Колоне које чекају да се поклоне Појасу Пресвете Богородице су слика Србије која има наду и стални подсетник на то зашто нам је Црква неопходна за спасење, али и за овдашњи живот. У сусрет празнику, нисмо могли да добијемо вреднији дар, пише Татјана Потерјахин за "Нови стандард". Читајте у наставку.

У нашем савременом друштвеном амбијенту ауторитет Српске Православне Цркве често је оспораван и брањен у контексту националног питања, што је сасвим разумљиво када се има у виду органска и историјска повезаност српске државе и државности са личношћу, делом и поштовањем Светог Саве, са православним идентитетом немањићке баштине и, нарочито, када се са извесне временске дистанце сагледа наша национална прошлост као континуитет заједничких страдања и преживљавања Цркве и народа, који су чак и у оквирима суштински непријатељске југословенске државе сачували јединство и пелцер опстанка, поделивши још једном искуство прогона и окупације.

Српска Православна Црква, дакле, нема ниједан разлог да се било коме извињава због тога што је данас политички актер првог реда у Србији. Сви покушаји да се императив секуларизације,  оличен у идеалу „одвојености државе и Цркве“, представи као врх цивилизацијске пирамиде друштвеног прогреса, важан аспект постхришћанске фазе западне просветитељске традиције, која управо у нашим данима доживљава кулминацију бесмисла, код нас су у ствари ретроградни. Препознају их настављачи идеологије која није успела позитивно да одговори на потребе наше националне заједнице. Напротив, донела јој је само најгоре исходе – ратове, страдања, распарчавање државе, сиромаштво и, најопасније од свега, идентитетску конфузију захваљујући којој се, ни деценијама након формалног пада комунизма, процес националног буђења није приближио зениту.

Капија есхатолошке стварности

Када говоримо о идентитету, у перспективи националног интереса, најчешће, логично, мислимо на колективни ниво саморазумевања, и тада у првом плану видимо политичку улогу и потенцијал Српске Православне Цркве. С обзиром на то да је савремена култура учинила све што може да маргинализује важност личног односа појединца са Црквом, дајући свим другим реалним и измишљеним идентитетима предност у односу на верско осећање и самоодређење, у виђењу значаја Српске Православне Цркве за нашу заједницу доминантна је историјска перспектива. Понекад се чини да тај макроплан гуши и потискује мистичко биће Цркве, истичући стално њену друштвену функцију и институционални карактер. Тако се неретко дешава да и они који бране Цркву од учесталих напада избегавају да промене фокус. Они тако настоје да направе драстичан отклон од савременог концепта религиозности који акцентује личну (квази)духовност као припадајућу интимном простору отуђене индивидуе.

Истовремено, да би се пронашао заједнички језик са просечним савременим човеком, који поистовећује веру и морал, и који је већ увелико духовно оштећен, будући да живи у цивилизацији која обоготворава рацио и формалну логику, чак и када се у јавном простору говори о личној, интимној религиозности, често се прибегава флоскулама које своде Христову проповед и смисао хришћанства на низ савета о томе како постати добар човек. Ипак, у савршеном поретку ствари, доброта и моралност су последице, а не циљ хришћанског живота. Циљ је заједница са Христом.

У свим ситуацијама када хришћани исповедају своју веру као аутентични и дубоки лични доживљај стварности, атеистичка јавност у Србији добије фрас, и то је, у неку руку, потпуно разумљиво. У интелектуалним и вербалним напорима да се смисле што увредљивији изрази, па се тако литија назива црном хроником, мошти светитеља лешевима и томе слично, заправо се разоткрива дубина јаза који стоји између рационалног, секуларистичког и материјалистичког погледа на живот и свет и мистичког бића Цркве – њене супстанце која не негира и не укида друштвене функције и историјски идентитет који она поседује, али их надилази и испуњава смислом.

