Отац Зоран Ђуровић постављен за духовника цркве Ружице у Београду

[Bokisd]

Пре сат времена, Плаво Небо рече

Значи, Бог је свим људима усадио Своју благодат, само је питање да ли ће је човек препознати и својом слободном вољом прихватити? Јесам ли добро разумео?

Pa ima ono da je bese svetlost koja obasjava (prosvecuje) svakog coveka koji dodje na svet, sto bi trebalo da znaci da bez Bozije volje niko ne dolazi na svet, sto dalje bi trebalo da znaci da postoji nesto od Boga usadjeno u nas, i onda mozda dalje znaci da nije djabe receno da je cartsvo unutra u nama, sto na kraju moze da implicira da covek moze svojom voljom prepoznati to sto je dobio od Boga na rodjenju.

To je sve mozda. Mislim da je Kasijan i zato ubacio ono da Bog svojom blagodacu pomaze coveku ako vidi nasu dobru volju i nameru, jer je bas tesko objasniti da Bozija nadahnuca i blagodat predhode nasoj volji, jednostavno nismo svi isti i ne mozemo bas svi razumeti ove stvari, ali je bitno da znamo da covek bez obzira kako mu se javlja blagodat Bozija, treba da odgovori na blagodat, kako ta blagodat ne bi ostala prazna po Pavlu....itd...

[Александар Милојков]

пре 13 минута, Bokisd рече

Pa ne znam zasto meni to kazes, stvarno, pokrece i nadahnjuje, ali sta posle, o tome pricamo, valjda i mi treba da odgovorimo na taj poziv blagodati, nece valjda blagodat automatski za nas da sljaka.

Ja mislim da se slazes sa tim.

Неће. Ми после деламо својом вољом, а благодат нам помаже. Тако каже Ипонски владика. На почетку, благодат покреће нашу вољу, а после је тако покренуту помаже. 

[mirko1929]

пре 10 минута, Плаво Небо рече

Па сад, мени то звучи мало сурово. То би мени значило да је неко у старту већ у предности. Мада, са друге стране могу да прихватим и то мишљење баш због способности да Бог већ унапред зна ко би како поступио и да му да и да му не да благодат па из тог разлога некима је и не даје. Не знам, Бог зна.

Или зар грнчар нема власти над глином - да од исте смесе начини једну посуду за част, а другу за срамоту? (Римљанима 9:21)

[Александар Милојков]

пре 10 минута, Плаво Небо рече

Па сад, мени то звучи мало сурово. То би мени значило да је неко у старту већ у предности. Мада, са друге стране могу да прихватим и то мишљење баш због способности да Бог већ унапред зна ко би како поступио и да му да и да му не да благодат па из тог разлога некима је и не даје. Не знам, Бог зна.

О том тешком питању, за разлику од нас, Августин не размишља спекулативно већ наводи речи Писма. Кад би видео шта све каже Писмо, сигурно би се сложио да су Августинови аргументи веома јаки. Ускоро ћу да објавим превод Августинових противпелагијанских списа, па ћеш моћи натенане да читаш, ако Бог да.

[Bokisd]

Управо сада, Александар Милојков рече

пре 15 минута, Bokisd рече

Pa ne znam zasto meni to kazes, stvarno, pokrece i nadahnjuje, ali sta posle, o tome pricamo, valjda i mi treba da odgovorimo na taj poziv blagodati, nece valjda blagodat automatski za nas da sljaka.

Ja mislim da se slazes sa tim.

Неће. Ми после деламо својом вољом, а благодат нам помаже. Тако каже Ипонски владика. На почетку, благодат покреће нашу вољу, а после је тако покренуту помаже. 

Veruje mi, stvarno mi nije jasno zasto, nece.

Kazes,..... mi posle delamo svojom voljom, i blagodat nam naravno pomaze (tvoje) ..... pa to sam i ja rekao,..... valjda i mi treba da odgovorimo (moje)... tom svojom voljom....

