"Srbija je moja druga kuća, Sveti Sava moj svetac, a u pravoslavlju sam našao mir i slobodu!"

[JESSY]

 

Karl Hjembo je major Američke mornarice (Navy) i jedan krajnje neobičan čovek, koga je sudbina na krajnje neobičan način vezala za Srbe i Srbiju. Još kao mladića intrigirao ga je istočni svet, onaj komunistički, iza Gvozdene zavese, o kome se u SAD malo znalo. To interesovanje dovelo ga je do toga da napiše knjigu o Prvom svetskom ratu, pređe u pravoslavlje, birajući na krštenju srpskog svetitelja, Svetog Savu, za svoga sveca.

Dok je službovao po Evropi, putovao je po Bosni i Hrvatskoj i obilazio srpske manastire koji su ga, kako kaže, neobično privlačili. Kasnije, dok je živeo u Kaliforniji, ispostavilo se da je najbliža paravoslavna crkva baš ona srpska, u San Dijegu, u kojoj se godinama molio sa svojom porodicom. Zatim ga je vojnički poziv odveo u Afriku, misiju UN u Centralnoafričkoj republici, gde je već prvog dana zavšio u bolnici, u kojoj ga je lečio – srpski doktor!

[JESSY]

Na posletku, u maju ove godine je konačno prvi put došao u Srbiju, na poziv svojih “ratnih drugova” iz Afrike, gde je proveo nezaboravne tri nedelje. To je bio i povod da porazgovaramo sa njim o svemu i svačemu, proslavama pravoslavnog Božića u kampu UN, veri i religiji, srpskim manastirima, razlici između američkog i srpskog mentaliteta…

U Centralnoafričkoj Republici, u gradu Bangui, u ratom ugroženom području, bili ste dio misije UN-a. Bilo je tu mnogo kolega iz celog sveta, ali ste se najviše družili upravo sa Srbima…Kako ste se sprijateljili sa našim vojnicima a u Africi?

-Lupio sam glavom! Eto, ako baš hoćete da čujete punu istinu o tome kako sam upoznao svog prvog prijatelja Srbina u Africi. Upravo sam stigao u misiju i primetio srpske vojnike u avionu od Ugande do Centralnoafričke Republike, ali nisam znao šta je njihova uloga u misiji. Dok sam se spremao za prvi dan na poslu, udario sam glavom u klima uređaj, zbog čega sam dosta krvario. Prijavio sam se u bolnicu UN-a i pregledao me je srpski lekar po imenu Darko (Selaković). Očistio i zavio ranu. Na sreću, šavovi mi nisu trebali. Nekoliko dana kasnije ponovo sam video Darka i počeli smo da se redovno sastajemo na kafi. Mnogo mi se dopao. Spomenuo sam da sam pravoslavni hrišćanin i ispričao koliko su ljudi u srpskoj crkvi u koju sam išao u San Dijegu u Kaliforniji bili ljubazni. Pozvao me je da se pridružim njemu i njegovim kolegama u kampu “Morava”, da proslavimo Nikoljdan (onaj u decembru).

[JESSY]

Kasnije sam upoznao i mnoge druge Srbe koji su bili deo kontingenta u Banguiju. Svi su bili vrlo ljubazni i gostoljubivi. Kuvari su uvek pazili da dobijem nešto dobro za jelo. Većina se trudila da razgovara sa mnom na engleskom, iako je nekima to bilo jako teško. A ja izuzetno cenim kad god neko govori moj jezik. Obično me je sramota što ne mogu da uzvratim na tom jeziku, recimo srpskom. Darkov cimer Milan bio je dobar primer za to. Nije govorio engleski, ali su njegovi postupci govorili umesto njega, uvek se trudio da se osećam prijatno i dobrodošlo. Posle, kada sam došao u Srbiju, shvatio sam da je to deo nacionalnog karaktera. Posle je došao drugi kontingent Srba, a ja sam se sprijateljio sa Sašom i Nikolom, koji su me u maju ove godine ugostili u Srbiji.

