На празник Успења Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на отвореном у летњиковцу Манастира Раковица.

 

Звучни запис беседе

 

Пререзавши славски колач, Патријарх Иринеј је упутио поуку свештенству и верном народу о величини, сили и снази у љубави Пресвете Богородице према целој творевини Божијој. У тој љубави коју она пројављује према свима налази се и наша молитвена утеха да ће нас она сачувати и заштити од великих искушења која су нас снашла. Она као Мајка Божија непрестано се узноси молитве за све нас. Указујући на речи блаженопочившег патријарха Павла, Патријарх Иринеј је подсетио присутне да ће Господ сигурно помоћи на те Њене молитве, „али само ако буде имао коме да помогне“. А то значи, да у тој нашој вери и борби да нас Господ не остави већ сачува од искушења имамо да захвалимо Мајци Божијој на заштити и то управо онаквој како је штитила читав хришћански народ кроз историју. Зато, данас, када су нас снашла искушења преко главе, када покушавају да нам одузму светиње и на Косову и Метохији и у Црној Гори треба да знамо да је наш Господ изнад свега тога, те да све свој почетак има у Господу.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Његова светост патријарх српски Герман упокојио се у Господу 27. августа 1991. године и сахрањен је унутар цркве Светог Марка у Београду.

 

 

 

Патријарх Герман (световно име Хранислав Ђорић), 43. врховни поглавар Српске Православне Цркве, рођен је 19. августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила, учитеља (који је касније рукоположен у чин ђакона и презвитера), и мајке Цвете. Основну школу је учио у Великој Дренови и Крушевцу, а деветоразредну богословију у Београду и Сремским Карловцима. Извесно време је студирао права у Паризу, а потом је завршио Православни богословски факултет у Београду (1942. године).

 

У чин ђакона рукоположио га је Епископ жички Јефрем поставивши га за писара Духовног суда у Чачку. Предавао је веронауку у чачанској гимназији. Рукоположен је у чин презвитера 1927. године и постављен за пароха у Миоковцима. На овој парохији је остао до 1931. године када је премештен у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила 1938. године постављен је за референта Светог Архијерејског Синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког. Као удовог свештеника, замонашио га је у манастиру Студеници Епископ шумадијски Валеријан давши му име Герман.

 

Чин архијерејске хиротоније извршио је, 15. јула 1951. године, Патријарх српски Викентије уз учешће Епископа шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија. Новоизабрани епископ Герман је, у исто време, примио и дужност главног секретара Светог Архијерејског Синода, коју је вршио све до избора за Епископа жичког 1956. године. У исто време уређивао је "Гласник", службени лист Српске Православне Цркве.

 

На заседању Светог Архијерејског Сабора 1952. године изабран је за Епископа будимског. После смрти Епископа жичког Николаја 1956. године епископ Герман је изабран за Епископа жичког.

 

На патријарашком трону наследио је патријарха Викентија, 13. септембра 1958. Био је 32 године Патријарх Српске Православне Цркве - од 1958. до 1990.

 

Док је био на челу Српске Православне Цркве иако у тешким околностима успео је много тога да спаси и сачува. За његово време манастир Жича, кога су Немци готово потпуно разорили за време рата, обновљен је у потпуности. Успео је да издејствује обнову (враћање у облик какав је имала у 12. веку када је подигнута) Студенице, Лазарице (крушевачке цркве из средњег века) и многих других. Сви важнији храмови Српске Православне Цркве у тадашњој Југославији стављени су под заштиту републичких и покрајинских Завода за заштиту споменика културе. У Београду је 80-тих дозидана припрата на малој цркви Светог Саве на Врачару. Потпуно је осликан храм Светог арханђела Гаврила у Београду.  Једна од његових највећих заслуга је тај што је успео да се избори да се настави изградња храма Светог Саве у Београду - после вишедеценијске борбе градња је одобрена 1984. године. Изградња храма на Врачару поново је почела 12. маја 1985. године и том приликом је одслужена архијерејска Литургија и постављена повеља.

 

Веома се трудио на отварању богословија и издавању црквених листова за верско просвећивање свог народа. Обновио је рад православне богословије у манастиру Крки.

 

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 26. августа 2020. године, на празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице Страдалне, свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду.