Jedino ako te je zbunilo ovo da..... nece valjda blagodat automatski da sljaka za nas (moje).... sto ne znaci da ne pomaze, samo sam rekao da ne pomaze ako i mi  posle poziva blagodati ..... ne delamo svojom voljom.... 

[Zoran Đurović]

пре 1 сат, Александар Милојков рече

Додуше, сам Пелагије, колико ја знам... никада није осуђен, из једног разлога - не зато што је био заста правоверан већ зато што је био лукав и што је са тим лукавством успео да избегне осуду

У праву си, само што је Пелагије осуђен на Ефесу. Ту му никакве смицалице нису биле потребне. Аг је позван да буде на том сабору, али је умро пре њега. Но, Пелагија је анатема стигла и то као потврда претходних осуда. Овде је Рођени претворан као Пелагије, исте механизме користи, а знамо да нема ништа новог под сунцем. 

- "онуфрије" овде булазни, јер не познаје проблематику. Има и других пацијената. Проблем је јако суптилан. - Једино што могу да препоручим овима је да мало ишчитају изворе, а не да паламуде. 

[Родољуб Лазић]

Рекло би се да је блажени Августин највећи теолог и најнеспорнији ауторитет међу Оцима. То што он каже о благодати и слободној вољи је апсолутна истина. Све се њиме потврђује или оспорава. Како да не...

Свети Јустин Поповић, Догматика III:

"Не постаје се савршеним човеком ни одједанпут, ни лако. Савршенство се стиче постепеним усавршавањем. То није механичка радња, ни наметљиви дар. Нити је то дар који се готов даје. Не, ту се дају благодатне силе за усавршавање по мери ревности, а човек се усавршава сједињујући дароване силе са својим природним силама: душом, срцем, разумом, савешћу, вољом.

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/52/

Сарадњом благодати Божје и слободне воље човекове постепено се остварује то усавршавање, док се најзад не достигне „у човека савршена“. Имајући у виду све то, свети апостол и вели: „Око тога се и трудим, борећи се по Његовој моћи која у мени силно ради“.[1] Старам се не просто и како било, него се трудим и борим са великом ревношћу, са великом будношћу“,[2] употребљавајући сваковрсне подвиге,[3] ратујући са непријатељима видљивим и невидљивим[4]. Но, помаган благодаћу Божјом, ја радо узимам на себе сваки труд, сваку муку, да бих учењем проповеди еванђелске учинио све људе савршенима[5].

Такав је богочовечански закон богочовечанске сарадње у Богочовечанском телу Цркве. Свети апостол се свим бићем својим труди, и моћ Христова у њему силно ради. Тако се обавља, једино тако подвиг еванђелског богочовечанског усавршавања човека. Човеково је да се труди, а Христово је да даје силе. То увек бива у правој сразмери. Да не би: или човек постао аутомат, или Бог — непотребан. Човек би постао аутомат, када би благодатне силе Христове без учешћа његове воље и труда обављале његово усавршавање, његово спасење, његово охристовљење, његово обогочовечење; а Бог би постао непотребан, када би човек хтео да без учешћа благодатних сила Христових само својим трудом постигне савршенство, постигне спасење. Али, пошто је усавршавање, спасење — богочовечански подвиг, то је потребно и једно и друго: богочовечанска равнотежа у богочовечанској сарадњи. Овај богочовечански подвиг усавршавања себе јесте непрекидна борба, борба са гресима, са страстима, са нечистим дусима. У тој борби хришћанин увек односи победу, ако се бори помоћу сила које му Господ Христос даје. А бори се сам, уносећи сву душу и сву вољу. Он даје борца — себе, а оружје добија од Господа Христа. У тој борби труди се и мучи његова душа, његова савест, његово тело, његова вољa, — и према труду добија моћ од Господа која у њему „силно ради“."