Prema pričama vaših kolega, vojnih lekara i oficira iz Srbije, bili ste čest gost u bazi „Morava“. Kako su izgledala gostovanja na srpskim slavama i Božiću u dalekoj Africi?

-Bilo je odlično! Osećao sam se dobrodošao, kao deo familije. Pomenuo sam Nikoljdan. Hrana je bila odlična i uživao sam u druženju sa Darkom i upoznavanju novih ljudi. Pravoslavni Božić i pravoslavna Nova godina bili su neverovatni! Ostao sam celu noć i prespavao mamurluk. Ljudi su plesali, pevali, smejali se i šalili sa mnom. Osećao sam se kao deo grupe. Pukovnik Goran (Radosavljević), komandant kontingenta, je bio sjajan domaćin. On je veliki vođa i primer za sve, i čast mi je što sam ga ponovo sreo u Srbiji tokom mog putovanja u maju.

Osim što su pravili najbolje žurke, moram da istaknem to da su članovi srpske misije pri UN bili veoma profesionalni. Obavili su odličan posao i sjajno reagovali u hitnim slučajevima. Igrom slučaja sam bio uključen u situaciju u kojoj je vozač kamiona iz sastava UN, Portugalac, pogođen u jednom od najudaljenijih delova zemlje. Uspeo sam da mu pomognem da stigne u srpsku bolnicu, gde su mu srpski lekari i hirurg spasili život (pročitajte tu priču OVDE!) . Ono što srpski kontingent radi tamo je veoma dragoceno za Centralnoafričku Republiku!

Nažalost, rukovodstvo sledećeg srpskog kontingenta me nije prihvatilo najbolje. Nije mi dopustilo da sa njima slavim praznike. Čuo sam da im se ne sviđam jer sam Amerikanac. Razumem da neki ljudi imaju loše uspomene i teška osećanja zbog onoga što se ranije dogodilo između naših zemalja, ali više bih voleo da mi se sudi kao pojedincu, jer sam upravo tako i razvijao svoje odnose sa srpskim narodom. Srećom, imao sam vrlo pozitivna iskustva sa većinom Srba koje sam upoznao. Pošto nisam bio dobrodošao u “Moravi”, morao sam da se družim sa Srbima, oficirima, Sašom i Nikolom, u kafiću “Megi”. To je bilo glavno mesto okupljanja vojnika iz misije UN. Zaista smo se dobro slagali.

Zanimljivo je da ste pravoslavac i da su vas prijatelji Srbi prozvali Sava zbog činjenice da je vaš izabrani svetitelj naš svetitelj Sveti Sava. Kako ste odlučili da se pridružite pravoslavnoj veri?

-Bio je to dug put do pravoslavlja, i to je bila odluka koju sam kao odrasla osoba doneo nakon mnogo razmatranja. Kao dete odrastao sam u evangelističkoj fundamentalističkoj hrišćanskoj porodici, da bi kasnije u životu shvatio koliko je evangelistički fundamentalizam disfunkcionalan. Potraga za „istinom“ izluđuje ljude i često žrtvuju svoje lične odnose zbog toga. Bio sam tamo i nije mi se dopalo ko sam postao. Cela ta dinamika je strana pravoslavnim hrišćanima pa dozvolite da objasnim samo nekoliko stvari.

