Kolumne za svaki dan...

[JESSY]

Kofer LJUBAVI

                                 

 

Ima jedan fenomen u doba tabloida, prostakluka i neverovatnog primitivizma. U doba opšteg šizenja i primitivizma – postoji jedan fenomen da pevači koji pevaju srcem, pune bez ikakve velike pompe i reklame sve koncertne dvorane. Kaliopi, Frajle, Marija Šerifović, Nina Badrić, Petar Grašo, Vlatko Stafanovski, Bisera Veletanlić, Gabi Novak, Vasil Hadžmanov i Matija Dedić… Još uvek me drži fascinantna emocija sa koncerta Kaliopi Bukle u Srpskom narodnom pozorištu i poklon koji je dobila od mladog gospodina Branka Ljubojevića – njen portret. Kaliopi – žena koja ne poznaje reč „sujeta“.

Ona je neko ko poštuje druge koleginice i kolege, i svima skida kapu. Dok se većina estrade ogovara,  ona druge poštuje i deli komplimente. Tako retka pojava… „O bato, mogla sam voleti… Ja uvek nosim kofer ljubavi… u njemu njanjaju sad svi koji su me voleli“.

Ili što bi refrenski svi zapevali u pesmi Petra Graše: ’’Triba nam, triba nam samo malo da se volit znamo’’. Rečnik ljubavi umesto govora mržnje. Pesma umesto pomena. Čini mi se da, sa jedne strane,  mediji nikada nisu više bili skloni komercijalnoj kataklizmi, a sa druge je publika odgovorila potragom za čistim emocijama. I niko me ne može ubediti da polusvet zaslužuje sve naslovne strane ovog sveta.

U ovoj nedelji je loših vesti bilo toliko da se nije mogao naći koj red više za Miru Vasiljević koja je bila pedagog i učiteljica najboljih pevačica naše narodne muzike. I mogu u surovom kapitalizmu da mediji teraju po svome, ali  tiha većina publike se opredelila za suzu, emociju, dobar refren. Neko će reći da smo kao u loncu u kome se kuva čorbast pasulj. Ali, ako ne pustiš neki ventil, ako ne pustiš neku suzu,  ima da se rikne, može da se pukne. Ne mora u teškim vremenima baš sve da ode u prostakluk i bahanalije. Potrebno je nešto srca i pomalo duše. Možda bi me dobro opisala Marina Tucaković kao „emotivnu ludu“, ali ja se radujem uspesima dobrih ljudi. Radujem se kad me neko obraduje vešću da je dobar čovek. I obraduje me kad na koncertima pop muzike vidim toliko emotivnih ljudi.

Nije sve baš otišlo k vragu.

Sećam se i druženja sa mojim koleginicama i kolegama jedne „proste vojvođanske zime na salašu prijatelja mog“. Svima je bilo važno da se družimo, pevamo i da podelimo „kap veselja“, kao u pesmi Lole Novaković, Doris Dragović i Ekstra Nene… „Godine su prolazile, mladost moja s njima ode…“ Iako izgleda blesavo, ima nas još uvek emotivnih i normalnih.

Možda ne treba da priznam da mogu i da zaplačem. Ali, ja redovno zaplačem na koncertima zabavne muzike. Isplakao sam okeane suza… I da znate – pomaže. Redovno idem na sve koncerte zabavne i pop muzike i primetih da kvalitet počinje da pobeđuje surovu komercijalu. Na toj strani je tiha većina publike. Odakle ti ljudi znaju reči pesama, odakle te emocije – đavo će ga znati. Ono što ja znam – sve dok ima toliko emotivnih ljudi, ima šanse da okrenemo našu energiju ka antistresu.

I svi me pitaju kako se čuva mladost. Šifra je jednostavna – što više pevati i još više plakati! Nema bolje kreme za lice, niti boljeg eliksira za mladost.

https://antistresvodic.rs/kolumna-antitabloidno-kofer-ljubavi/

 

[JESSY]

Zaboravljeni

Jedan momak napravio je posvetu svojoj baki – za njen 85. rođendan, otpevao je za nju čuvenu baladu Lepe Brene „Ja nemam drugi dom, osim doma u srcu tvom”. Baka je imala rašta ostariti, a unuk se upisao u Društvo izuzetnih ljudi

Pošto odbijam da se bavim aktuelnom stvarnošću i pošto, koliko god mogu, izbegavam vesti, kako bih očuvala minimum mentalnog zdravlja, ovih dana krstarim JuTjubom u potrazi za zanimljivim i inspirativnim pričama koje vraćaju nadu i podižu raspoloženje.

U moru svega i svačega, odjednom je do mene dolepršala jedna mala priča koja me je u isto vreme i rasplakala, i raznežila.

Jedan momak napravio je posvetu svojoj baki – za njen 85. rođendan, otpevao je za nju čuvenu baladu Lepe Brene „Ja nemam drugi dom, osim doma u srcu tvom”. Baka je sedela na stolici i brisala lice maramom, dok su oko nje, njena deca i unuci pevali uglas, ispred velike, zaslužene torte.

Ispod video-snimka njen unuk je napisao da za sve što jeste može da zahvali, pre svega, njenoj ljubavi.

I, raznežila sam se.

Ne samo zato što nisam imala baku, da me tako bezuslovno voli kao što moja mama voli svoje dve unuke, nego najpre što je to danas tako retko. Nikada pre nisam o ovom razmišljala.

Ljudi sve više postaju nemilosrdni u sopstvenoj sebičnosti

Ne samo zato što se danas retko odaje takva svečana, i lepa, i dirljiva počast bakama i dekama, nego pre svega zato što mi je palo na pamet kako živimo u okrutno vreme u kome se ni roditeljima, a kamoli bakama i dekama, ne posvećuje dovoljno pažnje i vremena.

Opsednuti sopstvenim veličinama i odrazima u telefonima, uplašeni od sadašnjosti i budućnosti, zgroženi starenjem i u isto vreme pomireni sa odvratnim uverenjem da će svi jednoga dana biti nebitni, zaboravljeni, i teret svima oko sebe, ljudi sve više postaju nemilosrdni u sopstvenoj sebičnosti.

Zaboravljaju na one koji su ih napravili, ljute se na njihove nesavršenosti, na njihove stare džempere, zamara ih njihova nebitnost, njihova istorija, njihova neukost u modernim tehnologijama, njihovo odustajanje od jurcanja za modernim, njihovi mali životi u kojima sve više caruje usamljenost i tišina.

Zaboravljaju kako su nekada, dok su bili mali, imali samo njih, da ih zagrle i uteše, da im obrišu suze, i da ih zaštite od nervoze roditelja. Nema se vremena za njih, koji su uvek imali vremena za nas.

Ceo svet se danas odriče baka i deka. Zaboravljeni.

I onda, ovakav predivan gest vrati mi veru da nije sve izgubljeno. I hiljade i hiljade lajkova ispod ovih nekoliko kadrova, i reči, i nota o ljubavi, i o ljudskosti.

Pomislila sam: Ko ovako nešto doživi, imao je rašta ostariti, a ko ovako nešto priredi baki i deki, upisuje se najnežnijim slovima u najlepše društvo – Društvo izuzetnih ljudi.

 Mirjana Bobić Mojsilović

https://tosamja.media/zaboravljeni/

 

[JESSY]

Korona kao inspiracija

Kad se ide u radikalne promene, uvek se kreće od suvih krajeva…

Tokom maja meseca, negde pred kraj tog prvog najstrašnijeg talasa korona virusa koji nas je sve ostavio bez daha (bukvalno), pored pitanja kada će s normalnim radom početi škole i državne institucije, najučestalija pitanja sugrađanki, ali i sugrađana, bila su na temu rada salona lepote.

Ono što nam se nekada podrazumevalo – uredna kosa, brada, nokti i ten – postalo je preko noći misaona imenica, a svaki početak video-poziva započinjao bi polušaljivim izvinjenjima na temu sopstvenog stila oblačenja, neofarbanog izraska, ili neobuzdane brade.

Ljudima je prvobitno, na neki način, u isto vreme bilo i čudno i primamljivo to novo, opšte stanje neukroćenih i netimarenih dlaka. I muškarci i žene delili su na društvenim mrežama slike „pre i posle”, a memovi sa duhovitim prikazima nedaća na temu dlakavih nogu, ćosavih brada ili neočekivano dugokosih muškaraca na poslu, kružili su internetom.

Mnogi pametni ljudi rekli su – kada ne možeš da promeniš svet, ti se okupaj ili sredi svoje dvorište

Zatim je sve prestalo da bude smešno. Shvatili smo da je virus tu da ostane, a da friziranja neće biti, nakon čega su ljudi masovno odlučili da uzmu stvar (makaze) u svoje ruke. Tako je sledeći talas funny slika i memova obeležio širok spektar ponosnih fotografija i video-snimaka u kojima su prikazane etape kućnih šišanja do glave ili modeliranja brkova.

Brojni mediji takođe su obrađivali tu temu „vapaja naroda za salonima”, neki iz praktičnih razloga, informišući građane o radnim vremenima, uzimajući u obzir preventivne zdravstvene mere, a neki iz senzacionalističkih, praveći čak od toga „fenomen” i nedolično ponašanje onih koji se, zaboga, „češljaju dok selo gori”. Pozivali su se psiholozi na mišljenje, pravile vox populi ankete…

Sve ovo što nam se dešavalo u prethodnih par meseci, još više me je vratilo poslu. Posao mi je došao kao kompliment

S jedne strane, razumem čuđenje nad željom za ulepšavanjem u teška vremena, ali s druge strane, zar nije sređivanje ormana i liferovanje suvišne garderobe, ulazak u koštac sa tiho nagomilanom kamarom nepotrebnih stvari na terasi, ili pak odsecanje suvih krajeva – ono za čim prvo posegnemo kada se zaželimo užitka u ličnom progresu, odnosno pozitivne promene čiji se rezultat vidi i oseća odmah. Mnogi pametni ljudi rekli su – kada ne možeš da promeniš svet, ti se okupaj ili sredi svoje dvorište.

