Владимир Коларић: Сећање на Петра Мамонова

[александар живаљев]

 07/16/2021 Извор: Patmos 

 

 

На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије.

Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева.

Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост  али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије.

У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад.

Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи.

Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе

View full Странице

[александар живаљев]

ПЕТАР МАМОНОВ (14. април 1951 - 15. јул 2021)

 

Петар Мамонов, БОГУ ЈЕ НЕВАЖНО ШТО ВИ У ЊЕГА НЕ ВЕРУЈЕТЕ, ГЛАВНО ЈЕ ДА ОН ВЕРУЈЕ У ВАС

 

*** Један свештеник је рекао: „БОГУ ЈЕ НЕВАЖНО ШТО ВИ У ЊЕГА НЕ ВЕРУЈЕТЕ, ГЛАВНО ЈЕ ДА ОН ВЕРУЈЕ У ВАС.“ Бог верује у човека, он се узда у нас. Ми смо му потребни зато што је љубав обострано осећање. Њему је потребна наша љубав. Ви сте, колико схватам, атеиста, а ја верник, но при томе ми остајемо нормални, поштујемо се, слушамо, покушавамо да схватимо један другог, као људи. С једне стране, нико никога не вуче за уши у цркву, а са друге, нико ни од кога не тражи да се одрекне Бога.

*** Испричаћу вам једну причицу. КАДА ЈЕ ГОСПОД НАШ УЛАЗИО У ЈЕРУСАЛИМ НА МАГАРИЦИ СВИ СУ ВИКАЛИ: „ОСАНА!“ И БАЦАЛИ ЦВЕЋЕ ПОД НОГЕ МАГАРИЦИ, КОЈА ЈЕ БИЛА ПОТПУНО УВЕРЕНА ДА ЊУ СЛАВЕ. МОЈ ТАЛЕНАТ – ТО ГОСПОД, НА МЕНИ, МАГАРЦУ, СЕДИ. Све је то избијало кроз мој срамотан однос према животу, кроз моје пијанчење, кроз мој разлупани нос, кроз моје осећање да сам краљ, да сам геније, да сам главни, да све знам, да сам све схватио. Ето какав сам човек био и зато своје старе песме просто мрзим. … Ја сам само пријемник. Ако је пријемник „Грундиг“ онда је пријем чистији. Ја сам дужан да себе чистим, да не бих прљао дарове које Господ даје. Кад год сам имао оглав (опрема за коње која не дозвољава да коњ гледа са стране, прим. прев.) СВЕ ШТО ЈЕ ИШЛО КРОЗ МЕНЕ, ХТЕО – НЕ ХТЕО, ДОДИРИВАЛО ЈЕ МОЧВАРНУ ЖАБОКРЕЧИНУ КОЈОМ САМ БИО ПРЕПУЊЕН. И, ИАКО ЈЕ ТО БИЛО ТАЛЕНЕТОВАНО, БИЛО ЈЕ УЖАСНО. То није пут. То је било само рушење. Порицање тог живота. Може бити да је у том моменту тако и требало деловати. Зато што смо живели грозно.

*** Митрополит Антоније пише да АКО ВЕРУЈУЋИ УМЕТНИК ПОЧНЕ ДА СТВАРА ДЕЛА О СВОЈОЈ ВЕРИ, ОНА ЋЕ, ПО ПРАВИЛУ БИТИ ФАЛШ. Не треба ништа измишљати, треба се ослонити на своју уметничку интуицију, и тада ће чистота достигнута у вери бити и у твојим уметничким делима.