 

Повезана вест: 

 

Презвитер Петар Бакајлић и ђакон Бојан Божић - нови свештенослужитељи Архиепископије београдско-карловачке

 

 

 

Саслуживали су протојереји-ставрофори архијерејски намесник Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Радич Радичевић, Божо Бакајлић, Радомир Радовановић, Станко Трајковић и Никола Трајковић, протојереј Драшко Тепавац, протонамесник Лука Верић, протојереј Невенко Сукур, јереји Милош Марковић и Горан Мијајловић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Младен Ковачевић, као и ђакони Владимир Руменић, Петар Бакајлић и Милојко Топаловић. 

 

 

У току свете Литургије Епископ ремезијански г. Стефан рукоположио је, са благословом Патријарха српског г. Иринеја, ђакона Петра Бакајлића у чин презвитера, а ипођакона Бојана Божића у чин ђакона.

 

 

Молитвено су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, протојереји Славко Божић и Војислав Одавић, протонамесник Владимир Димић и презвитер Александар Лукић. Чтецирали су господа Милоша Стаменковић и Милош Шарић.

 

Овогодишњи домаћини славског сабрања у част иконе Мајке Божје Страдалне били су гђа Станимирка Свичевић са породицом и старешина храма протојереј-ставрофор Радич Радичевић са братијом.

 

 

Петокуполни храм Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду, површине од око пет стотина квадратних метара, када буде потпуно завршен биће једна од најлепших београдских богомоља. Темеље цркве је 2007. године освештао Патријарх српски Павле. Храмовна слава је по први пут прослављена 2011. године светом архијерејском Литургијом коју је служио Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј (Добријевић). Исте године, Патријарх српски Иринеј је обавио чин освећења звона и крстова за велелепни храм. Убрзо затим са Патријарховим благословом почињу редовна богослужења.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар патријарха српског, богослужио је у новобеоградском храму Преподобног Симеона Мироточивог, поводом прославе Иконе Богородице Страдалне. Радост литургијског сабрања употпуњена је рукоположењем нових свештенослужитеља Архиепископије београдско-карловачке - презвитера Петра Бакајлића и ђакона Бојана Божића.

 

Звучни запис беседе

 

Владика је у беседи истакао да се иконама поклањамо прослављајући тиме изображени на њима прволик, као и да нас празник Иконе Богородице Страдалне учи да на земљи ми само страдамо: И то видимо и у Црној Гори и на свим нашим просторима и у нашој историји, рекао је Епископ Стефан.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ

Молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа

Иза нас је обележавање још једне годишњице акције хрватске војске „Олуја” чији је исход прогон више око 250.000 Срба из Крајине, још једном су се у Србији оплакивале жртве, а у Хрватској славила победа, први пут уз присуство представника српске мањине у Книну. Могу ли цркве, Српска православна и Католичка у Хрватској да покажу пут помирења када и њихови великодостојници тих дана с једне стране служе опела, а с друге мисе захвалнице. Чини ми се да је прави час за овакав разговор, с обзиром на мноштво отворених питања, нерешених проблема и многих искушења, каже одговарајући на ово питање у интервјуу за „Политику” патријарх српски Иринеј.

– Када је реч о тзв. Олуји, коју славе наши најближи суседи, али и начелно у вези са ратним победама уопште, сетимо се како наш савремени светитељ Јустин Поповић не мислећи само на Хрвате или Немце, на Шиптаре, него и на друге Енглезе, Русе, и нас Србе каже: „Ратови су пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету”. А ја додајем: може ли држава добити рат протерујући и уништавајући сопствени народ? Наравно да не може. Сигуран сам да је та еуфорија опијености злом прошла, осим код оних најусијанијих глава. Макар када схвате да је за тих 250.000 Срба кренуло и свакога дана пут земаља запада крећу пуни возови и аутобуси младих. Празни се, кажу ми, не само северна Далмација, Лика, Банија, Кордун, него и пребогата Славонија. Има ли места слављу када вам цвет младости одлази да гради туђе градове, оре туђе њиве, лечи туђу децу... Прошло је више од две деценије, а тамо оба народа још увек живе у последицама рата: социјалним, психолошким, економским. Нека свако чини своје, нека славе они ако мисле да имају шта, али молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа.