[JESSY]

Vaši čitaoci možda već znaju da protestantizam vodi poreklo od rascepa unutar Katoličke crkve u 16. veku. Martin Luther, Jean Calvin i Jan Ulrich su neki od osnivača ovog pokreta, a luteranske, metodističke i prezbiterijanske crkve su neke od glavnih crkava koje su nastale iz njega. Do početka 20. veka, glavne protestantske crkve postale su politički i društveno liberalne, pa su evangelistički fundamentalisti činili okosnicu konzervativnog protestantskog pokreta. Za njih je Biblija bila jedina ikona. Svi sveci, sakramenti, pa čak i Bogorodica smatraju se klevetnicima čiste „istine“, za koju veruju da se može naći u svakoj reči Biblije. Bukvalno svakoj reči. Ništa u Bibliji se ne smatra samo zapisom jevrejske istorije. U svakom slučaju, postaje disfunkcionalno kada ljudi dozvole da njihovi argumenti oko tumačenja Biblije utiču na njihove lične odnose do te mere da se raskinu i formiraju različite crkve.

 

Težio sam pravoslavlju u potrazi za pravom istinom, kroz pronalaženje drevne crkve. Na neki način bio sam na pravom putu, ali ono što sam očekivao da ću dobiti iz ovog iskustva i ono što se dogodilo bile su različite stvari. Umesto da hranim svoj ego, naučio sam da moram biti skroman i prestati da brinem o pitanjima i stvarima koje su me ranije zabrinjavale. Ruski sveštenik u Štutgartu, u Nemačkoj, primio je mene i moju porodicu u crkvu. Bilo je to vrlo oslobađajuće iskustvo. Od tada sam se manje brinuo i nadam se da sam se prema drugima odnosio sa većom ljubaznošću.

U čemu se pravoslavlje razlikuje od drugih religija i šta vas je u njemu privuklo?

-Pravoslavlje je prosto lepo. To je zaista drevna hrišćanska vera. Sviđa mi se kako nam kroz primer Isusa i svetaca pokazuju kako da živimo nesebičnim životom. Video sam ljude koji ispovedaju veru i tako pokazuju ličnu snagu, na kojoj im zavidim. Otkad sam upoznao oca Iliju u Nemačkoj (ruski sveštenik koji me primio u crkvu), bio sam impresioniran kako nije bio zarobljen brigama i strepnjom zbog društvenih i političkih pitanja. Pokazao mi je mir i slobodu, i to je bilo vrlo primamljivo.

[JESSY]

Moram priznati da često ne mogu doseći tu snagu, pa mi se u najmanju ruku sviđa i lepota bogosluženja i kulturna povezanost sa slovenskim svetom. Moje interesovanje za istočnu Evropu potiče iz radoznalosti, kada sam kao dete pokušavao da naučim o komunističkom svetu koji mi je bio nepoznat. Nakon sloma komunizma i raspada Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, želeo sam da znam više. To je bila duboka znatiželja, a ovi događaji naveli su me da dublje zaronim u društvena i kulturna pitanja. Na kraju sam jednostavno zavoleo istočnoevropske kulture, a pravoslavni život mi dozvoljava da živim.

Odakle interesovanje za Srpsku crkvu i kako ste izabrali Svetog Savu za svog ličnog svetitelja?

-Moje interesovanje za Srbiju potiče od raspada Jugoslavije. Žao mi je što to moram da kažem, jer je to bila tragedija za toliko ljudi, ali ja sam tokom te tragedije prvi put čuo za Srbiju. Želeo sam da shvatim šta se dešava, a kada sam pogledao u istoriju regiona, otkrio sam nešto neverovatno. To preklapanje carstava je jedinstveno u svetu, i proizvelo je neobičnu mešavinu kultura. Tražio sam da negde upoznam neke Srbe. Kad sam živeo u Njemačkoj, četiri puta sam posetio Bosnu i Hrvatsku. Doduše, too nije bila Srbija, ali znate da ima mnogo sličnosti jer je ceo region nekada bio Jugoslavija. Jedno od mojih trajnih prijateljstava je sa Srbinom kojeg sam upoznao u Bosni 2007. Sreo sam ga u autobusu i sklopili smo prijateljstvo. Video sam ga 2015. i ponovo tokom mog putovanja u Srbiju prošlog maja!