*** Шта се коме свиђа, ствар је укуса. УМЕТНОСТ НИЈЕ ПРВИ ПЛАН НАШЕГ ЖИВОТА. ПРВИ ПЛАН СУ ОДНОСИ МЕЂУ ЉУДИМА. Љубав нису уздаси на клупици, ни шетњица на месечини, и љубав није усхићеност једно другим. ЉУБАВ ЈЕ УМЕЋЕ ДА СЕ НОСИ БРЕМЕ ДРУГОГ ЧОВЕКА. ЧАК И АКО ТИ ЈЕ НЕПРИЈАТАН, УЧИНИ МУ ДОБРО, ПРЕЂИ ПРЕКО СЕБЕ. ПОДИГНИ ОНОГА КО ЈЕ ПАО, НЕ РАЗМИШЉАЈ КАКО СЕ ПИЈАН ВАЉА. МОЖДА МУ ЈЕ ПОЗЛИЛО ОД СРЦА. И чак ако је пијан, подигни га, посади на ивичњак. МИ ИМАМО ПОГРЕШНО МИШЉЕЊЕ ДА ЈЕ ХРИШЋАНСТВО ОДЛАЗАК У ЦРКВУ И МОЛИТВА. Како је говорио мој вољени отац, Димитрије Смирнов, неки од нас после четрдесет година одлажења у цркву и читања свих молитава, јако се изненаде када стану пред рајске двери и одатле зачују глас: идите, не познајем вас. ХРИШЋАНСТВО ЈЕ СТАЛНО ПРАЊЕ СУДОВА.

*** Ја са вама делим своје духовно искуство. Код мене је долазио један човек и говорио: „Хоћу да спознам Бога, откријте ми Бога.“ Одговорио сам му: „Претпоставимо да ја то могу да урадим, но да ли сте ви спремни да се одрекнете живота који живите и да почнете нови живот? ИЛИ САМО МАШТАТЕ О БОГУ КАО О БОНУСУ?“ ОН ЈЕ БИО ИСКРЕН ЧОВЕК И РЕКАО ЈЕ: „ДА, ВОЛЕО БИХ ДА БОГ УЂЕ У МОЈ ЖИВОТ НЕ НАРУШАВАЈУЋИ РЕД КОЈИ САМ УСТАНОВИО.“ А ТО НЕ ИДЕ ТАКО. АКО ГА ПРИМАМО, ОНДА МОРАМО МЕЊАТИ ЦЕО СВОЈ ЖИВОТ.

*** Експонат је, по мом мишљењу, богохулан, али погром није хришћански чин. ЗЛО НА ЗЛО — НИЈЕ ПРАВИ ОДГОВОР. ЗЛО СЕ МОЖЕ ПОБЕТИТИ САМО ДОБРОМ. Уопште, шта је то зло? Тама — то је одсуство светла, а зло је одсуство добра. Оно нема своју суштину, биће. Пробајте да у собу унесете свећу и да прекријете светлост тамом. Можете само угасити свећу. Мене узнемирују и голе задњице на екрану и аутомати за игру у продавницама. Али томе се треба супротставити својим животом. А не рушењем тога.

*** Шта су то анђели? Кристали у којима нема никакве таме и чије површине трепере зато што се у њима прелама светлост. Анђели, славећи Бога, успињу се дан по дан све ближе и ближе Њему. А шта су то злодуси? То су анђели који су се зауставили и почели да тамне. Тако и људи. ЗАУСТАВЉАЊЕ НА ДОСТИГНУТОМ НИЈЕ МОГУЋЕ. Ако се зауставиш на удобном степенику твој лифт ће одмах кренути доле. Гордост је најстрашнији грех, из кога сви остали произилазе.

*** Ја се налазим у стању непрестаног дивљења пред Господом, који све што чиним трпи, све ми даје, и очекује од мене, и чека, и полагано отвара и отвара срце моје. ЗНАТЕ ЛИ КАКО СУ РАНИЈЕ ОБЈАШЊАВАЛИ СТВАРАЊЕ БИСЕРА? КАДА СЕ ШКОЉКА ОТВОРИ И НА ЊУ ПАДНЕ ЗРАК СВЕТЛА. ВРХУНАЦ КОЈИ САМ ДО САДА ДОСТИГАО, ЈЕСТЕ ДА СЕ ПОНЕКАД ОСЕЋАМ КАО ТА ШКОЉКА. А да ли ће бити бисера – Бог зна…

Петар Мамонов

Превео: Александар Мирковић

ТЕКСТ У ЦЕЛИНИ: https://srodstvopoizboru.wordpress.com/.../%d0%bf-%d0%bc.../

[александар живаљев]

Петар Мамонов: Како сам дошао до Бога

Раније нисам размишљао о смрти, а онда сам почео да размишљам - шта ће се догодити након што умрем? Шта ћу тамо? Овде је ковчег - четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута легао у ковчег и искочио одатле. Директор је питао: "Застрашујуће?" Не, није застрашујуће, то је само тако одговорна ствар.