Значај доласка Појаса Пресвете Богородице у Србију открива се управо на нивоу саме суштине хришћанског схватања и доживљаја живота, света, историје и сопства. У перспективи вере, у метафизичкој реалности сусрета, физичко присуство предмета који је на свом телу носила Христова Мајка представља снажно сведочанство њеног личног присуства: и ту, макар на тренутак колико траје поклоњење светињи, човек излази из своје свакодневице и пред њим се Црква указује као капија есхатолошке стварности. Тражећи благослов, утеху, опроштај или чудо, хиљаде Срба од Спасовдана до Тројица поклонили су се или ће се тек поклонити овој светињи, чекајући сатима у тишини и молитви, путујући неретко сатима до Београда и натраг само да би начинили ту једну метанију.

Без обзира на то што су бројни медији испратили, са више или мање интересовања, овај догађај, ипак преовладава утисак да се ово мајско ходочашће одвија у некој паралелној српској реалности, која нема много додирних тачака са оним што нам се догађа изван тог несагледивог реда испред Храма на Врачару. Немогуће је не поставити питање – ко су у ствари сви ти људи који стрпљиво стоје по читав дан, или до дубоке ноћи, да би исказали поштовање и љубав Богородици, куда и какви одлазе након тога, хоћемо ли моћи сутра да их препознамо када се сретнемо у продавници, у парку, на протесту, на изборном или радном месту? Зашто чим се удаљимо од светиње престајемо да осећамо и узајамну повезаност?

У атмосфери општег неповерења која се усијала до саме мржње, спорадична наклапања о значају дијалога показала су се потпуно јаловим.

Чини се да је Српска Православна Црква још једном једина разумела осетљивост тренутка и потребу да се друштвени сукоб заиста превазиђе, а не искористи, те је уместо политичких меморандума, тенденциозних посланица и испразних говоранција о помирењу донела у Србију светињу која треба унутрашњом светлошћу да нам покаже излаз – и то је најдубљи чин љубави који је уопште замислив из перспективе верника.

Највреднији дар

На конференцији Однос манастира Ватопеда и православних Срба на размеђу прошлости и садашњости одржаној 26. маја у Београду, архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопед, између осталог је рекао: „Вишевековна историја манастира Ватопеда сведочи, према речима блаженопочившег старца нашег Јосифа Ватопедског, да је манастир увек једном ногом стајао у исихазму, а другом у мисији, подржавајући не само грчки народ него и све православне народе у тешким временима, нарочито у доба турског ропства. Тако су створене нераскидиве духовне везе са Русијом, Румунијом, Бугарском, а посебно са Србијом, због односа нашег манастира са двојицом народних вођа и светаца српског народа.“

Стајати, дакле, једном ногом у исихазму, а другом у мисији, значи, у ствари, бити Црква: не напуштајући унутрашњи ритам молитве и пребивање у Богу, старати се о човеку и о свету, о свакој људској души понаособ. Тако су се, доносећи Богородичин благослов у Србију, наши црквени јерарси на челу са Патријархом показали као истински пастири, остављајући медијска препуцавања, жамор друштвених мрежа и политичког јавашлука у другој реалности, у којој се Срби између себе даноноћно псују, туку и проклињу. Измештајући своју делатност, мисију и поруку из домена свакодневне политике у руке саме Богородице, Српска Православна Црква обратила нам се коначно без снисхођења духу рационализма, материјализма и цинизма којима смо заражени, одбацујући принуду да нужно и искључиво поступа као политички актер и национална институција, премда свакако остајући у свему српска – потврдила је своју свету, саборну и апостолску природу и таква отворила врата Храма пред непрегледном реком људи који су се одазвали на њен позив.

Постоји, дакле, загонетно духовно биће нашег народа, можда у реалности прагматично и политички неупотребљиво, можда недовољно самосвесно, можда сувише индивидуалистичко да би могло деловати као некакав национални талас буђења, али ипак живо и здраво, жедно светиње и близине Бога, непорециво – јер је по благослову Ватопеда боравак Богородичиног појаса у Србији продужен, зато што се ред испред Храма ни након недељу дана није скратио. Од изругивања и не нарочито духовитих и свежих шала на интернету, до покушаја да се масовност овог ходочашћа објасни затуцаношћу, помодарством и потребом да се креира актуелан а побожан садржај за друштвене мреже, разумљиво је зашто они који религиозност сматрају анахроном неурозом теже да омаловаже или рационализују слику Србије какву не желе, а ипак морају да гледају ових дана у Београду.