[JESSY]

Pomenuli ste malopre srpsku crkvu u Kaliforniji i ljude koji su vas prihvatili kao svoga. Pričajte nam o tome…

-Živeo sam u Kaliforniji, u San Dijegu, nekoliko godina. Moja porodica i ja smo tada već bili pravoslavci. U blizini nas je bila velika crkva preobraćenika iz protestantizma, ali ja nisam hteo da se vraćam u istu priču, pa sam ubedio porodicu da odemo u lokalnu srpsku crkvu. To je bilo najbolje crkveno iskustvo u mom životu. Svi su nas voleli. Hor su činili stariji srpski ljudi koji su se prema nama ponašali vrlo ljubazno i pozivali nas da pevamo u horu. Bio je to prvi i poslednji put da sam pevao negde. Bili smo duboko uključeni u sve parohijske aktivnosti. Moja deca su igrala kolo (što je bilo veoma slatko), a mi smo pomagali pri serviranju ručka nedeljom i volontirali na srpskom festivalu.

Do mog krštenja u pravoslavnoj crkvi 2008. moje interesovanje za Srbiju bilo je već duboko i neposredno pred krštenje sam se vratio sa svog četvrtog putovanja u Hrvatsku/Bosnu. Na tom putovanju sam kupio svoju omiljenu ikonu – onu Svetog Save. Mogao sam tada da izaberem Svetog Olafa, pošto sam poreklom Norvežanin, ali u trenutku odluke u ruci sam držao Svetog Savu. Taj moj izbor je kasnije dobio puni smisao.

Koliko znate o srpskoj istoriji, kulturi, veri…?

-Puno! Nikada nisam dobio formalnu nastavu o Srbiji u nekoj učionici. Knjige o raspadu Jugoslavije neizbežno bi zalazile u istoriju, ali odatle bih dalje čitao neke druge knjige napisane znatno pre rata devedesetih, o kraju 19. i početku 20. veka, kada se Srbija prvi put formirala kao nacija. Puno sam čitao o ovom periodu istorije kada sam magistrirao o uzrocima Prvog svjetskog rata. Moj rad se fokusirao na Sarajevski atentat, ali bilo je toliko drugih događaja vezanih za ovaj da bih naposletku pročitao brdo knjiga. Biblioteka koju sam koristio bila je jedna od najupečatljivijih zbirki koje sam video. Koristio sam i Kongresnu biblioteku u Vašingtonu za istraživanje pišući knjigu koju sam na kraju objavio o uzrocima Prvog svetskog rata. Ali, kao i za sve ostalo u životu, što više „znate“, zapravo manje znate – haha! Ovo govorim zato što sam kasnije bio ponižen činjenicom koliko još ima informacija koje moram da naučim.

[JESSY]

Moje razumevanje srpske kulture i religije prikupljeno je i dopunjeno iz mog iskustva u srpskoj crkvi u Kaliforniji, iz mog prijateljstva sa Srbima i iz moje posete Srbiji. Nažalost, ne znam srpski jezik, a i sa jezicima sam generalno loš! Voleo bih da je drugačije.

Nedavno ste se vratili iz Srbije, a svoje utiske ste objavili na društvenim mrežama. Gde ste bili i šta je na vas ostavilo poseban utisak?

-U maju sam posetio Srbiju, dve nedelje boravio u Beogradu i Nišu, sa kratkim putovanjima u Novi Sad, Sremsku Mitrovicu i manastire Ravanicu i Manasiju. Dopalo mi se! Najbolje iskustvo koje sam imao bila je lična pažnja koju sam dobio kao gost u srpskim kućama. Saša (potpukovnik Saša Mladenović, čije reportaže za Srbian Times možete pročitati OVDE) i njegova sestra su bili moji domaćini. Nikola i njegova porodica su me takođe ugostili i svaki put su to bili gastronomski događaji. To je lični pečat koji prosečan turista u Srbiji ne dobije. Sašina snaja me je upoznala sa Sremskom Mitrovicom i naučio sam mnogo o tom gradu. To je najposebniji utisak koji sam stekao sa tog putovanja.

