Jump to content

Архимандрит Петар (Драгојловић): Не мораш сине, не мораш

Оцени ову тему


Препоручена порука

210184184_614100693082260_4137650862237934145_n.jpg

Не мораш сине, не мораш.

Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?

Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.

Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.

Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.

Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.

Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.

Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.

Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.

Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.

Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 124
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

пре 26 минута, Поуке.орг инфо рече

210184184_614100693082260_4137650862237934145_n.jpg

Не мораш сине, не мораш.

Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим?

Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави.

Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе.

Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу.

Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио.

Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека.

Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе.

Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији.

Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио.

Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.

 

View full Странице

 

Ne moraš sine, ne moraš, samo ljubav, samo ljubav, svi smo jedno, mi smo svi ljubav, to su mantre ovog novog doba u kome je licemernom "ljubavlju" zaražen ceo svet. Pa onda ti isti koji viču ne moraš sine ne moraš, teraju ljude od Crkve, teraju ih da nose maske i da uzimaju Sveto Pričešće u ruke, plaše se da se preko Pričešća ne zaraze, a do juče su vukli ljude za rukav da se pričeste na svakoj Liturgiji. Licemerje na sve strane.

cool.lie.talker

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Милошшш рече

Ne moraš sine, ne moraš, samo ljubav, samo ljubav, svi smo jedno, mi smo svi ljubav, to su mantre ovog novog doba u kome je licemernom "ljubavlju" zaražen ceo svet. Pa onda ti isti koji viču ne moraš sine ne moraš, teraju ljude od Crkve, teraju ih da nose maske i da uzimaju Sveto Pričešće u ruke, plaše se da se preko Pričešća ne zaraze, a do juče su vukli ljude za rukav da se pričeste na svakoj Liturgiji. Licemerje na sve strane.

Нико није помињао заразе. А лицемери који терају људе од Христа су сви ти који намећу противканонске препреке (и они наравно да се не плаше заразе причешћем, јер се и онако никад не причешћују). Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат. Осећаш се ексремно лоше, и видиш да не иде, али си уцењен. Уцењен си да радиш тако јер ти над главом виси претња Вечним Огњем. Лоше ти је, и видиш да пропадаш, а немаш избора, мораш да радиш тако јер друге нема. Здравље цури ко на славину, али нема везе, земаљско је за малена царство... И тако ми је протекао живот, све док се нисам потпуно уништио (наравно сви ти душебрижници који су направили од мене таквог лудака баш брига за све то, нису упропастили свој живот, а туђим је лако глогиње млатити). И сада проклињем дан када сам био крштен. То су ето плодови те побожности мора се. Направили смо од Христа себи џелата...

Боље је не бити хришћанин уопште, него бити такав хришћанин. Такав си хришћанин себи на штету, а другима на саблазан. То је та латинштина, коју је Мартин Лутер, као католички калуђер добро познавао, и описао са: Оно што сам знао о Христу је ништа више сем тога да је Он преки судија, од којег бих побегао, само да сам могао. Јер заиста, без љубави шта је Бог, до преки судија који ти прави сачекушу, чека да се негде саплетеш па да те докусури? И шта остаје од хришћанства онда до уцене? Наравно да ако се плашиш Христа, не можеш га волети. Ко може да воли тиранина од којег би радо побегао, само да постоји место на свету где његова сенка не пада?

Е сад ово овде што је написао су кратке цртице, а не озбиљна теоријска разматрања. Ава Зоран је писао на некој теми, наравно да се мораш исповедити за озбиљне грехе, убиство, крађа, прељуба, итд. али за мисли, ситне грехе, и за духовни разговор можеш се обратити било којем искусном хришћанину или монаху, не мора да буде рукоположен. А ако ниси чинио неке озбиљне грехе, немаш разлога да се исповедаш, као и да се не причешћујеш. Причешћивање на свакој литургији, а не непричешћивање је default. Зато и постоје епитимије. А нама је епитимија постала default. Канони прописују обавезно причешћивање, а кажњава се онај који се не причешћује без оправданог разлога. Није причешће награда, али непричешћивање јесте казна. А сви су под казном по default-у? Зашто? Па нису ваљда сви верни (сем свештенства, разуме се, они се причешћују по службеној дужности, што значи да су безгрешни!) убице, лопови, прељубочинци... ?

