Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ Стефан на помену проти Момчилу Кривокапићу: Чини ми се да је отац Момо био најдивнији помагач Христов!

Fri, 05 Jun 2020 15:41:00 +0000

У петак 05. јуна текуће године служена је у Крипти Храма Светог Саве заупокојна Литургија и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу. Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан уз саслужење више свештеника и ђакона. Литургији и помену присуствовао је велики број сродника и поштовалаца личности и дела оца Момчила.

Епископ Стефан обратио се присутнима пригодном беседом. Уз кратак осврт на дело оца Момчила, владика Стефан је истакао:

"Диван је Бог у светима својим. Диван је Господ, који све премудро твори; све по Његовој вољи бива и сва Његова воља је да спаси човека. Бог не спасава човека без воље самог човека и зато нам Бог шаље: свете људе, чудотворце, помагаче Божије у нашем спасењу.

Чини ми се да је отац Момо био најдивнији помагач Христов. Многе немоћи Цркве је носио на својим плећима. Носио је сваког од нас живих и ми смо му се препуштали, јер смо му веровали. Веровали смо у његову веру, ревност, харизму, стас и глас. Веровали смо у живот којим је живео и који води у живот вечни.

Зато, ми овде окупљени , радујмо се што смо сведоци ове тајне и ове истине. Истина је да је Бог победио свако зло, Христос је васкрсао и показао се свима од Адама до наших дана.

Бог прослави оца Мому и показа га у слави са свима светима, којима је до последњег овоземаљског дана верно служио и сада горе на небесима служи, са анђелима и свима светима, посебно из нашег рода српскога - небеске Србије...

Богу службу служи и помало ред заводи."

Извор: Храм Светог Саве

Нова књига протопрезвитера-ставрофора др Радомира Поповића: Христијанизација у раној Цркви

Fri, 05 Jun 2020 15:36:05 +0000

Управо је објављен још један уџбеник у оквиру курикулума мастер академских студија (систематско-историјски модул) на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Проф. Др Радомир Поповић је приредио књигу Христијанизација у раној Цркви за истоимени предмет на наведеном модулу. Ово је још један од показатеља озбиљног приступа професора на овој црквеној високошколској образовној институцији под окриљем београдског Универзитета.

Садржај књиге прати сам силабус предмета и бави се ширењем хришћанства у раним временима Цркве Христове, односно у прва четири века. Важност ове књиге јесте и у томе што аутор поред нарације о самој христијанизацији на одређеном географском простору доноси и историјске изворе који се тичу тог новокрштеног народа. Затим су дата и житија светитеља који су били први и најранији проповедници Христовог Јеванђеља међу датим народима.

На крају сваког поглавља проф. Поповић даје опширну литературу која ће помоћи студентима, али и свим читаоцима да се са темама подробније упознају. Аутор – на почетку књиге – говори о христијанизацији Грузина, са посебним акцентом на житије Свете равноапостолне Нине. Друго поглавље је посвећено крштењу Јермена, са додатком историјских извора углавном везаним за најранији период (комуникација Авгара и Исуса Христа).

Трећи део овог важног уџбеника посвећен је христијанизацији Етиопије, затим следе посебна поглавља о крштењу Франака и Гота, са одломцима из историјских извора који прате ове народе. Шесто и седмо поглавље књиге тиче се христијанизације северозападне Европе (Велике Британије и Ирске), а последње говори о крштењу германских племена. Посебна пажња у последња два поглавља посвећена је мисионарима-светитељима који су проповедали Јеванђеље међу незнабошцима (Свети Патрик, Нинијан, Бригита, Брендан, Бонифације – познатији као апостол Германа).

Књигу Христијанизација у раној Цркви, иако је замишљена као уџбеник, предлажемо свим историчарима, богословима, студентима, ђацима, али и верном народу и широкој јавности јер говори о битним цивилизацијским питањима народа на истоку и западу Европе, а то је посебно важно због савременог човека који треба да разуме истински и изворни европски идентитет, који је неминовно прожет хришћанским вредностима.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Владика Стефан служио парастос проти Момчилу Кривокапићу

Fri, 05 Jun 2020 12:08:00 +0000

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан викар Патријарха српског служио је овог јутра четрдесетодневни парастос протопрезвитеру-ставрофору Момчилу Кривокапићу, у Крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су многобројни свештенослужитељи Архиепископије београдско-карловачке.

Повезан садржај:

У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића

Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!

Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела"

Владика Стефан је у беседи истакао да Бог шаље помагаче своје у нашем спасењу, те да је отац Момо био најдивнији помагач Христов носећи многе немоћи Цркве на својим плећима: "Ми смо му веровали - његовој харизми, вери, гласу, животу који је живео...И сада горе на небесима служи са анђелима, са свима светима", казао је између осталог Владика Стефан.

Данас, на четрдесет дана од упокојења проте Момчила, у његовом родном месту Шкаљари, у цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу, парастос је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна!

Поводом четрдесет дана од упокојења незаборавног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, доносимо део беседе коју је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан изговорио приликом литургијске прославе пола века свештеничке службе проте Мома.

"Отац Момчило Кривокапић, је неко ко је сав свој живот посветио Богу и служио Богу и никада своју службу свештеничку, не да је унизио, него никада није била просечна. Увек је била изнад очекивања, изнад људских очекивања. Отац Момчило Кривокапић је неко који, када сам га упознао, ме је асоцирао да би тако требао да изгледа цар Лазар косовски. Једна госпођа је рекла: “ Видела сам свештеника лепа као Бог!“. Директор гимназије которске је говорио да је гимназија ћутала и престајала са радом када је пролазио которски прота. Један благочестиви монах је рекао: „Ја сам видео владику међу свештеницима.“, мислећи на оца Момчила Кривокапића.

