Свето причешће

[JESSY]

пре 3 часа, Goran Likić рече

Sveštenstvo mora da poznaje pastvu

što je veoma teško u velikim gradovima...

пре 3 часа, Goran Likić рече

Kako možeš ofrlje pričešćivati koga stigneš? 

ne mislim da bi neko tek tako sa ulice ušao i prisao putiru...u najmannju ruku, mora da postoji neki priziv, velika želja...Gospod sve zna...

[Goran Likić]

Tu onda nema zajednice a to znači da nema ni crkve

[Vladan :::.]

пре 7 часа, Goran Likić рече

Sveštenstvo mora da poznaje pastvu. Kako možeš ofrlje pričešćivati koga stigneš? 

Od kud sveštenik zna ko je ko, ako je neko prvi put došao u hram? Zato i jeste potrebno da se kroz ispovest prvo upozna sa pastvom. 

Па данас тј. јуче су у многим црквама многи свештеници због великог празника причестили стотине људи офрље тј. без да стигну да их питају било шта или да виде ко су и шта су. О Васкрсу, Божићу, Успењу, св. Николи итд. да и не говоримо...
 

[JESSY]

Sveštenik NIKOLAJ TJUMENJ: Loša navika nepričešćivanja

Iznenađujuća je upornost nekih hrišćana da se ne pričešćuju redovno. To liči na ružan san … U davna vremena carevi gonitelji izdavali su zakone kojima su zabranjivali hrišćanima da se pričešćuju, te su hrišćani u susret smrti išli samo da bi učestvovali u Evharistiji. A mnogi savremeni hrišćani se bore za pravo da se ne pričešćuju. I takvo pravo pripisuju najpravilnijoj i najvernijoj tradiciji . A to je monstruozna tradicija.

To samo govori o tome da je hrišćanstvo prestalo da bude hristocentrično. Hrišćani su prestali da čekaju Hrista. Oni se plaše Hrista, ne žele da on dođe. Mole se da odlože dolazak Antihrista. A u stvari da odlože dolazak Hrista. Brane pravo što ređeg sjedinjenja sa Hristom. Sve ovo govori ne o nekom posebnom blagočešću nego o dubini unakaženosti duhovnog života kada običaji i tradicija postaju vredniji od Hrista.

Hristos poziva vjerujuće svake Liturgije na praznik vere. Ali svi do jednog obeshrabreni izgovaraju se – kupio sam volove, oženio sam se, ja sam kupio polje, nisam kanone pročitao, ja nisam postio tri dana, ja sam u nečistoti,
više od par puta godišnje ne bi trebalo … Strašne reči proiznosi Gospod u odgovor na ove izgovore koji svedoče samo o odbojnosti i preziru prema Gospodu : “ … niko od onih koji su pozvani neće okusiti moje večere, jer su mnogi zvani ali je malo izabranih.“

Jedan od razloga zašto sam postao sveštenik bila je činjenica da je sveštenik u mogućnosti da se pričešćuje na svakoj Liturgiji. Za mene je Pričešće slično vazduhu i vodi. Bez njega počinješ da se gušiš, veneš. Verovatno mnogi hrišćani imaju baš ovaj odnos prema ovoj Velikoj Tajini. Ako neko ne oseća potrebu da se često pričešćuje to je njegovo pravo, nemojte se pričešćivati, ali zašto to ne dozvoljavate onima koji zaista čeznu za Hristom, koji će se bez Njega ugasiti kao kandilo bez ulja. Jer o tome i Hristos govori „sami ne ulaze i drugima ne daju da uđu“.

Nemojte misliti da ako dozvolite svake nedelje pričešće da će svi Čaši odjednom požuriti. Ja nikome ne zabranjujem da se pričešćuje svake nedelje. Pojedinci su se samo obradovali ovoj mogućnosti, a većina koja se nije pričešćivala tako se i ne pričešćuje. Ne treba im Hristos – njihova stvar. Duboko sam ubeđen – razlog takvog prezrivog odnosa prema Evharistiji je uzrok revolucije i progona vere u Rusiji. Broj hramova u Rusiji jednak je broju onih koji se pričešćuju. Da, istorija nas uči tome da ona nikog ne uči ničemu.

 

http://patriot.rs/svestenik-nikolaj-tjumenj-losa-navika-nepricescivanja/amp/?lang=lat

[JESSY]

 

[Драган άσημος :)]

Dokle ćemo se pričešćivati i poslije pričešća griješiti grijesima koje smo ispovjedali prije pričešća?

[Božena]

 

[Млађи Катон]

On 21.1.2020. at 22:13, Драган άσημος рече

Dokle ćemo se pričešćivati i poslije pričešća griješiti grijesima koje smo ispovjedali prije pričešća?

Одговор мора бити мало обухватнији. 