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/53/

 

[Родољуб Лазић]

"Umešavši se u ovu borbu prepodobni Kasijan je svetootački bogomudro rasuđivao o tom pitanju. On nazivaše i smatraše Pelagija jeretikom, ali isto tako on ne odobravaše ni Avgustinovo pogrešno učenje koje poriče slobodnu volju čovekovu, i koje ustvari vodi bogohulstvu, jer okrivljuje Boga za večnu pogibao nekih grešnika.
Od svojih prepodobnih Otaca na Istoku blaženi Kasijan beše naučio, a to i svojim monaškim iskustvom potvrdio, da je za spasenje čoveka neophodno potrebna blagodat Božja, ali i slobodna volja čovekova, i namera i podvig. Jer po rečima Svetih Otaca, blagodat Božja, ako je i blagodat (Χαρις = dar), ipak spasava one koji to hoće („η Χαρις καν Χαρις η, τουςςεθελοντας σωζει“). Tako prepodobni otac naš Kasijan nauči i utvrdi braću svoju pravoj veri Svetih Otaca, dok jeretičko učenje Pelagijevo bi osuđeno, a zablude Avgustinove odbačene od strane Pravoslavne Crkve[13]."

(Св. Јустин Поповић: "Житија светих за фебруар" - део из житија преп. Јована Касијана, 29.фебруар)

[Родољуб Лазић]

Овде је Рођени претворан као Пелагије, исте механизме користи, а знамо да нема ништа новог под сунцем. 

Ђуровићу, није лепо лагати. Лаж није од Бога.

[Zoran Đurović]

пре 1 сат, Плаво Небо рече

Па сад, мени то звучи мало сурово. То би мени значило да је неко у старту већ у предности. Мада, са друге стране могу да прихватим и то мишљење баш због способности да Бог већ унапред зна ко би како поступио и да му да и да му не да благодат па из тог разлога некима је и не даје. Не знам, Бог зна.

Да, делује тако. Сурово. Ја се пак дистанцирам од приче о рају и паклу, али би то сада било неумесно компликовање приче. Код Аг је јасан став: Благодат и спасење су гратис. Из става да Бог неке има као предодређене, неки су после извели закључак да је благодат неодољива, односно да благодат те на силу може преобратитити. Тога нема у АГ. тО ЈЕ ПОЗНИЈА СХОЛАСТИЧКА ИНТЕРПРЕТАција, односно калвинизам. 

Благодат у Аг треба разумети као источну христологију Одозго. Она је претходећа и доминантна. То је прича о стварању, о Богу који из чисте љубави излази из себе и себе пројављује у нама. Наша свест јесте та иста Божија свест која се оспољашњила и освешћена у нама. Реч је о Божијем дељењу своје самосвести у нама. Зато сам рекао да се Бог засветли у нама. Ми јесмо богови. И то ти је Ис рекао у Јеванђељу, понављајући старозаветни стих. Када смо већ створени по слици Божијој, онда треба то и да разумемо, а не да се помрачимо и убијемо ту слику. Атанасије Велики ће рећи да је Бог постао човек да би  човек постао бог. Али није рекао да је човек постао бог да би бог постао човек. Зато говорим о благодати која је све. И није ми јасно шта би човек покушао да сачува. Нешто што мисли да има. Али и то што мисли да има узеће му се, јер га није умножио, односно није постао бог. Или ћемо бити богови, или ћемо бити ништа. Нема друге. 

Интелигентна особа ће сада разумети да када кажем да смо Христи, да смо своји, а када кажемо да смо ми ми, да смо изгубљени. Павле није негирао правог себе кад је рекао: Не живим више ја, него Христос у мени. - Или пак да се сетимо када Ис вели да ако неко жели да сачува свој живот, да ће га изгубити. Или као онај веселник што је закопао свој талант. Морате, братије, да дате да Исус светли у вама. А онда да прихватите да се ваша светла дела светле пред вама и људи прославе Оца вашега који је на небесима. Тако се затвара круг. Прославио се Господ у нама.     

[Bokisd]

пре 43 минута, Родољуб Лазић рече

Рекло би се да је блажени Августин највећи теолог и најнеспорнији ауторитет међу Оцима. То што он каже о благодати и слободној вољи је апсолутна истина. Све се њиме потврђује или оспорава. Како да не...