Kada ne možemo da utičemo na promene na makronivou, možemo na one na mikronivou, na one koje se tiču nas samih – što i nije tako loše mesto za početak revolucije! A kako sve počinje od glave, što ne krenuti od kose? Tako da je bilo za razumeti što su se mnogi požalili na nedostatak tog osnovnog negovanja sebe, kao vida kontrole nad sopstvenim životom.

Žene su se nekad tresle za centimetar kose, a sada pričamo o totalnom prepuštanju promeni

Kao da su nam uredna frizura i brada postali zapravo simbol za uredan život, u kojem se ide na posao i u školu, hoda i druži sa svetom, odlazi na mesta zajedničkog okupljanja, a socijalno distanciranje tretira kao problem, a ne kao preporuka.

Svi smo se poželeli jedni drugih, kako zbog ljubavi tako i zbog tog osećaja „da je sve u redu i da konačno mogu da odem kod frizera”.

Sve ovo što nam se dešavalo u prethodnih par meseci još više me je vratilo poslu. Posao mi je došao kao kompliment. Ponosan sam što uopšte i radim. Promene su se desile. Promene su nam zajednički imenitelj. One se vide svuda. One se vide i u zahtevima mojih klijenata koji sada prave promene, možda više nego ikad, kako na privatnom tako i na poslovnom planu. Žene menjaju. Seku te duge kose. Prave radikalne promene, hrabrije i odlučnije nego pre korone.

Utisak mi je da je promena frizure postala kao poklič za slobodu. Žene su slobodnije u svojim zahtevima. Kosa im je postala događaj. Ta srećna spoznaja da je „frizer ponovo dostupan” učinila je da su one spremne na sve, a da su meni totalno odrešene ruke. Žene su se nekad tresle za centimetar kose, a sada pričamo o totalnom prepuštanju promeni.

Kose su se odmorile i od frizera, i od događaja, i od bliceva. I sada su te kose ponovo elastične i mlade. Fasciniran sam rezultatima i time kako žene sada nose te nove kose

Zahvalnost koju su žene emitovale, tih prvih dana nakon pauze, na mene je uticala tako da osećam posebnu dozu odgovornosti prema poslu koji treba da obavim, i da im se dam kao nikada u životu. Svako ponaosob imao je potrebu da naglasi kako im je sve nedostajalo, pa i ja, što je pojačalo moj trud i radost što je kosa ponovo tako važna. Još jedna zajednička stvar kod većine mojih klijenata bila je ta potreba da se posle svih svetskih promena, promene i oni sami. Potreba da se bude drugačiji. Jer drugačije je bilo sve. Kao da se na kosi sve oslikavalo. Žene nikad nisu bile spremnije na promenu nego sad.

Ono što možda možemo nazvati srećom u nesreći jeste to da su kose zapravo ozdravile tokom korone i te pauze nad svim obavezama koje poznajemo, pa i redovnim šatiranjem, farbanjem, peglanjem i feniranjem, koji prate ritam grada. Kose su se odmorile i od frizera, i od događaja, i od bliceva. I sada su te kose ponovo elastične i mlade. Fasciniran sam rezultatima i time kako žene sada nose te nove kose.

Ako govorimo o trendovima, možemo da kažemo da dominantnog nema, odnosno onog uniformnog, kada pomislimo da su devojke u kafićima fotokopirane. Žene sada manje liče jedna na drugu, jer su se manje sretale. Dodatno, mnoge su se upravo sada odvažile za skroz kratke frizure. Ranije, rečenica bez koje nije moglo da se počne, bila je: „Šišajte kako god vi želite, samo mi ne dirajte dužinu”.

Žene sada manje liče jedna na drugu, jer su se manje sretale. Dodatno, mnoge su se upravo sada odvažile za skroz kratke frizure

Okviri koji su nas držali u tim dugim kosama i ideal lepote „italijanske voditeljke sa dužom kosom”, popustili su upravo iz potrebe za rasterećenjem i oslobađanjem od te kose koja ih je davila tokom kućne izolacije. Šišanje je došlo kao vid čišćenja, oslobađanja i „okretanja novog lista”. A moj posao ponovo postao pravo uživanje, bez ograničenja i s puno kreativne slobode.

Izolacija i negovanje u kućnim uslovima doneli su još jedan važan uvid. Žene su sada imale više vremena da istraže sve te savete za kućnu negu sa namazima iz frižidera i mogle su iskustveno da zaključe da se na taj način ne postiže mnogo. To je dovelo do sveopšteg dubljeg istraživanja na temu suplemenata u ishrani i bolje edukacije na temu – onih koji su baš namenjeni nezi kose i noktiju.

Moderni načini komunikacije, forumi, grupe, blogovi i društvene mreže učinili su to da žene jedna drugoj preporučuju X-Lab pilule za kosu, kao nešto „što konačno radi”.

Po povratku sa korona brejka zatekle su me desetine bivših „večitih paževa”, sada dugokosih zadovoljnih žena. Ne sećam se kada sam poslednji put osetio toliku satisfakciju. Njihovo novo samopouzdanje bilo je moja diploma. To je formula na kojoj sam dugo radio i koja zaista dubinski neguje dlaku iznutra. Žene su nakon tri meseca redovnog korišćenja X-Lab kapsula razumele da je vreme majoneza i žumanaca prošlo, i da je i kosa obuhvaćena onom izrekom – „zdravlje na usta ulazi”!

Miroslav Luković

[JESSY]

Da li je pronađen jednostavan test za zaboravnost

Koliko puta nisam mogao da se setim najbanalnijih stvari, ali važnih za mene. Poslednji put morao sam da guglam ime pevačice koju volim. Jednostavnim upitom „jazz singer piano player” pojavilo se ime Dajane Krol

Pismo Umberta Eka svom unuku, u kome ga moli da manje koristi mobilni, a više čita knjige ili jednostavno uči pesmice da ne bi zaboravljao, podsetilo me je na problem koji i sam imam.

Koliko puta nisam mogao da se setim najbanalnijih stvari, ali važnih za mene.

Poslednji put morao sam da guglam ime pevačice koju volim. Jednostavnim upitom „jazz singer piano player” pojavilo se ime Dajane Krol. Ali, šta će biti sutra kada se ne budem setio ni da je džez pevačica ni da je pijanistkinja?

Očigledno da je Alchajmer tu negde, što kod mnogih izaziva strah i neizvesnu starost.

Svaka neurološka bolest proizvodi jedinstvene promene u govoru koje se verovatno javljaju mnogo pre vremena dijagnoze, kaže dr Mari Grosman, profesor neurologije na Univerzitetu u Pensilvaniji

Rani znaci upozorenja

Nemogućnost da se na vreme dijagnostikuju Alchajmerova bolest i demencija naterala je naučnike iz svih oblasti, a ne samo medicine, da istražuju. Tako su istraživači iz IBM-a proučavali pisanje i izražavanje ljudi. Zaključili su da ljudi sa širokim spektrom neuroloških bolesti imaju prepoznatljive jezičke obrasce koji mogu poslužiti kao rani znaci upozorenja na njihove bolesti.

Za Alchajmerovu studiju, istraživači su pregledali grupu od 80 muškaraca i žena u osamdesetim godinama i – polovina ih je imala Alchajmer. Kuriozitet je da su sedam i po godina ranije svi bili kognitivno normalni. Svi oni bili su deo Framingamske kardiološke studije, koja dugotrajno sprovodi fizičke i kognitivne testove na istoj populaciji ljudi.

Jedan od testova bio je test pisanja, u kome se traži od ispitanika da opišu crtež dečaka koji nesigurno stoji na stolici i poseže za teglom sa kolačićima na visokoj polici, dok mu mama, okrenuta leđima, radi oko prepune sudopere.

Istraživači su ispitivali upotrebu reči pomoću programa veštačke inteligencije koji je tražio suptilne razlike u jeziku. Identifikovana je grupa ispitanika koji su više ponavljali reči, koji su pravili greške, poput pogrešnog ili neadekvatnog pisanja velikih slova, a koristili su i telegrafski jezik, što znači jezik koji ima jednostavnu gramatičku strukturu i nedostajali su im članovi poput the, is i are.

Ispostavilo se da su ti ispitanici razvili Alchajmerovu bolest. Kompjuterski program je sa tačnošću od 75 procenata predvideo ko će dobiti Alchajmerovu bolest. Rezultati su objavljeni u časopisu The Lancet EClinicalMedicine, 2020.

Nemogućnost da se na vreme dijagnostikuju Alchajmerova bolest i demencija naterala je naučnike iz svih oblasti, a ne samo medicine, da istražuju

Iako istraživači nisu pretpostavljali da će analiza reči pokazati bilo šta, na kraju studije su bili izuzetno zadovoljni, jer su jednostavnim testom mogli da otkriju one koji će razviti progresivnu bolest mozga.