Утисак је да се код хрватских власти појављују почетни знакови да је могућа и таква њихова политика. Уколико је то заиста тако, онда и наши народни прваци, као представници народа страдалог у геноциду, треба да, чувајући националну свест и достојанство свог народа, прихвате сваку прилику која може допринети мирнијем сну и бољем животу нашег народа у Хрватској. Да десетине села на Банији, на Кордуну, Лици и другде у којима живе Срби добију електричну енергију. Једино тамо у читавој Европи постоји мноштво села без електричне енергије. То не значи да треба да са њима славе, али сарадња је неопходна са онима који желе нормалан живот и благостање за све људе. Ми се, овде у Србији, залажемо и подстичемо наше власти, да испуне све разумне потребе хрватске мањине. Исто тако, верујемо да су то и за Владу Хрватске достижни циљеви, и да српски представници требају да са њима сарађују за добробит свих – каже патријарх српски Иринеј.

Неуспехом су окончани недавни преговори представника Епископског савета у Црној Гори и црногорске владе. Како оцењујете позицију Цркве у овим преговорима, али и њен тренутни положај у Црној Гори?

На питање какав је положај наше Цркве најбоље су зимус одговорили и стари и млади, по мећави у Васојевићима или по бури у Паштровићима, широм данашње Републике Црне Горе, носећи на иконама и у срцу Светог Саву, Светог Василија Острошког или Светог Кнеза Лазара, и са уздигнутим тробојним барјацима Српске Цркве бранили светиње. И став Цркве у данашњој Републици Црној Гори, али и свуда где има наших епархија, црквених општина, манастира, храмова и парохија је кристално јасан. Српска Православна Црква има свој Устав, своје устројство, своје прописе који решавају начине регулисања свих важних питања. У таквим законским и канонским оквирима могу бити решена и сва отворена питања на том подручју. То је став Светог Архијерејског Синода, то је мој став. Такав је и став Сабора. А што је исто тако важно, такав став је недвосмислено показао и народ у тамошњим епархијама. Ова криза потврдила је ону латинску: Vox populi – vox Dei! Ни народ, ни Црква не прихватају расправу о питању: чији су српски православни храмови? Ни народ, ни Црква не пристају на било какву промену устројства, на нарушавање црквеног и народног јединства. Патријарх српски то поготово не прихвата, свиђало се то неком или не.

Када је 1998. године, доведен у Патријаршију, млади председник или премијер Ђукановић, не сећам се његове тадашње функције, представљен је као будућност, снажна перспектива српског народа. И он је тако тада говорио и обећавао. А данас, туга ме обузме када видим коликo дубок може бити људски пад. Са таквима се годинама договарати и преговарати? Са таквима тражити могућност компромиса? У то не верујем.

Плашите ли се могућности да ће се црногорски законски модел прелити и на светиње на Косову и Метохији, које су иначе под константним претњама: од физичког уништења до грубог фалсификовања њихове историје?

Реална слика  је, нажалост, обрнута и утолико још тужнија. Они који су се, као што рекох, некада представљали као нада и будућност српског народа у Црној Гори, данас се понашају као да су им „узор” шиптарски терористи. Сетимо се само арогантних измишљотина да су Високе Дечане подигли племићи из породице Нимани? Ја одлично познајем и поштујем косовско-метохијске Шиптаре. У основи, то је племенит народ горштачког етоса. Али, уз сво поштовање према њима, не можемо им уступити онај део историје, део духовних и културних споменика који им никада није припадао у историји. Или, узмимо само још један пример: служење римокатоличке мисе на остацима православног храма Светог Николе у Новом Брду, познате задужбине средњовековних српских владара. Они, пак, који би помислили да и за милиметар попусте притисцима Марковића, Ђукановића и њима сличним, којима ништа није свето и који немају поштовања чак ни према сопственим прецима, имали би убрзо новобрдски пример у Морачи, Савини и другде.

(Фото И. Милутиновић)

Да ли сте разговарали са епископом диселдорфским и све немачке Григоријем после његове изјаве којом је проблематизовао издвајање буџетских средстава за градњу Храма Светог Саве  у доба епидемије вируса корона и Вашег саопштења у којем сте навели да је перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији?

