Отац Зоран Ђуровић постављен за духовника цркве Ружице у Београду

[Zoran Đurović]

пре 9 минута, Bokisd рече

Mislis ono da je Bog dobar, pravedan, svesilan, svemudar.

Рекох ти да га не познајеш. Ево, да кажем, да ти суди по твојој праведности. И по његовој "праведности". Знам да је ово клетва, али ти не знаш.  

[Драшко]

Пре сат времена, mirko1929 рече

Па зашто би ти се било шта опростило. Сваки грех је неопростив секуларно гледано. Не можеш да поништиш оно што си урадио, штагод даље радио. Други принцип термодинамике. Људима је ово немогуће, али Богу је све могуће. Дакле, кад ти се опрашта то је поклон, ничим је заслужено. А воља да одеш на исповест исто. Благодат те покренула и благодат те очистила, а ти се значи хвалиш и дичиш тиме што си мало прошетао.

A ako ima jakog duhovnika?

[Onufrije]

 

пре 11 часа, Александар Милојков рече

Нећемо да се молимо Ави, али ћемо га замолити за његове молитве. У принципу, то исто радимо и у молитвеном обраћању Светима.

 

А Што да се не молимо?

Можда и акатист да му срочимо  Радује се Оче.... За теолошке бисере што си оставио по нету

[Kafanski amater]

пре 22 минута, Драшко рече

A ako ima jakog duhovnika?

Може да уради 20 склекова из прве

[mirko1929]

пре 48 минута, Bokisd рече

Ok, blagodat je neophodna, ok, blagodat oprostenja je poklon, ali gde smo mi i nasa volja u oprostenju, valjda treba da postoji i nasa volja i neka nasa zasluga u smislu napora i truda, pa zar ne pise da se cartvo nebesko i trudom i podvigom zadobija.

Па рекох да си „прошетао“. Имао си избор, могао си и да не „прошеташ“. Али сваки успех у добру није твоја заслуга. Знаш ону народну причу Усуд? Е па то ти је тако, чим кажеш да је нешто добро од тебе дошло, a не од Бога, то ти је гордост, а од тога нема горе. Зато се хвали само немоћима својим.

[Bokisd]

пре 26 минута, Zoran Đurović рече

Рекох ти да га не познајеш. Ево, да кажем, да ти суди по твојој праведности. И по његовој "праведности". Знам да је ово клетва, али ти не знаш.  

Pricamo o tome kako se Bog projavio kod stvaranja coveka, i na osnovu toga takav Bog nije stvorio smrtnog i truleznog coveka, pa to je osnovni dogmat stvaranja coveka.

Pa sta ima da znam, ono sto treba da znam se tice mog spasenja i kako da ispunim.

[Родољуб Лазић]

пре 45 минута, Zoran Đurović рече

E, onda potpisi da je Bog stvorio coveka smrtnim. Јер, ако то не потписујеш, онда је нужно да тврдиш да га је створио бесмртним или као ципирипи. Или као цицибана. Или као духовни цинцулатор. 

Одабери каквим је Бог створио човека, па ћу ти објаснити консеквенце тих ставова, као што сам већ урадио. Али теби далеко путује из ... до главе. Или обрнуто, јер ти говор личи на блебетање, па онда можеш по потреби да вадиш да је Бог створио човека смртним, бесмртним или као ципирипи. То је блејање. Сучио сам те са консеквенцијама сулуде тезе да је Бог створио човека бесмртним, а ти си наставио да блејиш како картагински оци тврде то што ти тврдиш, а то ниђе нема везе. Зато би било члепо да објасниш твоју позицију, без да се позиваш на текстове које не можеш да разумеш. Целестије ти је био колега и зато је попио анатему, а ја ти кажем да иста и тебе качи, без обзира какве да формуле користиш. Ти си јеретик у души, то је јаче од тебе.    

Значи не можеш да наведеш где сам рекао да је човек створен бесмртан по природи? Што значи да ди слагао да то тврдим.