Реално, тај режим седам дана на води плус канон и обавезна исповест пред причешће је намењен за оне који дођу једном годишње, на Ускрс у цркву. И то је то. У међувремену раде шта хоће, живе како год хоће, и не хају пуно за хришћанство. И онда је најлакше претпоставити да је такав човек под епитимијом. Јер ко зна шта је све радио? И наравно да мора да се исповеди! А такви ни не знају шта је причешће, нити зашто се уопште причешћују. По заповести апостола, не би ни смели да се причешћују. И то упркос и посту и канону и исповести, јер не задовољавају прави услов.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 минута, mirko1929 рече

Нико није помињао заразе. А лицемери који терају људе од Христа су сви ти који намећу противканонске препреке (и они наравно да се не плаше заразе причешћем, јер се и онако никад не причешћују). Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат. Осећаш се ексремно лоше, и видиш да не иде, али си уцењен. Уцењен си да радиш тако јер ти над главом виси претња Вечним Огњем. Лоше ти је, и видиш да пропадаш, а немаш избора, мораш да радиш тако јер друге нема. Здравље цури ко на славину, али нема везе, земаљско је за малена царство... И тако ми је протекао живот, све док се нисам потпуно уништио (наравно сви ти душебрижници који су направили од мене таквог лудака баш брига за све то, нису упропастили свој живот, а туђим је лако глогиње млатити). И сада проклињем дан када сам био крштен. То су ето плодови те побожности мора се. Направили смо од Христа себи џелата...

Боље је не бити хришћанин уопште, него бити такав хришћанин. Такав си хришћанин себи на штету, а другима на саблазан. То је та латинштина, коју је Мартин Лутер, као католички калуђер добро познавао, и описао са: Оно што сам знао о Христу је ништа више сем тога да је Он преки судија, од којег бих побегао, само да сам могао. Јер заиста, без љубави шта је Бог, до преки судија који ти прави сачекушу, чека да се негде саплетеш па да те докусури? И шта остаје од хришћанства онда до уцене? Наравно да ако се плашиш Христа, не можеш га волети. Ко може да воли тиранина од којег би радо побегао, само да постоји место на свету где његова сенка не пада?

Е сад ово овде што је написао су кратке цртице, а не озбиљна теоријска разматрања. Ава Зоран је писао на некој теми, наравно да се мораш исповедити за озбиљне грехе, убиство, крађа, прељуба, итд. али за мисли, ситне грехе, и за духовни разговор можеш се обратити било којем искусном хришћанину или монаху, не мора да буде рукоположен. А ако ниси чинио неке озбиљне грехе, немаш разлога да се исповедаш, као и да се не причешћујеш. Причешћивање на свакој литургији, а не непричешћивање је default. Зато и постоје епитимије. А нама је епитимија постала default. Канони прописују обавезно причешћивање, а кажњава се онај који се не причешћује без оправданог разлога. Није причешће награда, али непричешћивање јесте казна. А сви су под казном по default-у? Зашто? Па нису ваљда сви верни (сем свештенства, разуме се, они се причешћују по службеној дужности, што значи да су безгрешни!) убице, лопови, прељубочинци... ?

Реално, тај режим седам дана на води плус канон и обавезна исповест пред причешће је намењен за оне који дођу једном годишње, на Ускрс у цркву. И то је то. У међувремену раде шта хоће, живе како год хоће, и не хају пуно за хришћанство. И онда је најлакше претпоставити да је такав човек под епитимијом. Јер ко зна шта је све радио? И наравно да мора да се исповеди! А такви ни не знају шта је причешће, нити зашто се уопште причешћују. По заповести апостола, не би ни смели да се причешћују. И то упркос и посту и канону и исповести, јер не задовољавају прави услов.

Brate, znam da si se opekao. Pričešću se pristupa po blagloslovu duhovnika koliko znam. A danas gotovo da i nema iskusnih duhovnika, da nas oni rukovode. Danas vlada raslabljenje među vernicima, opšte rasulo. I mnogo se popušta na svakom koraku. Jedno je kad se čovek trudi pa posrne i nema snage, a sasvim drugo kad mu se govori "ne moraš ništa". Daleko od toga da imam pravo da poučavam nekoga, samo iznosim iskustvo i pouke Sv. Otaca i malog broja blagočestivih duhovnika. Svako dobro i praštaj. 

cool.lie.talker

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А да чујемо, нпр. шта блаженопочивши патријарх Павле каже на ову тему? Ово што следи су делови његовог опширног текста о честом причешћивању.