Свети Јустин Поповић, Догматика III:

"Не постаје се савршеним човеком ни одједанпут, ни лако. Савршенство се стиче постепеним усавршавањем. То није механичка радња, ни наметљиви дар. Нити је то дар који се готов даје. Не, ту се дају благодатне силе за усавршавање по мери ревности, а човек се усавршава сједињујући дароване силе са својим природним силама: душом, срцем, разумом, савешћу, вољом.

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/52/

Сарадњом благодати Божје и слободне воље човекове постепено се остварује то усавршавање, док се најзад не достигне „у човека савршена“. Имајући у виду све то, свети апостол и вели: „Око тога се и трудим, борећи се по Његовој моћи која у мени силно ради“.[1] Старам се не просто и како било, него се трудим и борим са великом ревношћу, са великом будношћу“,[2] употребљавајући сваковрсне подвиге,[3] ратујући са непријатељима видљивим и невидљивим[4]. Но, помаган благодаћу Божјом, ја радо узимам на себе сваки труд, сваку муку, да бих учењем проповеди еванђелске учинио све људе савршенима[5].

Такав је богочовечански закон богочовечанске сарадње у Богочовечанском телу Цркве. Свети апостол се свим бићем својим труди, и моћ Христова у њему силно ради. Тако се обавља, једино тако подвиг еванђелског богочовечанског усавршавања човека. Човеково је да се труди, а Христово је да даје силе. То увек бива у правој сразмери. Да не би: или човек постао аутомат, или Бог — непотребан. Човек би постао аутомат, када би благодатне силе Христове без учешћа његове воље и труда обављале његово усавршавање, његово спасење, његово охристовљење, његово обогочовечење; а Бог би постао непотребан, када би човек хтео да без учешћа благодатних сила Христових само својим трудом постигне савршенство, постигне спасење. Али, пошто је усавршавање, спасење — богочовечански подвиг, то је потребно и једно и друго: богочовечанска равнотежа у богочовечанској сарадњи. Овај богочовечански подвиг усавршавања себе јесте непрекидна борба, борба са гресима, са страстима, са нечистим дусима. У тој борби хришћанин увек односи победу, ако се бори помоћу сила које му Господ Христос даје. А бори се сам, уносећи сву душу и сву вољу. Он даје борца — себе, а оружје добија од Господа Христа. У тој борби труди се и мучи његова душа, његова савест, његово тело, његова вољa, — и према труду добија моћ од Господа која у њему „силно ради“."

https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom3-1/53/

 

To je to' sto se tice toga u vezi blagodati, bez obzira kako nam se javlja i dolazi blagodat.

[Zoran Đurović]

пре 13 минута, Родољуб Лазић рече

Od svojih prepodobnih Otaca na Istoku blaženi Kasijan beše naučio, a to i svojim monaškim iskustvom potvrdio, da je za spasenje čoveka neophodno potrebna blagodat Božja, ali i slobodna volja čovekova, i namera i podvig.

Јустин, као и Касијан, није разумео проблем. Без обзира на логореју коју ти наведе. 

Основна грешка полупелагијанизма, коју потврђују Касијан и наш Јустин, састоји се у томе што не разумеју да је благодат претходећа свакој мисли човечијој.

Сада да стану преда мном, исто бих им рекао, иако су свеци. А знамо да ако си светац ниси и незаблудив.

Добар део неких православних научника је правдао Касијана (као и ава Јустин) и то као наследника источних отаца. Чедвик је 68' рекао да је његов систем више етички за разлику од Августиновог који би био метафизички.  - Нажалост, Касијан нема никакве квалитете које је поседовао Августин. Зато је мени његова прича сасвим трула, и такође духовно незрела јер производи разноразне боксите и рођене...

Теологија је озбиљна ствар и има своје принципе. Јесте то сурово, али је истина сурова. Пре неки дан сам помињао у отпусту св. свештеномученика Лукијана, а он је био родоначелник аријанизма. 

Дакле, нас на крају интересују догмати, ороси, боље речено, а не да давимо Атанасија Великог што није разликовао усиу од ипостаси. Или да сада као идиоти твримо да су усиа и ипостас иста ствар , или да кажемо како је Јустин Поповић потврдио КасијаНОВО ПОГРЕШНО УЧЕЊЕ КАО ПРАВОСЛАВНО.     