Браћо и сестре, сви ми овде, поштоваоци његови, сви ми смо свесни и знамо да је Момчило пре свега био оно што је данас написано у Апостолу: “ Иако имате хиљаду учитеља, ал немате много отаца.“ Тај Отац није отац Момчило Кривокапић, него тај Отац је Господ наш Исус Христос. Зашто? Зато што је тај свештеник и тај духовник нас учио да будемо Христови, да не будемо „момовци“ или неки други него да будемо Христови.“

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Патријарх Иринеј: Господ нас неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије!

Thu, 04 Jun 2020 11:45:25 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника.

Звучни запис беседе

Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије.

Извор: Радио Слово љубве

Најава: Патријарх богослужи у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић

Wed, 03 Jun 2020 15:25:29 +0000

Поводом празника Светог Јована Владимира, славе Храма у београдском насељу Медаковић, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће у четвртак, 4. јуна 2020. године, од 9 часова, Свету архијерејску Литургију.

Виртуелна шетња београдским светињама: Храм Светог Јована Владимира, Медаковић

Црква Светог Јована Владимира налази се на Вождовцу. До њене изградње, верници овог дела града су били упућени на цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Међутим, услед ширења Вождовца и изградње насеља Браће Јерковић, а касније Медаковић и Медаковић II, јавила се потреба за подизањем великог храма, с обзиром на то да црква на Централном гробљу по свом положају и величини није могла да задовољи потребе становника новоизграђених насеља.

Свештенство цркве Светог Јована Крститеља, на челу са старешином храма јерејом Јованом Благојевићем, у релативно кратком временском периоду успело је да реализује ову идеју.

Током 1994. године израђена је пројектна и техничка документација за изградњу храма који ће, одлуком Његове Светости Патријарха српског Павла, бити посвећен светом великомученику Јовану Владимиру, првом краљу Српском, а уједно бити и „спомен-храм свим Србима изгинулим на путу правде Божје од нашег прапочетка до данас“. Иначе, ово је други храм у Београду за чију је изградњу добијена дозвола од Другог светског рата. Освећен је 31. маја 1998. године.

Култ светог Јована Владимира, као једне изузетно важне црквено-историјске личности код Срба, није у довољној мери развијен, вероватно због тога што су његове мошти остале ван Србије. Наиме, након што га је бугарски цар Јован Владислав на превару намамио у Преспу, погубио и сахранио у тамошњој цркви, на његовом гробу су почела да се догађају чуда која су описана у Летопису и Житију. Касније је краљево тело пренесено у Крајину на Скадарском језеру у цркву Пречисте Богородице Крајинске, да би 1215. године мошти под неразјашњеним околностима биле однешене у Драч и светитељ проглашен заштитником Драча. Након извесног времена, мошти се поново измештају 1381. године у манастир Светог Јована код Елбасана који је по предању сам краљ Владимир саградио у част Пресвете Богородице где се и данас налазе. Овај догађај преноса моштију је на старословенском, грчком и латинском језику описан на натписима који су постављени на овој цркви, у којима се светитељ први пут назива Јован Владимир - вероватно због сличности погубљења светог Краља са Светим Јованом Крститељем. Тако се култ дукљанског светитеља ширио изван Дукље: у Албанији, Македонији, Бугарској и даље. Служба светом Краљу настала је тек у каснијем периоду на основу сачуваног предања, када је 1861. године уврштена у „Србљак“. У служби се каже још да је „мироточац словенски и албански штит, да је израстао од Словена и од српског рода“.

Патријархова беседа

Његова Светост Патријарх српски Павле је на освећењу Крста 18. децембра 1994. године, између осталог рекао: „Браћо и сестре, осветили смо Часни Крст на овом месту где ће се градити храм посвећен светом Јовану Владимиру који је пострадао за правду и истину... Пред истином Божјом и пред Богом Свевидећим и пред Његовом правдом стојимо сви, и увек да нам буде важније то шта ће и како Бог оценити наша дела, и не само наша дела него и наше речи. Јер је Господ Исус Христос рекао да ће сваки човек за сваку реч дати одговор. Наш је народ кроз векове на томе путу Божјем не једанпут долазио до страшних опасности - бити ил’ не бити, али се са том вером одржао до дана данашњег... Овај храм који треба да се подигне уз помоћ Божју и Његовим благословом, а трудом свих нас, да нам буде школа у којој ћемо се учити науци Божјој, да нам та наука буде храна за душе наше. Увек имати у виду да човек јесте тело, али не само тело него и душа, а да је душа домаћин, а тело стан у коме душа станује. Нека Бог буде на помоћи да ово свето дело, које смо започели са Божјим благословом, довршимо у славу и част светог Јована Владимира коме је слава и хвала свагда и у све векове векова. Амин“.

Архитектура храма

Храм је пројектовала архитекта Љубица Бошњак у српско-византијском стилу. Придржавајући се црквених правила у градитељству, пројектовала је оригиналан храм, не копирајући ниједан који је до сада изведен. Храм је пројектован као триконхос са великим централним кубетом и два звоника. Ово решење је узето да би се постављањем звоника са стране ослобађао поглед ка централном кубету (као најважнијем делу грађевине) и због несметаног простирања звука звона на све стране. Осим тога, три кубета на храму имају символику Свете Тројице. Уз поштовање свих принципа дато је потпуно ново конструкцијско решење, без стубова у унутрашњости храма, са централним кубетом које се преко система конзола ослања на пиластре. Конструкцијски и функционални склоп храма, као и његове пропорције и употребљени материјал обезбеђују добру просторну акустику.

Иконостас и Живопис

Иконостас у храму, постављен 2002. године, израђен је у дуборезачкој радионици Драгана Петровића из Београда. Рађен је по узору на иконостас храма Светог Андреја Првозваног у грчком граду Патрију. Велико Распеће је ураћено по угледу на дечанско, а Царске двери по угледу на хиландарске, из храма Светог Василија. Архитектонски пројекат је израдио архитекта Иван Рацков, а дуборезачке цртеже за иконостас и иконе на иконостасу Слободан Кајтез, професор на академији ликовних уметности. Позлатарски радови на иконистасу дело су Биљане Димитријевић и Драгиње Лазаревић. У поставци икона у првом реду иконостаса не налазимо одступања од уобичајеног представљања, док су у другом делу иконостаса постављени свети пророци и српски светитељи.