Godinama su istraživači analizirali promene u govoru i glasu kod ljudi koji imaju simptome neuroloških bolesti – Alchajmerove, ALS, Parkinsonove, frontotemporalne demencije, bipolarne bolesti i šizofrenije i ostalih. Međutim, izveštaj IBM-a otvorio je sasvim novi teren jer je, sa određenom tačnošću, kod potpuno zdravih ljudi ukazao na one koji će sa godinama imati probleme.

Postoji nada da se rad na dijagnostikovanju Alchajmerove bolesti proširi, kako bi se pronašle suptilne promene u upotrebi jezika kod ljudi bez očiglednih simptoma, a koji će razviti druge neurološke bolesti.

Izveštaj IBM-a otvorio je sasvim novi teren, jer je kod potpuno zdravih ljudi sa određenom tačnošću ukazao na one koji će sa godinama imati probleme

Promene se mogu meriti

„Svaka neurološka bolest proizvodi jedinstvene promene u govoru, koje se verovatno javljaju mnogo pre vremena dijagnoze”, rekao je za Njujork tajms dr Mari Grosman, profesor neurologije na Univerzitetu u Pensilvaniji i direktor univerzitetskog centra za frontotemporalnu demenciju.

Proučavao je govor kod pacijenata sa bihejvioralnim oblikom frontotemporalne demencije, poremećaja izazvanog progresivnim gubitkom živaca u frontalnim režnjevima mozga.

Ovi pacijenti pokazuju apatiju i pad u prosuđivanju, samokontroli i empatiji, što se pokazalo teškim za objektivno prepoznavanje.

Kompjuterski program koji je ispitivao suptilne razlike u jeziku ispitanika sa tačnošću od 75 procenata predvideo je ko će od njih dobiti Alchajmerovu bolest

„Govor je drugačiji”, rekao je dr Grosman, „jer se promene mogu meriti.” Rano tokom te bolesti dolazi do promena u tempu govora pacijenata, pri čemu se pauze naizgled nasumično raspoređuju.

I upotreba reči se menja – pacijenti koriste manje apstraktnih reči. Ove promene direktno su povezane s promenama u frontotemporalnim delovima mozga i izgleda da su univerzalne, a ne jedinstvene za engleski jezik.

Za one slične meni, koji zaboravljaju, pišu sa dosta grešaka, gutaju slova ili ne primećuju da su slova u reči ispreturana, ostaje nada da će kompjuterski stručnjaci naći program koji će nam pomoći i onda kada sve zaboravimo. Za sada je dovoljan Google.

prof. dr Nenad Dikić

[JESSY]

Naše žene

Naša žena rmba ceo radni vek, uz to kuva, pere, pegla, usisava, okopava baštu, sprema zimnicu, cepa drva, hrani piliće, mesi hlebove, nosi i tegli, čuva unučiće, hekla i štrika, gaji cveće…

Ima jedna reklama koja se ovih dana forsira po televizijama, u kojoj građani, sakupljeni iz raznih delova zemlje, govore svoja iskustva o nekom leku koji im je svima mnogo pomogao i učinio da ih više ništa ne boli. Zapanjilo me je ovo – sve te starije žene koje se pojavljuju u reklami, u stvari, imaju sličnu priču.

Jedna od njih kaže da je radila četrdeset godina stojeći, i da je to ostavilo posledice na njeno zdravlje, te da je poslednjih godina sve počelo da je boli, naročito noge. Ali, otkako je počela da maže tu mast, stvari su se naglo promenile. Odmah je postala ona stara. Ne bez izvesne doze humora, palo mi je na pamet da dotični melem ne služi samo za otklanjanje bolova, nego da pomaže i za maksimalno iskorišćavanje žena. Da mast i postoji da one ne bi sedele besposlene i krale bogu dane.

Naša žena rmba ceo radni vek, uz to kuva, pere, pegla, usisava, okopava baštu, sprema zimnicu, cepa drva, hrani piliće, mesi hlebove, nosi i tegli, čuva unučiće, hekla i štrika, gaji cveće… Naše majke i bake. One ne staju.

Isprva sam pomislila – jadne one, koliko rada, i ceo život im je rad.

A onda, setila sam se sopstvenih reči kada sam na ulici srela drugaricu. Ona se se vraćala s posla, natovarena kesama iz samoposluge, dok sam ja iz gepeka vadila kese s knjigama.

Umorno je uzdahnula.

„Eto, cimam, kao i uvek”, požalila se. Iako se žalila, sa uglova usana virio joj je majušni osmeh.

Sve dok možemo da radimo, i da nosimo, i sve dok nas ništa ne mrzi – mi smo pobednice!

Pomislila sam kako nije fer da nemamo nikoga da nam pomogne. I iz tog dvosekundnog „jadna ja” monologa, trgla me je ona moja bolja polovina.

„Hej, pa sve dok možemo da radimo, i da nosimo, i sve dok nas ništa ne mrzi – mi smo pobednice! Mlade smo.”

Počela je naglas da se smeje.

„Da znaš da sve vreme od samoposluge dovde razmišljam o tome da li sam jadna natovarena žena, ili sam pobednik”, rekla je smejući se.

„I, do čega si došla?”, pitala sam, iako sam znala odgovor.

„Mi smo pobednice”.

Mi, ćerke naših majki i baki, pokušale smo da podignemo ruke i da se u znak trijumfa udarimo dlanovima, ali nismo mogle.

A onda smo počele da se smejemo.

Pobednici mogu da se pozdrave i ramenima, zar ne?

Mirjana Bobić Mojsilović

[JESSY]

Napipala sam kvržicu na grudima i već sam zamišljala svoju sahranu...

Od trenutka kada je doktor stavio ultrazvučnu sondu na moj pazuh, do trenutka dok nije izgovorio prvu rečenicu, prošla je večnost. Samo je ćutao i gledao. Prelazio preko grudi i tu se zaustavio. Vrteo je onu sondu preko mojih grudi i neprijatnost koju sam osećala je bila neizreciva. Ne znam da li mi je bio neprijatniji pritisak sonde na tom mestu ili tišina koja je ispunila ordinaciju. Da li je sve u redu, upitah, on kaže: "Pa trebalo bi da proverite jednu kvržicu".

Pita me da li sam nekada radila mamografiju. Kažem da nisam, a znam da bi trebalo da uradim taj pregled u mojim godinama. Koliko sam samo puta u poslednih mesec dana pri posetama lekara čula "u vašim godinama...". Valjda su to one godine kada žensko telo počinje da pokazuje slabosti. Homonske, psihičke, fizičke, emotivne, reproduktivne, seksualne… Pitanje je samo da li će te sve strefiti odjednom ili jedno po jedno, polako, podmuklo, čisto da ti bude jasno da više nisi mlada i da se što pre prilagodiš novonastalom stanju, jer uskoro stiže nova opomena. Mamografija kažete…

Na putu do kuće sam ga držala za ruku u kolima. I on mene. Ćutali smo i verovatno je svako od nas vrteo najgori mogući scenario u glavi. Zašto ranije nisam otišla da uradim sve te preglede? Zašto sad kada mi je konačno sve potaman u životu? Zašto sam ja izvučena iz doboša sumnjivih kvržica na grudima?
"Hoćeš da namestimo novi luster u dnevnoj sobi?", upita me on.
Novi luster u novom stanu koji smo zajedno birali za nas. To je stan u kojem ćemo provesti one godine kada deca porastu i odu svako na svoju stranu. Tu sam namontirala police za svoje cveće, okačila slike koje sam mu slikala za rođendan, rasporedila začine, sudove i stolnjake i kupila novu posteljinu za krevet u kojem spavamo.
Držim merdevine, kao neka podrška, da ako on padne ja budem tu, da ga uhvatim i bi mi smešno koliko je glupo što ja držim merdevine i gledam u plafon gde on namešta luster. Zamislih sebe bez kose, iscrpljenu od hemioterapije i zračenja, kako povraćam od iznemoglosti, kako umirem na njegove oči, na oči moje dece i kako na moj grob stavljaju vence iako sam striktno, za života, naglasila da to ne želim.
Trgnu me njegov glas: "Dodaj mi bušilicu, i zakaži mamografiju za sutra odmah". Hoću, rekoh, ako umrem, nemoj da si odmah našao drugu ženu jer ću iz groba izaći od ljubomore. "Sačekaj malo, otpati, otplači...Dodaj mi luster", reče.
"Je l' nećeš?".
- "Šta, bre?".
"Da nađeš drugu ženu odmah nakon moje smrti?".
- "Ne lupaj gluposti, molim te, nećeš umreti, makar ne sada i ne od kvržice".
"A šta ako budem ćelava?".
- "Kupićemo ti periku".
"Tebi je smešno što ću ja da budem ćelava" (plačem)...
- "Nećeš biti ćelava, prestani da kreiraš sve moguće najgore scenarije i zakaži pregled".
"A šta ako budem?".
- "Pa šta, to je samo kosa…porašće ponovo".
Prošle nedelje mi je doktorka (ginekolog) na redovnom pregledu rekla da je sasvim normalna procedura da žene u predmenopauzi i menopauzi dobiju uput za psihijatra, kako bi im se olakšala hormonijada, a i psihičke promene vezane za istu. Kod nas je to vrlo retko, jer se žene uvrede da povrh toga što imaju hormonske promene, neko misli da su lude. Evo ja priznajem da se ne osećam dobro sedam do deset dana mesečno, imam napade panike, anksioznosti, sitničava sam, gladna i ponekad poželim da me nema. Da samo nestanem, isparim, da ne moram da se borim sa životom, tinejdžerima, neizvesnošću da li ću imati posao ili ne "u ovim godinama".
Uputite me, rekoh, želim da mi neko pomogne, jer ja sama više nemam dovoljno životne energije da je usmerim na samu sebe, da se bavim introspekcijom i na taj način popravljam bagove, kao kada sam imala 25 godina. I pomogla mi je. Najbolje što sam za sebe i sve oko sebe mogla da uradim. Da kažem pravom majstoru da imam kvar i da ona kaže, ne brinite, to je sve rešivo i da ja shvatim da zaista jeste i da imam način da pomognem sebi u trenucima kada osećam da tonem i da više nemam vazduha.
Mamografija je broj dva pregled po neprijatnosti. Prvo mesto zauzima gastroskopija, zauvek. Doktorka je dugo gledala u onaj snimak. Ćutala i uzdisala. I ja sa njom. Venci su se gomilali na mom grobu, deca i prijatelji me oplakivali. On isto plače, jer sam ja bila njegova najveća ljubav. Svi govore, šteta, još je mlada, jadna deca, kako će bez nje. Na drvenom krstu moja slika, neka baš dobra, gde sam nasmejana. Prolećni je dan, lep i sunčan. Pirka neki prijatan vetrić, i svi odlaze polako, jedan po jedan, tužni što me više nema.
"Nema ovde ništa", reče doktorka, "sve je u redu". "Dođite za dve godine opet. U vašim godinama, morate redovno da se kontrolišete".
U tom trenutku sam poželela neko žestoko piće, duplo. Da ga sunem u grlo i protresem se. Idemo da proslavimo život, rekoh mu. Treba mi piće. Nećeš me se tek tako otarasiti.
"Jesam ti rekao!", uzvrati on, snažno me je zagrlio i poljubio u slepoočnicu. "Mogu da se kladim da si već zamišljala sopstvenu sahranu".
Pa ono, malo.