  

[Bokisd]

пре 32 минута, Родољуб Лазић рече

"Umešavši se u ovu borbu prepodobni Kasijan je svetootački bogomudro rasuđivao o tom pitanju. On nazivaše i smatraše Pelagija jeretikom, ali isto tako on ne odobravaše ni Avgustinovo pogrešno učenje koje poriče slobodnu volju čovekovu, i koje ustvari vodi bogohulstvu, jer okrivljuje Boga za večnu pogibao nekih grešnika.
Od svojih prepodobnih Otaca na Istoku blaženi Kasijan beše naučio, a to i svojim monaškim iskustvom potvrdio, da je za spasenje čoveka neophodno potrebna blagodat Božja, ali i slobodna volja čovekova, i namera i podvig. Jer po rečima Svetih Otaca, blagodat Božja, ako je i blagodat (Χαρις = dar), ipak spasava one koji to hoće („η Χαρις καν Χαρις η, τουςςεθελοντας σωζει“). Tako prepodobni otac naš Kasijan nauči i utvrdi braću svoju pravoj veri Svetih Otaca, dok jeretičko učenje Pelagijevo bi osuđeno, a zablude Avgustinove odbačene od strane Pravoslavne Crkve[13]."

(Св. Јустин Поповић: "Житија светих за фебруар" - део из житија преп. Јована Касијана, 29.фебруар)

Ovo je jedan deo iz njegovog zitija i vrlo je interesantno i otvara mnoga razlicita pitanja.

Citao sam odavno to oko Kasijana i price oko blagodati i slobode, i cinilo mi se da je on bio kao neki moderator koji je pokusao da pomiri dve krajnosti, jedna je pelagijanizam i samo sloboda, i drugi je predodredjenost ( sinonim kroz samo blagodat) koja postoji kod Avgustina i koju su neki njegovi podrzavaoci pogresno shvatili.

Ko ce to da rasplete, i zato je mozda i najvaznije da bilo kako da dolazi i javlja se u nama blagodat najbitnije je da odgovorimo na njen poziv.

[Bokisd]

Sta pise sv.Maksim Ispovednik :

"„Богу, као Принципу (=Почетку), дугујемо саму чињеницу да се крећемо, и од Њега, који је Крајњи циљ, примамо и начин којим се према Њему крећемо... Ако човек воли Бога, неће се зауставити у том љубавном подвигу, све док сав не буде у Свецелом Љубљеноме, Њиме, са свих страна окружен, својевољно примајући, својим слободним избором, ово спасоносно ограничење воље, да би сав био обликован од Свецелог Онога Који га обухвата, тако да (човек) уопште ништа неће по себи, него тиме, што може потпуно да позна Онога Који га обухвата, од Њега и хоће; као ваздух сав обасјан светлошћу, и као челик потпуно усијан ватром... Тако је у свему једна и иста кроз све дејствујућа енергија (=дејство) самога Бога, Који се сапрожима са изабранима Својим, како и доликује Његовој Доброти"

"„Не кажем да  у обожењу  бива укидање слободне воље, него већма потврда и утврђење, по природи утврђене и непроменљиве, то јест бива вољно уступање Богу, јер: одакле имамо биће, желимо (=волимо} да одатле имамо и кретање"

S obzirom da mnogi ne citaju sta se pise,...... samo izmoljevam  da niko ne misli da je ovde boldovano crno pelagijanizam ,.... nego je kontekst da se u blagodati ne ukida nasa slobodna volja koja saradjuje ili mozda bolje prati blagodat....

I, ovo crveno je mozda jedan od dobrih kljuceva ka razumevanju ovog pitanja odnosa blagodati i slobode... itd....

 

 

[Onufrije]

После проглашења Светог Јустина за полуплегијанца време је да интервенише и надлежни епископ. С којим правом поп пише овакве ствари, а да о томе не зна његов епископ. Када би Владика ово знао да ли би одобрио?