Оно што потписујем јесте да ти потпадаш под анатему Картагенског сабора јер је твој став да је човек створен смртним по природи, односно да би умро по природној неопходности, а не због греха.

Човек није створен бесмртним по природи, него је бесмртан благодаћу Божјом.

[mirko1929]

пре 28 минута, Драшко рече

A ako ima jakog duhovnika?

Може да се договори с њиме да му да за сваку бубицу коју је згазио да неку грдну епитимију, да добије утисак да заслужује та разрешења кад већ тако воли. Само се плашим да би то имало супротан ефекат. Онда би се још више погордио и мислио да му Бог дугује којешта.

[Zoran Đurović]

Сва ова бесмислена расправа са овим фарисејима се руши о хриди Лк 17, 10. И то оци лепо тумаче, јер они немају херменеутичког духа који надахњује Рођеног или Боксита. 

Тако Јефрем: Что такое высокоумие? Превозноситься – значит почти то же, что укорять Бога собственными своими заслугами. Так и в человеческом быту, если кто даст ближнему дар, но начнет над ним превозноситься, то милости его обратятся в ничто, и истребит он приязнь в ближнем. Поэтому таковой человек гнусен. Поэтому и Господь, пекущийся о жизни нашей, желая сделать нас далекими от этой пагубной страсти, учит нас и говорит: «егда сотворите вся повеленная вам, глаголите, яко раби неключими есмы» (Лк. 17:10). А если не творим повеленного, то не вправе называться даже и неключимыми (негодными) рабами, потому что велик Господь наш, велики и прочны дары Его.

- Можда ће некоме сада бити јасно што и ја овакве сматрам гнуснима. 

Прп. Исихий Иерусалимский: 

Так и вы, когда исполните все повеленное вам, говорите: мы рабы ничего не стоящие, потому что сделали, что должны были сделать

Господь, желая показать, что всякая заповедь обязательна и что сыноположение есть дар, заслуженный людям собственно Его кровию, говорит: егда сотворите вся повеленная вам, глаголите: яко раби неключими есмы: яко, еже должни бехом сотворити, сотворихом (Лк. 17:10). Посему Царствие Небесное не есть награда за дела, а благостный дар Владыки, уготованный верным рабам. Раб не требует свободы, как награды; но (получив её) благодарит, как должник, а (не получив) ожидает, как милости.

Прп. Аммон

Строго блюди себя, зная написанное: мы рабы ничего не стоящие, потому что сделали, что должны были сделать. Творя дела по Богу, не делай их ради мзды, но со всем смиренномудрием совершай их как ничего не стоящий раб и великий должник. Даже если делаешь [доброе], считай, что делаешь меньше должного и что через нерадение свое каждый день приумножаешь грехи свои. Ибо кто разумеет делать добро и не делает, тому грех (Иак. 4, 17). Поскольку же заповеди Божии никогда не исполняются до конца тобой, следует непрестанно и сильно рыдать, моля Бога, чтобы Он, по многой милости и человеколюбию Своему, простил бы грехи и сжалился бы над тобой.

- Наравно да има много оваквих тумачења која су ван духовног озрачја ових наших пелагијанаца. Нема никаквог негирања човекове слободе, али је благодат та која преображава ту вољу и чини је богоугодном. Када се то деси, онда човек каже: Не живим више ја, него Христос у мени. - А ови пелагијанци нам веле да треба њих да имамо за идоле јер су они свети и праведни. Не разумеју дар с'Више и благодарност која се рађа у срцу онога ко прима тај дар. У Откривењу Ис вели да куца и да ко му отвори он ће ући и вечерати са њим. Ту више нема трговине. Родио си се на земљи, то ти је даровано, јер те нико није питао да ли ћеш се родити, искупљен си страдањем и крвљу Господњом од греха и смрти, и онда у делиријуму говориш о неким својим заслугама?! Да ли је Ис сишао са земље или са неба? И да ли је Адам узишао са земље на небо и свео овамо Исуса? - Рекох ово ако је некоме лакше да размишља у павловским сликама првог и другог Адама, а не некаквим категоријама природе и благодати, или натприродне или створене благодати.  

