Срђан Алексић - херој или не?

[Срндаћ]

Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали.

Википедија каже:

Цитат

 

Према изјави једног од главних актера немилог догађаја, муслимана Алена Главовића, Срђан Алексић, његов пријатељ, је 21. јануара 1993. године тешко рањен, кобно по његов живот, на следећи начин: "Прво су ме двојица војних полицајаца провоцирали, извели ме из кафане, онда су напољу била још двојица. Онда су ме водили све до станице милиције, у ствари су ме хтјели одвести у затвор. Кад смо дошли до станице милиције, онда је један викнуо дођи овамо балијо, онда ме је оборио на земљу, почели су да ме туку... Срђан је то све пратио и дошао да ми помогне. Онда су они кренули тада њега да туку а ја сам успио да побјегнем. А данас говоре да смо били шверцери, да смо продавали фармерке...". Затим је Срђан пао у кому, и умро је након шест дана у болници у Требињу, 27. јануара 1993. године. Срђанов отац је у читуљи написао:

Умро је вршећи своју људску дужност.

Осуђени за смрт Срђана Алексића, представили су своју верзију догађаја, указујући на то да је могуће да је Срђанова смрт заправо само искоришћена у медијске сврхе.

 

Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата.

Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).

Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина.

Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело.

Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.

У сваком случају, ево текста:

 

Цитат

 

СРЂАН АЛЕКСИЋ – ШТА ЈЕ ИСТИНА?

22. јануара 2020. Вијести

 

 

 

Ако данас питате било кога како је погинуо Срђан Алексић, 99% људи ће рећи да су га убила 4 пијана, брадата, наоружана српска војника на најподмуклији начин, док је он покушавао да спасе живот свог суграђанина Алена Главовића, муслимана, кога су ти исти војници хтели да убију.

Било је потребно више од 20 година да се прича о страдању Срђана Алексића пробије кроз херцеговачки камен и изађе из оквира његовог родног Требиња.

Без имало волунтаризма ћу рећи да је дијелом за то заслужан и један мој текст који сам пре пар година написао и прочитало га је преко 3 милиона људи. Ипак, биће потребно још толико година да ова прича допре до мозга свих наших грађана.

У прољеће 1992. године под великим притиском Међународне заједнице Слободан Милошевић је био приморан да повуче српску војску у оквиру армије СРЈ из Херцеговине.

Одмах је услиједила велика офанзива бројнијег и боље наоружаног непријатеља хрватског Збора народне гарде који се веома приближио и самом Требињу. У појединим српским селима дешавали су се такви злочини да из њих није побјегло ни пиле српско.

Недостатак бораца у српским редовима осјећао се на сваком кораку те су сви војно способни мушкарци мобилисани.
Међу њима се налазио и 26-тогодишњи Срђан Алексић из Требиња.

Алексића је командант Херцеговачког корпуса заједно са његовом јединицом послао на херцеговачко-требињско-дубровачки фронт, у село Церовац удаљено 16 километара од Требиња.
Алексић је имао задатак да са својим друговима штити неколико километара фронта од хрватског Збора народне гарде.

Трећег јутра после жестоких борби, војници су пронашли празно Срђаново шаторско крило, под окриљем ноћи Алексић је дезертирао.

Побегао је за Требиње оставивши своје другове на цједилу да их свакодневно засипају гранатама и да чекају када ће Збор народне гарде кренути у пјешадијски напад и само заузимање Требиња.

По доласку у град Срђан се јавља свом оцу Раду, војно способном човјеку и бившем кошаркашком тренеру који је цијели рат пресједио у требињској општини обављајући „важне државничке послове“, човјеку који није видио дана фронта.

Раде преко својих веза не само да сина ослобађа одговорности од дезертирања, већ како би сину разбио монотонију у ратним данима, и пружио му прилику да нешто заради, на требињској пијаци сређује једну тезгу, гдје ће овај преко муке српског народа у тим тешким временима зарађивати на шверцованој роби која је стизала из Албаније.

Већ у јесен ’92. године посао му је толико добро кренуо да Срђан одлучује да на тезги запосли радника.
У том тренутку наилази на проблем, није могао да нађе никога јер су сви његови вршњаци били на фронту.

