Jump to content

Отац Зоран Ђуровић постављен за духовника цркве Ружице у Београду

Оцени ову тему


Препоручена порука

On 23.10.2021. at 21:28, Hristoslav рече

транспарентно се види хвалисање. Такође имам примедбу, а молио бих О Зорана да то уважи и за убудуће прихвати, да мало припази на речник којим пише. Често користи изразе против својих противника који нису на месту. Такође примећујем да кад говори О Господу Исусу Христу и Пресветој Богородици, веома добро расуђује и богословски тумачи, ипак је он доктор патрологије, али користи сувише слободне изразе који мени лично сметају да читам, па бих му саветовао већу побожност.

Брате, битан је дух који инспирише. Без обзира на спољашњу форму и лични стил изражавања оца Зорана ( који неком лежи, а неком не...неке и саблажњава ) сматрам да је његово богословље живо и здраво. :) То је битно. Неизмерно ми је дражи такав ваншаблонски начин деловања него начин неког попа занатлије. Чак и та хвалисавост уопште не мора да буде знак неке гордости и високог мишљења о себи, ако је то оно што је заправо проблем. И ја се хвалим да сам леп и привлачан, што је чињеница, па опет сам испуњен великим смирењем. :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 1.2k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Постоване слике

пре 4 минута, Broken рече

Брате, битан је дух који инспирише. Без обзира на спољашњу форму и лични стил изражавања оца Зорана ( који неком лежи, а неком не...неке и саблажњава ) сматрам да је његово богословље живо и здраво. :) То је битно. Неизмерно ми је дражи такав ваншаблонски начин деловања него начин неког попа занатлије. Чак и та хвалисавост уопште не мора да буде знак неке гордости и високог мишљења о себи, ако је то оно што је заправо проблем. И ја се хвалим да сам леп и привлачан, што је чињеница, па опет сам испуњен великим смирењем. :D

I da opojno mirišiš!:))12:smeha:

Lucerna corporis tui est oculus tuus. Si oculus tuus fuerit simplex, totum corpus tuum lucidum erit. Si autem oculus tuus fuerit nequam, totum corpus tuum tenebrosum erit. Evangelium Secundum Matthaeum 6, 22-23

In nomine + Patris, et + Filii, et Spiritus + Sancti. Amen.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Bernard све је то предускус и предмирис Царства Божијег. Кад си већ поменуо мирисе не могу да не кажем да тренутно носим Бентли мен интенс...сјајан урадак. :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Broken рече

@Bernard све је то предускус и предмирис Царства Божијег. Кад си већ поменуо мирисе не могу да не кажем да тренутно носим Бентли мен интенс...сјајан урадак. :D

Lajkovo sam jer se nadam da za "unutrašnji miris" brineš kao i za spoljašni! :)

  • Радостан 1

Lucerna corporis tui est oculus tuus. Si oculus tuus fuerit simplex, totum corpus tuum lucidum erit. Si autem oculus tuus fuerit nequam, totum corpus tuum tenebrosum erit. Evangelium Secundum Matthaeum 6, 22-23

In nomine + Patris, et + Filii, et Spiritus + Sancti. Amen.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

On 23.10.2021. at 21:06, Hristoslav рече

У суштини не постоје две духовности, монашке и световне, духовност је једна.

Баш напротив. Оне су суштински различите. Монаси не могу да производе нове људе (из очигледних разлога), да чине милостињу (јер немају своје паре), да посећују затворенике и болеснике (јер монах не би требао да се шетка ван манастира), да се жртвују за другога (јер су и отишли из света да не би били окружени искушењима), итд. Световњак који умисли да треба да живи ко монах нужно одлази у себичлук и постаје саможив, занемарује обавезе и таланте које му је Бог дао. Он себе мучи и постаје на неки начин (а понекад и буквално) самоубица. Ово причам из личног искуства. С друге стране световни монах је исто пошаст, али на други начин. Зато, што би рекли, не укрштај зраке!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Broken рече

И ја се хвалим да сам леп и привлачан

И желим мир у свету12:smeha:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Било би лепо знати да ли и патријарх Порфирије дели мишљење човека кога је поставио за духовника у Ружици.

Али пошто смо са тим човеком одавно у ситуацији да доказујемо да је небо плаво (односно основне и јасне ствари хришћанству), тако и овде, што се хвалисања тиче, које он овде промовише као нешто тобож нормално/пожељно у хришћанству, па светог Златоуста узима за пример који то, наводно, потврђује, да видимо шта сам Златоусти каже на ову тему. 

