Исидора Секулић

[JESSY]

O, u Božjem je svetu sve tako prolazno i kratko. Prolaznost je pobeda svih pobeda, i sve je samo jedared ono što je. Sve se zaboravlja, jer se živci kukavički umaraju, i čim se stegnu usnice, udavi se groznica na njima.
Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo jedared je vera sujevera!
A sve ostalo je samo čežnja, silna ili slomljena, večna i bolna čežnja.
Čežnja mramora da bude stub ponosa i snage.
Čežnja bledih fresaka da ih ne sišu oči i sunce.
Čežnja zaleđene vodenice što stoji kao pusto tičje gnezdo, napunjeno snegom.
Čežnja košute, kad je mesec izmami u gusta žitna polja i gricka vrhove klasova i ne zna da to čini.
Čežnja raspučenog beskraja morskog, kad u sive časove večeri popadaju jedrila i vesla, i uplovi i poslednja lađa u plitke i mrtve vode luke.

 

SAPUTNICI

[JESSY]

На данашњи дан 1958. године умрла је Исидора Секулић, српска књижевница, академик и прва жена члан Српске академије наука и уметности. Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа.

"Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле."

[JESSY]

[JESSY]

"Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći. Iz njih izvire dugogodišnje sećanje, a u sećanju je uvek puno bola i kajanja.
Naprotiv, udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju, čežnju i slatku setu za onim što se samo željama miluje i samo uzadisima pozdravlja. "

Isidora Sekulić

[gavrosaurus]

Цитат

"... — Видите, код нас у Норвешкој има таман толико вароши, односно варошица, да мало бистрији човек може за један сат сва имена напамет научити. Села код нас нема. Поједини домазетлуци, кућа са економским стајама, то је гор (Гаард), и у тим горовима, у тим дрвеним кућерцима или колибама, раздалеко, раштркано, не познајући се, или не састајући се, проживимо век, долазимо само двапут годишње у варош да покупујемо што нам треба, и да видимо кога смо највише жељни. Чешће не можемо, јер нам је све далеко, а зима је тако дуга...

— А преко зиме? Летњи су путеви неупотребљиви, не зна се ни где су под снегом, сем главног друма где вире стубови или пободене мотке... Јесте, чудно је то, и лепо и језиво, кад снег све изравна и човек путује преко јама, гудура и трњака, и пут му је где год хоће. Тада прикачим скије (ши, Ски) и тако идем на дужност. Јурим по снегу и кроз ветар, и гледам пустињу на земљи и пустињу на небу, и често раскошну игру боја у мртвом ћутању, и одједаред ми је тако као да сам изгубио кућу где живим, немам кућу, лутам и тражим људе, просто људе, не оне којима сам пошао...

— Понекад се јако ужелимо друштва и познаника, али сви су тако далеко, а зима је тако дуга...

— А кад се око један-два сата враћам, ми то не зовемо подне, јер је то код нас све до после Божића почетак ноћи, тада узнемирено журим да видим да ли нас није снег затрпао, да ли се није ватра угасила, и да питам и чујем: да није, можда, неко ипак прошао поред куће, протоциљао се муњевитом брзином без трага и гласа...

• А моја деца извирују кроз прозоре и кроз веранду, и кад издалека угледају путника на снегу, они се огрћу и излазе напоље да ме дочекају, знају сигурно да сам то ја, јер нико други не пролази, и није прошао, ни тога дана ни пређашњих дана. А и ако је прошао, ко зна ко је и куда жури. Не познајемо га, и не чујемо га. На оним дугим, глатким дашчицама које су главно наше средство да скратимо пут и да се не смрзнемо, и да наглим клизањем прелетимо преко меких снегова који би нас иначе, можда, прогутали — на њима се путује нечујно, тихо, скоро плашљиво опрезно, да вас не осете ћудљиви богови и иња, и да вас не стигна страшна њихова клетва: да пропаднете дубоко у земљу и да вам "из груди дрво израсте"...
  — Наравно, деси се понекад да се снег под вама и заљуља. Тада се дугим штаповима одупиремо, издижемо се, правимо се лакши, и гледамо да се спасемо хитрином и брзином, баш као што и наши ирваси брзим и вештим прескакањем с камена на камен прелазе широке , па и дубоке воде. А жени и деци ништа о томе не кажемо, да се не би плашили да ће нам се то још који пут десити, јер може, јер зима је тако дуга...
  Јер зима је тако дуга — то је сталан рефрен у говору ових људи, стално резигнирано јадање у земљи где је од човека од човека пусто и далеко."

Један од мени најдражих цитата, "Писма из Норвешке"

[JESSY]

Исидора Секулић, Мисли о пролазности

   Велики је регулатор, и мелем, оплемењена идеја о пролазности, у животу свакидашњице, пуном интрига, распре, неправди, лишавања. Човек који осећа како све иде сваког часа, не може бити толико заплашен, увређен, или унесрећен да би заборавио да су и онај и оно што плаше и бол проузрокују, пролазни, да пролазе и непријатељ и његов ударац још док се обарају. Још док рачунају како ће пасти и ударити, размак се мења, пролазе и џелат и жртва и буздован, размичу се, иду сваки својим путем, даље.

   Нема пакости, нема освете, нема ударца, нема казне, нема рата, који би оно били, и оно могли, што су машта, воља и жеља, или рачун замислили. План је нацртан и исписан, замисао о разорењу нечије судбине запечаћена у машти. Видимо, са ужасом, како се јуриш примиче – али одједаред, из свега тога нам махне таласави покрет руке која одлази, знак растанка, од намере, људи и света. Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non comparet…… Мисао о пролазности утољује гњев, блажи поглед, разведрава песимистичка настројења. А могла би решавати спорове читавих народа.

 

   Исидора Секулић, Извод из есеја О пролазности у животу

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]