И колико год да је Црква за њих опасан политички играч и практично непобедив непријатељ у идентитетском рату, ипак се на том полемичком пољу осећају комфорније – понављање фраза које потичу још из времена када су се хватали за дугме при сусрету са свештеником и измишљање бизарних афера унедоглед спадају у домен жуте штампе, а ту се примитивни, духовно закржљали, премда интелектуално надмени, грађанин осећа као код куће.

Међутим, када Црква проговори језиком своје суштине, мистичном силом Светог Духа, она се обраћа човековом духу и одазивају се они који су духовно живи. Таква су лица оних који након шест, девет или више часова чекања приступе светињи и падну на колена пред њом. То је слика Србије која има наду и стални подсетник на то зашто нам је Црква неопходна за спасење, али и за овдашњи живот. У сусрет празнику Силаска Светог Духа на апостоле, рођендана Христове Цркве, ни ми, као српски народ, ни свако од нас појединачно, нисмо могли да добијемо вреднији дар.

И не, заиста ме није брига који ауто вози мој свештеник. 

Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021),  „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023). Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови стандард

Једна од највећих светиња Православне цркве - Часни појас Пресвете Богородице, изложен је у Београду од 20. маја до 5. јуна верницима на поклоњење. Одакле све верници долазе, колико дуго чекају на поклоњење, какав је осећај после целивања и одговоре на друга питања послушајте у прилозима који следе. Такође, у разговору са децом, сазнали смо и како они замишљају да изгледа појас Пресвете Богородице. Са верницима је разговарала и прилоге саставила Ивана Обрадовић, репортер Радија "Слово љубве".

Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Преосвећеног Епископа топличког г. Петра, старешине храма св. Димитрија на Новом Београду, братство ове светиње позива верни народ на "Духовски концерт" православне духовне музике, који ће бити одржан на Духовски понедељак, 1. јуна 2026. године од 19 часова. Под сводовима цркве св. Димитрија, најлепше духовне композиције и песме православних аутора изводиће хор-домаћин под управом Дарка Јовановића и Тијане Ковачевић, затим полазници Школе певничког појања са Миланом Шишићем, као и гости - црквени хор при храму св. Ђорђа у Старој Бежанији који води Ана Ивановић и црквени хор при храму Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду са Јованом Стојић. Улаз је наравно слободан, сви сте добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

На празник Педесетнице - Тројичиндан или Духове, у недељу 31. маја 2026. године, Мисионарска делатност Храма св. Саве на Врачару у сарадњи са Одбором за верску наставку Архиепископије београдско-карловачке, после свете Литургије организује хуманитарни базар. Сви сте позвани да својим прилогом помогнете бројне човекољубиве активности које организује заветни Храм српског народа.

Извор: Радио "Слово љубве"

Архиепископијa београдско-карловачкa у сарадњи са општином Нови Београд организује манифестацију „Празник радости у Новом Београду“, која ће бити одржана у недељу, 31. маја, на празник Педесетнице на шеталишту Лазаро Карденас у Блоку 45. Посетиоце очекује богат програм за целу породицу, са посебном пажњом усмереном на најмлађе. Програм почиње у 11 часова наступом Дечијег хора цркве Светог Георгија у Бежанији, након чега ће наступити Артон дечији хор и КУД „Талија“. Најмлађи ће, од 12 часова, уживати и у дечијој представи „Наслеђе за најмлађе“, док је за крај ове породичне манифестације предвиђен концерт групе „Неверне бебе“. Током читавог догађаја биће организован и пратећи програм који укључује породичне игре „Wood Play“ и продајни базар.

Овом манифестацијом биће обележен и празник Педесетнице, односно Духови који су и слава насеља Бежанија. Тим поводом, за наш Радио, догађај је најавила Ана Ивановић, аутор и извођач духовне музике, која ће у недељу, у својству диригента, са Дечијим хором цркве Светог Георгија у Бежанији, отворити „Празник радости“. Наша саговорница позвала је „децу и оне који се тако осећају“ да дођу и проведу дан у дружењу, музици и радости на отвореном.

Високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман светогорског манастира Ватопед, одржаће 27. маја 2026. године са почетком у 20 часова у крипти храма Светог Саве на Врачару, предавање на тему "Духовне поруке са Атона". Сви сте добро дошли!

Извор: Информативна служба СПЦ

У суботу 23. маја 2026. године у Храму Светог Саве на Врачару, у навечерје празника светих Кирила и Методија, од 20 часова биће служено свеноћно бденије. У поноћ ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовати светом Литургијом уз саслужење Архијереја СПЦ, светогорских игумана и монаха. Појаће хор "Тропос" из Атине и Византијски хор "Мојсије Петровић" из Београда. Сви су добро дошли на молитву крај велике светиње која је у Србију дошла после шест векова.

Извор: Радио "Слово љубве"

Братство храма светог Александра Невског на Дорћолу позива све заинтересоване на предавање на тему "Тумачење Дела апостолских" (3.глава) у суботу, 23. маја 2026. године. Предавање ће одржати јереј др Александар Милојков. Добро дошли!

Извор: Радио "Слово љубве"

У недељу, 24. маја 2026. године, на празник Свете браће Кирила и Методија, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће одржано Републичко такмичење из Верске наставе – православног катихизиса. Ове године пласирало се 90 ученика осмог разреда Основних школа из 10 епархија Српске Православне Цркве са територије Републике Србије, који су право учешћа изборили на градским и окружним нивоима такмичења. Такмичење ће почети Светом архијерејском Литургијом у капели Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету, коју ће служити председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, викар Његове Светости Патријарха српског, Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион.

Након Литургије и одржаног такмичења, ученици ће заједно са својим вероучитељима – менторима и Епископом Иларионом посетити Спомен-храм Светог Саве на Врачару, где ће се поклонити Часном појасу Пресвете Богородице.

Посебно истичемо да је од ове школске године Републичко такмичење из Верске наставе – православног катихизиса уврштено у званичан Календар такмичења и смотри Министарства просвете Републике Србије, што представља значајан корак у унапређењу и афирмацији верске наставе у образовном систему.

Извор: Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке

Чудесни појас Пресвете Мајке наше Богородице, из манастира Ватопед на Светој Гори милошћу Божијом, свечано је данас, 20. маја 2026. године, дочекан у порти Вазнесењске цркве у Београду уочи празника Вазнесења Господњег и славе престонице Србије. У пратњи игумана манастира Ватопед, Архимандрита Јефрема и братије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, Архијереји, многобројни свештеници и верни народ у молитвеној радости дочекали су велику светињу Православне Цркве коју је Пресвета Богомајка сама исплела, известила је Ивана Обрадовић, репортер нашег Радија. Вечерњим богослужењем началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит тимочки г. Иларион.

Ова светиња враћа се на српско тло после више од шест векова и остаће у Београду до 29. маја. Овогодишње Спасовданске литије, предводиће управо Чудесни Богородичин појас, а литија ће кренути у 19 часова из Вазнесењске цркве и кретаће се до Храма Светог Саве где ће појас бити изложен до повратка у манастир Ватопед. 

"Пресвета Богородице, спаси нас!"

Вест у изради

Извор: Радио "Слово љубве"

Јефимија Девичка, у народу познатија као Блажена Стојна, на последњем Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве прибројана је Лику светих. Сабор је препознао њен врлински и подвижнички живот, а за датум њеног празничног спомена одређен је 28. фебруар (односно 15. фебруар по старом календару).
Интересантно је да је прво житије ове нове светитељке написао још свети владика Николај Велимировић, описујући њен несвакидашњи животни пут и дубоки траг који је оставила у народу Новопазарског и Сјеничког краја, али и на Косову и Метохији.