[JESSY]

Svaki od gradova koje sam posetio bio je mešavina austrougarskog stila sa komunističkim i modernim stilovima. Našao sam lepotu u sirovom i nepoliranom. Ima nešto osvežavajuće u tome jer tamošnju istoriju vidite takvu kakva jeste. Nažalost, neki mladići svojim grafitima narušavaju stare zgrade, što umanjuje njihovu vrednost. Međutim, postoje i drugi načini na koje gradovi gube neobičan izgled, a to je obično zbog komercijalne infrastrukture. Razumem da nove zgrade signaliziraju prosperitet, ali volim stare stvari. Morate zadržati nešto od toga da biste ispričali priču o gradu.

[JESSY]

Druga stvar koja je na mene ostavila snažan utisak je rimska istorija koju imate u Srbiji. Nemam mnogo znanja iz rimske istorije, ali je neverovatno videti očuvanu antičku arhitekturu. Palata u Sremskoj Mitrovici je posebno dobro očuvana.

U svakom gradu određena mesta su mi se posebno dopala. U Beogradu Vojni muzej i Muzej Jugoslavije. Tamo sam mogao da povežem ono što sam video i ono što sam pre toga čitao. Kada ulažete toliko svog vremena i energije u nešto, posebno na sopstvenu inicijative, to postaje lično. To je za mene slučaj sa srpskom/jugoslovenskom istorijom.

                             

[JESSY]

Priznaću da izuzetno poštujem Tita, pa mi je obilazak njegove grobnice i relikvija iz njegove prošlosti bilo posebno.

U Nišu sam zavoleo šetnju rekom i tvrđavu! Priča o Ćele kuli i boju na Čegru koji je prethodio njenoj gradnji je takođe veoma zanimljiva. Neverovatno je to kako je zapravo srpski narod inspirisalo nešto što je imalo za cilj da ga zastraši. Ovde govorimo o obrnutoj psihologiji!

[JESSY]

Moram napomenuti još jednu stvar…. Za mene kao Amerikanca bilo je veoma neobično da u srpskim muzejima vidim delove američke vojne opreme. Razumem kako su došli do ovih komada – iz rata 1999. godine. Volim drugačije, alternativne poglede, a ovo iskustvo je definitivno bilo to! Trudim se da budem pun poštovanja kada govorim o tom periodu, ratu Srbije i NATO. Kad bih o tome razgovarao sa mojim srpskim prijateljima, ograničili smo našu diskusiju zbog toga što je to vrlo lična stvar, pogotovo za Srbe. A ja više volim da zadržim prijatelje nego da pokušavam da dokažem svoju tezu.

 

Tokom boravka u Srbiji posetili ste i manastire…

-Posetio sam Ravanicu i Manasiju! Manasija je ono što bi u vojsci rekli – tvrdo jezgro! Sviđa mi se ova tvrđava u crkvenom stilu. Kao vojnik, cenim to što se crkve koje su se godinama suočavale sa pretnjama ne plaše da imaju dobre odnose sa stranim vojnicima i vojskom generalno. To je evidentno u celom srpskom pravoslavlju. Ravanica ima neku posebnu auru jer čuva mošti svetog cara Lazara. U tom smislu zanimljiva je bila i crkva koju sam video van zidina Kalemegdana, a koja je imala lustere od mačeva i metaka. Opet tvrdo jezgro!

[JESSY]

Bili ste gost u Srbiji, uživali u srpskom gostoprimstvu, hrani, rakiji… Koliko se i po čemu razlikuje životni stil prosečnog Srbina i Amerikanca?