Јован Златоуст, из 33. беседе на Књигу постања:

"Но чтобы не слишком продолжить поучение, на этом остановим слово, а прочее оставим до следующего дня, попросив вас подражать патриарху, и никогда не восхищать первенства, но следовать блаженному Павлу, который говорит: «честию друг друга больша себе творяще» (Рим.12:10), и стараться уничижать себя во всем. Это-то (самоуничижение) и доставляет (нам) первенство, как и Христос сказал: «смиряяй себе вознесется» (Лк.14:11). Итак, что может сравняться с тем поведением, когда мы, уступая другим первенство, чрез это сами достигаем большей чести, и оказывая другим предпочтение, чрез это сами себя возводим на высшую почесть? Об этом-то, умоляю, будем стараться, чтобы т. е. подражать смиренномудрию патриарха и нам, сущим под благодатию, идти по стопам того, кто еще до закона показал такое любомудрие. Подлинно истинное смиренномудрие показал этот чудный муж в отношении к человеку, который был гораздо ниже его не только по добродетели, но и по возрасту, и по всему другому. Подумай только, что старец уступил юноше, дядя племяннику, (человек) заслуживший такое благоволение у Бога – тому, кто не сделал еще ничего великого, патриарх оказал юноше то, что должен бы оказать он, как юноша, старцу и дяде своему. Так и мы будем оказывать уважение не одним только высшим нас, или равным с нами: это не было бы смиренномудрие, потому что когда кто делает необходимо-должное, то это уже не смиренномудрие, но долг. Истинное смиренномудрие в том, когда мы уступаем тем, кто по-видимому ниже нас, и оказываем предпочтение тем, кто считается хуже нас. Впрочем, если мы будем рассудительны, то не будем никого и считать ниже нас, но всем людям станем отдавать преимущество пред собою. И это говорю я не о тех из нас, которые погружены в (бездну) бесчисленных грехов; нет, пусть кто сознает в себе и бесчисленные совершенства, но, если только он не думает о себе, как о последнем между всеми, его совершенства не принесут ему никакой пользы. В том-то ведь и состоит смиренномудрие, когда кто, имея чем превозноситься, уничижает, смиряет и ведет себя скромно. Тогда-то он и восходит на истинную высоту по обетованию Господа, который говорит: «смиряяй себе вознесется». Потщимся же все, молю вас, взойти на высоту смиренномудрия, чтобы заслужить одинаковое с праведником благоволение у Владыки, и удостоиться неизреченных благ, благодатию и человеколюбием Господа нашего Иисуса Христа, с Которым Отцу, со Святым Духом, слава, держава, честь, ныне и присно, и во веки веков. Аминь."

https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_01/33

Да не преводим све, ево најважнијих делова:

"...да следите блаженог Павлу који каже: "чашћу чините један другог већим од себе"(Рим. 12,10) и да се старате да унижавате себе у свему. Оно (самоунижавање) нам и доносси првенство, као што је и Христос рекао: "који себе понизује, узвисиће се" (Лк. 14,11)....Истинско смиреномудрије је у томе када ми уступамо пред онима који су, наизглед, нижи од нас и указујемо поштовање онима који се сматрају горима од нас. Уосталом, ако имамо расуђивање, никога и нећемо сматрати нижим од нас, него ћемо свим људима давати преимућство у односу на нас. И то говорим не о онима међу нама који су погружени у бездан безбројних грехова; не, него и онај ко у себи види безбројна савршенства, ако о себи не буде мислио као о последњем од свих, његова савршенства нећу му бити ни од какве користи. У томе се и састоји смиреномудрије када неко, имајући чиме да се узноси, унижава себе, смирава се и понаша се скромно. И управо тада он и узлази на истинску висину, по Господњем обећању, који каже "који себе понизује, узвисиће се". Потрудимо се сви, молим вас, да узиђемо на висину смиреномудрија, да бисмо заслужили истоветно са праведником благовољење Владикино и удостојили се неизречених блага, благодаћу и човекољубљем Господ нашег Исуса Христа, са Којим Оцу, са Светим Духом, нека је слава, моћ и част сада, увек и у векове векова. Амин."

Ето, то говори свети Златоуст о хвалисању и смиравању, имајући у виду Христове речи " сваки који себе узвисује, понизиће се, а који себе понизује, узвисиће се" (Лк. 14,11).