Од чувања стада до девичких шума

Света Јефимија је рођена 1815. године као Стојна Зарић у селу Доње Лопиже код Сјенице, у угледној свештеничкој породици. У младости је била позната по смерности и послушности, бавећи се уобичајеним сеоским пословима и чувањем оваца. Међутим, у својој двадесетој години осетила је духовни позив и отишла у манастир Девич, смештен у девичким шумама у Дреници, где се замонашила и добила име Јефимија.
У овој древној светињи, подигнутој око гроба Светог Јоаникија Девичког, монахиња Јефимија је започела изузетно строг подвиг. Живела је на хлебу и води, спавала кратко и неудобно, и проводила сате у дугим, сузним молитвама на коленима, бринући се истовремено о самом манастиру и гробу светог Јоаникија.

Јуродивост и надимак „Покајаније“

Оно што је издвајало Блажену Стојну био је специфичан вид хришћанског подвига – јуродивост. Иако је била световно неука, народ је у њеном понашању препознавао дубоку духовну мудрост. Обилазећи околна места како би сакупљала помоћ за манастир, она је користила прилику да подучава народ вери.
Била је непосредна и оштра, али пуна љубави. Отворено је позивала људе на покајање, због чега је добила надимак „Покајаније“. Благосиљала је, али и отворено претила и грдила оне који су грешили, да би им након тога праштала. Због њеног праведног живота и духовних дарова, поштовали су је подједнако и локални хришћани и муслимани, који су у њој видели истинску божију угодницу.

Чудо над гробом у Новом Пазару

Након што је, према предању, унапред сазнала за време своје смрти, Блажена Стојна се упокојила 15. фебруара 1895. године у Новом Пазару.
Њене мошти сахрањене су испред Петрове цркве у Расу (Цркве Светих апостола Петра и Павла). Народно поштовање према њој додатно је учвршћено након што су верници, према сведочењима, годинама виђали пламену светлост изнад њеног гроба, што је у православној традицији чест знак светитељства. Након више од једног века од њене смрти, СПЦ је овом одлуком само званично потврдила оно што је народ у Рашкој области и на Космету знао генерацијама.

Припремила редакција Компас инфо

Појас Пресвете Богородице је лични предмет Пресвете Дјеве Марије и као такав нам доноси благодат какву наш престони Београд и наша отаџбина Србија нису вековима видели и доживели. Пред нама је несумњиво догађај који ћемо заувек памтити и који ће остати уписан у историји Српске Православне Цркве. То је велики благослов Пресвете Богомајке који, по промислу Божјем, долази у наше време на све нас. Свака хришћанска душа у Србији ће осетити благодат и радост којом та светиња осењује све где год се налазила.

- Веома је важна чињеница да ће Појас Пресвете Богородице први пут бити пронет у Спасовданској литији у граду који Богородицу слави као заштитницу, а биће изложен у Вазнесењској цркви и храму Светог Саве. Богородичин појас ће, како је планирано, 20. маја свечано бити испраћен из манастира Ватопед на Светој Гори до брода у манастирској луци, који ће га онда одвести до луке у Солуну. Затим пут наставља до солунског аеродрома, где ће игуман Јефрем са светињом и свештеном пратњом авионом кренути за Србију. На београдском аеродрому светињу ће уз црквене и државне почасти дочекати Патријарх српски господин Порфирије са највишим црквеним и државним великодостојницима.

Чим Појас стигне у Београд биће однет у Вазнесењску цркву, где ће верни народ моћи да приђе и поклони се светињи. Постојаће и тренуци када се из практичних богослужбених разлога неће моћи прићи кивоту у којем се чува појас Пресвете Богородице. Сутрадан, на дан градске славе - Спасовдан, у порти храма ће бити служена света архијерејска Литургија, којом ће началствовати Патријарх. У току службе верни народ ће моћи да приђе светињи. У вечерњим часовима, у 19 сати, креће Спасовданска литија коју ће предводити Патријарх и у којој ће се кроз београдске улице до храма Светог Саве пронети Појас Пресвете Богородице ради освештања града и његових житеља. Када литија дође до Светосавског храма, светиња ће бити унета унутра и тада ће почети да се служе одговарајуће службе. Тада, као и наредних девет дана, Појас Пресвете Богородице ће бити изложен верном народу на помоћ, благослов, оздрављење тела и спасење душе у Храму Светог Саве. Свако ко жели моћи ће да приђе и поклони се Богородичиној светињи.