Кренимо од исповести. Ако мислиш да понављамо свакодневне (ово ,,свакоднвне" читајте добронамерно), онда нисам сигуран да је концепт исповести јасан. Стога, препоручујем текст о исповести аутора @Zoran Đurović. Али, независно од схватања, а по савету отаца, наш је циљ да се уклањамо, трудимо да не понављамо. Дакле, непрестано покушавамо да и најситнији грех избегнемо. По савету чувеног старца Силуана, чак нам ни емоција није важна за покајање, већ је најбитније да не понављамо дело и да се трудимо да не понављамо. Има ту још један мали милион поучних прича и сл, али не бих више да дужим о томе. 

Уобичајеним гресима ћемо, најчешће, грешити и после причешћивања. Људи смо, пала природа, грешни смо, па нас грешно и привлачи. То је константа овог живота. Сада се опет враћамо на већ речено и закључујемо: на нама је да се боримо да не поновимо! Остало препуштамо Господу, јер не смемо ни маловерни да будемо. 

[slovoA]

пре 1 сат, Млађи Катон рече

Људи смо, пала природа, грешни смо, па нас грешно и привлачи. То је константа овог живота.

Тачније, палост је та константа. Не мора грешно уопште да нас привлачи, чак и у озбиљном подвигу и борби против гријеха, по тој палости смо свеједно огреховљени. Јер сама воља нам је таква, што и јесте тај Адамов пад: у тој и таквој нашој (само)вољи је коријен наше огреховљености. То је оно " нека буде воља Твоја".

[Млађи Катон]

@slovoA Да, постоји такво гледиште које заговараш. Ја се држим оног које је изнео владика Игнатије (Мидић) - ,,Проблем смрти у хришћанској онтологији". 

[Млађи Катон]

пре 2 минута, slovoA рече

у тој и таквој нашој (само)вољи је коријен наше огреховљености

Ја бих рекао да је у нашој смртној природи. 

[slovoA]

пре 1 минут, Млађи Катон рече

Ја бих рекао да је у нашој смртној природи.

Али ту нашу природу Бог није створио као такву, предодређену за смрт. Не! Смрт је у природу ушла управо по Адамовој (само)вољи, кад је присвојио природу и умјесто да је приноси Богу, принио је себи (сопству). А наравно да је у том сопству (власништву над природом), до свог изражаја дошла и сама смрт, то уопште није спорно. Без Бога, природа човјека нема ни свој узрок, ни циљ, једино јој преостаје смрт, али узрок те смрти није у њој, Богом створеној за Христа. И не само да Бог није створио смрт, узрок смрти је сам Адамов гријех, то отсијецање створене природе од Бога, тј. не приношење те природе Њему (Христу), него себи (сопству= смрти, по самој творености природе, што и сам кажеш). Али није Адам дошао до тог узрока (смрти) по својој творености и природној вољи (Св. Максим), већ својом самовољом.

[Млађи Катон]

@slovoA Ух, добро. У праву си.

[slovoA]

Пре сат времена, Млађи Катон рече

У праву си.

Па и нисам баш, сад видим. Погрешно је рећи да је смрт ушла у природу с падом, смрт је тад била само активирана. Али погрешно би било рећи и да је постојала у природи као потенцијал. Постојао је тај потенцијал, а сама смрт није. Тек је активирањем тог потенцијала постала (активна).

(Нећу више.)

[JESSY]

Игуман Петар (Драгојловић): Причешћујмо се сваке недеље јер свака недеља је Васкрсење.

 

Свака недеља је Васкрсење и сваке недеље се треба ићи у храм и причешћивати се. Причешћем нам се у Цркви дарује Живот Вечни. Света Литургија је гозба и свадба Царевог Сина – Господа Исуса Христа. На њу се обавезно иде.

 

Али се треба и припремати за Свето Причешће онако како нас учи Црква. Пре свега покајничким молитвама, смирењем и праштањем. Ако је потребно, због неког великог греха, и Исповешћу. Уз обавезно поштовање свих постова, великих и малих, које прописује Црква. И да се човек никада не преједа.

 

Веома је добро да се суботом после 16 или 17 сати поподне само мало једе. Најбоље је, али није обавезно, то вам из искуства говорим, да ко може, после 16 или 17 сати, ништа не једе нити пије. Ни кап воде. Да би лаганог стомака и потом добро намољен отишао да спава. Суботња ноћ и цео суботњи дан су врло важни. То је финиш припреме за Свету Литургију у недељу. Тада посебно треба бити испуњен доста појачаном молитвом и великим ћутањем.

 

И не оптерећује се постом без меса у суботу. То није обавезно. Може се у суботу јести и месо и сутра у недељу се причестити. Све то Црква благосиља јер св. Апостол Павле каже: “Свако је створење Божије добро, и ништа није за одбацивање кад се узима са захвалношћу /Богу/, јер се освећује речју Божјом и молитвом”(1Тим.4,4-5). Али је ту главно нешто друго а то је – јести по мало. Не преједати се.

 

 

Игуман Петар Драгојловић – манастир Пиносава