SANDRA TODOROVIĆ

[JESSY]

Savršenstvo

Niko nikada neće reći, a da nije baš pritisnut, da je bio nesavršeni roditelj. Kao da je savršenost neki najvažniji socijalni zadatak

Ne znam da li ste i vi primetili, ali svi se, pritisnuti strašnom medijskom mašinerijom, upiru da budu savršeni, ili da bar tako izgledaju. A poznato je da su savršeni ljudi nepodnošljivi za boga, isto kao što su i savršeni junaci nepodnošljivi za literaturu.

Pa ipak, svi se, pomalo, palimo da smo bar malo, ili bar u ponečemu savršeni.

Naročito se palimo da smo savršeni roditelji. Vajda zato hoćemo i savršenu decu, jer smo i sami takvi, savršeni.

Niko nikada neće reći, a da nije baš pritisnut, da je bio nesavršeni roditelj. Kao da je savršenost neki najvažniji socijalni zadatak.

Evo, iako se ložim da sam u suštini bila dobra mama, priznajem da sam bila daleko od bilo kakvog savršenstva.

Na ovo iznenadno priznanje nagoni me smeh. Ludački smeh koji me i danas čini, nekako, ozarenom.

Sinoć sam se, skoro ni zbog čega, prisetila samo jedne male scene iz detinjstva moje ćerke:

Iako se ložim da sam u suštini bila dobra mama, priznajem da sam bila daleko od bilo kakvog savršenstva

Iako sam bila veliki protivnik svih elektronskih igrica, jednog dana, kao i svi nesavršeni roditelji, morala sam da popustim pred navaljivanjem mog deteta – kupila sam joj igricu, sa onom konzolom za dvoje, a igrica se zvala Super Mario. I onda, sela sam pored moje male ćerke, na pod, ispred televizora, samo da vidim o čemu se tu radi. Vodile smo tog malog Maria preko svih onih prepreka.

„Mama, hladno mi je”, rekla mi je ćerka posle dva sata. Samo sam ustala i ogrnula je ćebetom, jer mi Super Mario nije davao da odustanem. Moja ćerka je, iako već malkice umorna, imala bolji skor od mene, a ja sam pritiskala one dugmiće i ložila se neviđeno, samo da Mario preskoči sve prepreke i da ga ne pojede zmaj u onoj pećini.

Mora da je bilo oko jedan noću kad je moja mala ćerka rekla: „Mamice, spava mi se”. „Moli te mama, hajde samo još malo da se igramo”, rekla sam, tutukajući joj, klonuloj od umora, čokoladnu bombonu da je oraspoložim i zadržim budnom.

Mora da je bilo oko dva posle ponoći kad sam je, umotanu u ćebe, odnela u krevet, uspavanu i polusmrznutu, šapućući joj, razočarana: „Što si takva, mama je htela još da se igra”.

Da su socijalne službe znale za ovo, oduzele bi mi dete.

„Kako da se ne sećam”, rekla je, „nisi bila normalna, ali to je jedan od najluđih i najslađih događaja mog detinjstva. Kad si ti podetinjila”, rekla mi je sinoć, smejući se.

Taj smeh, pomislila sam, to je ono što nas danas čini živima.

Jer, u savršentvu, ništa nije smešno.

A gde nije bilo smeha, kao da nije bilo ni nekog naročitog života! PS.                                                                                                 

Napišite, kad ste vi bili nesavršeni. To ne boli, verujte mi na reč.

Mirjana Bobić Mojsilović

[JESSY]

Kuvarica za medalju

Gledajući kako kulinarske zvezde u TV emisijama s lakoćom spremaju čarobna jela, poželimo nekada da se upustimo u sličnu avanturu. Ako izbegnemo uobičajene greške, na dobrom smo putu da kuvamo carski

Životni stilovi nam se veoma razlikuju, ali oko dve trećine života provedemo na sličan način – spavamo, radimo i jedemo. Možda nema smisla da ulazimo u individualnu minutažu, no na obedovanje verovatno svakog dana potrošimo jedan sat, a na pripremanje obroka duplo više, čak i ako se držimo recepata Džejmija Olivera koji se finalizuju za pola sata.

Gledajući kako kulinarske zvezde u TV emisijama s lakoćom spremaju čarobna jela, poželimo nekada da se upustimo u sličnu avanturu u svojoj kuhinji. Izbegavanjem nekoliko uobičajenih grešaka na koje nam ukazuju profesionalni kuvari, ovaj nalet kreativne energije učiniće da hrana na našim tanjirima stvarno izgleda carski.

Čuveni šefovi kuhinja ne odlaze u zoru na pijacu, jer pate od nesanice, pa ne moramo ni mi da pretrpamo frižider voćem i povrćem koje brzo uvene

Frižider nije „svaštara”

Ako frižider ne posmatramo kao „svaštaru”, jelo će biti brže gotovo i verovatno ukusnije. Dragoceno vreme ističe, a nervoza raste dok pokušavamo da nađemo namirnice koje čuvamo na niskim temperaturama. Još gore je kada frižider zatrpamo svežim voćem i povrćem kojem, prilikom kupovine, nismo mogli da odolimo.

Veći deo brzo će uvenuti, a ako nije sveže, može i da pokvari ukus jela. Setimo se, šefovi kuhinja ne odlaze u zoru na pijacu, jer pate od nesanice. Dovoljno je par puta nedeljno obnoviti zalihe svežeg voća i povrća.

Za profesionalne kuvare noževi su blago, ne samo zbog cene koju su spremni da plate. Verovatno ih naši tupi kuhinjski noževi iritiraju zbog usporavanja posla i rizika od povreda.

Naime, izvesnije je da ćemo se povrediti tupim nožem koji prilikom pritiska često sklizne u neželjenom pravcu, nego oštrim koji voli, zapravo, veoma nežni dodir. Ne moramo da naseckamo brdo luka, kao Meril Strip u čuvenom filmu Džuli i Džulija, ali možemo da vežbamo i usavršavamo ovu veštinu.

Sa ushićenjem kupujemo kuhinjski alat, ali zaneseni dizajnom ponekad zaboravimo na osnovno – termometar za hranu ili vagu – dok nas gomila nepotrebnih sitnica samo ometa kad se razletimo po kuhinji. Sa termometrom, meso će biti super pečeno, bez množenja i deljenja kilaže i temperature.

Kada je reč o kolačima, ključno je pravilno merenje sastojaka. Odmeravanje suvih sastojaka u merici za tečnost je katastrofa u najavi. Metoda kašike nije loša, pod uslovom da se brdašce brašna ili šećera koje smo zahvatili obavezno smakne nožem, odnosno zaravni. Nevolja je što nisu sve supene kašike iste veličine, pa je sigurnija opcija kuhinjska vaga.

Šerpe, tiganji i tepsije treba da izdrže test vremena i nekada nepažljivog rukovanja. Nelepljive su odlične, na primer za palačinke i jaja na oko, ali ne i za ostalu hranu.

Preveliki zalogaj

Najzad, kuvanje – nekada uđemo u ovaj poduhvat sa prevelikim ambicijama ili pre nego što pročitamo recept do kraja. Kada usred posla uočimo da nam nedostaju ključni sastojci, ne možemo da očekujemo savršenstvo na tanjiru.

Da izbegnemo frustracije, jer možda nismo marinirali meso, recept bi trebalo da proučimo dan pre kuvanja. S druge strane, nekada previše držimo do recepta. Pojedini začini koji nam nedostaju na polici mogu bez problema da se zamene drugima, a jelo će zbog nove arome biti zanimljivije.

Profesionalni kuvari pripreme sve namirnice pre nego što uključe šporet, pa možemo i mi da pozajmimo tu naviku. Okruženi činijama sa narezanim namirnicama ne rizikujemo istovremeno mešanje i seckanje zbog kojeg u jelu ponekad dominira ukus zagorele hrane.