"...На постављена питања, дакле, укратко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечјег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: „Примите, једите, ово је Тело моје… Пијте из ње сви, ово је Крв моја…“, јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње Њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице“.[45] Јер „ко недостојно једе Хлеб, или пије Чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу“, због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1 Кор. 11, 30).

Због прве потребе – уношења у себе животворне силе Божанског Причешћа – Света црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: „Приступите!“ Ова Тајна се за то и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове.

Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо Светињу – Црква нас опомиње да прилазимо „са страхом Божјим“, јер се „Светиња даје светима“. Казујући то, свештеник „не вели просто: чисти од греха“ – указује Свети Јован Златоуст – „него свети. А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. Не тражим, вели, само да се ви умијете од нечистоте, него да будете бели и прекрасни“.[46] Зато и данас треба да нам буду у важности речи прастарог хришћанског списа из II века: Ко је свет нека прилази (Причешћу), а ко није – нека се каје“.[47] Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи црквенословенски Типик (гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, исповест итд., или га треба припустити уз све то но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

...Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: „Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)“.[50] А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити – или онима који се причешћују често или ретко? – нека буду речи Светог Јована Златоуста: „Ни једнима, ни другима…, него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, с беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут! Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење…"

Мени се  овакво промишљање чини много продубљенијим и уравнотеженијим од онога што нам саветује о. Петар.

Цео текст је на овој адреси:

https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/46/

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Пре сат времена, Родољуб Лазић рече

А да чујемо, нпр. шта блаженопочивши патријарх Павле каже на ову тему? Ово што следи су делови његовог опширног текста о честом причешћивању.

"...На постављена питања, дакле, укратко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечјег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: „Примите, једите, ово је Тело моје… Пијте из ње сви, ово је Крв моја…“, јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње Њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице“.[45] Јер „ко недостојно једе Хлеб, или пије Чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу“, због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1 Кор. 11, 30).

Због прве потребе – уношења у себе животворне силе Божанског Причешћа – Света црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: „Приступите!“ Ова Тајна се за то и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове.

Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо Светињу – Црква нас опомиње да прилазимо „са страхом Божјим“, јер се „Светиња даје светима“. Казујући то, свештеник „не вели просто: чисти од греха“ – указује Свети Јован Златоуст – „него свети. А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. Не тражим, вели, само да се ви умијете од нечистоте, него да будете бели и прекрасни“.[46] Зато и данас треба да нам буду у важности речи прастарог хришћанског списа из II века: Ко је свет нека прилази (Причешћу), а ко није – нека се каје“.[47] Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи црквенословенски Типик (гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, исповест итд., или га треба припустити уз све то но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

...Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: „Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)“.[50] А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити – или онима који се причешћују често или ретко? – нека буду речи Светог Јована Златоуста: „Ни једнима, ни другима…, него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, с беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут! Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење…"

Мени се  овакво промишљање чини много продубљенијим и уравнотеженијим од онога што нам саветује о. Петар.

Цео текст је на овој адреси:

https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/46/

Па  то уопште није супротстављено ономе што саветује отац Петар. Ми имамо гомилу парохија у којима је потребно исправљање праксе, попут моје парохије. Ми имамо људе који посте све постове, иду на сва богослужења, а причешћују се само уз посебне препоне. Такође, код мене у парохији се по правилу нико сем свештенства не причешћује на други и трећи дан Васкрса (зато што је стриктно обавезно постити пре пречешћа, а на Васкрс се не пости). Ако нико не сме да се причести на Васкрсни Понедељак, зашто се онда уопште служи литургија на Васкрсни Понедељак? И ако неко сме да се причести на Васкрс, како не може сутрадан? А с друге стране, имамо гомилу људи који отпосте ту једну седмицу пред Васкрс, исповеде се на самој литургији, уредно се причесте јер тако се ваља, и то је цео домет њиховог практиковања вере. Нити се нешто труде да живе хришћански, нити их то занима. Тако да испада да су људскоправашким речником говорећи систематски дискриминисани активни верници, јер је пракса скројена за ове провуковце. Ови провуковци се причесте мање-више исти број пута као и ови активни, а не би требали уопште, јер немају ни појма шта раде, не знају чак ни Символ Вере, а то што су отпостили седам дана не значи ништа. А ови активни би требали да се причешћују како канони заповедају, дакле на свакој литургији, осим ако немају објективних разлога да се не причешћују. Ми сад имамо на снази у парохији праксу експлицизну забрану причешћа без поста.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 часа, mirko1929 рече