Посебно леп живопис, који је недавно завршен, ставља храм Светог Јована Владимира у раван најлепших београдских цркава. Сликари Александар Живановић, Дарко Милојевић, Милош Рончевић и Петар Вујовић су осликавали цркву у периоду од априла 2003. до марта 2006. године у сарадњи са др Драганом Војводићем, византологом, професором Философског факултета на катедри за историју уметности. Ова екипа уметника је недавно живописом украсила и цркву Светог Јована Крститеља на Централном гробљу. Композиције „Лоза светих Срба“ и „Небеска Србија“, која се налази у припрати храма Светог Јована Владимира, са десне стране, побудиле су посебно интересовање, с обзиром на то да на овим композицијама налазимо значајне личности из српске историје, међу којима се налазе и наши савременици.

Тако међу архијерејима „Небеске Србије“ можемо видети и светог о. Јустина Поповића, Никодима Милаша, Петра Петровића Негоша, Патријарха Германа, док су као знаменити Срби осликани Вук Стефановић Караџић, Краљ Петар Карађорђевић, Стеван Стојановић Мокрањац, Милош Обилић, Никола Тесла, Вожд Карађорђе, Десанка Максимовић и трагично преминула током НАТО-бомбардовања девојчица Милица Ракић.

Свештенство храма, на челу са садашњим старешином о. Драганом Шовљанским, у оквиру мисионарске делатности храма води трибине у циљу верског образовања одраслих,има школицу калиграфије,веронауку за одрасле,велики мешовити хор као и дечији хор.

Вождовачки храм – бисер Богом чуваног Града Београда

Wed, 03 Jun 2020 15:23:59 +0000

У славу Божју, а у част Светих равноапостолних цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну Цркву.

Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част посебно и сваке хвале достојно место заузима Вождовачки храм који је 2011. лета Господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је био и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму.

Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија Чудотворца Острошког.

Духовни покровитељ Вождовачког храма, цар Константин Велики, рођен је 274. године у нехришћанској породици. Још за живота добио је назив равноапостолни. Много пута му се јављао сâм Господ и излазио му је у сусрет у његовим молитвама. Пред борбу са Максенцијем, по старом предању, на небу му се указао сјајан крст као знак победе. Издао је едикт (закон) у Милану 313. године којим је престао дотадашњи прогон хришћана. Након победе над Византијом саградио је диван престони град, назвавши га Константинопољ (Цариград).

Његова света мајка Јелена је својим великим делима прославила Господа. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабошци бацили изван града и засули смећем; подигла је многе храмове, од којих треба напоменути: храм над пећином Рождества Христова у Витлејему, храм на месту Вазнесења Христова на Маслинској гори; храм на месту Успенија Пресвете Богородице у Гетсиманији и још 18. светих храмова.

Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада је пролазила једна посмртна поворка, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана Православна Црква празнује тај догађај 14/27. септембра као празник Вождвижења Часног и Животворног Крста - Крстовдан. Многи незнабошци исповедаше хришћанску веру, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења. Ова света угодница Божја упокојила се у Господу 327. године у 80. години живота.

Свети цар Константин, благочестив и христољубив, поживео је још 10 година од упокојења своје свете мајке, те се и он престави у Господу 337. године у 65. години живота. Његово свето тело је пренето у Цариград и сахрањено у храму Светих Апостола у Цариграду.

Катихета Бранислав Илић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Патријарх Иринеј: Да силом Божанске истине надвладамо свако гоњење свете Цркве Христове!

Wed, 03 Jun 2020 15:22:05 +0000

Торжественом Патријарашком Литургијом прослављен је престони празник храма Светих равноапостолних цара Константина и царице Јелене на Вождовцу.

Звучни запис беседе

Надахнутим речима литургијске омилије Његова Светост је поучио сабрани народ Божји, истакавши велики значај Светог цара Константина и његове благоверне мајке Јелене у освештаној и благословеној историји Цркве Христове, која је пролазила и пролази кроз многобројне тешкоће, али која благодаћу Божјом на тајанствен начин увек просијава крсто-васкрсном светлошћу.

У свом архипастирском слову Патријарх је указао на неизмерни и благословени значај активног литургијског живота који је темељ општења са Богом и свима светима који су просијали угодивши Господу и који нама постадоше освештани примери истинског хришћанског етоса.

У наставку свете Литургије обављен је свечани опход око светог храма са читањем Јеванђеља. Освећени су славски дарови овогодишњих кумова славе господе Илије Ђорђевића и Александра Радованца са породицама.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Аудиција за хорове Храма Светог Саве

Mon, 01 Jun 2020 14:35:34 +0000

Патријарх Иринеј: Прави живот је живот по Христу!

Sun, 31 May 2020 15:46:59 +0000

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваo je 31. маја 2020. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Преображења Господњег на Пашином Брду у Београду.

Звучни запис беседе

Саслуживали су протојереји Драгиша Јоцић, старешина храма, и Александар Лукавац, јереј др Зоран Ранковић, декан Превославног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Никола Петровић и Драган Симкић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Иринеј у Недеља светих Отаца Првог васељенског сабора богослужи у храму на Пашином брду

Sat, 30 May 2020 18:41:40 +0000

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј, у Недељу светих Отаца Првог васељенског сабора, 31. Маја 2020. Лета Господњег са почетком од 9ч богослужи у београдском храму Преображења Господњег на Пашином брду.

Епископ ремезијански Стефан: Бог је велики зато што је сушта Љубав!

Sat, 30 May 2020 12:31:25 +0000

Светом архијерејском Литургијом на Спасовдан у Храму Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, началствовао је викар Његове Светости – Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Г. Стефан. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Часлав Маринковић, протојереј-ставрофор Никола Трајковић, јереј др Никола Гаврић, јереј Александар Јовановић, протођакон Радомир Перчевић и протођакон Младен Ковачевић.

