Da li decu treba voditi na GROBLJE i SAHRANE

[Božena]

Da li decu treba voditi na GROBLJE i SAHRANE: Šta kažu stručnjaci?
Kako da veoma mala deca razumeju smrt

Mnogi roditelji brinu da bi ovakva iskustva mogla biti traumatična za malu decu, te ih na neki način "štite" dok su još mali, kako im ne bi oduzeli bezbrižni i mirni deo detinjstva.

Prema istraživanju sprovedenom u Velikoj Britaniji, čak 48% roditelja izjavilo je da je neprikladno da deca mlađa od 12 godina prisustvuju sahranama.

Sa druge strane, dr Danijel Openhajm, psihijatar i autor knjige "Razgovori sa decom o životu i smrti", smatra da je "svako vreme pravo vreme za odlazak na groblje". On naglašava kako je odlazak na groblje prilika roditeljima da maloj deci objasne svrhu groblja: da je to mesto na kojem počiva voljena osoba koju ćemo nastaviti da volimo i da je to mesto ne kojem ćemo se ponovo povezati sa njom.

Preminula osoba više nije fizički prisutna u našem svakodnevnom životu, ali ona ostaje u našim mislima i uspomenama

On takođe ističe da roditelji nikada ne bi smeli da prisiljavaju dete da ide na groblje ako ono odbija.

- Budite oprezni! Dete ne sme da oseća krivicu zbog toga što ne učestvuje u procesu tugovanja - dodaje dr Danijel.

Sa decom je važno od malena razgovarati o smrti
Svi smo svesni činjenice da je smrt sastavi deo života i svi se mi u jednom trenutku susretnemo sa time da nam premine neko blizak. I koliko god da je to težak period, uvek je lakše za osobu ako ima podršku bliskih ljudi.
Stoga, važno je od malena sa decom razgovarati o smrti. Deca nepoznate situacije i nova iskustva mere i upoređuju prema reakcijama odraslih osoba. Zato je bitno da deca imaju podršku odraslih i od velike važnosti je kako te osobe reaguju kada se susretnu sa smrću.

Detetu uvek treba reći istinu!
Dr Miranda Novak, profesor psihologije, kaže da roditelji često ne razgovaraju o smrti jer se plaše da će takvim razgovorom povrediti dete, preplašiti ga, izazvati tugu, ili da dete to neće shvatiti na pravi način.

- Kada premine neko od bližih članova porodice, dete, čak iako je vrlo malo, ako je tek počelo pričati, iz reakcije roditelja osećaće energiju u kući i neverbalno će pokupiti ono što se dešava. Detetu uvek treba reći istinu! Treba mu reći ko je preminuo, šta se dogodilo i to mu objasniti kratko i na primeren način. Takođe, u procesu objašnjenja roditelj treba da iskaže svoju tugu, svoju zabrinutost oko toga, da da svoje mišljenje i da podeli svoje emocije sa detetom. Kada roditelj pristupi na takav način, onda omogućuje i detetu jedan prirodan i normalan proces tugovanja - završava dr Novak.

novosti.rs

[JESSY]

ja smatram da to treba činiti od najranijeg doba...deca , kao i sve ostalo, treba da nauče da je to potpuno normalna stvar, odnosno da je smrt sastavni deo života...tada će biti mnogo manje trauma...

[Рапсоди]

На гробља да, када су помени(задушнице) . На сахране никако  не. Ја као дете имам,  могу рећи лепа искуства  са одласцима на гробље (помени, задушнице )Као деца, волели смо да идемо на гробља јер смо јели  много лепих колача  и слаткиша. То   је осим венчања и крштења био и један од начина да видимо неке блиске рођаке који су живели далеко. Некада смо се (дечија посла) и кикотали  за наручене, типа ваља се " нарицаљке ".  

[logdanov]

Ја моје водим и на сахране ако је неко кога знају умро или ако знају члана породице.

[JESSY]

"Kada umre neko od bliskih članova porodice, dete, čak i ako je jako malo, ako je tek počelo pričati, iz reakcija roditelja oseća energiju u kući i neverbalno pokupi ono što se događa. Detetu uvek, ali baš uvek treba reći istinu. Treba mu reći ko je umro, šta se dogodilo, kratko, na primeren način, i jako je važno da roditelj izrazi svoju tugu, svoju zabrinutost oko toga, da svoje mišljenje i svoje emocije podeli s detetom. Kada roditelj postupi na takav način, onda omogućuje i detetu jedan prirodan i normalan proces tugovanja",

 

https://glossy.espreso.co.rs/porodica/roditeljstvo/161949/strucnjaci-su-dali-svoju-rec-da-li-decu-treba-voditi-na-groblje-i-kako-im-objasniti-smrt

 

[Рапсоди]