Нико није помињао заразе. А лицемери који терају људе од Христа су сви ти који намећу противканонске препреке (и они наравно да се не плаше заразе причешћем, јер се и онако никад не причешћују). Ја сам одрастао на таквој накарадној, патолошкој духовности и никада се нисам осећао добро у цркви, а увек ми је било зло од цркве. Значи оно, плашиш се да се причестиш јер си недостојан, имаш патолошку потребу да долазиш малтене сваки дан на исповести јер ти је од савести направљен монструм, а кад се причестиш, плашиш се да проговориш, плашиш се да изађеш из храма, плашиш се да урадиш било шта да не би изгубио благодат. Осећаш се ексремно лоше, и видиш да не иде, али си уцењен. Уцењен си да радиш тако јер ти над главом виси претња Вечним Огњем. Лоше ти је, и видиш да пропадаш, а немаш избора, мораш да радиш тако јер друге нема. Здравље цури ко на славину, али нема везе, земаљско је за малена царство... И тако ми је протекао живот, све док се нисам потпуно уништио (наравно сви ти душебрижници који су направили од мене таквог лудака баш брига за све то, нису упропастили свој живот, а туђим је лако глогиње млатити). И сада проклињем дан када сам био крштен. То су ето плодови те побожности мора се. Направили смо од Христа себи џелата...

Боље је не бити хришћанин уопште, него бити такав хришћанин. Такав си хришћанин себи на штету, а другима на саблазан. То је та латинштина, коју је Мартин Лутер, као католички калуђер добро познавао, и описао са: Оно што сам знао о Христу је ништа више сем тога да је Он преки судија, од којег бих побегао, само да сам могао. Јер заиста, без љубави шта је Бог, до преки судија који ти прави сачекушу, чека да се негде саплетеш па да те докусури? И шта остаје од хришћанства онда до уцене? Наравно да ако се плашиш Христа, не можеш га волети. Ко може да воли тиранина од којег би радо побегао, само да постоји место на свету где његова сенка не пада?

Е сад ово овде што је написао су кратке цртице, а не озбиљна теоријска разматрања. Ава Зоран је писао на некој теми, наравно да се мораш исповедити за озбиљне грехе, убиство, крађа, прељуба, итд. али за мисли, ситне грехе, и за духовни разговор можеш се обратити било којем искусном хришћанину или монаху, не мора да буде рукоположен. А ако ниси чинио неке озбиљне грехе, немаш разлога да се исповедаш, као и да се не причешћујеш. Причешћивање на свакој литургији, а не непричешћивање је default. Зато и постоје епитимије. А нама је епитимија постала default. Канони прописују обавезно причешћивање, а кажњава се онај који се не причешћује без оправданог разлога. Није причешће награда, али непричешћивање јесте казна. А сви су под казном по default-у? Зашто? Па нису ваљда сви верни (сем свештенства, разуме се, они се причешћују по службеној дужности, што значи да су безгрешни!) убице, лопови, прељубочинци... ?

Реално, тај режим седам дана на води плус канон и обавезна исповест пред причешће је намењен за оне који дођу једном годишње, на Ускрс у цркву. И то је то. У међувремену раде шта хоће, живе како год хоће, и не хају пуно за хришћанство. И онда је најлакше претпоставити да је такав човек под епитимијом. Јер ко зна шта је све радио? И наравно да мора да се исповеди! А такви ни не знају шта је причешће, нити зашто се уопште причешћују. По заповести апостола, не би ни смели да се причешћују. И то упркос и посту и канону и исповести, јер не задовољавају прави услов.

Bas tako sam se i ja osecao dugo

Srecom pa sam naleteo na neke normalne ljude, kao sto je i pomenuti Ava Zoran i mnoge druge i sto je najbitnije, dozvolio sam sebi da budem to sto jesam i kakav jesam! i tu nema nista lose! 