Meso posle pečenja treba da odleži, ako ga sečemo odmah – gubi ukus, a svi sokovi iscure

 

Osim toga, obično ne idu svi sastojci istovremeno u šerpu, pa bi u nedostatku iskustva u vezi sa tim trebalo da se pridržavamo uputstva iz recepta. Ko se jednom „opekao” zna šta se dešava kada na vrelo ulje saspe punu vrećicu zamrznutog povrća – prvo malo prštanja, a onda sve postane gnjecavo.

Misterija začina

Pileći bataci i šnicle ne podnose gungulu u tiganju, jer toplota ne prolazi ravnomerno oko mesa i ne mogu da porumene. Kada u nedovoljno zagrejano ulje stavimo hranu, na ivici smo debakla, a strpljenje je potrebno i prilikom okretanja mesa ili ribe, da veći deo ne bi ostao zalepljen za dno tiganja. U posudu za kuvanje idu isključivo suve pečurke.

Tokom kuvanja jelo se proba, so i drugi začini dodaju se etapno, da bi ono u šta ulažemo veliki trud imalo uravnotežen ukus. Limunov sok stavlja se u belanca tek pošto se umute, jer bi se u suprotnom belanca denaturisala, odnosno proteini bi se razložili i šam ne bi mogao da se umuti.

Da li se voda za testeninu soli ili ne? E, oko toga se veliki šefovi još nisu dogovorili. Izvesno je da je nakon kuvanja ne treba ispirati, jer skrob ne dozvoljava da sklizne sos.

Izvesnije je da ćemo se povrediti tupim nožem koji često sklizne u neželjenom pravcu, nego oštrim koji voli nežni dodir

Pogrešna poruka

Meso iz zamrzivača odmrzava se u frižideru, a u nedostatku vremena može da se stavi u kesu, pa u hladnu vodu, oko 30 minuta po kilogramu, a voda se povremeno menja. Meso iz frižidera pre termičke obrade treba da se odmori na sobnoj temperaturi, jer će ravnomernije da se peče, odnosno neće biti zapečeno spolja, a živo iznutra.

Pod pritiskom gladnica za stolom, nekada meso sečemo odmah posle pečenja. Velika greška, jer se tako izgubi sav ukus, sokovi iscure, a meso se osuši. Dok se meso odmara i hladi ono ponovo upija sokove koji se ravnomerno raspoređuju.

Sa ushićenjem kupujemo kuhinjski alat, ali zaneseni dizajnom ponekad zaboravimo na osnovno – termometar za hranu i vagu

Odresci, pileći i riblji fileti, trebalo bi da odleže od pet do deset minuta, a celo pile ili veliki komad pečenja do pola sata. Meso je, izgleda, naš najbolji saveznik jer nakon lepršanja oko šporeta i mi zaslužujemo predah.

Uprkos veličanju bakinih sarmi i vanilica, ni naše prethodnice nisu uvek kuvale za medalju. Grešile su, izgleda, i kada su vezle čuveno „Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori”, jer problem je najčešće u nestrpljenju, a ne u blagoglagoljivosti.

 

Dragana Đevori

[JESSY]

Zagrljaj – najbolja terapija

Na pitanje novinarke: „Šta biste najviše voleli da uradite kada sve ovo prođe?”, medicinska sestra je odgovorila: „Da se svi zagrlimo”. Sigurna sam da mnogi dele njenu želju

Slušala sam pre nekoliko dana vrlo potresan intervju s jednom medicinskom sestrom. Pričala je o iskustvima koje ona i njene koleginice i kolege imaju u radu u kovid centrima. Teško, tužno, iskreno. Jedno pitanje i jedan odgovor me je posebno potresao. Na pitanje novinarke: „Šta biste najviše voleli da uradite kada sve ovo prođe?”, odgovorila je „Da se svi zagrlimo”. Sigurna sam da mnogi dele njenu želju.

Čini se kao da ranije nismo toliko razmišljali o zagrljajima, posebno ne o njihovom značaju. Tu ne mislim na pozdrav, čestitke, uobičajen zagrljaj partnera, roditelja i dece. Ne mislim samo na simboliku koju taj čin ima, nego i na to koliko je važan, od samog rođenja do trenutka kada polako nestajemo.

Koliko ste samo puta videli kako dvoje trče jedno drugom u susret raširenih ruku, posle čega sledi zagrljaj

 

 

Tajna dragocenost

U našoj kulturi zagrljaj je deo pozdrava, nešto što razmenjuju bliski ljudi, rođaci koji se vole, kumovi, saradnici. Koliko ste samo puta videli kako dvoje trče jedno drugom u susret raširenih ruku, posle čega sledi zagrljaj. Grlimo se u mnogim situacijama zato što nas to čini srećnim i umiruje. Bolje od bilo kog leka koji bi psihijatar prepisao. Da ne pominjem već ko zna koliko puta izgovorenu rečenicu – da mi je samo još jednom da te zagrlim. Viđali smo zagrljene parove – lep prizor, zar ne? Ljudi se, često, radije sećaju prvog zagrljaja nego prvog poljupca. Zagrljaj znači – biti moj, bar u tom trenutku, i samo moj. Koliko god da traje, deluje kao da traje čitavu večnost. U tome je i jedna od tajni dragocenosti zagrljaja.

 

 

Na golo telo

Značaj zagrljaja, fizičkog kontakta sa drugim bićem, otkrili su pre svega psiholozi koji su prvo proučavali rani razvoj, a sada već i razvoj deteta u materici. Iznenadili biste se kada biste znali da beba u majčinom stomaku reaguje i na samo maženje stomaka. O glasu, muzici, ostalim zvukovima i da ne govorim. Ali, to majušno biće oseća dodir kroz majčinu kožu, te vibracije koje se prenose i one imaju za njega posebno značenje. Naravno, ne razume plod ovo o čemu govorim, nikada se toga neće sećati, ali ostaje prasećanje, praosećaj, koji čine zagrljaj tako moćnim.

Savremena porodilišta odavno su uvela praksu da se tek rođena beba, pre presecanja pupčanika, stavlja majci na grudi. Golo telo na golo telo. Obgrljeno majčinim rukama, uz osećaj topline koju koža ima, novorođenče se umiruje. Taj osećaj sigurnosti postaje osnov za razvijanje svih drugih osećanja sigurnosti, mira, utehe, skloništa. Koliko je važno da se kod dojenja dojka obnaži kako bi beba mogla ručicama da dodiruje majčinu dojku, znamo gotovo svi.

 

Značaj zagrljaja, fizičkog kontakta s drugim bićem, otkrili su pre svega psiholozi koji su prvo proučavali rani razvoj, a sada već i razvoj deteta u materici

 

Pokret slobodnog dojenja se odomaćio u sredinama u kojima nema lažnih moralnih predrasuda i gde nije sramota podojiti dete onako kako se doji. Preporuka je da se dojenje odvija u četiri oka, odnosno da beba i mama imaju svoj mir. Kao da je dojenje sveti čin. I jeste. To nije samo hranjenje, to je zagrljaj, dodir, miris kože, jedno mesto gde se beba oseća kao u svemiru čiji je ono jedini gospodar.

Učimo decu da kada padnu dođu u zagrljaj. Grlimo ih kada se bude, ili tonu u san. Kada ih uzmemo u ruke, deca nas obgrle oko vrata. Kada ih nosimo na leđima, zagrle nas da ne padnu. Kada se uplaše, zagrle nas, makar bili u dečjem pozorištu ili bioskopu. Grle nas kad polazimo ili se vraćamo. Ma, grlimo se kad god stignemo ili ona žele. Sigurno vas je nekada neko dete zagrlilo, onako snažno kako samo dete može. Ima li lepšeg osećanja od zagrljaja deteta?

 

Obgrljeno majčinim rukama, uz osećaj topline koju koža ima, novorođenče se umiruje

 

 

http://tosamja.media/wp-content/uploads/2021/03/zagrljaj-1.jpg

 

Grlimo se mi, takav smo i narod. Ima toliko prilika u kojima zagrljaj pomaže. Nekada da nas nagradi, nekada ohrabri, nekada uteši. Ima i dalje onu magijsku moć koju je imao od kada smo došli na ovaj svet.

Poljubac manje važan

A onda se desi nešto poput ove pandemije, gde nam nije dozvoljeno da se grlimo. Većini ljudi nedostaje upravo taj, toliko ljudski i prisni, kontakt. Možemo mi da pričamo i direktno, ili preko raznih uređaja, ali ne možemo da se zagrlimo. Čak je i poljubac, verovali ili ne, manje važan od zagrljaja.

 

Zagrljaj znači – biti moj, bar u tom trenutku, i samo moj. Koliko god da traje, deluje kao da traje čitavu večnost

 

Videla sam negde jednu šalu, jednu od onih koje se vrte internetom: „Prodajem zagrljaje – prvi zagrljaj besplatan”. Kada bi samo taj neko znao koliko toga je smešteno u taj zagrljaj. Nežnost, toplina, pripadanje, sigurnost, uteha, nada, uspomena, razmena, ljubav, podrška i iznad svega, ono prasećanje na vreme kada smo bili tako mirni u našem beskraju. Pa da stanemo u red za taj zagrljaj.

Verujem da će zagrljaj biti prvo što ćemo razmeniti jednom, kad ovo prođe. A mora da prođe, složićete se.