Чињеница да Спасовдан увек пада у четвртак (четрдесети дан по Васкрсу) није спречила да се на Литургији сабере велико мноштво мештана који су дошли да се заједно са својим владиком и свештеницима помоле за спасење света и свако добро од Господа које нам је на спасење.

Након Светога Причешћа када се причестио велики број парохијана, уследила је и Литија око храма. У Литији су заједно са мештанима учешћа узео и Председник Градске Општине Чукарица Г. Срђан Коларић са својим сарадницима.

У духу хришћанске традиције сваке године се реже и славски колач, а домаћин ове године је био угледни бизнисмен из Београда и осведочени пријатељ и добротвор Храма Светога Вазнесења Господњег у Жаркову Г. Милош Цветић. За следеће домаћине су се пријавили свештеници Небојша Милићевић и Марко Станковић.

После резања славског колача све присутне је поздравио владика Стефан преневши благослове Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја и рекавши да данашњи празник не доноси ништа мање славље и ништа мању радост од оне Васкршње. Владика је истакао како је наш Бог једини прави Бог коме је стало до спасења свакога човека и Који се због тога родио на земљи као човек, и Који је васкрсао и Који с е вазнео на Небеса и сео са десне стране Бога Оца рушећи тако сву овоземаљску логику. Владика је позвао народ да се на свим Литургијама, а нарочито славским сабирамо у што већем броју како бисмо се на тај начин више приближили Богу јер како је Сам Господ рекао да тамо где се саберу двоје или троје у Име Његово да Је и Он Сам ту присутан. Након тога се захвалио и четворома добротвора, добитницима Грамате коју Његова Светост додељује онима који су показали несебичну љубав и ревност према Српској Православној Цркви.

Текст грамате је прочитао Архијерејски намесник београдско-посавски и старешина храма протојереј-ставрофор Бранко Митровић. Овогодишњи добитници грамата су Г. Милан Трајковић, дипломирани инжењер електротехнике из Београда, Г-ђа Јасмина Челебић, магистар економских наука из Београда, Г-ђа Светлана Гуџевић и Г-ђа Сенка Будић. Прота се захвалио и свим другим приложницима не умањујући нимало значај њихових прилога и донација за које је рекао да равноправно утичу на одржавање и улепшавање храма и рекао да ће се ускоро почети са радовима на изградњи новог парохијског дома.

Извор: Световазнесенских храм у Жаркову

Радио Слово љубве: Вазнесенска црква – жива Црква

Sat, 30 May 2020 12:07:43 +0000

Поводом великог празника Вазнесења Госпoдњег – славе Храма и свих Београђана, Радио Слово љубве дарује слушаоцима кратку репортажу која осликава живот Вазнесењске цркве у центру Београда као живе Цркве Христове. У емисији говоре старешина протојереј Арсеније Арсенијевић, свештеници Драган Радовановић и Владимир Станимировић, ђакон проф. Бошко Савић и прота у пензији Милан Радовановић, као и новинар и писац Зоран Николић, новинар-водитељ и хоровођа Јелена Јеж и гђа Љубинка.

Звучни запис емисије

Вазнесењска црква у Београду је грађена од пролећа 1861 до краја 1862 године, за владавине кнеза Михаила Обреновића. По завршетку иконостаса, митрополит Михаило (Јовановић) је, милошћу Божијом, осветио цркву и посветио је Вазнесењеу Христовом, 28-ог марта 1863 године.

Мудри кнез Милош је знао да постепено осваја власт и подрива турске позиције у Београду, па је Турцима по гласу хатишерифа остала углавном само београдска тврђава, а Србима београдска Варош. Како се београдско насеље изван Шанца нагло ширило и урбанистички регулисало, палилулска црква св. Марка није могла да задовољи потребе и оног његовог дела према савској падини, где су биле две главне улице, Абаџијска (данас Краљице Наталије) и Пиварска (каоније Босанска, данас Гаврила Принципа), испод којих су саграђене велике војне зграде, касарне и Војна академија, основана у Пожаревцу 1837, а у Београд премештена 1838. Богослужбене потребе овде смештене војске задовољавала је једна шатор црква, али се то показало као недовољно и представљало је привремено решење.

Зато су се црквене и политичке власти сложиле да за овај крај српског Београда треба саградити нову цркву, која би задовољила и потребе војске и потребе цивилног становништва. После незваничног договора са кнезом Михаилом, митроплит Михаило Јовановић је поднео кнезу писмени предлог за подизање цркве у овом крају. Кнез Михаило је предлог усвојио и доставио га пуковнику Павлу Станишићу, управитељу Главне управе граћевина, да изради план за ову цркву, која је првенствено имала да служи потребама војске, па тек онда и потребама грађана.

Станишић је, у сарадњи са начелником Управе Јованом К. Ристићем, израдио план за Вазнесенску цркву, по коме је она требало да буде 14 хвати дуга (26,5 м), а 5,5 (26,5 м) хвати широка. Та величина је предвићена ради тога да би се у цркви на богослужењу поред војске могли сместити и грађани.

Пошто су се кнез и митрополит сагласили са израђеним планом, митрополит је замолио пуковника Станишића да код „Совета Књажевства Сербског“ исходи одобрење да се предвиђена црква гради на плацу „који лежи мећу сокаком Абаџијским и Пиварским, т.ј. Дудара“. Станишић је овај предлог упутио Совету 18. октобра 1860, а Државни совет га је усвојио и своје решење доставио 24. октобра кнезу Михаилу на одобрење. У решењу су одрећене границе овог земљишта, „са сокака од Топчидерског друма (данас улица кнеза Милоша) има 14 хвати (26,5 м), а овој супротна страна (до данашње Добрињске улице) 39 хвати, 1 шух (стопа) и 6 цоли (75 м); са сокака Абаџијског (данас улица краљице Наталије) има 62 хвата, 4 шуха и 6 цоли (119 м) и од Пиварског сокака (данас Улица адмирала Гепрата) има 64 хвата, 2 шуха и 6 цоли (122 м)“. Ово земљиште је названо Дудара по томе што је на њему био расадник белих дудова, што је било у вези са гајењем свилене бубе.