I plus sam shvatio da svako od nas ima svoj licni odnos sa Bogom, svi smo ipak individue razlicite i kao takvi treba i da uzivamo u sabornosti, liturgiji.... gde (gle cuda) svi se krste i aminuju kad dodje "ljubimo jedni druge" a 80% ne kaze "zdravo, dobar dan, kako si...." iako ti facu znaju 100% nego gledaju svoju guzicu i svoju preku poboznost

 

obrazov_zpsdsretmxk.jpg

"Верујем Господе, помози мом неверју"

"О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, mirko1929 рече

Па  то уопште није супротстављено ономе што саветује отац Петар. Ми имамо гомилу парохија у којима је потребно исправљање праксе, попут моје парохије. Ми имамо људе који посте све постове, иду на сва богослужења, а причешћују се само уз посебне препоне. Такође, код мене у парохији се по правилу нико сем свештенства не причешћује на други и трећи дан Васкрса (зато што је стриктно обавезно постити пре пречешћа, а на Васкрс се не пости). Ако нико не сме да се причести на Васкрсни Понедељак, зашто се онда уопште служи литургија на Васкрсни Понедељак? И ако неко сме да се причести на Васкрс, како не може сутрадан? А с друге стране, имамо гомилу људи који отпосте ту једну седмицу пред Васкрс, исповеде се на самој литургији, уредно се причесте јер тако се ваља, и то је цео домет њиховог практиковања вере. Нити се нешто труде да живе хришћански, нити их то занима. Тако да испада да су људскоправашким речником говорећи систематски дискриминисани активни верници, јер је пракса скројена за ове провуковце. Ови провуковци се причесте мање-више исти број пута као и ови активни, а не би требали уопште, јер немају ни појма шта раде, не знају чак ни Символ Вере, а то што су отпостили седам дана не значи ништа. А ови активни би требали да се причешћују како канони заповедају, дакле на свакој литургији, осим ако немају објективних разлога да се не причешћују. Ми сад имамо на снази у парохији праксу експлицизну забрану причешћа без поста.

na narod se stavlja prestesko breme!

nije svuda tako hvala Bogu, ali mi je jasna ta praksa, od ljude prave zastrasene poslusnike iako se peva "vkusite i vidite jako BLAG Gospod!"

 

obrazov_zpsdsretmxk.jpg

"Верујем Господе, помози мом неверју"

"О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Родољуб Лазић рече

А да чујемо, нпр. шта блаженопочивши патријарх Павле каже на ову тему? Ово што следи су делови његовог опширног текста о честом причешћивању.

"...На постављена питања, дакле, укратко би одговор могао бити: Кад је реч о овој најсветијој Тајни наше вере, две се ствари не смеју превидети. Прво: Ако се не причешћујемо, не једемо Тела Сина Човечјег и не пијемо Крви Његове, живота не можемо имати у себи. Из ових речи Господњих, као и из: „Примите, једите, ово је Тело моје… Пијте из ње сви, ово је Крв моја…“, јасно следи закључак о неопходности сталног приступања овој Тајни ради задобијања живота вечног. Друго, исто тако важна ствар је да због узвишености и светиње Њене не смемо јој приступити како било, нити допустити да би се „унизила до просте свакодневице“.[45] Јер „ко недостојно једе Хлеб, или пије Чашу Господњу, огрешиће се о Тело и Крв Господњу“, због чега настају болести и смрт, како вели апостол Павле (1 Кор. 11, 30).

Због прве потребе – уношења у себе животворне силе Божанског Причешћа – Света црква од почетка, особито недељом и празником, врши Свету Литургију позивајући све верне: „Приступите!“ Ова Тајна се за то и врши да би верни не само чули речи Светог Писма и поуку, и учествовали у молитвама, него превасходно зато да би приступивши Светом Причешћу задобили његове благодатне дарове.