Vesna Brzev Ćurčić

[JESSY]

Haljina

Mirjana Bobić Mojsilović

 

Žena je hodala odlučno, ali nekako opušteno, svesna, očigledno, svoje ženstvenosti, ali i svesna još nečega – da je možda jedina tog dana u centru grada koja nosi ženstvenu haljinu

 

Pre nekoliko dana, kroz prozor autobusa GSP-a, odsutno sam posmatrala Beograd, ulice, zgrade, šarenilo letnjih boja. Život se nekako vratio, sa ovim suncem, sa ogromnom svačijom željom da se ponovo živi. Deca na ulicama, srednjoškolci, beogradske lepotice.

Na semaforu, na jednoj velikoj raskrsnici, napravio se veliki zastoj, pa sam mogla, i bukvalno na miru, da ispratim scenu koja se, kao u nekom italijanskom filmu, odvijala tu, na ulici, u kadru mog prozora.

Jedna mlada devojka, obučena u nešto nalik letnjoj spavaćici – lelujava bezoblična haljinica, sa mašnicom na jednom ramenu, kratka da kraća ne može biti, u ravnim sandalicama – prolazila je pored grupe mladića.

Izgledala je kao mala Vendi, probuđena usred noći, pošto je čula Zvončicu. Noge potpuno gole, skoro do donjeg veša, i taj mali džak na njoj, i te ravne sandale, nisu ni na koga ostavile utisak. Nijedan mladić je nije pogledao. Niko se za njom nije okrenuo.

A onda je, samo koji trenutak kasnije, pored nje prošla jedna vitka žena, sigurno je imala preko četrdeset godina, u letnjoj haljini kakve su nekada nosile naše majke po ugledu na božanstvenu Brižit Bardo. Imala je haljinu na cveće, sa malom gloknom koja joj je pokrivala kolena, i sandalice na malu štiklu.

Ta mala glokna nežno je lelujala za njom, kaiš oko struka govorio je o njenoj vitkoj liniji, a mali otvor oko vrata pokrivao je sve. Samo su joj ruke bile gole. Žena je hodala odlučno, ali nekako opušteno, svesna, očigledno, svoje ženstvenosti, ali i svesna još nečega – da je možda jedina tog dana u centru grada koja nosi ženstvenu haljinu.

 

Ne znam da li se iko okretao za mnom na ulici, ali nije mala stvar ni to što bih se ja okrenula za sobom

 

Jer, u tom trenutku, svuda oko nje bile su gole butine, svejedno da li ispod prekratkih minića, šortseva, iscepanih farmerki, ili su oko nje bile žene u haljinama za plažu, suviše vrećaste ili suviše razgolićene, oborenih ramena, lošeg držanja, muškobanjaste, preerotizovane ili potpuno zapuštene. Ona je, u običnoj letnjoj haljini do kolena, sa kaišem oko struka, izgledala kao da je došla iz nekog filma, iz prošlih vremena kada su žene bile ženstvene i dame.

I svi momci su se okrenuli za njom.

Mora da je toga bila svesna, pošto mi se učinilo da se blago nasmešila.

Onda sam sa prekorom pogledala u svoje farmerke.

Na povratku kući, svratila sam u jednu radnju i kupila sebi letnju haljinicu do kolena.

Danas sam je obukla.

U stvari, bio je to dobar zaboravljeni osećaj ženstvenosti – dodir ruba letnje haljine po kolenima. Ne znam da li se iko okretao za mnom na ulici, ali nije mala stvar ni to što bih se ja okrenula za sobom.

[JESSY]

Biramo svoje junake

Piše: KolumnistkinjaSlobodanka Vlajčić

 

Naveliko se jedna mlada žena u glavnom gradu hvali svojim životnim uspesima. Kao, vitka i mlada, udala se za uspešnog sportistu, i iz tog velikog truda iznedrio se butik, talenat se video odavno

 

Ne znam kako ovo da zovem osim mladost – ludost.

Naveliko se jedna mlada žena u glavnom gradu hvali svojim životnim uspesima. Kao, vitka i mlada, udala se za uspešnog sportistu, i iz tog velikog truda iznedrio se butik, talenat se video odavno. Monopol ekipa je sve zdušno podržala na jedino prihvatljivom nivou, uz cveće i dodatnu opremu u fulu.

Sve je bilo u fulu, meni je to bilo baš super uz roze sa ledom, dok nisam videla natpis u novinama: Nadam se da sam uzor mladim ženama!??

Nemam problem sa temom nego sa pređenom kilometražom. U 25 godina, pa već uzor.

 

Nisam tužna, samo kažem

 

Danas je sedam godina od kad je umro jedan profesor. Profesor Fakulteta dramskih umetnosti, muž moje drugarice, otac dvoje dece, od čega je naš prvenac doktor nauka, a naš treći sin jedinac na završnoj godini elektrotehničkog fakulteta.

Bio je majstor borilačkih veština, umetnik, profesor, podržavalac višesatnih ispijanja kafe kod njega kući, uz povremeno plakanje drugarica njegove žene za nekim dečkom ili poslovnom prilikom.

Dok sam upoznavala sebe, svet oko mene govorio mi je: Ti si žena koja tajnu zna.

Ne znam vama, ali meni je on uzor bio i pre 25 godina, pa i danas.

Biramo svoje junake.

Ja biram danas policajke Srbije. Koliko je to teško na svim nivoima!?

Slušam Sedmoricu mladih i Ismetu Krvavac: Zemljo moja. Suza suzu stiže, ne moram da vam objašnjavam…

Nisam tužna, samo kažem.

[JESSY]

Телевизије, време је за поправни

Време је да баците појас за спасавање... Иначе ће светом завладати лицемерни, зли, изопачени, ружни... Кловнови и пластичне лутке... Зар такво друштво желимо за себе? Домановићево „Мртво море”... Неке нове идоле – Миљане, Кије, Надице, Луне...

то Пиксабеј)

Распустили су се и школарци и телевизијанци... Неки су матурирали, а неки пали на поправни... Да ли ће у августу научити лекцију и припремити се за нову школску годину, али и нову телевизијску сезону? Да ли ће ђаци схватити да се без знања и школе не може и да је то једино богатство које им нико не може одузети? Или ће прихватити оне лекције које им пласира телевизија – да је живот естрада, да је све ријалити, да су свађе, псовке и повишен тон једина могућа комуникација, да је најважније да буду „лепи”, неприродни, да правопис, правилан изговор, лепи манири, васпитање и образовање и нису толико важни колико силикони... Да не треба улагати у образовање, већ у естетског хирурга јер је то улазница за мали екран и карта за бољи живот?

Да ли ће телевизије научити и напокон схватити – да је време да се врате правим вредностима, паметним људима... јер су ту негде, загубљени, не чују се и не виде... А има их! Откад су нам пристојни марљиви људи постали незанимљиви? Осветлите их, уперите камере ка њима... Време је за неки нови, лепши септембар... за ауторске емисије, лепе, разговетне мисли, реченице, поуке и поруке... За лепе људе, лепе изнутра... Природних коса, обрва, трепавица, груди... Природног понашања и здраве памети. Време је за неке младе људе којима треба да дамо шансу...

Телевизијо, ако то не научиш у августу, на поправном, начисто ћемо пропасти, потонути, отићи у неповрат... Време је да баците појас за спасавање...  Иначе ће светом завладати лицемерни, зли, изопачени, ружни... Кловнови и пластичне лутке... Зар такво друштво желимо за себе? Домановићево „Мртво море”... Неке нове идоле – Миљане, Кије, Надице, Луне...

Постаћемо роботи попут ових нових телевизора који су нам се уселили у домове, без миљеа, без живота, који дају само добру слику, али не и садржај. Око којих се више не окупљамо породично, већ се и пред телевизором и око телевизије свађамо, несвесни да смо се претворили у актере са малих екрана. Колику ћемо цену платити због бахатости уредника, неинвентивности телевизијских радника и „млаћења пара” науштрб духовности и унутарње лепоте?

Ђаци и телевизијанци, време је за поправни... вратите се у школске клупе да се присетите Тесле, Пупина, Десанке... Да се присетите Миће Орловића, Оливера Млакара, Душке Калањ... свих тих господствених људи... Где су нестали фини људи и грађански манири са наших телевизија... где нестадоше миран тон, хармонија? Време је да учинимо овај свет лепшим и да га оплеменимо... Да укинемо буку... Да протерамо необразоване... да нам не би матуранткиње изгледале као да су управо изашле из „Задруге”, да не певају „Махерку”, „Иде гас, возим црни BMW”, да деца не гледају „Игру судбине” и алапаче и свађалице, већ програм прилагођен њиховом узрасту... Да се о неким важним темама не обавештају преко Тик Тока ... Да не опонашају звездe ТВ сапуница и ријалити емисија које се емитују у време када се некад приказивао цртани филм за лаку ноћ... Имају ли млади уопште алтернативу? Имају ли ТВ програм за свој узраст, програм који ће бити пристојан, који ће их заинтригирати на леп, племенит, атрактиван начин, који ће их подстаћи да размишљају, да воле, а не да мрзе, да шире видике и пријатељства, да уче, а не да маштају о учешћу у ријалитијима?

Телевизије, заправо, поручујем вам – ипак, останите на распусту! Можда је тако и боље... Нећете нам недостајати... Нека прашина падне на наше танке, сасвим танке и испразне екране... Некада тишина јако лепо звучи. Ћутање је ипак злато. Ако већ немате шта да кажете, ућутите... Отворите уџбенике и учите изнова како то програм треба да изгледа... Заједно са онима који су ове године књигу заборавили. Заједно у клупе са овима што су на матурским прославама палили бакље и на мајицама исписали – „Књига је светиња, зато је нисмо ни пипнули!”