пре 38 минута, JESSY рече

"Kada umre neko od bliskih članova porodice, dete, čak i ako je jako malo, ako je tek počelo pričati, iz reakcija roditelja oseća energiju u kući i neverbalno pokupi ono što se događa. Detetu uvek, ali baš uvek treba reći istinu. Treba mu reći ko je umro, šta se dogodilo, kratko, na primeren način, i jako je važno da roditelj izrazi svoju tugu, svoju zabrinutost oko toga, da svoje mišljenje i svoje emocije podeli s detetom. Kada roditelj postupi na takav način, onda omogućuje i detetu jedan prirodan i normalan proces tugovanja",

 

https://glossy.espreso.co.rs/porodica/roditeljstvo/161949/strucnjaci-su-dali-svoju-rec-da-li-decu-treba-voditi-na-groblje-i-kako-im-objasniti-smrt

 

Не треба ништа генерализовати, све зависи од случаја до случаја. Како  девојчици од три године рећи да јој је умрла мама ? Немогуће , на начин који си горе навела (болдовала сам ).

[Ayla]

Kako ja lično ne razumijem (neprikladno mi je da kažem  ne volim, jer ne mogu shvatiti da to neko voli) naše običaje pri sahranjivanju, tako nisam ni na djecu prenijela navike vezano za taj čin. 
Vjerovatno zvuči čudno, ali mogu i objasniti. Prvo porodično iskustvo mi je bilo veoma traumatično. Odlazi jedan od užih članova porodice... šok, tuga. Trudim se da emotivno sastavim najbliže, borim se sa tugom moje porodice, a onda kreće stampedo meni stranih ljudi. Vaspitanje mi ne dozvoljava da pokažem kako se osjećam,  puna dva dana stojim kao marioneta uz repeticiju anemičnog odgovora - Hvala...
Krajem oka pogledam prema mjestu gdje još vrlo kratko stoji izloženo tijelo osobe koja će mi nedostajati dok sam živa. Običaji koji slijede me šokiraju. Kuknjava i lelekanje, drama i teatar... a neke od njih vidim prvi put. Ko su ti ljudi? Užas! Imala sam potrebu da pobjegnem, daleko od svega. 
Ne prihvatam to. Dovoljno mi je bila teška porodična tuga, i zaista nisam imala snage da tješim neku tetku zeta brata od strica, koju je naš gubitak pogodio više nego nas same, a do tada je nikad vidjela nisam... a takvih insana je bilo na stotine u tih dva dana.
Mišljenja sam da se sahrana treba obaviti isključivo u krugu uže familije, dostojanstveno, bez larme i kuknjave  i bez domorodačkog ludila. Djeca sve informacije mogu dobiti i doma, i ne treba im odlazak na groblje i stajanje po kapelama, kojih je bar desetak i iz svake se čuje lelek.
Možda ja nekome djelujem čudno, ali to je moj stav, zato ne idem na sahrane.
 

[Prozor na krovu]

Da li decu treba voditi na sahrane je toliko uopšteno da se na to gotovo ne može odgovoriti ni lako ni generalno. Da li ih treba voditi zavisi pre svega od uzrasta deteta, jer dete je i ono od 2 godine kao i ono od 9 a razlika je ogromna u pristupu. Zatim, zavisi od toga ko je umro. Nije isto ako se sahranjuje star ili mlad čovek ili daleko bilo dete. Pa onda stepen poznavanja umrlog. Koliko je tu kombinacija a za koju je svaku pristup potpuno drugačiji. Na primer, prvi slučaj - da li odvesti petogodišnjaka na sahranu njegovog druga vršnjaka ili mladjeg deteta nastradalog u nekakvoj nesreći a koga poznaje iz komšiluka ili vrtića, a drugi slučaj je desetogodišnje dete i sahrana strica. Apsolutno dve različite stvari. Različit pristup... Dete do treće godine uopšte neće shvatati o čemu se suštinski radi, konkretno na sahrani, a može da nosi bolne i teške slike i osećanja koja neće umeti da rastumači.  Nasuprot tome, može mu se objasniti da drage osobe više nema i da se odvede na groblje kasnije i objasni da je osoba sada tu... nije nužno da gleda ukop. Deci treba svakako objasniti i smrt i groblje, i prema svemu tome se treba pre svega ponašati normalno, kao prirodnoj pojavi a ne kao prema tragediji, ali nekada smrt zaista jeste tragična, kada je u pitanju pre svega mlad život i zato ako je dete malo treba biti obazriv. Tada je dovoljno da uopšte upozna tu činjenicu, nije nužno da prisustvuje činu ako je malo i izuzetno vezano za pokojnika. Tuga će ga svakako dočekati na nož, treba ih ponekad zaštititi da ih ne dokusuri i ošteti za sva vremena. Ako već nije nužno.  

[Natasa.]

Ne vodiim, dok ne porastu malo ne nameravam. Deda je otišao na nebo i to je to zasad...dovoljno.