Због друге потребе – да чисто и свето живећи, у светости примимо Светињу – Црква нас опомиње да прилазимо „са страхом Божјим“, јер се „Светиња даје светима“. Казујући то, свештеник „не вели просто: чисти од греха“ – указује Свети Јован Златоуст – „него свети. А светим чини не само опроштење греха, него и наилазак Светог Духа и обиље добрих дела. Не тражим, вели, само да се ви умијете од нечистоте, него да будете бели и прекрасни“.[46] Зато и данас треба да нам буду у важности речи прастарог хришћанског списа из II века: Ко је свет нека прилази (Причешћу), а ко није – нека се каје“.[47] Коначна одлука да ли поједини верни може да приступа Причешћу често, особито на велике празнике, или чак сваке недеље, као што је било спочетка, или да се од Причешћа уздржи колико времена и са каквим покајањем, свакако треба да буде у сагласности са парохом, управо исповедником. Према стању у коме се верни налази, он ће одредити колико ван поста треба да пости, да ли пуних седам дана, како тражи црквенословенски Типик (гл. 32), три, или само један дан; да ли уз јело на води само (сухоједење), или и на зејтину и риби. Затим, које још духовне припреме уз то да врши: интензивнију домаћу и црквену молитву, читање Светог Писма, милостињу, метанија, исповест итд., или га треба припустити уз све то но без пошћења уопште, као што и сада чине свештеници и као што је било у старини.

...Као закључну мисао да употребимо савет Тертулијанов: „Тако живи да свакодневно можеш приступити (Причешћу)“.[50] А као најбољи одговор на питање: Којима треба одобрити – или онима који се причешћују често или ретко? – нека буду речи Светог Јована Златоуста: „Ни једнима, ни другима…, него онима који се причешћују са чистом савешћу, с чистим срцем, с беспрекорним животом. Такви нека приступају свагда. А који нису такви – ниједанпут! Зашто? Зато што они навлаче на себе суд, осуду, казну и мучење…"

Мени се  овакво промишљање чини много продубљенијим и уравнотеженијим од онога што нам саветује о. Петар.

Цео текст је на овој адреси:

https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/46/

 

Da iskarikiram, oce da se pricescuju cesto i svake nedelje, ali onda nemas tu neki veliki izbor, onda moras onda da imas kako kaze sv.Jovan Zlatoust..... besprekoran zivot.....ne obican svakodnevni zivot, .... nego besprekoran duhovan zivot..... jel postis sve postove, jel ides skoro svaki dan u crkvu, jel se molis svaki dan u crkvi i kuci, jel cinis dobra dela, jel delis malo milostinju potrebitima, jel imas mir prema svim ljudima, jel ne ogovaras, jel se ne gnevis, ne psujes, nisi sujetan, nisi razdrazljiv i slicno, pobozno zivis, pobozno se ponasas,... .... e ako to imas onda je sasvim logicno da mozes da se cesto pricescujes i da ti ne treba post bas 7 dana (moze valjda i 1 ili 2 dana) i ne treba ti bas neka detaljna monaska ispovest...

A ako nemas ovo gore, onda trpi i cekaj i spremaj se da se pricestis bar u velikim postovima.

Inace prosto je za neverovati koliko se ova nasa sv.Marija Egipatska uzima van konteksta da bi se opravdale neke ideje,..... svetiteljka koja je imala jedan od najvecih podviga i zivota koji su opisani u zitijama svetih,..... i sad se ona uzima za neki reper hriscanima u svetu,.... iako smo 100 puta pricali da treba biti oprezan kada uzimamo da primenjujemo neke monaske stvari u zivotu mirjana,.... i onda booom.... ni manje ni vise neko se seti da pomene sv.Mariju kao primer za mirjane.... bre katastrofa u najavi.....

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 56 минута, Драшко рече

Bas tako sam se i ja osecao dugo

Srecom pa sam naleteo na neke normalne ljude, kao sto je i pomenuti Ava Zoran i mnoge druge i sto je najbitnije, dozvolio sam sebi da budem to sto jesam i kakav jesam! i tu nema nista lose! 

I plus sam shvatio da svako od nas ima svoj licni odnos sa Bogom, svi smo ipak individue razlicite i kao takvi treba i da uzivamo u sabornosti, liturgiji.... gde (gle cuda) svi se krste i aminuju kad dodje "ljubimo jedni druge" a 80% ne kaze "zdravo, dobar dan, kako si...." iako ti facu znaju 100% nego gledaju svoju guzicu i svoju preku poboznost

Велики је проблем превладавање индивидуалистичке духовности у нас, то се слажем. И недостатак социјалног момента у цркви, такође.

 

 

пре 53 минута, Драшко рече

na narod se stavlja prestesko breme!

nije svuda tako hvala Bogu, ali mi je jasna ta praksa, od ljude prave zastrasene poslusnike iako se peva "vkusite i vidite jako BLAG Gospod!"