По том питању још увек нисмо разговарали. Чуо сам да се тим поводом огласио преко видео-снимка на интернету. Али архијереји међусобно тако не опште. Зна се како, и којим путем, се износе различити ставови, као и који су начини да се решавају проблеми са којима је Црква суочена.

Српска Православна Црква прославља ове године сто година уједињења Српске Цркве, а век постојања обележава и Православни богословски факултет. Део академске заједнице, професора овог факултета, па и руководства Универзитета у Београду сматра да Свети архијерејски Синод, којим председавате, има превелики утицај на овај факултет и да нарушава његову универзитетску аутономију. Како Ви гледате на ове примедбе?

Побогу, на Православном богословском факултету се школују, пре свега, будући ђакони, свештеници и архијереји Српске Православне Цркве, затим будући православни вероучитељи, катихете. У Статуту пише да је Факултет установа Српске Православне Цркве и државе Србије и да је под пуним духовним и канонским окриљем Српске Православне Цркве. Сетимо се само да је тај исти Статут због жалбе неког атеистичког удружења већ био на Уставном суду где је позитивно оцењен. И поред тога, неки из универзитетске заједнице, који су се већ експонирали као политичка оријентисана и антицрквено расположена групица људи, препознавши се са пар сличних у факултетском сословију, износе сумње у Статут и тиме збуњују академску јавност. И то је проблем. Такви се чујем, исто преко интернета, свакодневно ругају својој Цркви, Синоду, најугледнијим архијерејима, колегама професорима. Тајно снимају шта говоримо, снимају како пале слике најугледнијих владика, па то објављују... Тешко је то разумети јер им је Црква дала све што је могла, па и више од тога, а ништа им није ускратила. Што се статуса факултета тиче Свети Архијерејски Синод узима у обзир различита решења и неће журити са одлуком. Покојни Зоран Ђинђић је 2000. године дао кључни допринос да се учини ништавном и непостојећом одлука комунистичких власти о искључењу Факултета са Универзитета јер је био мишљења да Богословски факултет са својом традицијом и угледом у свету чини част универзитетској породици. Али он је био и Србин и Европејац без комплекса. А проблем свих оних са Факултета којима је тесна сопствена кожа, решићемо на добро Цркве, али суштински и на њихово лично добро.

Колико је пандемија вируса корона променила живот Православне цркве? Да ли је, на пример, променила црквену праксу везану за Свету тајну причешћа, будући да су неке православне цркве учиниле извесна прилагођавања приликом давања причешћа?

Црква постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се у Евхаристији – реално, а не метафорички или символички – причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим. Из тога следи и наша вера да је причешће Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игњатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Према томе, Црква верује да верни, поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља. У своје време мој претходник, блаженопочивши патријарх Павле, који сигурно није богословствовао чисто „академски”, него благодатно-подвижнички, озарењем и просвећењем од Духа Светога, одговарајући на питање да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника, недвосмислено је писао да не треба. Притом, се позивао на сведочење светог Јована Кронштатског, изузетног литурга, чудотворца и исцелитеља, које гласи: „Колико сам пута имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су се после причешћа божанским Тајнама, по својој срдачној жељи или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо опорављали.” За две хиљаде година хришћанства никад се нико није заразио светим Причешћем – јер да јесте, то би непријатељима хришћанства био „крунски доказ” против њега! Истина, било је, има и биће свештенослужитеља који су умрли због заразе или неизлечивих болести (кардиоваскуларних, канцерогених, дијабетичарских и других), али не услед служења Литургије и причешћивања него из истих разлога из којих умиру и други људи, погођени истим или сличним болештинама. Имајући ову веру и Православно Предање на уму, као поглавар наше помесне Цркве сматрам да би било какво увођење новине у вековну праксу везану за начин причешћивања било погрешно. 

Како гледате на одлуку турског председника Реџепа Таипа Ердогана да Света Софија поново постане џамија? Је ли то још један ударац за подељени православни свет или ново бреме у односима хришћана и муслимана?