16.07.2021. Аутор:: Пријатељ Божији 

---

 

15. јула 2021. године, Петар Мамонов је умро у 71. години у Москви. Музичар и глумац хоспитализован је 1. јула на одељењу болнице у Комунарки у тешком стању. Већ следећег дана Мамонов је пребачен на одељење интензивне неге, где је повезан на респиратор. Дијагностикован му је тежак ток коронавирусне инфекције, започела је сепса, а витални органи су постепено почели да отказују.

Све време док је Мамонов био у болници, на позив Олгине супруге, не само рођаци и пријатељи, већ и љубитељи његовог талента наставили су да се моле за њега. Пре своје смрти, Петар Николајевич је добио свету причест и пуштен на интензивну негу.

У знак сећања на изузетног музичара, уметника и личност, током година сакупљали смо цитате из његових интервјуа. Царство небеско новоупокојеном слузи Божјем Петру!

Биографија

Петар Николаевич Мамонов, совјетски и руски рок музичар, глумац, песник, радио водитељ. Рођен у Москви 14. априла 1951. године, детињство је провео у Бољшој Каретној улици, у истом дворишту где је живео Владимир Висоцки. Студирао је на Московском полиграфском институту, који није завршио. У младости је радио као лектор, новинар часописа Пионир, као и ватрогасац и преводилац.

1980. озбиљно се заинтересовао за музику и око њега је основана група која је касније названа „Моји звуци“. Снимили су неколико албума, 1989. године су гостовали у иностранству, али убрзо након тога група се распала.

Исте 1989. године Петер Мамонов је дебитовао као глумац у филму "Игла". 1990. играо је улогу у филму "Такси блуз" Павела Лунгина, који је касније добио награду Канског филмског фестивала за режију, а Мамонов - награду за најбољег глумца. Његове друге звездане улоге - у филмовима "Острво" и "Цар" уметник је такође играо у режији Лунгина. Аутор и извођач неколико самосталних наступа, објавио је осам збирки поезије. Од 1995. године живео је у селу Ефаново, недалеко од града Вереје. Био је ожењен, имао је три сина и унуке.

О искуству умирања

- Када сам имао 25 година, након туче у пијаном стању, имао сам искуство клиничке смрти. Скоро сам умро. Плућа су ми била пробушена и изгубио сам пуно крви. У коми сам провео 40 дана. Није било никаквих визија. Али сећам се осећаја - бол се повукао, мир је дошао. Све је сиво. Лекари су ме почели повлачити. И кажем лекарима: "Зашто сте поново овде?"

Након што сам изашао из болнице, нисам отишао у цркву. Прво што сам урадио је да сам на штакама отишао у кафану и пио пиво. Вичем: „За болесног инвалида“. Одмах су ми наточили три кригле.

Не волим ове приче, јер то као да је било са неком другом особом. Зашто? Јер сам био роб познатих момака - ђавола.

Недавно (2019.) Имао сам срчани удар. Седим код куће, нешто ме боли. Не могу да спавам, мислим да ми треба пиће. Имам пуно вина. Попио сам пола боце, спавао. Опет боли. Мислим да нешто није у реду. Испоставило се да је то био срчани удар. Лекари кажу: мора операција.

Имам много другова који су имали проблема са срцем. Имали су у прилично једноставне операције, али многи су умрли. Моја годиште, па и млађи. Тако сам отишао на операцију и припремио се за смрт. Поделио је све своје винил плоче и почео да размишљам о смрти.

Наравно да је страшно. Јасно је. А кад умрем, десиће се тај тренутак, капија, и тада ћу стати пред Бога. Припремио сам се и сасвим мирно отишао на ову операцију.

До најбољег хирурга у нашем граду стигао сам случајно. Мислио сам да ћу бити посечен. Испоставља се да су то сви радили кроз артерије. Лежао сам сат времена, и хоп - све је спремно. Није било нарочитог бола.

