је у древни трон архиепископа пећких у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. Тим поводом предочавамо Вам следећи прилог:

 

Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја

 

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.

 

У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску.

 

 

По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.

 

Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.

 

 

На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.

 

Устоличење у трон архиепископа пећких

 

 

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у ставропигијалној лаври Патријараха српских - Пећкој Патријаршији. Његовој Светости, поред епископа наше Свете Цркве, саслуживали су великодостојници свих Православних Цркава. Светој Архијерејској Литургији присуствовали су Председник Републике Србије г. Борис Тадић, престолонаследник Александар Карађорђевић и представници дипломатског кора.

 

У току Службе Божије Високопреосвећени Митрополити - Загребачко-љубљански Г. Јован и Црногорско-приморски Г. Амфилохије, увели су Патријарха Иринеја у трон Патријараха српских уз клицање речи Достојан (Аксиос).

 

Његовој Светости Патријарху Иринеју на Светој Литугрији су, поред архијереја Српске Православне Цркве (Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског Г. Јована, Високопреосвећене Господе Митрополита Загребачко-љубљанског Јована и Црногорско-приморског Амфилохија као и Преосвећене Господе Епископа Шабачког Лаврентија, Зворничко-тузланског Василија, Канадског Георгија, Жичког Хризостома, Шумадијског Јована и Аустралијско-новозеландског Иринеја), саслуживали: Митрополит париски и целе Француске Емануил и Митрополит иконијски Теолиптос (Васељенска Патријаршија), Митрополит Пилусијски Г. Калиникос (Александријска Патријаршија), Архиепископ западноевропски Нифон (Антиохијска Патријаршија), Архиепископ јордански Теофилакт (Јерусалимска Патријашија), Митрополит волоколамски Иларион (Московска Патријаршија), Митрополит ткибулски Герасим Шарашенидзе (Грузијска Патријашија), Митрополит олтенијски Г. Иринеј и епископи Г. Никодим и Г. Данило (Румунска Патријашија), Митрополит видински Дометијан (Бугарска Патријашија), Архиепископ Нове Јустинијане и целога Кипра Г. Хризостом (Кипарска Архиепископија), Митрополит серески Г. Теологос и Митрополит Нове Смирне Г. Симеон (Јеладска Архиепископија), Митрополит вератијски Г. Игњатије (Албанска Православна Црква), Архиепископ љублински и холмски Г. Авељ (Пољска Православна Црква), Архиепископ Прашки и Митрополит чешких земаља и Словачке Г. Христофор, Епископ Питсбурга и Западне Пенсилваније Г. Мелхиседек (Православна Црква у САД).

 

Светој Литургији и свечаном чину устоличења присуствовали су и: Председник Папског Савета за унапређење јединства хришћана Њ. Е. Монсињор Курт Кох, Надбискуп београдски Станислав Хочевар, Леополд Рохмес, генерални викар, Монс. Андрија Копиловић, (Римокатоличка Црква), Џонатан Гудал (Англиканска Црква), Hielke Tjeerd Wolters (ССЦ), Архиепископ Немачки Карекин из Јерменске (дохалкидонске) Цркве, представници Исламске заједнице Србије, Словачке Евангеличке Цркве, Савеза јеврејских општина, Евангеличке хришћанске Цркве; г. Константин Триандафилос, директор IOCC-a, делегација Фонда Андреја Првозваног из Москве.

 

Патријарашки трон израђен у дуборезу дар је Јеладске Архиепископије, а икона Господа Исуса Христа на трону дело је руку монахиња из манастира Жиче. Нову одежду намењену Патријарху Иринеју за свечани чин устоличења, сву у везу са 12 икона великих празника, рад Атељеа РИЗА - радионице Епархије аустралијско-новозеландске, даривала су браћа Црномарковић, Крстан и Петар, и сестре им Олга Лукић и Милица Радан за покој душа њихових родитеља Марије и Ђуре.

 

 

Добротом Јавног сервиса Радио-телевизије Србије директан пренос Устоличења преносили смо на званичној интернет презентацији Српске Православне Цркве уз коментар Његовог Преосвештенста Епископа јегарског Г. Порфирија. 

 

Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010.

 

 

Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре.

 

Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом.

 

Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем.

 

Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи.

 

Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења.

 

 

Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу.

 

Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа.

 

Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију.

 

Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима.

 

Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха.

 

 

Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе.

 

Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима.

 

У данима народних патњи и страдања, крепили су  веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи.

 

Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе.

 

Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности.

 

 

Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. 

 

Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке.

 

У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва.

 

 

Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени.

 

Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта.  

 

Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње.

 

Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас?

 

 

Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. 

 

Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом.

 

Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. 

 

 

Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима.

 

Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21).

 

 

Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије.

 

Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа.

 

 

Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин.