- Постоје бројна сведочења верника о помоћи и исцељењима повезаним са Појасом Пресвете Богородице. Црква таква искуства тумачи као чудесна - управо онако како их и називамо. У Светом Писму за Божје чудо често се користи и реч знамење. Кроз таква знамења открива се Бог, откривају се Његова љубав и сила, као и благодат Божја која је увек суштински извор сваког чуда. Међутим, да би се чудо догодило, потребна је и жива и искрена вера. Целокупна историја Цркве прожета је таквим непрекидним знамењима Божјим, која нам Господ, по својој безграничној љубави, шаље да нас укрепи и утврди у вери, управо упркос нашој људској слабости.

Свети Појас је, учи нас свето Предање, покривао утробу Пресвете Богородице док је у Њој обитавао још нерођени Господ Христос и зато се верује да је на њега пренета благодат исцељења. У манастиру Ватопед постоји древна традиција да се побожним поклоницима, на њихову молбу, дарују комадићи траке освештане на самом Појасу Богородице. И овом приликом у Београду ће се вернима, који то затраже, делити по комадић траке освештан на самом Часном Појасу Богородице.

ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ О ПОЈАСУ

Часни Појас Пресвете Богородице, који се данас чува у манастиру Ватопеду, подељен је у три дела и представља јединствену светињу опсталу из овоземаљског живота Мајке Божје. Свето Предање нас учи да је Појас од камиље длаке саткала сама Богородица, а приликом њеног вазнесења на небеса, предала га је апостолу Томи: Узневши се у непорочној слави, Чиста Дјево, поклонила си апостолу Томи свој Свети Појас, поје се у цркви у оквиру отпуста на празник Полагања Часног Појаса Пресвете Богородице.

Чување Часног Појаса преузеле су две побожне жене из Јерусалима. Богородица је непосредно пре свог Успења наложила јеванђелисти Јовану да овим женама подели и њене две ризе. Дужност чувања њене одеће из генерације у генерацију настављала би по једна побожна, невина девојка која је потицала из њихове породице.

У време императора Аркадија, сина Теодосија Великог, Часни Појас је пренет у славну престоницу Византијског царства, Константинопољ. Положен је 31. августа у предиван мошчаник назван „Свети кивот“. Светиња је штитила престоницу и њене становнике од сваког непријатељског напада, несреће и демонске замке.

После неколико година, царица Пулхерија, Аркадијева ћерка, подигла је велелепни храм Халкопратион у који је положен Часни Појас. Царица га је својим рукама украсила златним концем и он се као такав и дан-данас може видети у манастиру Ватопеду.

У наредном веку, мада се не зна када тачно и на који начин, Часни Појас је пренет у град Зилу у Кападокији, јужно од Амасије. У Константинопољ је поново враћен у време цара Јустинијана Првог (527-565), задужбинара Свете Софије. Његов наследник Јустин Други са својом супругом Софијом обновио је храм Халкопратион при којем су подигли и капелу посвећену Светом кивоту. Свети Појас је чуван на Часној трпези.

Многа чуда су се десила код Часног Појаса Пресвете Богородице у Константинопољу. Захваљујући њему излечила се Зоја Зауци, супруга цара Лава Шестог Мудрог (886-912), коју је мучио некакав нечисти дух. Када је патријарх положио на њу Часни Појас, мучење је одмах престало.

Цариградски патријарх Герман Први (715-730) помиње у песничком заносу да Часни Појас вечно задржава свој божански миомирис, доносећи исцељење и чинећи да они који му притичу смерно и са вером осете неизрециву радост. Тако и Јосиф Химнописац (око 816-866) велича ову њену свету реликвију, јер Појас Богородичином благодаћу освећује верне који долазе да му се поклоне са страхопоштовањем и уздиже их изнад пропасти, ослобађајући их сваке болести и жалости.

Око 1150. године Часни Појас се налазио у Великој палати у Цариграду, у храму Светог архангела Михаила. Највероватније је исечен, а његови делови су пренети у остале храмове.