Тада проналази локалног беспосличара, муслимана Алена Главовића, који почиње да ради за њега на тезги док Срђан проводи вријеме обилазећи локалне кафане и посао надгледајући из истих.

1. јануара 1993. године, тог прохладног суботњег јутра Укропина Драган, Реџо Саво, те браћа Миленко и Симо Ковач, доскорашњи Срђанови другови по униформи, враћали су се кући након неколико недјеља проведених на фронту, кући чак ни за Божић нису били.

По доласку у Требиње отишли су у посјету другу у дио града Мокри Долови, одакле ће се запутити до Алексићеве тезге у улици Мује Зупчевића.

Тамо су угледали тезгароша Главовића како ради за тезгом за коју су знали да припада Алексићу.
У тренутку љутње и немоћи, војници прилазе тезги и одлучују да узму себи по једне хлаче фармерке, наравно бесплатно.

Главовић у том тренутку бјежи са пијаце, а неколико минута касније до тезге стиже Алексић који је пио кафу у Старом граду и неко му је јавио да је дошло до инцидента.

Долази до вербалне свађе у коју се умијешао и један полицајац те обратио Алексићу са речима „Бјежи одавде претуће те“, на шта је он одговорио „Хоће ку.ац ко их је.е.“

Након нагуравања Саво Реџо каже „Док ја браним Требиње у прљавим хлачама 3 мјесеца ти пијеш кафе и шверцујеш“, затим га кундаком пушке удара у затиок а Алексић завршава на земљи и више не устаје.

1. године у винарији манастира Тврдош ову причу ми је испричао Миленко Ковач, један од учесника овог инцидента, иначе избеглица из Дубровника.
   Током мог каснијег истраживања ова верзија догађаја ми је потврђена и од стране требињског Удружења бораца Републике Српске.

Ова верзија догађаја стоји чак и у правоснажној пресуди Војног суда у Билећи број ИК 33/93, гдје стоји да четворица осуђених нису убице већ учесници у тучи која је резултирала смртним исходом.

 

Дакле, Срђан Алексић је настрадао бранећи своју тезгу и шверцовану робу а не тамо неког Алена Главовића који у том тренутку није чак ни био ту, већ је побјегао са пијаце.

Миленко је додао да је спреман да се објеси под платанима у Требињу ако се докаже да је Алексић бранио Главовића по цијену живота, и рекао је да је након туче свако отишао својим путем мислећи да је само дошло до безвезног инцидента.

Ипак, на Савиндан је Алексић подлегао повредама.
Четворицу војника је ухапсила војна полиција и пребацила у истражни затвор у Фочу гдје су чекали суђење.

Антисрпска медијска машинерија је једва чекала овај тренутак да лично удари ексере у Срђанов сандук.
Медији су искористили овај догађај против ВРС као ниједан до тада.

Лажну причу о српском војнику који је убијен бранећи друга муслимана први је пласирао Срђан Диздаревић из сарајевског Хелсиншког одбора за људска права а затим и сви остали медији из Сарајева подржани медијима са запада кренули су са сатанизацијом Срба у цјелини.

Редали су се наслови у новинама о српском хероју Срђану Алексићу који пострадао на улицама Требиња бранећи свог комшију муслимана од разуларене руље пијаних и дивљих четничких разбојника који су Алена Главовића повели на клање као јагње.

Сви домаћи и страни медији писали су текстове како је Алексић својом смрћу постао симбол отпора великосрпском лудилу које је криво за смрт десетина хиљада људи и за патњу милиона.
Цео свијет је упирао прстом у Србе и говорио:
„Зашто нисте као Срђан?“

Временом и већина српских медија је пала у руке странаца а величање „јунаштва“ Срђана Алексића је подигнуто на још виши ниво.

Временом су њихов примјер почели да слиједе и инструменатализовани српски политичари под контролом запада, први Чедомир Јовановић.
Затим су и остали почели да се утркују ко ће прије улицама, трговима и булеварима додјелити име Срђана Алексића, како би на сваком кораку било видљиво „дивљаштво“ Срба.

У Новом Саду и Панчеву постоји пролаз који носи име Срђана Алексића а у Београду постоји улица са његовим именом.
Булевар у Подгорици се зове по њему, али ни то није било довољно па су засадили и храст који носи његово име.