Недавно сам упутио Турској апел Светог Архијерејског Синода да се пронађе компромисно решење за цркву Свету Софију, која је један од најважнијих споменика културе и духовног наслеђа читавог човечанства. Наравно, предложена решења морају да уважавају политичку реалност и државни суверенитет. Рекао сам да је могуће да ова црква остане музеј или да се, с обзиром на пространост и монументалност, омогуће повремена богослужења за обе вере. Ми се молимо, пре свега, да се сачува мир и да ова, рекао бих, употреба вере у политичке сврхе не изазове друге последице. Нама, православним Србима, Црква Свете Софије заузима посебно место у срцу и души јер преко духовног родитељства које она оличава, стекли смо и своје духовно благо које оличавају Грачаница, Дечани, Крушедол, Жича, Крка у Далмацији, Храм Светог Саве и сви наши дивни храмови у земљи, региону и широм света.

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je монашко опело новопрестављеном архимандриту Андреју, игуману манастира Сланци. Претходно је викарни Епископ ремезијански Стефан началствовао светом заупокојеном Литургијом у овоме манастиру надомак Београда.

 

Звучни запис беседе

 

 

Свјатјејши Патријарх Иринеј је укратко подсетио сабране на животопис оца Андреја указавши да "где год је био оставио је најбољи пример о себи, о својој вери, о својој љубави према Богу и према нашем народу". "Зато ће му Црква остати вечно захвална и молити се Господу да га прими тамо где су наши свети преци, јер је и вером својом и животом својим и заслужио да буде међу нашим светим прецима" рекао је између осталог Патријарх Иринеј. 

 

Подсетимо да је архимандрит Андреј (Јовичић) рођен 1937. године у месту Гојна Гора у општини Горњи Милановац и крштен као Алекса. Од седамнаесте године је живео монашким животом, служио Господу свим срцем у неколико Епархија СПЦ, од чега је 15 година провео у Епархији рашко-призренској уз тадашњег Епископа и потоњег Патријарха српског, блаженопочившег г. Павла. 

 

Нека Господ упокоји душу новопрестављеног оца Андреја и подари му Царство Небеско!

 

 

Извор: Радио Глас

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 2. августа 2020. године, на Илиндан, светом архијерејском Литургијом у храму Светог пророка Илије у Миријеву.
 

 

Звучни запис беседе

 

Након Свете Литургије уследила је Литија око храма. Литија се зауставила испред новоподигнуте чесме у порти цркве коју је Патријарх Иринеј освештао. По повратку литије испред храма уследило је читање Светог Јеванђеља, те је Патријарх Иринеј са свештенством, верним народом и домаћинима славе пресекао славски колач.

 

На крају, Његова Светост Патријарх Иринеј је упутио речи поуке и утехе свештенству и верном народу о величини дела св. Пророка Илије, који је „живећи у времену случном нашем, позивао народ на покајање и моралну обнову“.

 

Време у коме је живео Пророк Илија јесте време велико духовног пада Израиљског народа. Стање сличном нашем данашњем, то је време када се име Божије није поштовало, када се вера није уважавала у народу. У таквом времену Господ шаље своме народу једног великог Пророка који је изобличавао народ због његових грехова и, који се није устручавао да ни једном цару да каже страшне опомињуће рећи, рекао је Патријарх Иринеј у беседи.

 

У молитвеном разговору између Пророка и Господа видимо да је Господ многомилостив и да из љубави чека да се Његов народ покаје и поврати од греха. Чак и онда када Господ шаље различите невоље на свој народ, као што је суша, Он то чини нерадо и из љубави да поврати народ од греха, а о томе јасно можемо читати управо у Библији где се говори о светом Пророку Илији, поручио је Патријарх Иринеј, закључујући да је Пророк Илија чудесно завршио свој живот, исто као што је и га је чудесно живео. А Нови завет нас учи да ће Пророк Илија поново доћи пред други долазак Христов.

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

На празник Светог деспота Стефана Лазаревића, 1. Августа 2020. Лета Господњег уснуо је у Господу академик Димитрије Стефановић (1929-2020), човек који је целога живота са пуно љубави и жртве служио Цркви и своме народу. 