Није проблем постојање бремена, већ смисленост бремена. Епитимије треба да имају смисла. Такође, не може да се подразумева да су сви живи под забраном причешћивања (то може да се претпостави за ове што нису активни верници). Говорим, наравно о околностима као у мојој парохији. Дакле, ко не може да се причести на Васкрсли Понедељак не може ни на Васкрс. И обратно. А не да се говори људима да мора да посте на Васкрс да би се причестили. Причешће није везано за пост. Дакле то мора да се среди. Значи мора да се каже кад се пости пости се, кад се мрси мрси се, а причешћује се нон-стоп, осим ако учиниш неки конкретан грех. А онда ко је учинио грех, иде на исповест, добија епитимију на исповести и то је то. Овако како су ствари конципиране, оне су зараво подређено овим провуковцима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Bokisd рече

Da iskarikiram, oce da se pricescuju cesto i svake nedelje, ali onda nemas tu neki veliki izbor, onda moras onda da imas kako kaze sv.Jovan Zlatoust..... besprekoran zivot.....ne obican svakodnevni zivot, .... nego besprekoran duhovan zivot..... jel postis sve postove, jel ides skoro svaki dan u crkvu, jel se molis svaki dan u crkvi i kuci, jel cinis dobra dela, jel delis malo milostinju potrebitima, jel imas mir prema svim ljudima, jel ne ogovaras, jel se ne gnevis, ne psujes, nisi sujetan, nisi razdrazljiv i slicno, pobozno zivis, pobozno se ponasas,... .... e ako to imas onda je sasvim logicno da mozes da se cesto pricescujes i da ti ne treba post bas 7 dana (moze valjda i 1 ili 2 dana) i ne treba ti bas neka detaljna monaska ispovest...

A ako nemas ovo gore, onda trpi i cekaj i spremaj se da se pricestis bar u velikim postovima.

Inace prosto je za neverovati koliko se ova nasa sv.Marija Egipatska uzima van konteksta da bi se opravdale neke ideje,..... svetiteljka koja je imala jedan od najvecih podviga i zivota koji su opisani u zitijama svetih,..... i sad se ona uzima za neki reper hriscanima u svetu,.... iako smo 100 puta pricali da treba biti oprezan kada uzimamo da primenjujemo neke monaske stvari u zivotu mirjana,.... i onda booom.... ni manje ni vise neko se seti da pomene sv.Mariju kao primer za mirjane.... bre katastrofa u najavi.....

Слаб си, слаб. Нису ти никакви услови за причешћивање. Треба да читаш јансенисте мало. Познати јансениста Антоан Арно је написао књигу под називом О честом причешћивању, којом је толико преплашио све католике свога времена, да су престали да се причешћују чак и једном годишње. Чак су одбијали и причешће на самрти да приме. Али јансенисти су барем били доследни, јансенистичко свештенство је одбијало да служи литургију, да се неко случајно не би причестио...

In  the  judgment  of  contemporary  observers,  Arnauld's  book  came  to  be  looked  upon  as  a  fifth  gospel  and  a  revelation  from  heaven.  To  many people it was a welcome excuse for  delaying the irksome duty  of  confession;  in  fact,  abstention  from  the  sacraments  became  invested  with the halo  of a higher perfection.  St. Vincent  de Paul reported  that  in  one parish  alone,  St.  Sulpice  in Paris,  the  number  of  Communions  decreased  by  hundreds  shortly  after  the  appearance  of  "On  Frequent Communion." Even in the first period of Jansenism, people were so influenced by this book that they omitted their Easter duty and refused  Viaticum because  they were not sufficiently detached from creatures. Jansenist priests were known never to say Mass; others considered it a matter of  principle to reduce the reception of  the sacraments to a minimum, so that Catholics were found who had not made their First Communion by the age of thirty.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добро, имамо о. Петра, имамо  Мирка, који своје хришћанско искуство и закључке намеће као правило (иако ја знам много хришћана са искуством и закључцима који су супротни његовим, што значи да је његов случај један од многих и никако није правило за све) и имамо патријархово размишљање на ову тему. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, Родољуб Лазић рече

Добро, имамо о. Петра, имамо  Мирка, који своје хришћанско искуство и закључке намеће као правило (иако ја знам много хришћана са искуством и закључцима који су супротни његовим, што значи да је његов случај један од многих и никако није правило за све) и имамо патријархово размишљање на ову тему. 