 

Долгоденствуј Свјатјејши Владико на многаја и благаја љета!

 

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Министарство културе Руске федерације и Руски центар за науку и културу у Београду организују концерт Хора свештеника Mитрополије Санкт Петербуршке, поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Концерт ће се одржати 05. октобра 2019. у Крипти Храма Светог Саве са почетком у 18 часова.

 

 

Основан 1971. године, Хор свештеника Лењинградске епархије је једно од најстаријих црквених певачких друштава у Русији. Од самог почетка Хор пева на богослужењима и има богати концертни живот. Године 1988. Хор учествује у обележавању 1000. годишњице Покрштавања Русије.

 

Савремена етапа у развоју Хора нераскидиво је везана за уметничког руководиоца и главног диригента Јурија Герасимова. Од тада почиње и богат програм гостовања, наступи у многим градовима широм Русије. Нижу се и  наступи у иностранству: Естонија, Литванија, Шведска, Словенија, Финска, Италија, Швајцарска итд).

 

Најзначајни концерти хора одржани су на новој сцени Маријинског театра, Великој сали филхармоније Санкт Петербурга, у Исакијевском сабору где је одржан концерт за више од пет хиљада слушалаца.

 

Једна традиција коју Хор брижљиво негује од 2010. године су добротворни концерти за децу са онколошким обољењима.

 

Хор свештеника Санкт Петербуршке Митрополије није само хор. Његови чланови су активна свештена лица, те се сматра да је основни задатак проповедање Речи Божје кроз молитвено појање Руске Православне Цркве и популаризација руске духовне музичке културе.

 

Хор чине 25 певача, укључујући и диригента хора, који имају музичко и богословско образовање и узраста су од 25 до 45 година.

 

Током 47 година постојања Хора свештеника Санкт Петербуршке Митрополије многе генерације свештенства су откриле своје музичке таленте.

 

 Мисија Хора је веома значајна: проповедање Речи Божје кроз духовну музику. Сваки наступ Хора показује снагу молитве и лепоту руског духовног музичког наслеђа. Својим појањем Хор улепшава свечана богослужења. Хор је дао много концерата у земљи и иностранству у Италији, Швајцарској, Финској, Естонији, Словачкој, Литванији, Јерменији, Словенији и Великој Британији. 

 

Хор свештеника изводи познате духовне и световне нумере као што су: «Стихира Александру Невском», «Блажен муж», «Ево иде пук», «Снага великана», «Хеј ти, степо широка», «Гледам језера плава», «Ждралови» и многи други.

 

Диригент Хора од 2010. година је клирик Спасо-Преображенског сабора Јуриј Герасимов.

 

 

Извор: Храм Светог Саве

 

Српска Православна Црква (1219-2019) - Осам векова аутокефалности.

 

 

Првојерарха српског, патријарха Иринеја у грбаљском манастиру Подластви код Будве 27. септембра 2019. године дочекало је хиљаде верних сабраних поводом прославе два величанствена јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Цркве и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластве. Више о величанственој прослави читајте на првим странама октобарског броја Православља. Марина Марић пише о још једној великој прослави која се одиграла у манастиру Ћелијама, где је у присуству више архијереја Српске Православне Цркве освештана је тропрестона заветна црква Преподобног аве Јустина Ћелијског. У рубрици Поводи др Владислав Пузовић пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом Осам векова сведочења Васкрслог Христа.

 

У Рубрици Поводи: др Владислав Пузовић, а поводом осам векова СПЦ, пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом: Осам векова сведочења Васкрслог Христа.

 

Величанствена прослава значајних јубилеја Српске Православне Цркве – 8. векова аутокефалије СПЦ и 630 година постојања велике светиње Епархије браничевске – манастира Тумане, одржана је 14. и 15. септембра 2019. године. Научним скупом, освећењем нових конака, Светом Евхаристијом и богослужењима, манастир Тумане, познат и као ђердапски Острог, прославио је сведочење вековима (1389–2019). Према процени полицијске управе у Голупцу у манастиру је у недељу 15. септембра на богослужењу било око 15 хиљада људи, а током дана се окупило преко 20 хиљада душа...

 

И следеће стране Православља су посвећене прослави великих јубилеја наше Свете Цркве: Поводом празника Рођења Пресвете Богородице и крсне славе храма у Зеници служењем празничног вечерња и свечаном духовном академијом 20. септембра 2019. године обележена је 800-годишњица аутокефалности Српске Православне Цркве и оснивања Епархије дабробосанске.

 

Поводом 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији централна прослава је одржана у суботу, 14. септембра 2019. године, на дан када је пре 800 година Српска Црква постала самостална, и настављена у недељу, 15. септембра служењем свете архијерејске Литургије којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

 

 

Извор: Православље