 

[Bokisd]

пре 3 минута, mirko1929 рече

Па рекох да си „прошетао“. Имао си избор, могао си и да не „прошеташ“. Али сваки успех у добру није твоја заслуга. Знаш ону народну причу Усуд? Е па то ти је тако, чим кажеш да је нешто добро од тебе дошло, a не од Бога, то ти је гордост, а од тога нема горе. Зато се хвали само немоћима својим.

Zasluga ili ne zasluga, ali ono sto je neophodno Mirko jeste i nas odgovor na blagodat, inace bi bili ko roboti i blagodat bi automatski delovala i kakve onda bi mi buduce nagrade dobili od Boga, samo onaj koji je slobodan moze svojim izborom i trudom da se nada nagradama.

[slovoA]

Ако је благодат Божја исто што и Његова воља а такође и енергија, у којој је присутан читав Бог, шта значи, имање или немање благодати? Значи ли да једни имају, а други немају Бога? Односно (пошто то није питање власништва), да је код једних Бог присутан у њиховом бићу, а код других није присутан – у истом том бићу? И у оба случаја је само ријеч о индивидуама које себе, индивидуу, изједначавају са цјеловитим бићем човјека и зато благодат подједнако опитују и подједнако не познају.

Индивидуа није исто што и биће, а чак и да јесте, ко је на шта ту позван? Да ли је Бог позван да учествује у бићу човјека, или смо ми позвани за Његову трпезу, да учествујемо у Божијем бићу? А уједно са тим и у благодати јер је управо на том учествовању и заснована икономија Бога Тројице, за разлику од економије имања нечега и благодати као индивидуалног посједа, огреховљеног и прелашћеног ума (неисцијељеног).

Једино одрицањем од природе и предајући је Богу ми учествујемо у Његовом бићу постајући Тијело Христово! Тијело, које је Христом и у Христу већ исцијељено (цјеловито) као Његова човјечија природа, те једино присаједињењем тој Његовој природи цјеловитог човјека заиста учествујемо и у благодати саме божанске природе. Све друго је индивидуализам, налијевање фантазијом у којој на све Божије позиве човјек одговара својом индивидуалном економијом.

„А они не маривши отидоше, овај у поље своје, а онај у трговину своју.“ [Мт 22, 5.]

[Zoran Đurović]

пре 8 минута, Родољуб Лазић рече

Оно што потписујем јесте да ти потпадаш под анатему Картагенског сабора јер је твој став да је човек створен смртним по природи, односно да би умро по природној неопходности, а не због греха.

Где кажем да би човек умро без да је сагрешио? Само тврдим да умире зато што је створен смртним, али не и да би умро било да је сагрешио или не. 

- Друга твоја тврдња: "Човек није створен бесмртним по природи", значи да је створен смртним. И онда би те Картагина осудила ако би судио по твом тумачењу. Јер си рекао да је К. осудила став да је човек створен смртним по природи. И сада си потврдио да то није тако.  

[Млађи Катон]

пре 4 минута, Zoran Đurović рече

Где кажем да би човек умро без да је сагрешио?

Нисам сигуран да ли само покушавају да те изнервирају или стварно не контају. Дође и мени тако минут ироније кад ни сам више нисам сигуран да ли сам озбиљан или не. 

[Bokisd]

пре 7 минута, Zoran Đurović рече

Сва ова бесмислена расправа са овим фарисејима се руши о хриди Лк 17, 10. И то оци лепо тумаче, јер они немају херменеутичког духа који надахњује Рођеног или Боксита. 

Тако Јефрем: Что такое высокоумие? Превозноситься – значит почти то же, что укорять Бога собственными своими заслугами. Так и в человеческом быту, если кто даст ближнему дар, но начнет над ним превозноситься, то милости его обратятся в ничто, и истребит он приязнь в ближнем. Поэтому таковой человек гнусен. Поэтому и Господь, пекущийся о жизни нашей, желая сделать нас далекими от этой пагубной страсти, учит нас и говорит: «егда сотворите вся повеленная вам, глаголите, яко раби неключими есмы» (Лк. 17:10). А если не творим повеленного, то не вправе называться даже и неключимыми (негодными) рабами, потому что велик Господь наш, велики и прочны дары Его.