Али какве везе има моје искуство са канонима? Не намећем ја моје искуство као правило, већ канони веле да се мора причестити свако ко је на литургији, а нема валидан разлог да се не причести. Потпуно је друга тема то што сматрам да одређени тип побожности нужно води у патологију. Дакле, канонски гледано препрека причешћу је крупан грех, а никако не може бити препрека то што је СВЕТЛА СЕДМИЦА. Ето од мене само толико. То је сажето оно што хоћу да кажем. Светла Седмица није препрека причешћивању. Мислим јесте у пракси, али не би требало да буде, теолошки гледано.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 минута, mirko1929 рече

Слаб си, слаб. Нису ти никакви услови за причешћивање. Треба да читаш јансенисте мало. Познати јансениста Антоан Арно је написао књигу под називом О честом причешћивању, којом је толико преплашио све католике свога времена, да су престали да се причешћују чак и једном годишње. Чак су одбијали и причешће на самрти да приме. Али јансенисти су барем били доследни, јансенистичко свештенство је одбијало да служи литургију, да се неко случајно не би причестио...

In  the  judgment  of  contemporary  observers,  Arnauld's  book  came  to  be  looked  upon  as  a  fifth  gospel  and  a  revelation  from  heaven.  To  many people it was a welcome excuse for  delaying the irksome duty  of  confession;  in  fact,  abstention  from  the  sacraments  became  invested  with the halo  of a higher perfection.  St. Vincent  de Paul reported  that  in  one parish  alone,  St.  Sulpice  in Paris,  the  number  of  Communions  decreased  by  hundreds  shortly  after  the  appearance  of  "On  Frequent Communion." Even in the first period of Jansenism, people were so influenced by this book that they omitted their Easter duty and refused  Viaticum because  they were not sufficiently detached from creatures. Jansenist priests were known never to say Mass; others considered it a matter of  principle to reduce the reception of  the sacraments to a minimum, so that Catholics were found who had not made their First Communion by the age of thirty.

 

Bre pa ako mislis da se nadgornjavamo :svadja: .... no problemos'.... ali, cu da citam janseniste bas me interesuje (mozda sam i cito ranije, ranije sam bas mnogo cito :citac:i verovatno i nesto od jansenista).

Trebalo bi da je jednostavno, da iskarikiram, ne moze iz kafica pa pravo sutra u crkvu na pricesce,.... recimo, sv.Vasilije Veliki je toliko brinuo o poboznosti hriscana da je pisao kakvu odecu i kako treba prosto i jednostavno hriscanin da se oblaci i kako treba cak i da polako i mirno hoda i pesaci kroz grad i medju ljude,.... a onda kamoli kako cemo da se onda pripremamo za pricesce.... i to jos pa cesto i svake nedelje pricescivanje.... moz da zamislimo ako je pisao ovako za odelo i hod,  sta onda pise sv.Vasilije o tome kakav hriscanin treba da bude spreman za pricesce.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Bokisd рече

Bre pa ako mislis da se nadgornjavamo :svadja: .... no problemos'.... ali, cu da citam janseniste bas me interesuje (mozda sam i cito ranije, ranije sam bas mnogo cito :citac:i verovatno i nesto od jansenista).

Trebalo bi da je jednostavno, da iskarikiram, ne moze iz kafica pa pravo sutra u crkvu na pricesce,.... recimo, sv.Vasilije Veliki je toliko brinuo o poboznosti hriscana da je pisao kakvu odecu i kako treba prosto i jednostavno da se hriscanin oblaci i kako treba cak i da polako i mirno da hoda kroz grad,.... a onda kamoli kako cemo da se onda pripremamo za pricesce.... i to jos pa cesto i svake nedelje pricescivanje.... moz da zamislimo ako je pisao ovako za odelo i hod,  sta onda pise sv.Vasilije o tome kakav hriscanin treba da bude spreman za pricesce.

 

Свети Василије Велики је имао паству која је на прослави мученика направила оргије. То у данашње време не може да се деси. А ја у кафиће никада нисам ни ишао, мада сам виђао свештенике како тамо седе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...