 

Новопрестављени академик Димитрије Стефановић је рођен у Панчеву 25. новембра 1929. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на Одсеку за германистику (енглески и немачки) 1955, а на Музичкој академији у Београду на Одсеку за музикологију, 1956. У Оксфорду је на Линколн колеџу магистрирао и докторирао. У Музиколошком институту САНУ прошао је кроз све степене научних звања. Директор Института био је од 1979. до 2001. За дописног члана САНУ изабран је 1976, а за редовног 1985. За дописног члана Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу био је изабран 1986, a за дописног чланa Словенске академије знаности и уметности у Љубљани 1987. Стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду (1987), а секретар је Одељења за сценске уметности и музику од 1991. Члан је Управног одбора Матице српске.

 

Свој научноистраживачки рад усмерио је првенствено на проучавање православне црквене музике, византијске и старе словенске. Кроз резултате ових истраживања датум почетка записивања старе српске музике померен је на почетак XV века. Музиколошка истраживања је увек везивао и за живу музичку праксу, како извођењем и јавним представљањем откривених напева из прошлости, тако и снимањем и проучавањем још увек живе српске црквене појачке традиције. Уз многобројне студије на српском, енглеском, немачком, француском и руском језику, приредио је три књиге нотних записа традиционалног српског карловачког појања Бранка Цвејића. Уредио је низ зборника и монографија.

 

Као предавач гостовао је на многим универзитетима у земљи, Европи и Америци, учествовао је на многобројним међународним конгресима и научним скуповима. Одржао је и велики број предавања о православној и посебно српској црквеној музици на двадесет Југословенско-немачких хорских недеља, десет Духовних академија у манастиру Студеница, као и на 20 Хорских недеља „Корнелију у част”. 

 

Хорским дириговањем бавио се од студентских дана, прво као асистент диригента београдског Академског хора „Бранко Крсмановић”, а потом као диригент хора „Београдски мадригалисти”.

 

Студијски хор Музиколошког института САНУ основао је 1969. Са овим хором, први пут изводи тек откривене записе старе српске музике, код нас непознате, бугарске, руске, грегоријанске и глагољашке црквене напеве, и најзад православну хорску музику XIX и XX века. Са хором је гостовао у земљи, већини европских земаља и у многобројним градовима бивше Југославије.

 

Снимио је неколико грамофонских плоча, касета и телевизијских емисија. Хор Панчевачког српског црквеног певачког друштва води од 1962. Предано је учествовао у обнови манастира Велика Ремета, где је са сарадницима припремио изложбу Стара српска музика. 

 

Иако ван просветних институција, небројене сате посветио је млађим колегама и студентима, увек спреман да помогне и подстакне на учење и истраживачки рад. 

 

На фотографији која краси насловну страну августовског двоброја Православља види се детаљ из храма Свете Софије из Цариграда која се као симбол Православља нашла на оштром удару. Византијска базилика, храм Премудрости Божије Света Софија у Истамбулу, некадашњем Цариграду, од 24. јула 2020. године поново је претворена у џамију. О судбини Свете Софије која је, „као узор свих Божјих цркава, у целом свету и у свим вековима, по други пут у својој историји постала џамија и у којој је већ била прва заједничка молитва (џума)“,  и поруци коју је овим поступком послао свету турски председник Ердоган за новији број новина Српске Патријаршије говоре др Дарко Танасковић, исламолог и некадашњи амбасадор при УНЕСКО, и др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије.

 

 

На исту тему пише и историчар Данко Страхинић, који доноси реакције на Ердоганово „ускрснуће“ Свете Софије. Поводом одлуке турских власти да ремек-дело византијске уметности, цркву посвећену Божанској Премудрости претвори у џамију, Патријарх антиохијски и свег Истока Јован X упутио је поруку подршке Његовој Светости васељенском Патријарху Вартоломеју, чија је столица управо у Цариграду. За нови број Православља са архиепископом Макаријем из Јерусалимске Патријаршије разговарао је катихета Бранислав Илић у тексту под насловом „Црква у Црној Гори пролази кроз Голготу; Васкрсао је народ и Црква се пројавила у својој слави и сили!“

 

Ове 2020. године навршава се 100 година од објављивања теорије Милутина Миланковића о климатским променама која је објављена у његовој књизи у Паризу под насловом Математичка теорија топлотних промена изазваних Сунчевим зрачењем. О животу наменитог српског и светског научника читајте текст из пера мр Славка Максимовића, председника Друштва „Милутин Миланковић“.

 

Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид (Нинов) за Православље пише о значају Светих тајни и њиховом благодатном дејству у животу Цркве.