У 12. веку, тачније у време владавине цара Манојла I Комнина (1143-1180), званично је успостављен празник Часног Појаса 31. августа, док се раније обележавао 2. јула, када и празник Полагање Часне ризе Пресвете Богородице у Влахерни.

Након крсташког освајања Цариграда 1204. године и по завршетку Четвртог крсташког похода, неки делови Појаса бејаху украдени током ове варварске најезде и пренети на запад. Срећом, нису сви делови били изгубљени. Поуздано се зна да је један део Часног Појаса остао у Цариграду, а по ослобођењу Цариграда од латинске власти 1261. године, које је извојевао цар Михајло Осми Палеолог, Појас је чуван у Влахернској цркви.

Списи непознатог руског ходочасника који је боравио у Цариграду између 1424. и 1453. године представљају последње сведочанство о чувању Часног Појаса у овом граду. Није познато шта се са Појасом догодило по паду Цариграда 1453. године. Највећи део Часног Појаса који је до данас опстао се чува у нашем манастиру, у који је доспео након многих пустоловина у којима се обрео.

Константин Велики исковао је крст који је носио са собом у ратне походе како би тиме заштитио себе и своју војску. Овај крст је у средини садржао делић Часног Крста. Такође су на њему постојале преграде у којима беху положене свете мошти најзначајнијих хришћанских мученика, као и један део Часног Појаса. Константинов крст је пратио и остале цареве при поласку у рат. У једном походу на Бугарску, цар Исак Други Анђео (1185-1195) бива поражен од бугарског владара Асена. Тада је један свештеник бацио у воду царски крст како га непријатељи не би оскрнавили. Међутим, они су га одмах пронашли и предали бугарском цару Асену.

Бугари нису били у добрим односима са Србима. Штавише, њихови односи су се само погоршавали. Око 1330. године бугарску војску поразио је у једној бици Свети Краљ Стефан Дечански. Царски крст прешао је у српске руке. Четрдесет година касније, Свети кнез Лазар је поклонио манастиру Ватопеду крст Константина Великог заједно са честицом Часног Крста, делом Часног Појаса и осталим светим моштима. Иза Часног Крста налази се овај натпис на српском језику: Ја, Лазар, у Христу Богу кнез Србије и цар Грчке, уз непорочан Појас Пресвете Богородице, приносим и ово силовито оружје као дар манастиру Ватопеду, који се налази у саставу моје царевине. Од тада се Појас чува у олтару католикона - саборног храма манастира.

За време Туркократије братство манастира је одлазило у литије носећи Часни Појас на Крит, Македонију, Тракију и у Малу Азију ради освећења и укрепљења подјармљеног  грчког народа, као и ради ослобађљња сваке заразне болести.

Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом доласка Појаса Пресвете Богородице у Београд — Богородичин град, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће одржано предавање архимандрита Јефрема, игумана светогорског манастира Манастир Ватопед, на тему „Теологија као искуство живота у Цркви“. Предавање ће бити одржано у петак, 22. маја 2026. године, са почетком у 19 часова, у Великом амфитеатру Факултета (Мије Ковачевића 11Б).

Извор: Православни богословски факултет Универзитета у Београду

У Парохијском дому храма св. Александра Невског на Дорћолу вечерас од 18 часова и 30 минута биће представљена књига под називом "Тиховање у Хиландару", аутора Божидара Витаса. О делу ће поред аутора говорити и књижевници, др Драгица Ужарева и др Радован Калабић, а догађај ће украсити појац Бојана Тривковић.

Божидар Витас светлописом се бави од 1957. године, а његова дела приказана су на 308 колективних изложби широм три континента. Објавио је 16 књига кратких прича, илустрованих својим светлописима.

"Овом књигом желим да оставим обједињену документацију и сачувам од заборава то како сам доживео најсветију кућу свесрбског простора. Истовремено, желим да књигом приближим свету манастир Хиландар - свима онима који нису били на Светој Гори и неће имати прилику да је посете, а онима који су били, да вратим сећање на дане проведене са монасима Хиландара", истакао је аутор.

Извор: Радио "Слово љубве"