Три дана сам лежао у кревету и након тога отишао кући са супругом. И имам такав осећај, мислим: „Поново овај живот? Поново ујутру морам поново да устанем“. Била сам тако искрено разочаран, јер сам се тако сам се добро припремио за смрт.

(Из интервјуа за програм "Судбина човека")

О смртном сећању

- Сви ми, укључујући и мене, понекад живимо као да никада нећемо умрети. Мислим да ћу отићи у Вороњеж и вратити се. Као да ме не може погодити срчани удар, као да авион неће пасти...

Раније нисам размишљао о смрти, а онда сам почео да размишљам - шта ће се догодити након што умрем? Шта ћу тамо? Овде је ковчег - четири зида, поклопац на врху. У филмовима сам четири пута легао у ковчег и искочио одатле. Директор је питао: "Застрашујуће?" Не, није застрашујуће, то је само тако одговорна ствар.

А када ме је ова тема почела јако занимати, почео сам да читам књиге из којих сам сазнао какав би то невероватан живот био. Једина шала је што тамо не можемо понети ништа материјално, али ни повести ближње - ни унуке, ни децу, ни вољене жене. Можемо само да понесемо способност праштања, да наставимо да волимо, попуштамо, помажемо.

„Али да ли сам ово научио? - питам се, седећи ноћу у кухињи поред огледала. Питам се да ли сам добра особа, да ли је лако живети са мном? А кад сам почео да себи постављам таква питања, живот се почео мењати. Смрт је већ постала мање страшна.

Сећам се, као петогодишњи дечак, у време када сва деца почињу да размишљају о смрти, лежао сам у кревету и о томе с ужасом размишљао. И онда сам престао да мислим о томе, уследила је слепа, лоша, дуга пауза. 40 година! И сад ми је тако жао због ове паузе. Наравно, стекао сам неко искуство. Штета је што сам у младости имао толико снаге, толико могао а нисам искористио!

(Из говора пред публиком у Вороњежу)

Како сам дошао до Бога

- Пуно сам размишљао. И даље нисам могао да савладам једну препреку. Било ме страшно због шеме коју католици користе: откупљене, стечене супер заслуге и све то. Па сам помислио: овде нешто није у реду. Па, не може бити да је Господ дошао, да је распет на Крсту за нас, узнесен - и све је у реду, сада смо сви спашени.

На крају крајева, ово је најрадоснији догађај у читавој историји света - Бог је дошао на земљу. И да ли је заиста било потребно само применити ову шему? Зар Свемогући Бог није могао смислити нешто друго да нас откупи? Не, овде нешто није у реду!

И одједном отворим авву Исака (Сирин) - Наравно! Сврха и оваплоћења и распећа је иста - показати свету ЉУБАВ. А онда ми је зрак светлости навалио у срце. И моје лукавство је нестало, схватио сам: да, ево, са овим Богом сам заједно! Да, са овом Љубављу сам заједно! Стидим се својих грехова. Ако ме тако воли, онда ме је срамота! Тада заплачем и паднем и кажем: „Господе, опрости ми!“ И кад ме Господ овако засени, Он на мене тако просипа своју љубав, упркос чињеници да стално грешим, а Он ме воли, и воли, и воли! Тада из све душе кажем: "Господе, Боже мој, слава Теби!"

(Из интервјуа за часопис "Нескуцни Сад")

О томе шта је хришћанство

- И апостол Павле је био луд. И апостол Петар. Па, моли ли нормална особа своје распинатеље, да га распну наглавачке?" Сви људи који покушавају да живе истинито на овом свету су луди. Јер овај свет живи овако: „Одгурните све и покидајте све везе! Да купимо све!" Овај свет бунца у стварности.

Имате двадесет милијарди долара. Дајте милијарду и решите проблем сирочади! Не, не може. И одсећи ћемо главу ономе ко је говори о Христу. Па ко је онда луд?

