Хајде да срушимо "Панчевац"...

[Ромејац]

Решење за „Панчевац” – рушење или ојачавање и проширивање

Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”, оценио да би требало да се сруши постојећа конструкција и изгради нова. – Љуба Костић, грађевински инжењер, сматра да је то луксуз и да мост треба да се ојача, реконструише можда и прошири

Уколико би се појачали стубови, могао би да се прошири за додатне траке, он има одличну локацију и пролазне путеве (Фото Р. Крстинић)

Београдски мостови рушени су искључиво у току ратова. У мирнодопским условима никада. Јесте из града најављено уклањање Старог савског моста, односно пресељење на нову локацију, да би се на његовом месту подигао већи, али само рушење постојећег моста зарад изградње новог никада отворено није најављивано. До пре неколико дана. Са оценом да би било добро, када се за то стекну услови, да се сруши постојећи Панчевачки мост и да се на његовом месту изгради нови, минуле седмице изашао је Зоран Дробњак, директор „Путева Србије”. Он је за ТВ Танјуг истакао да је Панчевачки мост стар, да је време да се сруши и да се направи нови и да би у тај пројекат требало да буду укључени град, република и сва релевантна предузећа. Дробњак је прецизирао да би то могло да крене да се реализује у наредне три, четири године, односно када буду постојале алтернативе других мостова.

Овај предлог ипак прилично је радикалнији у односу на све досадашње на тему судбине „Панчевца”.

Грађани који њиме пролазе годинама траже да се његова обнова нађе на листи приоритета јер сматрају да је у веома лошем стању и да су поједини његови делови чак и небезбедни. Из града и државе на то су узвраћали да је Панчевачки мост у плану за детаљну обнову, али не пре него што буде изграђен мост на Ади Хуји. Као аргументе за овакву динамику надлежни су наводили да нема говора о томе да се започне реконструкција „Панчевца”, а да пре тога није изграђен онај на Ади Хуји.

Почетак градње моста на Ади Хуји, који се у најавама сели из године у годину, ипак није ни на видику, а ако се зна да је градња најмлађих београдских мостова трајала три, четири године, јасно је да оквиран почетак детаљне обнове „Панчевца” може да се наслути тек када почну радови на трећем београдском дунавском мосту.

Али, тек сада, када се одједном помиње и рушење Панчевачког моста, тешко је претпоставити шта ће коначно бити његова судбина.

Да рушење не сме да буде коначно решење сматра Љуба Костић, грађевински инжењер, који је, између осталог, учествовао у изградњи два моста на Дрини – Павловића ћуприје и Моста слободе у Фочи, који је срушио НАТО.

– Рушење моста подразумева прекид саобраћаја и у току рушења, али и у току градње новог. Који град себи може да дозволи такав луксуз? Рушењем се пресеца главна комуникација, а она треба да буде светиња. А овај правац према Банату посебно је важан. Зато ме мало чуди та идеја: „Хајде да рушимо па да правимо ново”, као да је то кула од карата – истиче Костић за наш лист и подсећа да је „Панчевац” челични мост новијег датума.

– Када је реч о челичним конструкцијама, оне су добре због тога што увек могу да се ојачају где су ослабиле – указује Костић.

Како напомиње, ни сами стубови моста нису проблем уколико је потребно њихово ојачање. Костић подсећа да могу да се набију нови шипови, да се направи прстен око темеља и капа која све то обједињује.

– Школа коју смо ми учили – никада не рушимо, већ додајемо. Поготову што је Београд дефицитаран са мостовима. Зато је незамисливо да се склања било који од њих, нарочито „Панчевац”. Уосталом, Панчевачки мост, уколико би се појачали стубови, могао би да се прошири за додатне траке. Он има одличну локацију и пролазне путеве. Домаћинско понашање било би да се уради ојачавање и проширивање Панчевачког моста и то тако да се та реконструкција одвија без прекида саобраћаја преко њега. Београд има одличне инжењере за тако нешто – изричит је Костић.

Први дунавски мост 1935. године

Првобитни мост на месту данашњег Панчевачког отворен је 10. новембра 1935. и то је био први стални београдски дунавски мост. У саобраћај га је свечано пустио кнез Павле у присуству бројних званица међу којима је био и тадашњи градоначелник Влада Илић. Градња речне саобраћајнице са луковима и лучним обалним стубовима назване Мост краља Петра Другог привукла је пажњу стране јавности јер је он у то време био међу највећим у Европи. Један од главних разлога била је дужина од 1.526 метара, од чега се над водом протегло чак 1.134 метра. Али тек што су грађани почели да га користе, априла 1941. постао је једна од првих инфраструктурних жртава рата.

Јединице југословенске војске минирањем су срушиле све саобраћајнице над београдским токовима Дунава и Саве да би успориле продирање непријатеља. Окупатор који је убрзо ушао у град почео је са обновом уз помоћ стручњака и пољских заробљеника. Мост на Дунаву обновљен је 1942, али само две године касније нове ране му наносе савезници у току ослобађања Београда и окупатори приликом повлачења. Одмах после рата било је јасно да мост мора да се што пре врати у живот, али обнова је одлагана због обима посла. Радови су кренули на јесен 1945, а за њих је пре свега била задужена Црвена армија. Послератни Мост Црвене армије свечано је у саобраћај пуштен 29. новембра 1946. Београђане је, као такав, мост служио до половине шездесетих када је детаљно реконструисан. Ова саобраћајница ипак никада није заживела као Мост Црвене армије, већ као Панчевачки или по надимку – „Панчевац”.

Извор