Кнез је 31. октобра 1860. усвојио позитивно решење Државног совета и одобрио „да се уступи место оно правитељствено које лежи међу сокаком Абаџијским и Пиварским, тако иазвано Дудара, те да се на њему направи црква за војинство“.

Подизање храма

Кад је тако са највишег места добијено одобрење, приступило се припремним радовима. Предвиђено је да се црква гради на средини овог плаца, „како би се имало довољно места за обилазак око храма у дане кад то црква чини, а осим овога и због тога, да би имало места за упарађено војинство“.

Тада је преко Управе града Београда расписана лицитација за градњу цркве. На лицитацији је овај посао добио грађевинар Јосиф Шток за 5.000 цесарских дуката. Зидање је почело у пролеће 1861. године. Забележена су и имена извођача радова Фридриха Шлајснера и Ернеста Глајзнера. Кров на цркви покрио је плехом лимар Шустер са својим сином Францом, који му је тада као шегрт помагао у раду. Освећење темеља нове цркве извршио је митрополит Михаило уз саслужење неколико свештеника и ђакона, а у присуству кнеза, владе, војних и грађанских великодостојника и многобројног народа.

Радови су добро напредовали. За две године црква је била саграђена. Грађевински радови су били завршени углавном до краја 1862, али како је митрополит тек пред крај ових радова, на лицитацији обављеној у Управи града, поверио израду иконостаса сликару („живописцу“) Николи Марковићу-Распоповићу, црква је могла бити освећеиа тек 29. марта 1863. Освећење цркве извршио је митрополит Михаило и посветио је Вазнесењу Христовом. Иконостас који је израдио Распоповић није дуго задовољавао посетиоце и црквену управу, па је 1881. у цркви постављен нов иконостас, који је израдио познати сликар Стева Тодоровић. Тај иконостас и сада краси Вазнесењску цркву.

… и потом

Да се вратимо почецима живота Вазнесенеке цркве и духовног живота у њеним парохијама. У почетку, кад је „пропевала“, ова црква имала је две парохије. Једна је припала овој цркви од Саборне цркве, а била је у Сава мали, а друта од матичне цркве св. Марка. У њима су остали и њихови пароси: у савамалској парохији прота Илија Новаковић, који је од 1842. био стални војни свештеник, а од 1852. прота Београда и Окрута београдског, а у оној парохији која је раније припадала цркви св. Марка – свештеник Стеван Михаиловић Бели.

Како при Вазнесенској цркви у Дудари није било никаквих зграда, прота Илија Новаковић је крајем 1863. повео енергичну акцију за градњу куће за службене послове ових парохија, јер су се административни послови још увек обављали у канцеларији цркве св. Марка. Прота Илија Новаковић је затражио од Управе града Београда дозволу за градњу куће при Вазнесенској цркви. Управа града је овај захтев усвојила и поверила инжењеру Вучковићу да изради план куће. Кад је план био готов, Управа града га је 28. фебруара 1864. доставила проти, а он преко Конзисторије министру просвете, који је, додуше, желео да нова зграда буде пројектована тако да би временом могла послужити као основна школа, али је под притиском протиних разлога ипак попустио и одобрио Вучковићев план. Како је у међувремену Управа града поднела нови пројект, који се допао министру просвете и црквених дела, прота Илија је пристао на овај план, ставивши извесне примедбе, које је министар усвојио, те је тако добијена дозвола за градњу.

Почетком октобра 1864. обављена је јавна лицитација, на којој је овај посао добио Јозеф Шток, који је градио и Вазнесенску цркву. Градња је почела у рано пролеће 1865. и у току те године и завршена.

Четири мање собе задржала је црквена управа за своје потребе, а четири велике издала је одмах Статистичком одељењу Министарства финансија, Одељењу за метарске мере, које је ове просторије користило уз годишњу најамнину од 432 динара све до 1886, када је због пораста броја ученика беотрадске Ниже гимназије овај простор уступљен њој на основу уговора о најму који је црквена управа склопила са Министарством просвете. Закупнина је сада износила 120 динара месечно. Подрум је такође издаван приватним трговцима, јер црквеној управи није био потребан. Потребнија су била материјална средства за даљу градњу и уређивање простора око цркве.

Како се Нижа гимназија због недовољног школког простора ускоро нашла у још тежој ситуацији, упорно је молила црквену управу да јој изда и остали део црквене куће. Управа је имала пуно разумевање за потребе народне просвете, али је морала да брине и о својим потребама. Најзад се нашло решење. У пролеће 1891. склопљен је уговор по коме се Нижој гимназији издаје цела црквена кућа (осим подрума) уз месечну кирију од 240 динара, а цркви је одобрена градња нове куће. Уговор је одобрен 2. јула 1891, а већ 8. септембра исте године предузимачи Лука Радосављевић и Јован Грујић известили су да је посао завршен.

Доцније, кад је Нижа гимназија прерасла у Трећу београдску гимназију, користила је ову зграду све до 1906, када је добила новосазидану. Тада је њен дотадашњи школски простор уступљен Женској учитељској школи, која је овде остала до 1935, а затим је издаван разним установама или издавачким предузећима

„Из ове цркве 5. октобра 1912, праћен Божјим благословом, пође Његово Величанство краљ Петар I Карађорђевић у Балкански рат, који срећно и доврши и у овој цркви као победник заблагодари Богу на дарованој победи“, пише на спомен плочи над западним црквеним вратима.

