Мухарем Баздуљ - Новак Ђоковић: Бити Србин

[александар живаљев]

НАЈБОЉИ ОД НАС

Новак Ђоковић: Бити Србин

Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ

Недеља, 11. јул 2021, 17:55 -> 18:59

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Сам.

 

Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети - белац, а најбољи голфер - црнац.

Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико - осим можда њега самог - веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска.

Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство", „белство" и „црнство" као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано" то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену.  

Вимблдон 2021.

Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта.

Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију.  

Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом", песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин" објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла.

Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека". Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из „Горског вијенца" или „Старца Вујадина".

Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин" представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту.

Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа.

Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада". Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога.

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић.

Бог га поживео. 

[Božena]

 

[Božena]

Најбољи тенисер света Новак Ђоковић„Хтео сам да као Србин пореметим планове неким западњацима – мислим да сам успео“© SPUTNIK 

Новак Ђоковић, најбољи тенисер света, на Вимблдону је освојио своју 20. Гренд слем титулу, а након победе над Матеом Беретинијем у финалу осврнуо се на част коју осећа при представљању Србије где год да игра.

Трећи вимблдонски пехар заредом подигао је Новак у недељу по подне, шести укупни на лондонској трави. Уједно се изједначио са Рафаелом Надалом и Роџером Федерером као рекордерима по броју Гренд слем титула, и најавио да се овде неће зауставити.

Сам Федерер му је одмах након финала честитао на успеху, а ни тениске легенде попут Матса Виландера, Џона Мекинроа и Тима Хенмана нису остале без речи хвале за овај успех достојан најбољег тенисера свих времена.

Новак се у изјави за Јавни сервис Србије осврнуо на своје тениске почетке, навео да је увек гладан трофеја, али и да му је велика част што представља малу Србију у свету.

„За мене представљати Србију у свету као спортиста није оптерећење, напротив. Ја сам желео да се докажем у глобалном спорту, који је спорт западног света углавном. Хтео сам баш у таквом спорту некако да, као Србин из мале земље, дођем и пореметим планове неким западњацима. Мислим да сам успео у томе. Част ми је да могу да будем у позицији да носим грб и заставу где год да играм“, рекао је Ђоковић.
На питање шта би рекао четворогодишњем Новаку који тек узима рекет у руке, Ђоковић је рекао да би га саветовао да верује у своје снове, јер ће се остварити.

„Вимблдон је увек за мене био турнир из снова. Са четири године сам се први пут упознао са тенисом. Мислим да сам прво вимблдонско финале гледао '92 године, Сампрас је играо. Ту ми је он постао инспирација као играч, али и овај турнир. Снови су се остварили 2011. године – да будем број 1 на свету и да освојим Вимблдон први пут, да окусим вимблдонску траву, да се вратим за Србију и прославим са својим народом. То је било незаборавно искуство, које се доживи једном у животу", рекао је Новак и захвалио се свима на подршци.

Ђоковић је истакао да се овим успехом неће зауставити те да је увек „гладан“ трофеја.

„Најважнији разлог зашто се још увек бавим професионално тенисом је што имам нове циљеве и што желим да исписујем нове странице историје овог спорта. Обожавам тенис, играм и са својим сином, пријатељима, браћом. Али, да би био на врхунском нивоу мораш да имаш највише циљеве – Гренд слемови, број 1 на свету, репрезентација Дејвис куп. То је оно што ме покреће, што у мени изазива најлепшу емоцију као спортисте. Идемо даље“, поручио је Ђоковић из Лондона.

Новак је имао савет за млађе генерације, које су тек на путу да пронађу себе.

„Савет је да пронађу нешто што им изазива лептириће у стомаку. Да ли је у питању спорт, наука, медицина, штагод. Нешто што их чини срећним. На крају крајева, све се своди на то како се ти осећаш. И кад се при крају живота осврнеш то је све што остаје, како си провео живот. Да ли си имао мало или пуно тих тренутака када си се осећао срећно, задовољно, лепо, испуњено“, закључио је најбољи тенисер света.