Као врхунац лудила, бивши председник Србије Борис Тадић постхумно је одликовао Срђана Алексића медаљом Милоша Обилића за испољену храброст и дкело личног херојства.

Чак им нису биле довољне ни све улице и булевари, ни храст који ће да живи 500 година, па су одлучили да сниме и филм који ће да траје вечно.

Филм „Кругови“ чији су режисери, сценаристи и глумци Срби а финансијери Њемци, Французи и Американци говори о „хероју“ Срђану Алексићу.

У филму је Алексић приказан у униформи ВРС иако је њу већ одавно био раздужио.
Четворица војника су приказана са великим брадама како би их упоредили са четницима.
Приказани су како пију пиво и врше нужду на сред улице, како би Србе приказали као дивљи народ.

У питању је иста антисрпска бљувотина као и филмови „Грбавица“ и филм америчког костура Анђелине Џоли „У земљи крви и меда.“
Сви ови филмови одмах су добили велика признања, а неки су чак кандидовали и за Оскара као најбољи филмови ван енглеског говорног подручја.

Погађајте, разлог је врло једноставан, сви ови филмови говоре о геноцидним Србима.

Четворица војника су прољећа 1994. године из Фоче послана у Билећу на суђење.
Осуђени су на по двије године и 6 мјесеци затвора.
У затвор нису отишли одмах већ су у јеку ратних збивања поново отишли на фронт.

Саво Реџо ће касније на ратишту погинути а остала тројица ће остатак казне одлежати послије рата.

Треба напоменути да је Срђанов отац Раде током суђења био крајње фер и коректан, Срђана није никад назвао херојем, те је демантовао гласине које круже Требињом да спрема крвну освету иако му је са Срђаном лоза угашена јер је годинама раније изгубио и првог сина који је погинуо у несрећи са моторним змајем изнад Требиња.
У завршној речи рекао је да је то све био стицај несрећних околности и ратне психозе.

Током спремања ове приче успио сам да пронађем и ступим у контакт са Аленом Главовић који живи у Малмеу у Шведској.
Одбио је да прича на ову тему, остајући при званичној верзији приче због које је из Сарајева и добио бјанко чек, кућу у Шведској и држављанство друге земље свијета.

Поред свих тргова и булевара широм бивше Југославије, Срђан ипак ни дан данас нема своју улицу нити споменик у родном Требињу, из разлога што требињци знају како је Срђо настрадао.

У наредним данима можемо очекивати експанзију чланака о овом догађају, не треба им вјеровати, не морате вјеровати ни мени, једноставно вјерујте себи.

Сви они који пропутују кроз Требиње на путу до мора и одлуче да попију кафу под платанима, ову причу могу чути од конобара, гостију кафића и старе требињске раје.
Ову причу зна цијело Требиње и цијела Херцеговина.

 

Прави херој Требиња је Александар Маслеша, најмлађи борац Требињске бригаде који је са 16 година приступио Бобанској чети славног војводе Недељка Видаковића.
Рањен је у борби код Коњица и преминуо на ВМА у Београду са непуних 19 година.

Мени је жао што је већина људи преко штампаних и електронских медија, као и интернет гиганата Гугла и Фејсбука насјела на још један трик којим се свјесно уништава српски род, а породу други пишу историју.

Схватићемо некад ако преживимо и у потпуности не изгубимо идентитет…

Пише: Деан РС

 

 

[J_a_n_a]

On 11.3.2021. at 21:47, Срндаћ рече

Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим.

Ne bi se moglo ovako reći  

Po Srđanu Aleksiću su dobile ime ulice u Sarajevu, Beogradu, Pančevu, Podgorici...u Trebinju neka sportska sala nosi ime po njemu, mada su Trebinjci rezervisani po tom pitanju.

Popularnosti je doprineo i film - Krugovi (2013) koji je dobio čak i neke svetske nagrage. Tako je i većina ljudi u Srbiji i saznala za lik i delo S.A. nema preterane veze sa nacijonalizmom.

On 11.3.2021. at 21:47, Срндаћ рече

Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио  ).