У време првог светског рата

На почетку првог светског рата (1914), кад су Аустријанци из монитора са Саве пуцали на Београд, ударила је, поред осталих, једна граната у северни зид Вазнесенске цркве и зарила се изнад проповедаонице, али није експлодирала. Касније се показало да из лежишта у коме се налазила граната испада песак и да се помаља граната, што је било знак да је почела да клизи. Зато је 1921, у присуству војних стручњака, извађена и однета, и тиме престала да свештеницима и народу задаје страх.

…и потом

Како у току рата није на цркви ништа рађено, иако су управо 1914. прављени планови за обнову цркве споља и изнутра, по ослобођењу су предузети кораци да се црква обнови колико то могуђности дозволе. На првој седници управе после рата, одржаној 6. априла 1919, донета је таква одлука, јер је изгледало да је црква толико оштећена да са њеним обнављањем не би требало одуговлачити. Међутим, како су архитекти Коста Јовановић и Миливоје Смиљанић тврднли да црква може да чека на поправку и догодине, црквена управа је то усвојила и 14. маја 1920. „одлучила да се на цркви изврше нужне оправке на кубетима, на крову и олуцима, да се застакли“…

Радови су за 18016 динара уступљени предузимачу Стевану Борђевићу, који их је и завршио 23. децембра 1920. Тада су оправљене и црквене зграде. Следеће године је закључено да се црква уреди и изнутра, што је 1922. године обавио молер Војислав Ковачевић. У току 1923. црква је оправљена, кров обојен, очишђени су крстови и обојени прозори на цркви и звонари. Ипак, све су то биле само најнужније оправке. Поновна оправка кубета и крова, позлата крстова и оправка црквених зграда обављена је током 1931. године, а идуће године завршени су и неки ситији радови у цркви. Генерална оправка цркве је трајала од Томине недеље све до јесени 1937. године.

Живопис је са својом екипом радио академски сликар Андреј Биценко, под стручним надзором нашег великог уметника Уроша Предића. Тада је иконостас Стеве Тодоровића очишћен, а дрвена орнаментика колористички освежена и, према потреби, позлаћена. Тада је Вазнесенска црква добила, углавном, свој данашњи изглед. Овако обновљену цркву осветио је 17. октобра 1937. митрополит загребачки Доситеј, који је после смрти патријарха Варнаве замењивао српског патријарха.

У време другог светског рата

Освануо је кобни 6. април 1941, кад су немачки бомбардери, без објаве рата, у рано недељно јутро, силовито напали Београд. У очекивању Хитлерове агресије, војне власти су у црквеној порти ископале два склоништа, једно у цик-цак линији уз Гепратову улицу, а друто уз Улицу Краљице Наталије. Црквени летописац и очевидац, прота Милован Михаиловић, овако описује то јутро:

„Била је недеља. Дан сунчан, ведар и топао. У цркви св. вазнесенској се таман завршавало јутрење, које је служио као чредни прота Велимир Марковић са нашим протођаконом Веселином Васиљевићем и настало је бомбардовање. Формације немачких бомбардера долетеле су правцем од Земуна, дошле до Чукарице, па надлетале Београд сипајући своје смртоносне бомбе. У првом таласу овог немачког бомбардовања страдала је у 7,10 часова изјутра Црква Световазнесенска. Једна велика авионска бомба од 1.500 кг са падобраном пала је баш у средину десног великог рова код цркве, експлодирала, направила огромну рупу у земљи, срушила оградни зид од цигала од улице Гепратове, поломила и изрила јеле и борове на том простору, затрпала и побила готово све који су се били затекли склоњени у овом рову. А ров је био испуњен светом, као и онај други мањи, који је куљао са железничке станице, из цркве, из околних зграда и са разних страна вароши, куљао избезумљено као река да се склони од бомбардовања или да побегне из града. И у онај други мањи ров пале су и експлодирале две бомбе, једна у средини уз сам бедем, а друга на отвору рова до степеница које воде из Милоша Великог улице, али без жртава, на срећу. И од ових експлозија поломљени су, ишчупани из земље и оборени јеле и борови у овом делу црквене порте, засађени још 1906. године, и преко свега таквог крша извлачили су се из овог мањег рова живи и рањени, бежећи избезумљени даље.

Од силног потреса изазваног експлозијом, од гвожћа, камења, земље и другог материјала који се сручио на цркву, црква се растресла, сва стакла на прозорима и вратима разбила су се, западна и јужна врата на цркви и улазни портал извалили су се и исцепали, кров, олуци и кубета оштетили; црква је препукла уздужно средином и попреко у своду; живопис је тешко оштећен; полијелеји су се љуљали за време експлозија правећи велики лук до свода; из иконостаса многе иконе су поиспадале и поломиле се, а стубићи на иконостасу избили се из лежишта; нека кандила на иконостасу покидала су се, поразбијала, па излила и зејтином оштетила неке иконе… За време бомбардовања у цркву се било склонило нешто света и сви су остали живи, а неке од њих озледило је само разбијено стакло са прозора.

Од овог бомбардовања настао је ужасан призор у црквеној порти и цркви: крвава земља, камење и други материјал са искиданим парчадима људских тела засули су цркву и црквени кров и окитили још преостале старе кестене крај цркве.

После двадесетак дана, немачки војници су блокирали цео простор око црквене порте и довели наше заробљене војнике и Јевреје да ископају затрпане лешеве из ових ровова. Извадили су око 180 мртвих, полили их кречом, натоварили у камионе и одвезли на Ново гробље, где су их побацали у ископане ровове уврх гробља. Приликом вађења лешева видело се како су мајке држале децу приљубљену уз своје лице и тако гинуле, или се погушиле.