 

 

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Родољуб Лазић постоји лажно смирење, то знамо. Човек се споља приказује као такав а срце везе нема са смирењем. Врло је могуће да постоји и лажна хвалисавост где човек споља себе као уздиже али је срце смирено или на путу смирења. Тешко је лични однос између Христа и човека укалупити у нека правила.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 23 минута, Broken рече

@Родољуб Лазић постоји лажно смирење, то знамо. Човек се споља приказује као такав а срце везе нема са смирењем. Врло је могуће да постоји и лажна хвалисавост где човек споља себе као уздиже али је срце смирено или на путу смирења. Тешко је лични однос између Христа и човека укалупити у нека правила.

И, какве везе та - евентуална - лажна хвалисавост (узгред, никад нисам чуо да је ико икад причао о лажној хвалисавости у православљу) има везе са овим о чему причамо овде? Нико је овде не помиње. Ђуровић не говори о њој него о (тобож) правој хвалисавости код Златоуста, и та, тобожња, Златоустова хвалисавост му служи као "алиби" за његову сопствену.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 часа, Zoran Đurović рече

Nije tačno. Да ти набројим само неке који нису били монаси: Поликарп Смирнски, Игњатије Антиохијски (као и сви до 4. века, јер тада монаштво није ни постојало), св. Никола, Атанасије Велики, Јн. Златоусти, Василије Велики, Григорије Ниски, све свете папе до 9. века, Фотије, Августин, Амброзије Милански и небројени други. 

Ali i ako po formalnosti nisu bili monasi, ali su bili duhom i zivotom slicni 'formalnim' monasima, zar ne Zoki.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, mirko1929 рече

Баш напротив. Оне су суштински различите. Монаси не могу да производе нове људе (из очигледних разлога), да чине милостињу (јер немају своје паре), да посећују затворенике и болеснике (јер монах не би требао да се шетка ван манастира), да се жртвују за другога (јер су и отишли из света да не би били окружени искушењима), итд. Световњак који умисли да треба да живи ко монах нужно одлази у себичлук и постаје саможив, занемарује обавезе и таланте које му је Бог дао. Он себе мучи и постаје на неки начин (а понекад и буквално) самоубица. Ово причам из личног искуства. С друге стране световни монах је исто пошаст, али на други начин. Зато, што би рекли, не укрштај зраке!

Ipak nisi tacno preneo kontekst poruke od Hristoslava (procitaj pazljivo celu poruku) i drugo, monasi sve to sto opisujes rade duhovno i kroz molitvu i za sebe, ali i za sve ljude... itd....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Bokisd рече

Ipak nisi tacno preneo kontekst poruke od Hristoslava (procitaj pazljivo celu poruku) i drugo, monasi sve to sto opisujes rade duhovno i kroz molitvu i za sebe, ali i za sve ljude... itd....

Ако утрипујеш да си монах, а световњак си, онда ћеш ближњег да доживљаваш само као препреку спасењу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 минута, mirko1929 рече

Ако утрипујеш да си монах, а световњак си, онда ћеш ближњег да доживљаваш само као препреку спасењу.

To je drugo u odnosu na onu poruku od Hristoslava.

Slazem se, o tome smo vec pricali, ne primenjivati sam monaske sisteme na svoj svetovni zivot.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Zoran Đurović рече

Nije tačno. Да ти набројим само неке који нису били монаси: Поликарп Смирнски, Игњатије Антиохијски (као и сви до 4. века, јер тада монаштво није ни постојало), св. Никола, Атанасије Велики, Јн. Златоусти, Василије Велики, Григорије Ниски, све свете папе до 9. века, Фотије, Августин, Амброзије Милански и небројени други. 

 

Види се да га ниси читао. 

Плашим се да нећу моћи да те задовољим формалном побожношћу. 

Оче Зоране, ја апелујем на тебе не за формалну побожност јер је то крајње лицемерје, него за истиниту побожност од срца. Јер оно што говоримо и пишемо по речима Господњим из срца долази. Мада је људе могуће преварити тј бити формално побожан, али грех је, Господа не можемо преварити. Оче Зоране, ја теби добро желим...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Broken рече

Брате, битан је дух који инспирише. Без обзира на спољашњу форму и лични стил изражавања оца Зорана ( који неком лежи, а неком не...неке и саблажњава ) сматрам да је његово богословље живо и здраво. :) То је битно. Неизмерно ми је дражи такав ваншаблонски начин деловања него начин неког попа занатлије. Чак и та хвалисавост уопште не мора да буде знак неке гордости и високог мишљења о себи, ако је то оно што је заправо проблем. И ја се хвалим да сам леп и привлачан, што је чињеница, па опет сам испуњен великим смирењем. :D

Наравно да му је богословље живо и здраво кад је он доктор патрологије!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...