Uvek i svuda, hoću reći u svim narodima je bilo dobrih ljudi, ali to su sve pojedinačni primeri, politika određenih država i raspoloženje većinskog stanovništva je druga stvar.

Ne znam meni tekst ili fb post tog čoveka deluje previše, bespotrebno opanjkavanje, akcenat je na tome da je Srđan život dao za drugoga, a od te ljubavi nema veće e sada koji su bili razlozi tj. da li je branio švercera ili ne to je po meni manje važno. 

 kome smeta Srđan Aleksić? I to baš sada se potežu neka pitanja a tenzije opet trepere i aktueno je pitanje - visokog predstavništva BiH...sumljivi ste 

[Тражитељ]

Било би добро да се неки новинарски истраживач овим позабави.

Међутим, мени је овде нешто веома упечатљиво. Постоји званична верзија догађаја о којој се говори и пише на угледним местима, а којој из неког разлога пажњу посвећују искључиво ФБиХ и Друга Србија, док је Срби игноришу. А са друге стране, алтернативна верзија је нешто што се дели на сличан начин као лажне вести и теорије завере - обављује се по сумњивим и компромитованим порталима и групама.

Други куриозитет - чак и по званичној верзији, Срђан Алексић је био војник војске РС који је дошао са ратишта. Тај детаљ се у ФБиХ и међу другосрбијашима игнорише, стално се говори како су Срђана Алексића убили војници Војске РС, а не наглашава се да је и он сам то био, и не само то него управо војник са ратишта. Дакле, директан пример хуманости саме Војске РС!

Приче о шверцу су ми натегнуте. Не у смислу самог шверца, него у смислу да се од њега прави неки криминалац или ратни профитер. Не познајем Требиње, али ми некако не иде да хоби градских криминалаца буде глума. Плус су човека убили и били осуђени за то. У реду ако је неко направио лажни мит од тога, али одвратности које поједини наши људи износе на рачун Срђана Алексића ("бранио балију", "добио шта је заслужио" итд.) често превазилазе сваку меру и заборављају да Алексић није добио шамар или шутнут чизмом у стражњицу, него су га три човека, носећи униформу српске војске (!), толико угазила од батина да је умро. Син јединац. Па још и умро на Савиндан... у свему тражимо божанску симболику и питамо се "зар је могуће да је то случајно?" за далеко мања подударања.

[Dragi]

Ako je branio nevinog, svakako je junak. Sada šta je istina - Bog zna!

Nego kako bi mi, kao Hrišani, kao ljudi, kao Srbi, reagovali na zločin koji bi se činio sa naše strane, od naših ljudi? Zločin je zločin. To je prokleto.

 

[Dragi]

Inače su Amerikanci samo u Iraku pobili više naroda nego li naši. Ne da nama sad bude toliko uteha, nego da nismo genocidaši kako to tvrde (sa obzirom da su nas Srbe najviše ubijali). To su ratovi. Oni bude ono najgore, najstrašnije u nama. U 1990-ima ovo smo nekako zaboravili, izgubili iz vida, pustili da se desi što nije smelo da se desi.

[Срндаћ]

On 13.3.2021. at 11:24, J_a_n_a рече

Ne znam meni tekst ili fb post tog čoveka deluje previše, bespotrebno opanjkavanje, akcenat je na tome da je Srđan život dao za drugoga, a od te ljubavi nema veće e sada koji su bili razlozi tj. da li je branio švercera ili ne to je po meni manje važno. 

 kome smeta Srđan Aleksić? I to baš sada se potežu neka pitanja a tenzije opet trepere i aktueno je pitanje - visokog predstavništva BiH...sumljivi ste 

Ово питање се већ годинама протеже кроз један дио српског интернета, гдје сам и сазнао за ову алтернативну верзију приче.

До сада нисам видјео било какав материјални доказ за ту верзију, али с обзиром да се у тексту непознати аутор позива на конкретне изјаве, конкретне људе и конкретну пресуду и борачко удружење у Требињу - ваљало би се позабавити овим и испитати причу.

Тужно је како се ипак наративи око Алексића дијеле тачно по идеолошкој линији.

[Срндаћ]

Ево још детаљнија верзија овог текста, са Правда.бл.

"Преузето са фејсбук профила Деан Деки РС"