„Пошто се бомбардовање поновило интензивно још неколико пута овог дана (6. априла) и продужено идућих дана, а Београћани бежали на све стране, варош је опустела без услова за живот. Тако су и остали преживели свештеници и црквењаци ове цркве избегли и почели се враћати појединачно тек после неколико дана. Први се вратио прота Влада Стаменковић и на Велики петак је служио некако у овој цркви у оном хаосу и запрепашћености. Потом су пристигли и остали свештеници, а и народ се полако враћао из бежаније и почео да долази к себи, те се и у цркви овој полако почела да обављају само недељна и празнична богослужења и остала чинодејства… Претходно су очишћени црква, порта и црквене канцеларије од разбијеног стакла са прозора, малтера и др.“

Поводом четрдесетодневног парастоса жртвама овог страшног бомбардовања, одлучила је црквена управа да се на дан 6. априла сваке године одржава парастос овим недужним жртвама.

…и на даље…

После другог светског рата је зграда на углу улица Краљице Наталије и Добрињске национализована, али је та одлука касније промењена и данас све зграде користи црква за своје потребе.

Пошто је црква 1945. оправљена само провизорно, 1947. године потпуније су оправљени сводови и зидови, али нису и уметнички обрађени. Нарочита пажња је посвећена статичкој исправности централног кубета, али је стручна комисија и 1947. и 1952. године закључила да је кубе исправно и да га не треба мењати.

Године 1958. црква је уређена споља, али тада још није добила свој данашњи изглед. Због заузетости црквено-општинских скела на другој страни, није се до 1962. приступило оправци и чишћењу живописа, иконостаса и орнаментике. Те године је ове радове обавио академски сликар Јарослав Кратина, који је унутрашњост цркве оправио, освежио и украсио на опште задовољство црквене управе и верних. Тако је црква изнутра добила свој данашњи изглед. Освећење овако обновљене цркве обавио је 25. новембра 1962. Његова светост патријарх српски Герман.

Тако је Вазнесенска црква дочекала и 1963. године прославила своју стогодишњицу потпуно обновљена и радосна. Зато је та црквена слава била свакако једна од највеличанственијих у историји ове цркве.

Због чињенице да је Вазнесенска црква са својим зградама активно учествовала у новијој, стогодишњој, историји и судбини града Београда и српског народа уопште, Завод за заштиту споменика културе града Београда је 27. априла 1967. под бројем 29СКЗ донео одлуку да „Вазнесенска црква у Београду са портом и две њене зграде има својство споменика културе“.

Те године црква је коначно добила свој данашњи изглед: фасада је урађена у вештачком камену, обављени су сви потребни лимарски, фарбарски и асфалтерски радови.

Године 1969. црква је покривена бакром.

Године 1979. су саграђене нове шупе.

Године 1972. електрификована су звона.

Године 1974. је израђен у дуборезу „Христов гроб“.

Године 1975. је обновљена и уређена сала парохијског дома.

Године 1976. је израђена у мозаику икона Христа Спаситеља, изнад улазних врата храма, рад академског сликара г. Милосава Младеновића.

Године 1981. је храм озвучен.

Године 1993. је почела обнова икона на иконостасу. Обнову је извео г. Милосав Миша Младеновић.

Године 1998. је подигнут зид порте дуж улице Краљице Наталије, а дуж улица Кнеза Милоша и Гепратове су стари зидови замењени новим.

Године 1999. у току бомбардовања Србије од стране НАТО-а, Вазнесењска црква није погођена.

Године 2000. су обављени обимни грађевински захвати уградње хидроизолације у темеље и доње делове зидова.

Исте године је постављено подно грејање и промењен је под у цркви.

Године 2002. су завршени чишћење, обнова и заштита живописа у храму. Радове је водила г-ђа. Драгана Милисављевић.

Године 2005. је обновљена позлата на непокретној дрвенарији у цркви.

Године 2006. су потпуно обновљени дрвени делови иконостаса, Владичанског трона и проповедаонице. Чишћење, столарске радове и позлату је извела Радионица за рестаурацију и црквену уметност Банковић.

Исте године је калдрма у северном делу порте замењена асфалтом.

Године 2009. је око цркве постављена расвета, тако да се црква види и ноћу.

Исте године је промењен кров на помоћној згради до Добрињске улице.

Године 2011. су на цркви и парохијском дому, стари прозори замењени новим.

Исте године је зграда на углу улица Краљице Наталије и Добрињске потпуно обновљена, споља и изнутра (2012), а стари кров је замењем новим.

Године 2013. су на парохијском дому обновљене фасаде према Добрињској и Гепратовој улици.

Ако Бог да, у времену које је пред нама, наставиће се са потребним радовима на одржавању саме цркве и њеног окружења у дворишту.

Истовремено, милошћу Божијом, од дана настанка до данас и у будуће, се наставља духовни живот храма Светог вазнесења Господњег.

Виртуелна шетња београдским светињама: Храм Вазнесења Господњег

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Изашао из штампе првојунски број "Православља"

Fri, 29 May 2020 14:38:00 +0000

У Православљу, новинама Српске патријаршије од 1. јуна ове године, највећу пажњу смо посветили последњим догађањима у Митрополији црногорско-приморској, тачније реаговањима на ескалирајуће односе између Српске Православне Цркве и режима у Црној Гори...

Детаљније на: http://pravoslavlje.spc.rs/indexARH.php?ARHIVA=1277

Тако, на првим странама овог броја можете читати све о разговору поглавара СПЦ Патријарха српског Иринеја и Председника Србије тим поводом, у којем се, између осталог каже: У Црној Гори политика се меша у унутрашње уређење Цркве... Наиме, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је, после састанка са председником Александром Вучићем, рекао да је јасно да је план Мила Ђукановића да у Црној Гори више нема Српске Православне Цркве, нити српског православног народа. Председник Вучић је истакао да се у Црној Гори политика меша у унутрашње црквено уређење и суштински у духовне ствари и чак оснива и нову цркву!