Можете ли им показати да није тако!

http://www.politika.rs/scc/clanak/483771/Mozaik/Televizije-vreme-je-za-popravni

 

[JESSY]

Pastirske kiše

• Piše: Ljubica R. Kubura

Ima jedan stih u „Mostarskim kišama“ koji volim: „Davno sam davno prokleo Hrista, a ni do nje mi baš nije stalo“... Time bih počela ovu izrazito ličnu ispovest.

Istina je naime da vrlo često, odnosno sve učestalije, upadam u jednu vrstu religioznog preispitivanja. Iako je to u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji sam vaspitana. U mojoj kući čitala se svetootačka literatura, tiho i skromno su se slavili verski praznici, a ko prati moje kolumne zna da sam kao dete dane provodila u manastiru „Ćelije“, kod Valjeva. Ipak, danas sam, kako mi se čini, sve dalje od bezbrižnog poimanja sveta i Boga, iako još uvek znam Simvol vere napamet.

Nije to došlo odjednom. Zaljubljenost dođe odjednom, ali ljubavi prolaze zauvek. I to me pomalo plaši.

Umela sam nedeljom da idem na liturgije. Međutim, kako je vreme proticalo sve sam više shvatala da u Crkvi nisu ljudi slični meni, da su to neki daleki, tuđi ljudi, od kojih bih što pre da pobegnem (u sebi sada kažem, Bože oprosti). Takođe, imam neverovatan otpor prema pojedincima koji „veruju glasno“- onih koji se naglas krste, „poju“, koji lepe ikone svuda i gde im i nije mesto, onih koji govore „Bogu hvala“, a ne pomažu nikome. Onih kojima je reč Bog glasnija od dela čovekoljublja. Smatram da religiozni fanatizam gotovo uvek proizilazi iz bolesnih pobuda i gotovo nikad iskrene religioznosti. O ljubavi se ne govori, ona se svakodnevno dokazuje. Ili su to ipak samo moje zablude.

I u okviru tog puta rešavanja sopstvenih nedoumica, morala sam ponovo na liturgiju. Nakon što me je neka žena gurnula kako bi pored mene prošla, a druga vikala iz samo njoj znanih razloga, izašla sam besno iz Crkve (koju uprkos svim preispitivanjima i dalje pišem velikim slovom). Ostala sam ipak, u dvorištu i čekala da se završi pričest.

Potom sam prišla jednom mladom svešteniku, koji je inače u sadašnjem trenutku na doktorskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i počela sa njim da razgovaram. Nakon mog višeminutnog izlaganja, počeo je da mi objašnjava razne stvari, ali između ostalog i to da nisu svi ti ljudi koji se mole Bogu, na istom nivou duhovnog razvoja. Ipak, svi mi vremenom sazrevamo, samo ukoliko su nam namere čiste. To je rekao kao da obećava.

Setila sam se tada da je Dostojevski pre svog odlaska u nešto više od letargičnog sna ostavio sebi jedan kratak podsetnik: „Napisati knjigu o Isusu Hristu“. Iako to nije uspeo da učini, na ovom svetu opstala je jedna važna rečenica Fjodora Mihajloviča, a tiče se upravo Bogočoveka: „Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“. Ima li veće istine od ove?

Gledala sam nedavno i jedan intervju sa Nikolom Pejakovićem koji se zapitao, kako mi uopšte možemo da verujemo u bilo šta što se dešava na ovom svetu. „Pametnih ima na svakom koraku, ja sam tražio čudo“, rekao je.

I ja tražim čudo. I svakog dana mu se nadam. I dok potraga traje, pada mi na pamet još jedan stih Pere Zupca: „Bog je veliki“, govorila je. „On će nas nadživeti“...

https://kaleidoskop-media.com/kolumne/5/pastirske-kise

---

 

[JESSY]

A mi smo pali, druže

Piše: Milica Piletić

 

Niko se moj nije rodio u Bosni. Tamo nismo imali ni prijatelje ni rođake da kod njih svratimo kad pođemo na more. Familija i prijatelji živeli su svuda: u Murskoj Soboti, Mariboru, Šibeniku, Makarskoj, Skoplju, Ohridu, Titogradu, Kikindi, Putincima, Kragujevcu, Nišu... Zalud smo svraćali u Sarajevo kad tamo nismo znali raju. Bosna je bila onaj komadić koji mi je nedostajao da budem u potpunosti Jugoslovenka. A onda, kada sam ga konačno pronašla, počeo je rat i Jugoslavija se raspala. Taj komadić Bosne zapravo je našao mene u sred Beograda, u jesen 91 - došao kao da studira, pa ostao.

Upoznali smo se u pozorištu na Krstu gde je radio, a ja dolazila da gledam predstave. Zabavljali smo se pola godine i kusur, s tim što se kusur protegao na još nekoliko godina povremenog viđanja. Moja Prošlost je inače iz Bosanskog Novog na Uni koji se sada zove Novi Grad. Dvadeset godina nisam imala pojma gde je, da li je uopšte živ, a onda smo se u decembru 2013, sreli u tramvaju broj dva i kao, toliko smo se promenili da nit ja prepoznajem njega, niti on mene. Došla sam kući, napisala pesmu u kojoj on pogine na kraju i kao nikad se više nećemo sresti... Objavila sam je na FB, pokušala da ga opišem stihovima: 

... Prošlost nije samo svet za sebe
Usuđujem se reći
Prošlost je Univerzum
Ne pripada ovde, nikad nije pripadala ni tamo.

Tamo gde će rat tek da počne.
Iako svi govore da tamo
Ljudi na ljude nikad neće pucati.

Prošlost nije mala.
Ima skoro dva metra
Može da nosi pušku
Ali ne može da ubija ljude!...

I to je trebalo da bude to. Ali život baš ume da te zajebe kad se najmanje nadaš - ove godine, u maju, javili su mi, umro je iznenada. Opet, kako to život uredi, njegova smrt povezala me je sa dve divne žene, njegovom bivšom devojkom Aleksandrom i njegovom sestrom Tamarom koja živi u Banja Luci i koju sam konačno upoznala na premijeri predstave Orlovi rano lete. Susret je bio više nego dirljiv. Predstava takođe, verovatno dodatno jer glumci govore dijalektom kojim se govori u kraju iz koga je Branko Ćopić. Bio je to drugi put da sarađujem sa rediteljem Jugom Radivojevićem i Dječijim pozorištem koje me je letos i pozvalo da dramatizujem ovaj njegov roman. I tako je komadić koji je nedostajao (Bosna) ponovo okupirao moje misli i dušu. Moja dva Bosanca, (geografski, jer ni jedan ni drugi nisu marili za veru i naciju) i ja pisali smo zajedno Orlove za scenu čitavo leto i jeseni.

Kako sam prestala da volim miris starih knjiga, kupila sam izdanje Kreativnog centra, opremljeno ilustracijama i fotografijama, Ćopićevim pismima i sličnim dokumentima o vremenu o kom se moja generacija sistemski upoznavala, što kroz obrazovanje: istorija, lektira, muzičko, likovno, što kroz domaće ratne filmove. Sasvim prirodno, iz toga su proizilazile igre rata u kojima sam ja recimo bila Marija, a Mijat s kojim sam odrasla Prle. Zajedno smo plakali gledajući scenu u kojoj pogine Boško Buha, a već prvi taktovi pesme Nek nas sete ove slike.. (tekst: Duško Radović, peva: Oliver Dragojević, muzika: Zoran Simjanović) i dan danas me rasture.

Gde ja, tu i Ćopić: gradski prevoz, Ada Ciganlija, Kotor... Gledaju me podozrivo. Evo jedne scene sa Ade na kojoj s prijateljicom kradem poslednje zrake subotnjeg popodnevnog sunca. Pridružuje nam se njena koleginica koja me ne poznaje i ne veruje svojim očima. - Je l ova žena čita lektiru? - Da. - Ja sam to čitala pre nego što su mi porasle sise. - Ona je dramaturg. Ta čarobna reč može da objasni sva moja devijantna ponašanja poput opsesivnog gledanja serija ili praćenja vesti o ubijenoj pevačici zbog čega sanjam san u kome je ja ubijam u mojoj kući i odvozim na nasip svojim autom - koji em nemam, em nisam vozač. 

Dečaci i devojčice o kojima je pisao Ćopić, bez da i jedan jedini put, osim u naslovu pomene orlove, su: Đoko Potrk, Stric, Lazar Mačak, Vanjka Široki, Nikolica s prikolicom, Lunja, Nik Ćulibrk i harambaša Jovanče. Ti goluždravi dečaci i devojčice otišli su u rat pre nego što su im porasli brkovi, stidne dlačice, sise, pre prvih menstruacija, prvih poljubaca... Mislila sam da znam poprilično o dešavanjima na prostoru bivše BiH za vreme drugog svetskog rata kao i da dobro poznajem Ćopićeva dela, a to baš nije bilo tako. Grabila sam da što više pročitam. I što sam više saznavala, to sam manje znala šta ću i kako ću. U međuvremenu, pedeset godina kasnije, bio je još jedan rat, koji je sasvim izvesno sam pisac i predvideo, ali naravno ne u ovom svom romanu - Orlove je završio zavetom da će se svi koji prežive ponovo okupiti u Prokinom gaju, zapaliti vatru i sećati se onih koji se ne budu vratili. Ja nisam mogla tako da završim dramatizaciju. 