 

-Потреба нашег човека је да осети проповед Божије речи и доживи призив Цркве, а најновија књиге протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића одговара на изазов прослављања откривеног Бога који је у једном делу нашег народа друге половине XX века био заборављан, пише др Радован Пилиповић у приказу тек објављене књиге проте Саве, Будимо деца светлости.

 

 

Извор: Православље

 

Поводом храмовне славе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 26. јула 2020. године свету архијерејску Литургију у цркви Светог архангела Гаврила у Београду.

 

Звучни запис беседе

 

Саслуживали су архијерејски намесник београдски први протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Ранковић, протонамесник Горан Митић, јереј Дејан Вујић и протођакон Милан Ковачевић, у молитвеном присуству старешине храма протојереја-ставрофора Илије Шмигића, домаћина славе г. Милована, г. Хаџи Александра и гђе Љиљане Ђуровић Хабјановић и благочестивог народа престонице.

 

„Господ жели да види свој народ у своме дому, а дом Божији јесте храм“, рекао је Патријарх Иринеј говорећи о Анђелима Божијим и архангелу Гаврилу као гласнику Божијем, који се људима јављао још у Старом завету. Св. архангел Гаврило јесте гласник Божији који је Пресветој Богородици јавио да ће она бити мајка Сина Божијега. Тако је архангел Гаврло учесник у догађају који је задивио не само људе већ и све анђеле и сву природу Богом створену: „јер да створи свет и оно што је на свету, нас људе и друга бића, то је дело благодати и силе Божије. Али да Господ дође људима, као човек у нашем телу, то је дело велике љубави Божије. Ми нисмо никада довољно свесни колико нас је љубави своје Господ удостојио тиме што нам је послао Сина Свога, Спаситеља нашег Исуса Христа.“

 

Празник Св. архангела Гаврила установљен је у цркви поводом чудесног објављивања на Светој Гори песме којом анђели славе Богородицу: „Достојно јест...“. Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојих света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами, истакао је Патријарх Иринеј и нагласио да „никад не помислимо, када нешто смерамо да учинимо, да нас нико не види“. „Када би нам Господ дао те духовне очи да видимо, ми би се изненадили ко нам чини друштво наше“, истакао је Патријарх наглашавајући да је управо у томе важност крштења. Јер приликом крштења ми добијамо анђела чувара. Зато је важно да се крстимо у Име Оца и Сина и Светога Духа, јер „наш анђео хранитељ учествује у свим нашим добрим делима“.

 

Данас, када славимо анђеле Божије који следе вољу Божију, живимо у времену тешке болести која је снашла цео свет. А разлог за то је управо што су се људи удаљили од воље Божије и Његове благодати.    Ми ни невидимо крај те болести. Она jе код нас после малог затишја поново букнула. Међутим, ми морамо знати „да је све то опомена Божија и позив Божији да се вратимо Богу. А када се враћамо Богу враћамо се самоме себи“, истакао је Патријарх Иринеј позивајући народ да као блудни син из Јеванђеља испитамо сами себе. Да сагледамо своје слабости и немоћи и тако се вратимо Богу и самима себи. Јер само је ту наше спасење од сваког зла које нас снађе у животу, поручио је Патријарх.

 

 

На крају, Патријарх Иринеј се осврнуо и на догађаје око поновног претварања Свете Софије у Цариграду у џамију, истакавши да се данас поново јављају неке нове османлије које мисле да поново освајају свет. Таквом стању, које нас је задесило и, ми криви и много смо допринели: „јер смо се охладили у вери својој и храмовима својим светим. И према свему ономе у чему се види и прославља Бог“, закључио је на крају Патријарх Иринеј, позивајући све да се вратимо нашим истинским коренима и путу Светога Саве и свих наших светих угодника Божијих.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 25. јула 2020. године, на празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, свету архијерејску Литиргију у Саборној цркви у Београду. Саслуживало је братство Саборног храма Светог архангела Михаила: протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина храма; протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, архијерејски намесник београдски други; јереји Славиша Поповић и Арсен Миловановић, и протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић.

 

 

 

За певницом су појали студенти Православног богословског факултета у Београду. Октетом је дириговао Радивоје Спасојевић. После свете архијерејске Литургије, патријарх Иринеј је служио помен за покој душе своје мајке, блаженоуснуле монахиње Нине, и најближих чланова породице. 