У Рубрици Из посебног угла, читајте изводе из беседе протојереја-ставрофора проф. др Милоша Весина, пароха ленсиншког и јужночикашког, који је, реагујући на утамничење Владике будимљанско-никшићког Јоаникија, након спонтано сабране световасилијевске литије у Никшићу, између осталог рекао: „Владика Јоаникије и његови свештеници нас поучише како се остаје Христов!“

Истим поводом, огласио се и свештеник др Живко Ј. Илић у тексту под насловом: „Страдање Владике Јоаникија за Христове истину и правду!“

А, на средњим странама овог првојунског броја читајте у Рубрици: Реч-две са... разговор са протопрезвитером др Николом Маројевићем, парохом никшићким и уредником листа Свевиђе, који је на празник Светог Василија Острошког неправедно приведен са својим епископом и сабраћом свештеницима.... Отац Никола из минута у минут, за Православље, препричава дешавања током мучног утамничења, именујући починиоце тог злодела и описујући своја осећања и каже: „Ако је нешто у овом хапшењу показало колика је наша спремност да слиједимо свијетли пут наших отаца Цркве онда је то да смо ми у име народа привођени и утамничени. Они нису хапсили нас појединачно, ми за њих и не постојимо. Они су оптужили Цркву Божију. Зато је њима била изузетно важно да ухапсе Владику Јоаникија, кад већ не могу Светог Василија, коме су иначе објавили рат, и предсједник и поједини политичари…“

Патријарашком Литургијом у Вазнесењској цркви, Град Београд је обележио своју славу - Вазнесење Господње. Спасовдан, слава која симболично указује на стално уздизање - вазнесење града из пепела и неуништиву наду и веру у будућност изражавајући душевну и моралну снагу народа прекаљеног у славној прошлости, ове године је обележен без традиционалне спасовданске литије улицама Белог града, због корона вируса, али је прослава имала величанствен и достојанствен молитвени и културни карактер.

На следећим странама Православља пишемо о јубилеју Његовог Преосвештенства Епископа бачког Г. др Иринеја – У среду, 20. маја 2020, навршило се 30 година од хиротоније Преосвећеног Владике бачког. Наиме, на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ, 1989, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године...

Овом тексту следује низ других од којих за ову најаву издвајамо и текст о великом јубилеју Епархије бихаћко-петровачке – Навршило се тридесет година откако је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, 19. маја 1990, на свом редовном засједању у Београду донио одлуку о оснивању Епархије бихаћко-петровачке, са сједиштем у Босанском Петровцу....

Посетите нову интернет страницу "Православља" на адреси: http://pravoslavlje.spc.rs

Извор: Православље

Нови мајско-јунски 373. број „Православног мисионараˮ у духу теме „На путу за Емаусˮ

Thu, 28 May 2020 17:34:00 +0000

Предање Цркве нам сведочи да се Господ Исус Христос по Васкрсењу прво јавио својој Мајци, Марији Дјеви, иако то нигде није остало забележено у Јеванђељима. Разлог зашто то није записано је, како нам то древни тумачи објашњавају, да непријатељи хришћанства не би оспорили такво сведочанство Васкрсења као непоуздано, будући да потиче од мајке - (извод из уредничког уводника)

Катихета Бранислав Илић на Радио "Светигори": Уредништво "Православног мисионара" је увек благодарно браћи и сестрама из Црне Горе на сарадњи!

Катихета Бранислав Илић на Радио "Беседи": Пастирска брига Цркве се пројављује и кроз "Православни мисионар" као званично мисионарско гласило!

Катихета Бранислав Илић на Радију "Источник": Сваки нови број "Православног мисионара" је нова радост, ново подстицање на духовно узрастање!

Пасхална радост употпуњена је новим 373. Бројем „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе.

Овај трећи број у 2020. години доброте Господње, посвећен је теми „На путу за Емаусˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем радијâ „Светигораˮ (Митрополија црногорско-примроска), „Беседаˮ (Епархија бачка) и "Источник" (Епархија ваљевска) упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.

Хришћански живот подразумева непрестано хођење светотајинским и световрлинским путем који нас води ка вечној радости Царства небеског. Вођени овом истином у својим срцима опитно осетимо да хришћански етос подразумева непрестану Литургију, тј. непрестано налажење на путу за Емаус и препознавање Господа нашег у свим живоним сегментима, а најопитније у Литургији као центру нашег живота, истакао је члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, задужен за односе са медијима.

Новопрестављени Епископ ваљевски Г. Милутин, чија се фотографија налази на насловној страни овог броја, остаће нам истински пример хришћанске љубав, непоколебиве вере, поуздане наде, али и пример неуморног и постојаног хођења на путу за Емаус, истакао је катихета Бранислав Илић.

САДРЖАЈ:

*РЕЧ УРЕДНИКА: "Не гораше ли срце наше"

*РЕЧ АРХИЈЕРЕЈА: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом бихаћко-петровачким Г. Сергијем (Карановићем): Литургија је наша спона са вјечношћу!

*РЕЧ ПАСТИРА: Разговор са јеромонахом Макаријем (Имамовићем), игуманом свештене обитељи манастира Савина у Митрополији црногорско-приморској - Монаштво је најдубљи одговор љубави на Љубав!

*ИЗ СВЕТООТАЧКЕ РИЗНИЦЕ: Свети Игнатије Брјанчанинов - Хришћански пастир и уметник хришћанин

*МАТЕРИК: Света мученица Ермиона

*ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСТВА: Пети Васељенски Сабор

*ХРИШЋАНСКА ЕТИКА: Свети Владика Николај - Зашто је он генерал?

*У ДИЈАЛОГУ СА АТЕИЗМОМ: Јеванђелски морал, дарвинистички морал и „подизање свести“ (II)

***ТЕМА БРОЈА:***

*Катихета Владимир Пекић: Пут ка препознавању

*Протонамесник Александар Јевтић: Пут богопознања

*Катихета Бранислав Илић: Евхаристија - непрекидни обед у Емаусу

*Небојша Ћосовић (превод са руског језика): Прогледавање ученика у Емаусу

*Др Ђорђе Вуковић: Српски ходочасници на путу за Емаус

*ВИШЕДЕТНЕ ХРИШЋАНСКЕ ПОРОДИЦЕ: Породица Пуача