Iako se može smatrati epilogom, poslednja scena se dešava ispunjenjem obećanja s kraja romana, samo pedeset godina kasnije, dakle 91. godine: Nikoletina Bursać, učiteljica Lana, učitelj Paprika i moj omiljeni lik Poljar Lijan su poginuli, a cela družina nekim čudom, preživela je rat. E, sad još samo da vidimo gde su naši drugovi 91. godine i šta je bilo u međuvremenu: Lunja je konačno uspela da sustigne Stričev korak i postane drugarica Bursać. Ovaj džangrizavi bračni par stiže prvi na dogovoreno mesto - Prokin gaj gde je posle rata borcima i žrtvama podignut spomenik. Lunja ima u novčaniku fotografiju njihovih unuka blizanaca koji će sad u vojsku pa će je izvaditi da se pohvali svojim ratnim drugovima. Njihov kum je Jovanče, nekada harambaša, potom sasvim izvesno istaknuti partizanski komandant, a potom i visoki funkcioner KPJ i on kasni. Lazar Mačak – onaj dečak majstor stiže čak iz Nemačke gde je postao šef mehaničara u Mercedesu. Vanjka Široki i Nikolica s prikolicom, jedina dvojica koji su ostali u svom selu strepe zbog ujedinjenja dve Nemačke. Jedan od njih zajedljivo pita Mačka: Znaju li ti Njemci koliko je djece pobijeno na Kozari? (ja nađoh podatak: 11 194 dece od 1941-1945) i Uče li u školi njihova djeca pjesmu Stojanka majka Knežepoljka? Vanjkini i Nikolicini unuci, kao i oni pre pedeset godina, pešače do škole po nekoliko kilometara. Nije baš to bratstvo i jedinstvo stiglo do svakog sela. Nema puteva, druže. Jovanče stiže poslednji dovodi Nika Ćulibrka koji ima unosan biznis sa krompirom u Americi i nije lud da se vrati u Jugoslaviju. Đoko Potrk, prvi krajiški kopirajter, onaj mali što žvaće travke i smišlja slogane i stihove: Ovde živi hrabra četa harambaše Jovančeta, Nov učitelj baš je slika, nos mu crven ko paprika... postao je poznati književnik i on jedini ne dolazi na zakazano okupljanje. Umesto toga, šalje im svoju poslednju pesmu u kojoj nemilice ponavlja (Ćopićev) stih A mi smo pali, druže, želeći da ih opomene kao što je to naivno, ali i proročki činio i sam Ćopić. 

Branko nije mogao da podnese da će zemlju razrušiti oni isti drugovi koji su je i stvarali. Kritikovao ih je žestoko i smatrao je to svojom obavezom i dužnošću. Pisao je o tome i svojim drugovima. Pomenuću samo Jeretičku priču koju je napisao 1950. godine, kada je s gnušanjem uperio prst u drugove (ministre i njihove svastike) čije ponašanje nimalo nije bilo u skladu sa idealima u koje je verovao i za koje se borio. 

U isto leto kad ja drugujem sa Ćopićem odlazi zauvek i njegov dobar prijatelj glumac Toma Kuruzović. Ostaće upamćen upravo po Ćopićevim likovima koje je igrao, pre svega po Nikoletini Bursaću, Pepi Bandiću... Imala sam tu čast da ga lično poznajem jer je igrao u mom prvom komadu Sledovanje 1992. U pauzama nam je govorio odlomke iz Ćopićevih romana i zasmejavao nas. Čini mi se da niko o njemu i nije pričao sa toliko topline kao Kuruzović. U jednom intervjuu podsetio je i na to kako je Tito povodom Jeretičke priče Branka proglasio izdajnikom, ali i na to šta je izdajnik napisao u Knjizi žalosti kada su se sreli u mimohodu. Toma ga je pitao šta je napisao, a Branko mu je odgovorio: Napisao sam da je Tito došao iz bajke u veličanstvenu borbu za slobodu i da se u bajku vratio. 

U poslednjoj sceni, samo pedeset godina kasnije, 1991. oni hrabri dečaci i devojčice koji su ustali protiv nepravde i batina osvrću se po gaju i niko od njih ne može sa sigurnošću da kaže na kom mestu se nalazio njihov logor. Svako pokazuje na drugu stranu. Naravno, simbolično jer oni zajedno više nikada neće stvoriti ništa vredno i veličanstveno. Uz Potrkove stihove A mi smo pali druže, pognutih glava ćute dok se negde u daljini (ponovo) čuju topovi.

Danas se na prostoru bivše SFRJ u književnim krugovima polemiše o njegovoj aktuelnosti, insistira na nacionalnosti, negde predlaže cenzura, zahteva kritičko čitanje... 

Oproštajno pismo završio je rečima: Zbogom lijepi i strašni živote.

Branko nije pao, on je skočio. 

Velika razlika.

https://kaleidoskop-media.com

 

[JESSY]

Samo reci A

 Piše: Ljubica R. Kubura

Legenda kaže da se Hans Kristijan Andersen plašio mnogih bolesti, pa je tokom svog puta po Evropi naročito strahovao da će progutati iglu u mesnom naresku i na mestu umreti, kao i da će mu područje iznad oka koje ga je bolelo, toliko nateći da će mu otok prekriti pola lica. Naročito se pribojavao da će ga u jednom trenutku živog sahraniti, pa je navodno svuda putovao sa ceduljom u kaputu, na kojoj je pisalo: „Ja se samo činim mrtvim“.

Moj slučaj nije ništa bolji. Kad god moram da odem na neku redovnu kontrolu, osećam neobjašnjivi nemir pri susretu sa sterilnim, belim ordinacijama, koje imaju onaj specifični miris asepsola. Ukoliko postoji potreba da mi rade ultrazvučnu dijagnostiku, skoro sigurno doživljavam kliničku smrt. Gotovo uvek pored mene sedi neka suzdržana doktorka sa naočarima na pola nosa i sondom mi prolazi, hajde da kažemo po stomaku i dugo ćuti i misli. Obično želim da razbijem tu mrtvu tišinu nekom duhovitom opaskom, ali nažalost često nisam u mogućnosti jer izgubim moć govora.

Nije mi jasno zašto moraju već neugodnu atmosferu da učine još težom? Razumem potrebu za ozbiljnim sagledavanjem nečijeg zdravstvenog stanja, mislim tema svakako nije za zezanje, ali opet…

Nikada neću zaboraviti jedan neslavni događaj, kada sam doktoru dala da mi pročita rezultate krvi. Gledao je papir pred sobom i ćutao. Zatim je značajno pogledao u medicinsku sestru koja je sedela ispred njega i polako se okrenuo ka meni. Posmatrao me je neko vreme i nakon poduže tišine izgovorio: „Izvinite Ljubice, super su rezultati, nego sam se setio da nisam jednoj pacijentkinji koja je došla pre Vas rekao da donese ipak uput sledeći put“. Nakon toga sam pala u nesvest. Mislim nisam, ali zamalo da se to desi.

Ono što mi je međutim najzanimljivije je kada se u trenucima hipohondrijskog očaja susretnem sa ljudskom zlobom i glupošću. Kad god otkrijete da imate neki strah, dobićete zasigurno namerno potpirivanje pomenutog. „Jao što me nešto boli zub“, reći ćete, a oni će odgovoriti „Uf, moj deda Milutin je od toga umro“.

„Davno hipohondrijsko stanje Raskoljnikovljevo, tačno su potvrdili mnogi svedoci, doktor Zosimov, njegovi pređašnji drugovi, gazdarica i sluškinja“, pisao je Dostojevski u Zločinu i kazni. O hipohondričnim nevoljama i opsesijama, Fjodor Mihajlovič pisao je i u „Idiotu“. Ali najznačajnije je, po mom skromnom mišljenju,  o toj temi pisao veliki Vladeta Jerotić.  

„U nesigurnim vremenima, kada se čovek veoma lako tuđi drugog čoveka, kada je više nego obično uplašen za svoju egzistenciju, kada se i do hleba, kao i do ljubavi dolazi sve teže, telo počinje u čoveku da ima neobičnu, neočekivanu i neprirodnu ulogu. Ono za njega sada postaje centar interesovanja i polako centar svih zbivanja. Kada nisam dobio od nekog bliskog čoveka, od porodice, od društva ono što mislim da sam zaslužio, ovako nekako „razmišlja hipohondar“, uvređeno se povlačim u sebe i prema svom telu počinjem da se ponašam tako kako sam u svom nerealnom infatilizmu zamislio da drugi treba da se ponašaju sa mnom: preterano pažljivo, brižno i nežno“. Možda je zato preterana briga o telesnom zdravlju postala toliko rasprostranjena. Zato što u njoj tražimo utočište.

Kaže Jerotić, da je teško i jedan značajniji stvaralac mogao da umakne hipohondričnoj krizi, jer  „intenzivno stvaralaštvo nije samo psihički, nego i telesni proces“. Jer u trenutlu stvaranja dolazi do „rascepa tela i duše“. Malo je poznato da su antički tragičari, Prust, Šekspir, Kafka, Dostojevski bili osvedočeni hipohondri. Vudi Alen, je kažu jednom rekao: „Više od „volim te“, volim da čujem „benigno je“.

Međutim, mene trenutno više od svega  zanima šta znači kada vam se koči treća trepavica na levom oku?

 

https://kaleidoskop-media.com/kolumne/5/samo-reci-a