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Петнаестојулски, 1280. број новина Српске патријаршије Православље, читаоцима доноси актуелне осврте и реаговања на савремена дешавања, вести и прилоге из црквеног живота и друге пригодне текстове. Међу прилозима објављеним у последњем броју Православља значајно место заузимају Апел Патријарха Иринеја Председнику Турске, Саопштење Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори за јавност, као и Саопштење Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке.

 

Православље прати и јубилеје наше помесне Цркве и њених архијереја: у овом броју читаоци ће наћи текстове поводом 50 година монашке и 30 година епископске службе Владике британско-скандинавског Доситеја (Мотике), те поводом 45 година монашке и 35 година епископске службе Владике банатског Никанора (Богуновића).

 

Слободанка Грдинић је за овај број Православља разговарала са мати Јеленом (Станишић), игуманијом свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска, а Славица Лазић са редитељом Милорадом Милинковићем.

 

Поводом седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила (Дожића) (1950–2020) Православље читаоцима доноси чланак протојереја-ставрофора проф. др Предрага Пузовића. О двадесет година Хора „Кир Стефан Србин“ из Епархије канадске, одн. из Торонта, пишу Милан и Нада Димитријевић. Ђакон др Ивица Чаировић у рубрици о хришћанском наслеђу у европским музејима пише о хришћанским иконама у Музеју националне уметности Каталоније у Барселони, а библиотекар саветник Весна Петровић пише о десетом стручном скупу који је под називом „Манастири и библиотеке — чувари културне баштине“ одржан у манастиру Велика Ремета 29–30. јуна 2020. године.

 

У овом броју нижу се и вести — о богослужењима и пријемима Његове Светости Патријарха српског Иринеја, о високом одликовању Епископу моравичком Антонију (из пера Митрополита волоколамског Илариона), Петровданском сабору у манастиру Грабовцу у Епархији будимској, промоцији књиге „Чуда Појаса Пресвете Богородице“, Ивањдан у Милешеви, Светој тајни Јелеосвећења у Саборном храму у Нишу, литургијском сабрању у манастиру Тресије...

 

У рубрици „Свет књиге“ посвећеној новијим издањима налазе се текстови о књигама Песме српским светима у руској црквенопојачкој уметности XVI–XIX века. Зборник транскрипција Ане Рашковић — рецензија из пера академика Димитрија Стефановића, и Хиландар и Света Гора између мита и историје Александра Б. Лаковића — приказ из пера књижевника Љубише Ђидића.

 

О духовном лику савременог пастира пише протојереј Бранислав Дикић, парох при Храму Св. Димитрија у Косовској Митровици, а о богословљу Карла Барта пише ђакон Божидар Васиљевић.

 

Ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић коментарише вест која стиже из Брисела, и пише о декларацији коју је донео Европски хришћански политички покрет (European Christian Political Movement), а која се тиче дискриминације Српске Православне Цркве у Црној Гори.

 

Актуелан текст из овог броја је и прилог из пера историчара и новинара Данка Страхинића о цариградској Цркви Свете Софије која ипак постаје џамија — четврти по реду текст који се бави тематиком положаја хришћанске мањине у данашњој Турској из последњих неколико бројева Православља.

 

 

Извор: Православље

 

Поводом храмовне славе, 14. јула 2020. годне, свету Литургију у храму Светих бесребреника, мученика и чудотвораца Козме и Дамјана при Клиничком цетру Србије служили су  архијерејски намесник други београдски протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, протојереј-ставрофор Радивоје Митровић, протојереј Небојша Топлаовић и протођакон Дамјан Божић у молитвеном присуству старешине те светиње јереја Зорана Керезовића и верног народа.

 

 

Извор: Инфо-служба СПЦ

 

Поводом разних тумачења у појединим медијима у вези са саопштењем Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, објављеним 7. јула 2020. године, овим путем потврђујемо аутентичност саопштења и веродостојност свих навода у наведеном саопштењу. Надамо се да ће овиме бити стављена тачка на наведену излишну тему.

 

Из Кабинета Патријарха српског

 

Извор: Инфо-служба СПЦ