-Glavna razlika u pogledu gostoprimstva između Srbina i Amerikanca je u tome što način na koji to rade odražava ono što zapravo cene u životu. Prosečan Srbin ceni odnose kakve imate u porodici i zajednici, usmerene na to kako bi pomogli jedni drugima i udovoljili gostima. Bio sam oduševljen zabavama koje su mi prijatelji priredili. Takođe su bili veoma velikodušni, pružili mi smeštaj i zasipali me poklonima. Na kraju nisam ni išao u kupovinu. Dobio sam dovoljno poklona!

Mi Amerikanci smo, verujem, više proračunati u svom gostoprimstvu. Cenimo umrežavanje radi društvene promocije i materijalizma. Proračunati smo u našim odnosima. Verujem da Amerikanci često procenjuju sa kim i iz kog razloga provode vreme na način koji im koristi. Postoji pritisak da se krećeš u određenim društvenim krugovima, da se unapređuju poslovi i slično. Naravno, nisu svi Amerikanci takvi. Neki su bili veoma velikodušni prema meni bez drugog motiva, i voleo bih da verujem da sam im uzvratio. Ali, mislim da generalno podsvesno radimo neke od ovih stvari. Naravno, postoji i taj momenat da Amerikanci nisu prošli kroz traumatične događaje kroz koje su Srbi prošli poslednjih godina, što ima uticaja na drugačije poglede na gostoprimstvo.

[JESSY]

Što se tiče hrane i pića, Srbi uživaju u mnogo teškoj hrani! Meso, sir, masnoća su preterani za Amerikance, ali alkohol sve to dobro upija! Mi Amerikanci jedemo mnogo lakšu hranu, sa izuzetkom “fast food”-a, ali to je već drugi problem. Brza hrana u Americi obično ima problem hemijskih dodataka i nije problem samo u masti. Primetio sam da me po povratku u Ameriku šljivovica koju sam doneo iz Srbije brže ošamuti i da sam je bolje podnosio u Srbiji. Rekao bih da je to zbog hrane. Ne sećam se ničega što sam pojeo ili popio u Srbiji a da mi se nije dopalo.

Koji je vaš najdominantniji utisak o Srbima i Srbiji?

-Moj najdominantniji utisak je da se u Srbiji osećam kao da sam kod kuće. Doduše, malo sam ograničen u razumevanju pravog srpskog iskustva zbog nepoznavanja jezika. Ali, cenim ono što smatram srpskim vrednostima. Više puta su mi govorili da se „opustim“ ili da neki incident ili greška nisu „ništa“. Ima nešto psihološki osvežavajuće kad to čujete, to mi je pomoglo da se koncentrišem na ono što je važno. Živeti milostivo, velikodušno, biti ljubazan prema drugima… najvažnije su stvari u životu. Tom su me naučili moji prijatelji Srbi. To je divna osobina koju Srbi imaju i želim da im kao prijateljima i kao naciji poželim mir, radost, zadovoljstvo i sve ostale ljudske vrline.

[JESSY]

 

 

 

Da li je sve proteklo prema vašem planu tokom posete Srbiji i da li ćete ponovo doći?

Ne, često ništa nije išlo po planu, ali je bilo bolje nego što je planirano! Na kraju sam shvatrio da je to zapravo Serbian Way. Naravno, planiram povratak u Srbiju! Samo je pitanje vremena…

NAPOMENA: Sve izjave gospodina Karla Hjemboa u ovom intervjuu njegov su lični stav i ne odražavaju njegovu pripadnost bilo kojoj organizaciji, službi ili grupi čiji je deo.

 

https://serbiantimes.info/americki-oficir-postao-pravoslavac-srbija-je-moja-druga-kuca-sveti-sava-moj-svetac-a-u-pravoslavlju-sam-nasao-mir-i-slobodu-foto/?fbclid=IwAR28W_OgyILxKVEftfKZieQlmQvDZq0STqa0_HdVWccrjN_Rb8k442kAbJk