Хришћанство је жртва на сат. Ако не можете - не глумите будалу. Само реците: „Не волим своју жену, не волим децу, не волим пријатеље, али волим да идем у цркву и да се поклоним и да сви около буду у марамама“. Ово није вера, ово је ђаво. А вера је љубав. А љубав је праштање и слушање. И борите се сваки дан са собом. То је оно што је вера. Затим нахраните град са пет хлебова. И ухватите толико рибе да у мреже неће стати.

(Из интервјуа за новине Новие Известиа)

О томе шта значи фраза „Увек се радуј“

- Увек се радујте - ово је радост због Духа Светога, због душевног мира: ако је добијете, радујте се. А ако волите само себе, каква је то радост?

Проверите за сваког, да ли знате да волите тако да заборавите на све, тако да можете да мислите само на љубав, као у младости. Ево вољене девојке и ви само размишљате о томе како да јој служите, без обзира колико је увређена. Погледао си је искоса - не можеш да спаваш целу ноћ. Уопште не размишљаш о себи! Чак и у телесној, људској љубави, и тада заборављаш себе...

Ево како стећи такву веру и такву ревну одлучност да заборавите на своје сталне „жеље“? Ради нашег Господа, који живи и седи овде поред нас и слуша мене, грешника, проклетог. Толико сам му погрешио, увредио Га, а Он све опрашта: још увек сам жив...

(Из интервјуа за магазин Фома)

О љубави

- Брак је најтежа ствар, то је подвиг раван монашком животу.

Видети добро, прилепити се уз њега, једини је продуктиван начин. Друга особа може много погрешити, али на неки начин је нужно добра. За ову нит морате повући и занемарити смеће.

Љубав није осећај, већ акција. Љубав је прање посуђа без најаве.

(Из интервјуа за часопис МАКСИМ)

О гријеху и борби против њега

- Да бисте се растали од греха, морате га мрзети. Сада мрзим пијанство, дроге. То не значи да сам тако чист и, релативно говорећи, јуче нисам могао да се напијем. Али чак и ако ми се ово догоди, мрзим то. И нећу то учинити предметом и темом ниједног свог уметничког дела. Нисам заинтересован. Нема га више.

Постоји такав хришћански подвиг - глупост. На пример, једном сам ударио себе. Нисам викао: чекамо промене! Рекао сам: ја сам наказа. Ако желите да живите са овим - будите тако. Ако желите што пре да побегнете, немојте бити такви.

Седим, попут старог подвижника, заглављен у мочвари и вичем: "Момци, не идите тамо!" То је оно што сам покушавао читавог свог живота. А сада већ, чини се, могу да кажем нешто разумније.

(Из интервјуа за новине Известија)

О животним исходима

- Шта ће остати после мене? Можда неколико песама и филм „Острво“. И живот је проживљен 70 година. Шта сам разумео током својих 70 година? Живот је сјајан, наравно. Али ово је врло важна ствар.

Није тако тешко. Али ја се све време вежбам да себи поставим питање: „Зашто?“ Зашто сам устао јутрос, зашто сам отишао на овај посао? Зашто си се оженио овом женом? Ако си стално постављате ова питања и искрено им одговарате, живот ће се променити.

(Из интервјуа за програм Парсуна)

Елена СИМАНКОВА
Извор: фома.ру

[ГорданаП]

пре 6 часа, александар живаљев рече

** Митрополит Антоније пише да АКО ВЕРУЈУЋИ УМЕТНИК ПОЧНЕ ДА СТВАРА ДЕЛА О СВОЈОЈ ВЕРИ, ОНА ЋЕ, ПО ПРАВИЛУ БИТИ ФАЛШ. Не треба ништа измишљати, треба се ослонити на своју уметничку интуицију, и тада ће чистота достигнута у вери бити и у твојим уметничким делима.

То је заиста тако, сећам се добро те изјаве митрополита Антонија, из књига о њему, наравно. Утисак ми је, када им је тема вера, верујући уметници заврше често у патетици. Не као Лунгин, који вероватно и није верујући, а мислим да није ни хришћанин. Није му лош Диригент, за препоруку је. Уз музику из Страсти по Матеју владике Илариона.

[ГорданаП]

Један Лунгинов филм са Пјотром Мамоновим из нешто млађих дана: Такси блуз