- Можда ће некоме сада бити јасно што и ја овакве сматрам гнуснима. 

Прп. Исихий Иерусалимский: 

Так и вы, когда исполните все повеленное вам, говорите: мы рабы ничего не стоящие, потому что сделали, что должны были сделать

Господь, желая показать, что всякая заповедь обязательна и что сыноположение есть дар, заслуженный людям собственно Его кровию, говорит: егда сотворите вся повеленная вам, глаголите: яко раби неключими есмы: яко, еже должни бехом сотворити, сотворихом (Лк. 17:10). Посему Царствие Небесное не есть награда за дела, а благостный дар Владыки, уготованный верным рабам. Раб не требует свободы, как награды; но (получив её) благодарит, как должник, а (не получив) ожидает, как милости.

Прп. Аммон

Строго блюди себя, зная написанное: мы рабы ничего не стоящие, потому что сделали, что должны были сделать. Творя дела по Богу, не делай их ради мзды, но со всем смиренномудрием совершай их как ничего не стоящий раб и великий должник. Даже если делаешь [доброе], считай, что делаешь меньше должного и что через нерадение свое каждый день приумножаешь грехи свои. Ибо кто разумеет делать добро и не делает, тому грех (Иак. 4, 17). Поскольку же заповеди Божии никогда не исполняются до конца тобой, следует непрестанно и сильно рыдать, моля Бога, чтобы Он, по многой милости и человеколюбию Своему, простил бы грехи и сжалился бы над тобой.

- Наравно да има много оваквих тумачења која су ван духовног озрачја ових наших пелагијанаца. Нема никаквог негирања човекове слободе, али је благодат та која преображава ту вољу и чини је богоугодном. Када се то деси, онда човек каже: Не живим више ја, него Христос у мени. - А ови пелагијанци нам веле да треба њих да имамо за идоле јер су они свети и праведни. Не разумеју дар с'Више и благодарност која се рађа у срцу онога ко прима тај дар. У Откривењу Ис вели да куца и да ко му отвори он ће ући и вечерати са њим. Ту више нема трговине. Родио си се на земљи, то ти је даровано, јер те нико није питао да ли ћеш се родити, искупљен си страдањем и крвљу Господњом од греха и смрти, и онда у делиријуму говориш о неким својим заслугама?! Да ли је Ис сишао са земље или са неба? И да ли је Адам узишао са земље на небо и свео овамо Исуса? - Рекох ово ако је некоме лакше да размишља у павловским сликама првог и другог Адама, а не некаквим категоријама природе и благодати, или натприродне или створене благодати.  

 

Ali ti moras da shvatis (mislim, ne moras, ali hocu da naglasim sta je bitno) da niko ne negira da blagodat deluje i nacin kako deluje i kako preobrazava coveka i koje su to duhovne dubine, e to je potpuno nova prica, jer mi sada pricamo o drugome.

Ali, mi pricamo sada o ovome.....Тако и ви кад свршите све што вам је заповјеђено..... moramo i mi znaci da svrsimo odredjene stvari kako bi imali ovo dalje u stihu.

Обыкновенно ничто так не производит гордости, как добрая совесть, если мы не будем внимательны. Потому и Христос, зная, что эта страсть приходит к нам после добрых дел, говорил ученикам: «когда исполните всё повеленное вам, говорите: мы рабы ничего не стоящие, потому что сделали, что́ должны были сделать». sv.Jovan Zlatoust.

Znaci svrsavamo dobra dela uz sadejstvo blagodati, o tome pricamo, pa kada to svrsimo, jer to je zapoved (kako stoji), tek onda ide sve ovo drugo, koje je 'nova' prica koja se nadovezuje na ovo prvo.

[Onufrije]

сутра ћу да се иповедим пред задушнице да сам јеретик пелагијанац, рекли ми на нету поп докторирао на томе.